You were red and you liked me 'cause I was blue..

Published on 01:35, 01/08,2016

Nakon dvije jako duge i nesretne veze ljudi me često pitaju:
'Kako si sada? Hoćete li se pomiriti?'
I svaki put bih se iznova zamislila, sama sebe preispitivala.
Odgovor bi uvijek bio isti.
'Moje srce čeka nekog trećeg,
nekog ko će me tako čvrsto zgrabiti da se neću moći otrgnuti,
odvući sa sobom u budućnost, u zauvijek.'
I volela bih da sam upravu.
Da mi se onako krišom, iza leđa prikrade.
Samo da osjetm njegovo prisustvo, njegov miris, uzdah...
Ništa drugo i ne bi bilo potrebno.
Naravno nailazila bih i sa njim na  tako snažne oluje,
koje bi kao prije nosile sve pred sobom, ali ipak, stala bih pored njega,
a iza očistila sav pepeo i prašinu.
Ostala bi nam samo svijetla budućnost, sreća,
osmijeh na licu, ljubav, taj očaravajući pogled u očima.
Ni sekunde ne bih razmišljala,
samo bih zadovoljno nasmijala i osjetila taj jaki zagrljaj.
Svijet bi bio naš!


Kako te gleda tako te i voli

Published on 21:00, 01/03,2016

 

Postoji milion načina da se pokaže ljubav. Moj omiljen je preko pogleda. Neko mi je rekao ''Glupost, kako bi mogla da prepoznaš da li je to stvarno ljubav?'' Samo sam se nasmejala. 
To se ne vidi, to se oseti. Momenat kada ti on ide u susret, pojavi se taj glupavi osmeh, onako iznenada. I do trenutka dok ti se on sasvim ne približi boriš se sa usnama, i moliš se da ne primeti. A on već odavno zna. Pa te pogleda diektno u oči i nasmeši ti se. Pa pogledom miluje tvoje lice, miluje ti usne, koje se još uvek ne usuđuje prstima da dotakne. A želeo bi. Samo se boji da ne pokvari taj savršen trenutak. Zatim te grl. Naravno njegova visina ti dozvoljava da oslusneš otkucaje njegovog srca. Pa ga pogledaš, a on tebe već 'odozgo' gleda, i smeje se. Pa ti ljubi glavu.  I tada vidiš sjaj u njegovim očima, sjaj koji ti greje srce. I prepustiš se momentu. Zatim ga zagrliš jače, a on se pretvara kao da ne može da diše samo da bi mu ti poklonila poljubac. A ne možeš fino da ga poljubiš jer se smeška poput nekog deteta. I samo tada znas da si ga nisi ti birala, našli ste se. Kao da se poznajete celu večnost. Kao da je sudbina umešala prste. Njegova ruka se savršeno sklapa sa tvojom, i ispunjava svaki uslov da bi nastao savršeni stisak. Savršeno držanje za ruke dok zajedno šetate obalom mora. I tebi je to dovoljno. I tebi je on dovoljan, jer si i ti njemu dovoljna. I to je ljubav.

 


Neke stvari se nikada ne mogu ispraviti

Published on 23:06, 12/31,2015

Ispijajući poslednje gutljaje iz ove proklete flaše pomislio sam na tebe. Nije to zbog vina. Iako sam u ovm lokalu okružen ljudima osjećam se usamnljeno. Nema tebe pored mene da mi držiš ruku. I tako dok je ti držiš, ja je polako primičem usnama i ljubim. Ali eto, sa jednom pogrešno izgovorenom rječju sada za ovim stolom čekam zoru da svane. Nikada nemojte praviti iste grške kao ja. Kad ti kaže 'idi' ti namjerno ostani. Savjetujem vam nešto što ni sam nisam umio ispoštovati. U trenutku bijesa ja sam otišao i nisam se vratio. A znam da je plakala cijelu noć, znam da je držala telefon u krilo čekajući poruku mog povratka. Međutim ja sam to veče proveo u postelji druge žene. Kako sam tu završio? Kao i sada, ispijao sam piće u jednom baru dok mi nije prišla prelijepa žena. Od količine alkohola koji se nalazio u mojim venama zaličila mi je na tebe dragana. Proklet da sam kad sam jutro dočekao pored nje. Nekoliko dana posle toga molila me da se vratim. Druže, ja nisam imao snage u oči da je pogledam. Natjerao sam je da misli da je ona pogriješila i da se nikada neću vratiti. Plakalaje, klečala na koljenima, a ja, ja sam je sam hladnokrvno zamolio da ode i da me više ne traži. A kad je otišla, zaključao sam vrata i samo se prepustio mraku moje sobe. Plakao bih da sam mogao, ali u tom trenutku  nigdje nije bilo ni traga tim sitnim kapapljicama koje bi iskazale moje emocije. Bio sam prazan, a opet pun svega. Neki će razumjeti a neki pak i neće. Da bih zaliječio svoje rane ponavljao sam ove ispade, pijančenja i druge žene. Par puta se zadesilo da naletimo jedno na drugo u istom klubu. Ona bi bila sa srugaricama, a ja svakog puta sa drugačiom ženom. Znam da sam je ubijao sa time, ali opet nisam bio priseban. Sada plaćam za svoje greške, jer ni jedna od tih žena nije sada pored mene. U punom lokalu ja sam sam. Volio bih da si tu. Makar na minut. Ali te nema.. 
 
