Otrov ili lek? 4

Published on 01/24,2021

 

Polako sam otvorila oči, istezala sam se u krevetu i pomislila kako je ove noći bio udobniji nego inače. Duboko sam udahnula, osećala sam se odmorno i spremno za novi dan. Ali, kada sam se uspravila, osećala sam da nešto nije kako treba. U startu nisam primetila ništa neobično. Pogledala sam oko sebe. Bilo je potrebno jedno trljanje očiju da shvatim.

Ovo nije moja soba.

 

„Dobro jutro spavalice.“ Aleksa je uleteo u sobu.

„Šta ja radim ovde?“ I dalje sam bila zbunjena.

„Ne sećaš se?“ Govorio je sa podlim osmehom.

„Ne.“

„Pa, sinoć smo izašli, malo si više popila, i znaš kako dalje ide.“

„Ne. Ti i ja? Nismo.“

„Ne moguće je da se ne sećaš, kad si sinoć bila i više nego zadovoljna.“

„ALEKSA.“

„Dobro, dobro. Nije se ništa desilo. Da popila si malo više, ali bilo je previše kasno iliti rano da te vodim kući pa sam te umesto toga doveo ovde. I da spavao sam na kauču.“

„Nemoj više nikada da si ovo uradio.“

„Jesi li ljuta? Izgledaš kao da si ljuta.“ Zvučao je zabrinuto.

„Nisam ljuta.“ Slagala sam.

„Tvoje lice govori drugačije.“

„Možda tako izgleda, ali nisam.“ Trenutak tišine.

„I dalje mislim da si ljuta.“

„Aleksaaa, nisam ljuta. Ali ću uskoro biti.“ Opet sam slagala.

„Dobro,dobro, ako ti tako kažeš. Pa onda, kakvi su nam planovi za danas.“ Bio je ushićen.

„MI nemamo planove.“ Pokušala sam da ne delujem ljuto.

„Pa, hajde da smislimo jedan.“

„Ja imam svoje planove koji ne uključuju tebe.“

„Mislio sam da smo tim.“ Prošaputao je tužno.

„I jesmo, ali bih htela malo da se odmorim.“

„Da se odmoriš od mene?“ U njegovom glasu se moglo čuti čuđenje.

„Da... kako se ujutru ne bih ljutila na tebe.“

„Uh.. Znači ljuta si na mene.“

„Aham.“ Priznala sam.

Prišao je krevetu i seo pored mene. „Preterao sam, jel' da?“ Klimnula sam glavom. „Nisam mislio da ću ovu reč ikada izgovoriti ali izvini. Nije mi bila namera da se naljutiš. „ Spustio je glavu. Izgledao je kao da mu je stvarno bilo krivo.

„Prhvatiću tvoje izvinjenje. Ali samo ovaj put. Jesam li bila jasna?“

Podigao je glavu i pogledao me. „Hvala ti, hvala ti, hvala ti.“ Krenuo je da me grli. Stezao me je toliko jako da sam u momentu pomislila da ću da ostanem bez vazduha.

„Zamoliću te ljubazno da me sada pustiš. Trebala bih da krenem.“ Pustio me je.

„Zašto ideš? Mogla bi da ostaneš?“

„Ne mogu provesti celi dan u istoj odeći.“

Ustao je sa kreveta, napravio par koraka i otvorio ormar. „Ta-da, mini šoping centar  samo za tebe. Biraj, šta god hoćeš.“ Bio je ushićen, kao da je želeo što pre nešto da uradi.

„Šališ se zar ne?“ Počela sam da se smejem, što ga je zbunilo.

„Šta je?“ Gledao me je sa čuđenjem.

„Lepo od tebe, ali ću ipak morati da odem kući.“

„Aaa, nemoguća si, ali neka ti bude. U tom slučaju..“ Okrenuo se prema ormaru i počeo da traži nešto. „Uzmi moju košulju, obuci je preko.“

„Pa, hvala ti. Možeš li mi pozvati taksi dok se ja obučem?“

„Ne budi blesava, ja ću te odvesti.“

„Ne dolazi u obzir. Ne želim da te mučim.“

„Ja ću te odvesti i kraj.“ Krenuo je da izlazi i dodao. „Čekam te dole.“

 

***

Aleksa nije želeo da uđe sa mnom, smatrao je da ću pre završiti ako mi u podsvesti bude da me čeka. Lara i Mija nisu bile kod kuće pa sam samim tim izbegla neprijatna pitanja. Istuširala sam se, vezala kosu u rep, stavila malo maskare i obukla lepršavu crvenu haljinu. Uzela sam torbicu i izašla.

