Znaci pored puta. 2

Published on 01/19,2021

Znaci pored puta.

 

„Molim?“ Mija me je izbezumljeno gledala. „Uradila si šta?“

Bacila sam se na krevet ignorisajući ono što je govorila. „Ma daj, ne drami toliko. Nisam još ništa uradila.“ Izgledala je po malo strašno.

 „Jesi li ti normalna bre? Znaš li ti ko je on? Nije mi jasno šta se dešava sa tobom. Njega ništa ne zanima osim da se igra sa tuđim osećanjima  radi sopstvenog zadovoljstva.“ Sela sam pored nje, uhvatila sam je za ruku.

 „Znam, ali želim da budem devojka koja će ga naterati da okači 'dres' i da prestane da igra.“

Mija je ustala sa kreveta i zagledala se kroz prozor. „Tea, za ime sveta, on se nikada neće promeniti. Ni zbog tebe, ni zbog jedne druge. Samo ćeš završiti povređena." Zastala je na trenutak i tužnim glasom rekla, „Ponovo.“ Ustala sam i zagrlila je.

„Evo, obećavam ti, u ime sestrinske ljubavi, obećavam ti da ako budem videla da sve ide u pogrešnom smeru, prekinuću sve.“

 Duboko je udahnula i izdahnula. „Dobro, verovaću ti. Ali ako budem videla da se prema tebi ponaša kao kreten, Lara i ja ćemo ga naći i ostalo će biti istorija.“ Nasmejala sam se i ponovo se bacila na krevet.

 „Nećeš zažaliti.“

 „Nadam se.“

 

Par sati kasnije stigla mi je poruka. Bio je to Aleksa. Ne znam iz kog razloga, ali bila sam uzbuđenja i nestrpljiva da vidim šta je napisao. „Prvi nivo naše male slatke igrice počinje sada. Upoznavanje. Doći ću po tebe u sedam sati, tvoje je samo da poneseš dobro raspoloženje.“

 

Vreme je brzo proletelo, toliko brzo da su mi sati delovali kao minuti. Obukla sam trenerku, nije naznačio da idemo negde posebno, pa sam sebi dala za pravo da se obučem kao da idem na trčanje. Uostalom, ne treba da ga oborm sa nogu.

„Jesi li spremna?“ Glasila je poruka od Alekse.

„Jesam, evo upravo izlazim.“ Zatvorila sam ulazna varata. Aleksa je stajao naslonjen na auto i posmatrao me kako prilazim. Otvorio je suvozačeva vrata, na moje veliko iznenađenje, nije mi delovao kao neko ko bi tako nešto uradiu. A opet kada malo bolje razmislim, ja ga ni ne poznajem, osim iz priča koje mu ni malo ne idu u korist.

„Mlada damo.“ Rukom je pokazao ka sedištu. Sela sam, zatvorio je vrata.

„Gde idemo?“ 

„Kod mene.“ Rekao je kroz osmeh.

Bio je pričljiv tokom vožnje. Postavljao mi je nasumična pitanja tipa: Koliko imaš sestara, imaš li kućnog ljubimca, omiljena boja itd. Kako sam ja odgovarala tako se i on nadovezivao, tako sam saznala da ima starijeg brata i sestru koji ne žive sa njima, da nema kućnog ljubimca ali bi voleo da ima psa, kao i da mu je omiljena boja crna, da naglasim kao i njegova duša. Njegove reči ne moje.

Kada smo stgli ispred njegove kuće izleteo je iz auta kako bi mi otvorio vrata. Izgledao je po malo smešno, kao da je pokušao da me impresionira. Ali je samo uspeo da me nasmeje.

„Šta je?“ Zatvorio je vrata.

„Ništa, ništa.“

Stavio mi je ruku na leđa upućujući me ka vratima ispred kojih je stajala neka žena, pretpostavljam njegova majka. „Mama ovo je Tea. Tea, mama. Mama, Tea.“

„U redu je Aleksa shvatile smo. Ne zameri mu draga što je ovako zbunjen, ovo je prvi put da dovodi devojku kući.“ Zagrlila me je. „Idem ja sada, i onako već kasnim na posao. Drago mi je što sam te upoznala.“ Poljubila je Aleksu i otišla.

Kada smo ušli unitra nisam mogla da se suzdržim a da ne počnem da se ne smejem. „Šta je sad?“ Pogledao me je. „Ovo je drugi put danas.“ Seo je na sofu.

„Izvini, ali mi je teško da poverujem da još ni jednu devojku nisi doveo kući.“ Suze su mi krenule od smeha.