"Dragi moji,
Ovo je bio poslednji post u ovoj godini. Želim vam puno sreće, uspjeha a prije svega zdravlja u 2016 godini.  Srećna Nova godina.
Vas PlaviSafir" 


Novogodišnja želja

Published on 20:23, 12/31,2015

U ovoj novogodišnjoj noći ću poželjeti da ON bude doživotno sretan, ako već ne može biti moj, neka bude sretan. Za sebe želim da izgubim sve osjećaje prema njemu koji me ne voli i da sve svoje misli, želje, nadanja usmjerim prema onome ko je tu uvijek i koji me voli najviše, želim da ga zavolim, da nova 2016. bude naša. Da budem sretna onoliko koliko je ON, kojeg volim sada sretan bez mene.
Želje, ostvarite se.


Koliko tuge kriješ iza tog divnog osmijeha, anđele moj? #S

Published on 01:55, 12/31,2015

''Budi na našem mestu u 7 sati.'' stigla joj je poruka sa dobro poznatog broja. Prošlo je dosta vremena od kada je poslednji put vidjela njegovo ime na ekranu njenog telefona. Mislila je da sanja, protrljala je oči i pogledala ponovo. To je stvarno bio on. Duboko je udahnula i odgovorila ''Biću tamo.'' Srce joj je kucalo kao ludo. Pitala se da li postupa ispravno, ali znala je da nema šta da izgubi.
''Došla si!?'' ushićeno je rekao. Koračajući prema njemu, grizla je usnu kako se nebi nasmijala. ''Došla sam.''  Posmatrao je par sekundi a zatim je rekao ''Znaš, u jednom trenutku sam pomislio da nećeš doći.'' Razmišljala je šta da mu odgovori, ali je shvatila da nema potrebe da bude drska. To bi od nje napravilo očajnu djevojku, a to nije željela. Nasmijala se. ''Ali evo, došla sam. zašto si me zvao?'' Pogledao je sa osmjehom na licu. U trenutku se premišljao da li da joj kaže ali je na kraju izustio ''Htjeo sam da ti kažem da te volim.'' Gledala ga je sa suzama u očima. ''Kasno je za to.'' Približio joj se. ''Znam. Ali sam morao da ti kažem, predugo sam ćutao. Dozvolio sam te izgubim. I to od koga. Od onog klipana koji je promijenio djevojaka više nego što ja imam godina.'' Ta njegova rečenica je zaustavila njene suze jer je njegova izjava bila apsurdna i nije bila podržanja nikakvim dokazima. ''Ti misliš da smo on i ja zajedno?  Molim te ne zasmijavaj me.'' Uputio joj je zbunjen pogled. ''Ali vi ste stalno zajedno. Skoro po cijeli dan. Priče kruže. Gledate se na način na koje se samo prave ljubavi gledaju. Gledaš ga onako kako si mene nekad gledala.'' Znala je da su ovo bile riječi provokacije i ljubomore. Ono što on nije znao jeste da je taj sjaj u njenim očima bio isključivo zbog njega. U njega je gledala bilo sa kim da je bila. ''Griješiš i ti to dobro znaš. On će uvijek imati posebno mjesto u mom srcu jer je bio tu kad ti nisi. Ali ono što on nikad neće imati jeste moje srce. Ono pripada samo jednoj osobi, međutim ta osoba je umrla 15. decembra kada je slomila isto.'' Približio joj se i zagrlio je. ''Izvini. Znam, znam da to neće sastaviti tvoje srce i znam da to neće povući ono što sam ti rekao, al isto tako znam da ga voliš.'' Nije se opirala tom zagrljaju. Bio joj je prijeko poreban, ali se nije ni prepuštala istom. Samo je pričala. '' Evo tebi ću prvome reći pravu istinu. Ne volim ga. Nikad nisam, nikad i neću umjeti. Volim njegovo prisustvo i osobu kakva postajem pored njega, ali ne i njega. On mi je drug, gotovo kao brat, samo bolji jer me nikad nije udario. I dala bih život za njega, kao da je moja krv. Ali ga ne volim.'' ''To nije moguće, kako možeš da ga ne voliš?'' ''Prestani. Mislim da si čuo i više nego dovoljno. I saznao si i više nego što je trebalo. Ne znam šta hoćeš više od mene!'' Pokušala je da se istrgne iz njegovog zagrljaja ali joj nije dopuštao, drzao je čvrsto kao da će neko da je ukrade. ''Jesam. I laknulo mi je.'' Suze su joj krenule i ako ni sama nije znala zbog čega. ''Pusti me sada.'' ''Nikada. Jednom sam napravio tu grešku, ovoga puta neću. Volim te plavi moj safiru. I želim da budeš samo moja.'' ''Volim i ja tebe više nego što možeš da zamisliš, ali ovo nije način da mi to pokažeš.'' ''Plavooka ne mudruj. Ništa nas ne sprečava da budemo zajedno.'' Pogledala ga, u njegovim smeđim očima vidjela je sebe. Onakvu kakva zaista jeste. Vidjela je iskrenost i ljubav, ali u isto vrijeme vidjela je tugu i bol. Istu onu koju je ona imala zbog njega. Odlučila je da mu da šansu. Ljudski je praštati. Ne mora mu ona naplaćivati za ono što joj je uradio, dovoljno mu je Bog naplatio sto je morao da je gleda sa drugim. ''Ne postoje riječi za ono što sada osjećam.'' rekla mu je gledajući ga u oči. ''Postoji način da budu zapisane. Piši usnama, po mojim.'' I poljubio je. Jednom. Dvaput. Triput. Niko ne mora biti savršen da bi bio voljen.


Ne otvaraj oci....jos uvek ⏳

Published on 01:51, 12/29,2015

Dok smo razgovarale gledala sam je pravo u oci. Osecala sam njenu bol koja je pustala korijene po njenoj dusi. Svesna cinjelice da njen muskarac nikad nece biti zapravo njen, borila se sa suzama koje su bile na samoj ivici njenih kapaka. "Niko ne zna koliko ja njega volim." ponavljala je. Ta recenica mi je bila i vise nego poznata. Znala sam kakav je to osecaj. Voleti nekog ko ne voli tebe je isto kao da cekas brod na aereodromu. Uzaludno i besmisleno. Ali srce ne bira. Pokusala je ona da ga zaboravi, stvarno jeste. Medjutim svaku iskru koja budi plamen novog pocetka ugasila je njegova poruka. Kao da zna da je resila da zaboravi. I onda se sve vrati.Svaka suza prolivena, svaki razgovor sto je sa njim vodila, osecanje nepripadanja, sve to stane u njeno malo srce. Misli joj se pobune i krenu u bitku sa srcem. U ovakvim bitkama ishod je uvijek isti. Ma koliko razum bio uvjerljuviji i imao bolje argumente srce ce uvjek pobjediti. A ona ce i dalje cekati svog plavookog lepotana. Cekace da vreme izgladi odnose sa njenom sudbinom, da konacno krene pravim putem u kojuem se nece morato boriti sa olujama u njenoj glavi. Gdje ce biti srecna i zadovoljna. Gde ce njegove ruke biti obavijene oko njnog struka dok joj govori da je treba. I mozda ce tada shvatiti da je cekanje bilo neophodno, da je svaka borba bila smislena i onda..... Onda ce se probuditi!


Jednostavno će znati

Published on 13:27, 12/27,2015

Ljubav. Riječ ili možda nešto više od toga? Pitanje koje muči sve generacije, a moju najviše. Oblik raznih osjećanja potpuno neshvatljivih i nedostižnih. Pa šta bi onda jedan šesnaestogodišnji klipan mogao da priča o njoj?
Na razočarenje mnogih djevojaka moram da donesem zaključak da nije ljubav samo osjećanje prema suprotnom polu. To je i onaj osjećaj potpunog spokoja kad se uveče čitava porodica okupi oko trpezarijskog stola i prepričava kako je ko proveo dan. Ljubav je i kada si ljut na brata a ipak sa njim podijeliš ono zadnje parče pice. Kada na utakmici tvoj najbolji drug promaši prazan gol a ti ga umjesto da vičeš na njega zagrliš jer pobogu, on je ipak tvoj najbolji drug.

Toliko različitih vrsta ljubavi, toliko različitih oblika, toliko različitih načina za iskazati ih. A ja bih ipak najrađe samo pisao o jednom smeđem oku i plavom pramenu koji tako nestašno pada preko njega. Pa i neka sam smijesno zaljubljen.Pa neka mi se smije i pola svijeta. Ljubav je ono kad te baš briga šta drugi ljudi misle. Kad ne možeš a i ne želiš da se boriš protiv tog sjaja u oku i blesavog osmeha. Svi zaljubljeni liče jedni na druge. Prepoznaju se po tom blesavom osmjehu kojim ponosno idu kroz grad.Muči me samo to što ne znam da li i ono meni drago smeđe oko vidi to što vide ostali ljudi koji se bockaju laktovima kad prođu pored mene? Da li vidi zaljubljenog klipana koji noću skida zvijezde samo zbog nje? Da li barem naslućuje?Možda ni ne zna da je razlog moga osmjeha i razlog neslanih šala mojih drugova. Ali ja to trpim onako muški, stojeći. Kako dolikuje jednom ponosnom šmekeru. I nije ni bitno da li ona zna. Nije ljubav uvijek bajka. Ali meni prija i to je dovoljno. Grije me poput rukavica po hladnom zimskom danu i zasmijava me poput najbolje TV komedije.