„Ni jedna nije bila vredna da baš toliko daleko odem. A ti prestani da se smeješ i dođi, sedi pored mene. Nećeš valjda celo vreme stajati tu.“

Dok sam polako prilazila nisam mogla sa da se ne zapitam kako je moguće da dečko sa ovakvim ponašanjem i manirima može da bude na lošem glasu. Da li je to samo maska ili se nešto drugo krije iza toga? Ne znam, ali saznaću.

„Verovatno se pitaš zašto smo došli baš ovde?“

„Tako nekako.“

„Znam da mi nećeš verovati, ali postoje stvari koje sam oduvek želeo da uradim sa devojkom, a nikada nisam imao priliku. A to je da provedemo jedno veče uz film i neku neobaveznu priču.“ Zastao je na trenutak. „I molim te, nemoj da se smeješ.“

„Dobro, neću. Samo nemoj da mi kažeš da ćemo da gledamo Beležnicu.“ Rekla sam kroz šalu.

„Kako si znala?“ Na licu mu se nacrtao osmeh.

„Početnička sreća.“

 

Prvih sat vremena filma su protekla u tišini. Mislila sam da će tako biti do kraja, ali je on prekinuo tu tišinu. „Postoji nešto u vezi ovoga filma što me fascinira. Tačnije, njihova ljubavna priča.“ Njegov glas je postajao tiši. Gotovo da je šaputao. „Neverovatno mi je kako jedna ljubav može da bude bezvermena i bezuslovna. Šteta što je to samo film i što se takve stvari ne događaju u realnom životu.“

„Moram nešto da te pitam.“

„Pitaj.“ Klimnuo je glavom.

„Ko je tebe toliko povredio da si sebe primorao da se ponašaš onako kako se ponašaš?“

„Odgovoriću ti samo iz razloga zato što verujem da ćemo biti dobri prijatelji i da ono što ti kažem nećeš jednoga dana upotrebiti protiv mene.“ Dugo je ćutao, a onda se okrenuo prema meni i reči su same krenule. „Nisam oduvek bio ovakav, tek pre možda godinu dana sam počeo ovako da se ponašam i to je ostalo. Znaš već kako to ide, svi su zaboravili da sam nekada bio nežan cvetć,“ našalio se „videli su samo momka koji voli provod, alkohol i žene. I pretpostavili da sam takav bio celoga života.  A sada da ti odgovorim na pitanje.“ Udahnuo je duboko.  „U pravu si. Postojala je jedna devojka koja mi je ukrala srce. Voleo sam je više nego sebe samog. Bio sam uveren da je to ona istinska ljubav koja se samo jednom u životu desi, ali pogrešo sam. Ono što je uradila na meni je ostavilo ožiljke za celi život.“ Zaćutao je.

„Prevarila te je?“

„Da.“

To njegovo DA nije bila obična reč, već najglasniji jecaj koji običan čovek moze da proizvede svojim glasnim žicama.

„Žao mi je.“ Poželela sam da ga zagrlim, ali sam znala da mu to ne bi pomoglo.

„Nema za šta da ti bude. To mi je samo pomoglo da ojačam. Sad sam potpuno drugi čovek.“ 

I taman kada sam pomislila da je baš lepo što možemo ovako da razgovaramo, morao je da zabrlja. Bez ikakvog prethodnog upozorenja krenuo je da me poljubi.

„Nemoj ni da pomišljaš.“ Pomerila sam se dva mesta. Gađala sam ga sa prvim jastukom koji mi se našao pod rukom.

„Ovo znači rat.“ Osmehnuo se i gađao me istim jastukom.

Uzela sam taj jastuk i krenula da ga udaram njime. Uzeo je drugi i uradio isto. Ne znam ko se više smejao, on ili ja. Tuča jastucima je dugo trajala. Kao mala deca jurcali smo u krug i jurli jedno drugo. Ko zna koliko bi to još trajalo da se on nije bacio na sofu.

„Okej, ti si pobedila.“ Pružio mi je ruku u znak primirja.

Kada se moja ruka našla u njegovoj, privukao me je i oborio na pod, tako da se našao iznad mene. Uhvatio me je za obe ruke i drzao ih da ne mogu da se pomeram.

„Zašto mi ne daš da te poljubim?“ Lice mu je bivalo sve bliže i bliže mome.

„Zato što treba da zaslužiš.“

„Uredu, smisliću nešto.“ Rekao je samouvereno.

„Srećno u tome.“

„Hvala, ali mislim da mi neće trebati.“

 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=380453

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Znaci pored puta. 2