Zato, bila naizgled nemoguća, nedohvatljiva, uzaludna, ljubav je jedina koja nikad nije digla ruke od nas pa neću ni ja od nje. Koliko god srećan kraj izgledao daleko i borba za njega teška odbijam da položim koplje i predam meč. Onaj borbeni optimista u meni uporno govori da ljubav mora pobijediti bez obzira za sve. Zato nastavljam da skidam zvijezde i noću dok spava spuštam ih na njen jastuk. Jednom će ih onako sanjiva pred zoru pronaći i znaće, jednostavno će znati da sam to ja.
 
  (Štrumfeta) 


Prvi poljubac

Published on 13:31, 12/21,2015

Bio je to prvi razred srednje skole. Posle dva meseca provedenih na Rijeci Crnojevica povratak u civilizaciju donio je neke turbulencije u adaptaciji. Kao i svaki i ovaj pocetak je bio tezak. Samim tim sam imala problema da se uklopim u 'zenski' dio drustva. Zato sam vise vremena provodila sa momcima koji su bili i vise nego fer prema meni. Najvise sam vremena provodila sa Danijelom. On me je pratio kuci, sjedjeli smo zajedno u klupi. Na njegovo insistiranje to je uvijek bila zadnja klupa. A razlog je bio taj sto je on htjeo da me drzi za ruku. To mi je bilo po malo smijesno ali dopustala sam. Danijel je bio visociji od mene za glavu. Imao je zelene oci i plavkastu kosu. I imao je prelijep osmijeh, sto se meni najvise i svidjelo kod njega. Bio je zaljubljenik u grafite i rep muziku. Zbog njega sam i pocela da je slusam. Slao bi mi plej liste koje su sadrzale citav niz reperskih pjesama, pocevsi od 2Pack-a do Eminem-a. Pisao mi je i pjesme, koje iz nekog razloga nije zelio da cuvam. Nego da se vratim naslovu. Uzivala sam u njegovoj paznji, narocito sam voljela kada me je poslije skole pratio. Usput bi sretali moje sestre kojima je sa svojih trinaest godina bilo zanimljivo da nas krijuci prate. Smijali samo se tome. Jedne veceri dok me je po tradiciji pratio stali smo na raskrsnici, on se okretao da se uvjeri da niko ne ide za nama. Pricao mi je neke nebuloze koje su meni bile zanimljive. Pozdravili smo se jer ga je cekalo drustvo i svako je krenuo na svoju stranu. Posle dva minuta cula sam da neko dozivao moje ime. Okrenula sam se. Bio je on. Sve sto je uspio da kaze je bilo "Ti. Pa sve ostalo." i tu me je poljubio. Osjecala sam se kao Artur (Artur i minimoji) kad ga je Selenija poljubila. Razlika je bila sto ja nisam morala da cekam hiljadu dana za drugi poljubac jer je uslijedio odmah poslije drugog. I to poglavlje se zavrsilo uz pjesmu "Love the way you lie" od Eminem-a i Rihanne...


Ludak od marcipana

Published on 23:36, 12/16,2015

Volela sam te zbog onoga sto si bio. Volela sam tvoje visoke zidove koje si sagradio oko sebe. I nakako sam zelela da budem ta koja ce ih srusiti. Ti si moja losa navika. Znas, stalno vezujem pesme, gradove, ulice, datume za ljude, pa me stalno podsecaju i bole. Kao i ti. Upravo sada. I znaj da cu biti tu kad nazoves. U bilo koje doba dana i noci. Jer ako ti nisi tu svejedno je ko jeste. I nikada mi nije bilo tesko sjedjeti na klupi ili na nekom betonu i slusati te. Nikad mi nije bilo tesko u bilo koje doba dana i noci izletjeti da te vidim, jer volim tebe, ne nesto tvoje. Mozda bas zbog toga sto sam osetila koliko te volim sam se uplasila svoje ljubavi. A nedostaje mi to tvoje veliko srce, topli osmeh i cvrsti zagrljaj. Hmm, ipak voleti nekog ko tebe ne voli je hrabrost. A jos hrabrije je kada to shvatis i odlucis da ode. A ti neces znati za pravi gubitak, jer on nastaje samo kad nesto volis vise od sebe.

Sa tobom. Bilo sta. Bilo gdje. Bilo kada.


lako je otici

Published on 23:24, 12/13,2015

''Ne volim te.'' rekla sam mu u trenutku besa, ne misleći tako.

''Povuci reč gospođice!'' ponavljao je prilazeće mi sve bliže i bliže.
''Ne prilazi. Vrištaću.'' pretila sam mu.
''Vrišti, ali ja znam da sada umireš od želje da me zagrliš i poljubiš.'' smeškao se na podmukao način. Ali bio je u pravu. Želja da ga zagrlim bila je veća nego kada sam ga prvi put ugledala. I on je bivao sve bliži.
'' Rekla sam n...'' prekinuo me je njegov zagrljaj nakon kojeg su usledile moje suze.
''Izvini, znam da sam te povredio ali mi je stvarno žao. Nisi zaslužila to da ti napravim.'' svaka njegova reč je bolela, toliko jako da je sva tuga počela na oči da mi izlazi. ''Ne, ne. Neću da dozvolim da zbog mene plačeš.'' brisao je moje suze svojim rukama. "Lažeš da me ne voliš, i ne razumem zašto misliš da ćeš odlaskom nešto postići?" "Učila sam od najboljeg!" odaljila sam se od njega i dalje brišući suze. "I znam da odlaskom necu postici nista, ali posto moje reci nikad nista nece promeniti, to je jedino sto mogu da uradim." "Kako ne shvatas da nije sve u odlasku? Kako ne shvatas da te ja zelim pored sebe!! Kako vise ne ukapiras da te volim. Vise od svega." "Ali to je jedino sto znam..." opet su suze pocele da me guse "...od kad znam za sebe svi odlaze. I to bas kad je najteze. I dok je moja majka plakala u dnevnoj sobi, moj otac je pakovao kofere u spavacoj, dok je..." "Prekini. Ti nisi tvoj otac. Ti si najhrabrija osoba koju znam. Ti si bila tu kad se meni svet rusio, ti si bila tu kad mi je bio potreban prijatelj. Jedina si me ti razumela i nisi mi dala da potonem. A ja, ja sam idiot koji ne zna da ceni ono sto ima. I znam da se plasis, ali obecavam ti da cu se promeniti. Hajde sada dodji ovamo.." rasirio je ruke pozivajuci me u svoj zagrljaj. Stajala sam ukocena. Taj zagrljaj mi je bio sve na svetu. Prisao mi je jer ja nisam smogla snage. Zagrlila sam ga. Pod mojom glavom sam osetila kako mu srce brzo lupa. Poljubila sam ga u srce, i zadrzala glavu udisuci njegov miris preko njegove trenerke. On me je zatim poljubio u glavu. Ne umem bas najbolje da opisem sta sam osecala u tom zagrljaju, nije bila smirenost, jer i dalje nisam bila sigurna da je on sasvim bezbedan. Kako god bar sam znala da ispred mene stoji coveko koji je samo moj. Moje jutro i moja noc. Moj mir i moj nespokoj. Moje suze i smeh. Moje sve.


Da ponekad boli te koliko volim te, od bola bi umro

Published on 01:58, 12/13,2015

"Mi se ne možemo nazvati MI, jer skupa nikada ni bili nismo, ali volela sam te kao da jesmo. Volela? Zapravo, još uvek, samo... Samo se ponašam kao da nije tako, kao da me ne zanimaš ni ti, ni tvoja sreća, ni tvoja tuga. A zanima me, jer se radujem tvojoj sreći i tugujem kad i ti, ali to nikad nećeš znati, a i da znaš, ne bi uzimao k srcu, jer takav si ti. Kada me pitaju: 'Je l' još uvek on?', nasmejem se uz reči: 'Ha! Ma kakvi, ne!'. Lažem! Što je najgore od svega - dobro mi ide, poveruju ljudi, nekada i sebe ubedim u to, ali ne vredi. Onda dođe noć, kad vraćam film u glavi, ne želeći da se prisećam tvojih poruka, tvojih reč,i koje i danas bole, i shvatim da samo zavaravam sebe i da ću te voleti sam Bog zna još koliko dugo, i da me boli to što smo odustali, a da nismo ni pokušali, iako oboje znamo da smo nekada silno želeli jedno drugo. I sada vidim koliko su istinite one reči: 'Najviše se vole oni što se nemaju'."


I nebo je sa mnom plakalo te noci

Published on 21:40, 12/11,2015

Sve sto mi je od njega ostalo je pepeo. I sjecanja koja s vremena na vrijeme znaju da me probude. A kada me probude, probude i onaj isti bol koji sam davno zakopala. Tog 18. Avgusta kada je u meni stalo sve. Onaj osjecaj kada vam neko uzme srce iz grudi i samo cupa dio po tio, ne kida, CUPA. Na vase oci. A nebo zajedno sa vama place. I koliko god sjedjeli pored prozora i cekali ga da se pojavi, njega nema. A ja luda sebi ne zeli to da priznam. Nije mogao tek tako da ode. Nismo se cak ni pozdravili. Nisam ga cak ni zagrlila. Opet krivim sebe, zasto sam ga pustila da ode. Zasto sam bas tog dana morala da budem ljuta? Zasto se nije vratio? Zasto je moje poslednje sjecanje na njega hladno, kao i njegova ruka, koju sam uporno pokusavala da zagrijem. Zasto mi nisu dali da ga probudim, vec su me izvukli iz prostorije u koju se nalazio. Kako su mogli da ga ostave da lezi na tom hladnom metalnom stolu? Samog. Kriva sam, jer mu nisam rekla koliko ga volim, jer mu nisam rekla da ostane. Zasto je otisao s obecanjem da ce uvek biti tu? Sta ja imam od tog? Samo suze od kad ga je nebo uzelo. Hocu da ga vidim, da ga vratim. I dok mi je u ruci njegova slika brisem suze koje liju niz moje obraze kao kise jesenje. I to mi uspijeva samo na kratko. Dok me ponovo ne probude ista sjecanja.  

Jer mi nedostajes.

 Jer te volim. 

M. ❤ 


Da je volim...

Published on 10:33, 12/09,2015

Toliko kilometara, toliko pitanja i toliko goriva u rezervaru.. Dovoljan razlog da dignem sidro iz luke i krenem na put. Mozak mi je govorio kako će me tamo zateći kiša grubih riječi koje ne želim čuti pa ću stajati sav mokar ispred njenih vrata. Vrati se budalo, dok nije kasno..Ali srce ne sluša. Kilometre broji s nestrpljenjem. I konačno sam bio tu ispred njene kuće. Mislim se: Okreni se sad i vrati se odakle si doš'o dok te nitko nije vidio. I taman da se vratim u auto, osjetih neke poznate ruke koje me grle s leđa. Cijeli sam zadrhtao. ''Osjećala sam da bi se večeras mogao pojaviti od nikud.''- prošaputala mi je na uho. Okrenuo sam se prema njoj. Taj osmijeh, sjaj u očima, ona. Odmah sam dobio hrabrosti da joj kažem ono što sam naumio. ''Slušaj, došao sam ti nešto reći i ne znam odakle do počnem, ali..'' ''Strašno!''-prekinula me. ''...Ajde, ćuti. Idemo se provozati malo.'' Bio sam razočaran što joj nisam uspio to reći jer sam znao da kasnije neću imati hrabrosti. Sjeli smo u auto, a onda je stavila ruku preko moje na mjenjaču. O, Bože, koliko mi je to falilo. Dodir je bio tako stvaran, a ono što je poslije rekla činilo se tako nestvarnim. Nasmiješila se uz riječi: ''Znaš, i ja tebe. Nisi dolazio bez razloga. Sam kažeš da za najbitnije stvari ne trebaju riječi, onaj kome su namijenjene čuće ih svakako.'' Nisam mogao vjerovati da ona to stvarno govori. Ponovno je sve prošlo bolje nego što sam očekivao. Doduše, moguće da mi u narednih par dana stigne nekoliko plavih koverti na adresu iz policijske stanice jer sam tu noć, zbog uzbuđenja, prekršio ko zna koliko saobraćajnih zakona. No briga me. Učinio bih to još stoput ako treba samo da joj kažem da je...Ma zna ona.


Samo jedna...

Published on 01:30, 12/09,2015

„Ko bi rekao… Ja, koja sam uvijek imala hiljadu novogodišnjih želja, ove godine niti želim novi miris, ni novu šminku, ma čak ni novu odjeću. Ove godine želim nešto sasvim drugo. Ono što nijedne godine nisam zaželjela. Ove godine želim samo da jedno mesto na svijetu ostane zauvijek samo moje. Neka taj njegov zagrljaj zauvijek bude samo moj. Jer je on jedino što mi je potrebno u ovoj, pa i u narednim godinama. Jer samo kraj njega se osjećam srećna, a majka mi je govorila da na svojoj sreći treba zahvaliti i poželjeti da je uvijek tu. Pa, Bože, molim te vrati mi njega i da me čini najsrećnijom osobom i molim te da se ta sreća nikada ne završi. Samo da je on uvijek uz mene i taj njegov pogled, osmijeh... Sve njegovo... jer je on jedini bitan za mene i jedini koji me oraspoloži ma kakva god da bila… 


Voleo bih i plućima da mogu

Published on 14:14, 12/07,2015

 ... Vrata su bila otvorena, i ako se dobro sećam da sam ih zaključao. Vrata nisu obijena, a postoje samo dva ključa. Opipavam svoje džepove i nalazim svoj ključ. Nije mi nigde ispao što znači da su vrata otvorena njenim ključem. Ulazim da proverim da li nešto nedostaje i zatičem haos. Haos, ali opet sve je tu samo razbacano. Ko god da je ušao nešto je tražio. Koliko me sećanje dobro služi mi zapravo nemamo šta da sakrijemo. Sva naša ušteđevina se nalazi u banci, a nju bez mog i njenog potpisa niko ne može da podigne, jedino ako nisu uzeli njen nakit. Otišao sam u sobu da provjerim i video da je kutija sa nakitom prazna. I tako vraćajući stvari na svoje mesto i još jedno proveravajući da li nešto nedostaje naišao sam na belu kovertu. Seo sam kako bih ga pročitao. Oh, ovo je ona pisala. Prepoznao bih njen rukopis i u hiljadu drugih. Ali u tom pismu nešto nije štimalo. Bilo je ono donekle logično i objašnjavalo je neke stvari, ali jednostavno nije ličilo na nju. Pisalo je sledeće: ''Dragi, možda će te ovo na neki način povrediti, ali u zadnje vreme naša veza ne funkcioniše. Dani su nam postali bezlični i prazni. Ljubavi više nema...'' Nisam mogao da verujem šta je sve napisala. Ovo nije bila žena koju poznajem. Ne znam koji je đavo ušao u nju pa da je navede na ovako nešto. Nastavljam da čitam ovo apsurdno pismo. ''...Nisam htjela da odem tek tako, ali sam morala. Sve do ovog trenutka mi se činilo da ima nade za bolje sutra. Žao mi je, ali shvatila sam da nema. Zbog tebe sam bila spremna na sve, ali to moje sve se pretvorilo u ništa. I možda ovo izgleda kako kukavički odlazak ali tako je moralo....''Nemoguće da ovo čitam. Odložio sam pismo na sto i otišao da popijem čašu vode. Čisto da dođem k sebi. I dok sam ispijao zadnje gutljaje vode, koja mi je iz nekog razloga davala snage, razmišljao sam gde sam to pogrešio. Vraćam film u glavi, i stvarno ništa ne razumem. Odkuda sve ovo, voleo bih da smo seli lepo i razgovarali. I eventualno pokušali rešiti dati proble. Problem? Dođavola koji problem. Sve je u savršenom redu pomislio sam dok sam se vraćao natrag da dovršim pismo. ''...Zamolila bih te da ne kontaktiraš nikoga i da ne ideš u policiju. Samo bi sebi napravio problem. I još jedna stvar, ako me stvarno voliš uradićeš sledeće. Sutra ćeš mi doneti neke stvari na ovoj ovoj lokaciji...'' U nastavku je nabrojala stvari i naznačila adresu gdje treba da odem. Ujutru sam pokupio sve što je tražila  i uputio se na datu adresu. Celu noć sam se obrtao po krevetu i nisam oka sklopio. I dalje sam razmišljao šta i kako. Šta ću  joj reć kad je ugledam. Kako da se ponašam? Kada sam napokon stigao na odredište nje nije bilo. Čekao sam i čekao ali ništa. Prošlo je pola sata i ona se nije pojavila. Možda kasni pomislio sam i odlučio da sačekam još. I čekao sam tako, sat, dva, i opet nje nije bilo. Odlučio sam da se vratim kući, onako skrhan. Kada sam došao ispred vrata krenuo sam da ih otključam, ali moj ključ nije radio. Probao sam još jedno pre nego šro sam se uhvatio za kvaku i ponovo shvatio da su otključana. Nije me biloo briga. Moja najvrednija stvar je bila ona, a nje nije bilo. Otvorio sam vrata i bio je mrkli mrak. Dok sam pokušavao da pronađem prekudač čuo sam neko šuškanje ali nisam obraćao pažnju. Sve dok neko nije prošaputao 'Srećan rođendan'. Nije moguće pomislio sam i u tom trenutku svjetla se pale. Ona stoji ispred mene sa poklonom, pogled skrećem na dnevnu sobu koja je bila puna naših prijatelja i rodbine. Torta na sredini. A ja, ja u šoku. Nije mi bio bitan poklon, bilo mi je bitno što je ona tu, živa i zdrava. Zagrlio sam je jako, toliko jako da mi je rekla ''Budalo znam da sam ti nedostajala, ali misli o našem detetu.'' ''Detetu? Kakvom detetu.?'' To je još jedan deo iznenađenja, otvori poklon.'' Otvorio sam kutiju koju je držala i u njoj se nalazila dećija cucla. ''Postaćeš tata.'' Za trenutak sam zanemeo i nisam čuo aplauz koji je dopirao iz prostorije. Zatim sam u trenutku bio pretrpan ljudima koji su mi čestitali. Nisam znao kako da reagujem. Dal da se smejem il da plačem. Od sreće naravno. Samo sam je gledao kako se smeje. Zadovoljno. Ne znam, osećao sam se ponosnim. Otrčao sam do sobe i iz svog sakoa uze kutijicu koju sam bio pripremio odavno. Stao sam ispred nje i kleknuo. Otvarajući kutijicu izgovarao sam reči ''Udaj se za mene'' Ona se nasmejala i rekla ''Naravno'' Stavio sam joj prsten na ruku i poljubio je. Nikada nisam bio sretniji nego u ovom trenutku. ''Nemoj više nikada ovako nešto da mi prirediš.'' prošaputao sam. ''Neću. Volim te.'' ''I ja tebe, mislim vas''


Voleo bih i plućima da mogu

Published on 23:15, 12/05,2015

Probudio sam se u sred noći, onako, iznenada. Okrenuo sam se prema njoj. Spavala je. Bila je otkrivena,m pa sam je polako pokrio. Poljubio sam je tiho i nežno, da se ne probudi. Mogao bih satima i satima da je gledam kako spava. Posedovala je neku vrstu smirenosti, čak i onda kada joj se svet rušio. ''Što ne spavaš ljubavi?'' ''Razmišljao nsam koliko sam samo srećan što te imam.'' ''Ti si lud. Vrati se nazad u krevet.'' Udahnuo sam duboko i poslušao je. Nije mi trebalo mnogo vremena pre nego što sam ponovo zaspao. Ujutro kad sam se probudio prebacio sam ruku preko njene strane kreveta i shvatio da nje nema. Pitao sam se gde je. Pogledao sam na sat, bilo je osam sati. Gde bi mogla da ode u ovo doba. Ustao sam se da je potražim, ali nigdje ni traga od nje. Jedino što sam pronašao bila je poruka ostavljena na frižideru. Glasila je ''Ljubavi, nemoj da se brineš. Otišla sam nešto da završim. Neće me biti par sati. Opet kažem nemoj da brineš. Nemoj molim te nikoga da zoveš, da se ne zabrinu. Volim te.'' Nakon pola sata pokušao sam da je pozovem ali joj je telefon bio ugašen. Pokušao sam da ne brinem, ali nije uspevalo. Odlučio sam da se opustim pa sam pustio muziku. Moja plej lista je bila šarena ali prva pesma koja je krenula bila je 'Scorpions - Still loving you'. To mi je na kratko skrenulo misli. Ali kada je moja plej lista počela da se ponavlja treći put skrenuo sam pogled ka satu koji je visio na zidu. Bilo je dva sata. A od nje ni traga ni glasa. Okrenuo sam je ponovo ali ni ovoga puta nije bilo odgovora sa druge strane. Zvao sam je ponovo i ponovp. Opet ništa. Zatim sam počeo da okrećem ljude kod kojih bi mogla da ode. Ali u mirnom tonu. Da ne bi posumljali nešto. Uzalud, samo sam dobijao odrične odgovore. Kroz telo mi je prolazila neka jeza. Odlučio sam da krenem da je tražim. Počep sam sa mestima koja su joj bila omiljena. Ništa. Zatim sam obišao mesta koja su bila po datumima značajna. Ništa. I kada sam na kraju obišao sva mesta koja smo ikada spomenuli, i kada je ono ništa preraslo u još veće ništa, počeo sam ozbiljno da brinem. Ponovo sam je zvao, i ponovo nije bilo odgovora. Uzalud bi bilo da idem i policiju kada dobro znam da trebe da porđe 24h da bih prijavio nestanak neke osobe. A procedura je jako zamarajuća pa sam odustao od te opcije i vratio se kući. Tu me je zatekao užasavajući prizor.... 

 ...to be continued...  


Misli te uvek odvedu do mesta gde ti je ostalo srce…

Published on 02:30, 12/04,2015

''Kako đavo može da te gura toliko jako prema nekom ko izgleda kao anđeo kada se smeje?''

 

Već nedelju dana se dogovaramo oko ovog izlaska, ali svaki put nas nešto spreči. Da se ispravim 'NEKO'. I kada imamo slobodnog vremena neko pokušava da nam ga ukrade. Sve do ovog trenutka. ''Kada idemo?''
''Odmah.''
''Pa hajde. Čekam te.''
I zaista me je čekao. Nasmejala sam se čim sam ga ugledala. Uzvratio je osmehom. Mada je taj osmeh izgledao kao provokacija. Uhvatio me je za ruku i okrenuo se prema meni kako bi snimio moju reakciju povodom tog gesta. Nasmejala sam se. Ovaj put stidljivo.
''Gdje idemo?'' upitala sam ga radoznalo.
''Gde god hoćeš. Ti biraj. ''
''Da li ćemo da šetamo ili ćemo kod mene? Reci mi.''
''Odluči ti.''
''Gde se tebi više ide?''
''Meni sa tobom bilo gde.''
''Pa bićeš sa mnom ludo jedna, nego gde ti se više ide?''
''Gde i tebi.'' bio je uporan.
Bilo je lepo vreme pa smo se odlučili da šetamo. I to na mesto gde smo bili hiljadu puta ali nikada do sada zajedno. Odatle se video celi grad. I bilo je prelepo.
Ovo mi e bilo najlepše čekanje do sada. Uvek ću pamtiti ovaj 14. novembar. Ne samo zbog njega, već zbog osećaja koje budi dok je sa mnom. I nije to ljubav. To je radost, sreća. Ume da mi izmami osmeh i kad mi nije do smejanja. 


Zbog tebe stradam

Published on 23:02, 12/01,2015

Stajao sam na ulici moleci se u sebi da se okrenes. I kad si se okrenula, okrenula si se sa osmijehom na licu. A mene su upozoravali na sve sto bi moglo da me zadesi, otmice, nepotnate ljude, mrak i droge. Rekli su mi da ih se dobro cuvam. Ono sto mi nisu rekli je, da moja droga mozes biti ti. Da mi se mozes zavuci duboko pod kozu. Da se mozes nastaniti u mojim mislima da mi budes sve, vatromet u plucima kad se radujem i zvijezde u ocima kada placem. Sve moje zelje su se svele na tebe. Ti si postala centar mog malog univerzuma.  A sa tobom, svaki tvoj osmijeh je postao razlog zbog koga postojim. Pa cak i ako smo ti i ja zbrkani i komplikovani i veoma losi jedan po drugog, ti si mi potrebna u zivotu. I nadam se da se neces umoriti od mene, ovog svojeglavog sarlatana. Jer te ovaj sarlatan voli najvise na svijetu. I ako to bas i ne pokazujem na pravi nacin, zelim da znas da sam u tebi nasao sve sto mi treba. A to je u zivotu i svrha, da nadjes nekog ko te cini potpunim, a ja sam potpun samo kad sam sa tobom.