„Spremna sam.“

„Odlično.“

Ćutao je sve vreme iako me je povremeno pogledao kao da je hteo nešto da mi kaže. To mi je bilo čudno jer mi je već govorio strvari koje nikad nisam očekivala da ću čuti od njega. A sada je odabrao da ne kaže ni reč. „Nećeš valjda ceo dan sedeti tu?“ Ceo put mi je proleteo u razmišljanju, pa nisam ni primetila da se parikirao. To njegovo pitanje me je prizemilo. „Kad pre?“ Rekla sam na glas iako sam bila ubeđena da sam to samo pomislila.

„Pa dok si ti bila u svom svetu ja sam vozio. Ali ako ti je sat vremena brzo proletelo ti sedi tu i dalje, a ja idem da uživam u onome što sam pripremio.“ Izašao je i zatvorio vrata.

Bila sam u čudu. Izletela sam iz auta kao da me neko juru. „Čekaj.“

„Ah, predomislila si se. Dobro, daj mi ruku.“ Pružio mi je ruku. Oklevala sam. „Pobogu daj mi ruku, ne pitam te da se udaš za mene.“ Uhvatila sam ga za ruku i pustila ga da me vodi. Hodao je polako kako vi svoj korak uskladio sa mojim.  Onda je iznenada stao i tada sam shvatila zašto mi je tražio da mu dam ruku. Nalazili smo se na vrhu strmih drvenih stepenica koje su vodile na plažu. Bilo je neobično tiho za tako lepo mesto.

„Ovo mesto sam otkrio davno, ali se nikada nisam usudio da nekoga dovedem ovde.“ Čvrsto me je držao za ruku dok smo silazili.

„Zašto ja i zašto sad?“ Bila sam radoznala.

„Iskren da budem ne znam, ali nikada nisam imao priliku da budem mekan, romantičan. A ti, kakav god naš odnos bio, budiš u meni sve ono što mislio da sam izgubio. Ranije sam radio sve kako bi se drugi bojali da me povrede, ali sada bih tebi jedinoj dozvolio to da uradiš.“ Zvučao je i previše ozbiljno da bih imala adekvatan odgovor a da nije bio smeh.

Kada je moja noga bila na zadnjoj stepenici pimetila sam da je nešto stajalo na sredini plaže. Iz daleka nisam mogla da vidim šta je to bilo. Tek kada smo prišli bliže videla sam.

„Kada si stigao ovo da pripremiš?“ Gledala sam u ćebe na kojem se nalazila piknik korpa.

„Jutros dok si spavala.“ Bio je ponosan na sebe.

Bila sam iznenađena. Toliko da nisam primećivala da me i dalje drži za ruku. I tako držeći me za ruku je seo i privukao me da sednem pored njega. Izgledalo je kao da me nikada neće pustiti jer je drugom rukom počeo da vadi stvari iz korpe. Taj trenutak, ma koliko mi čudno delovao, bio je kao raj na zemlji. Sami prostor bio je izolovan od ostatka sveta. Od buke, gužve, ljudi.

„Nešto si mi neobično tiha. Šta je? Ne dopada ti se?“

„Ne, ne, ne. Sve je divno. Samo mi je neobično. Uz sav haos koji mi je u glavi ovo mi se čini nestvarno.“

„Ti si nestvarna.“ Prošaputao je.

„Šta si rekao?“ Pravila sam se da nisam čula.

„Rekao sam hvala ti.“ Slagao je.

„Za šta?“ Pravila sam se luda.

„Hvala ti zato što si mi pokazala kakva mi ljubav treba onda kada sam mislio da mi ljubav uopšte nije potrebna.“

„Ali ja nisam ništa uradila.“

„Možda nisi svesna toga, ali jesi. I to me je promenilo. Iako možda ne izgleda tako ali ti si me spasila.“

Bila sam bez reči. Kako sam mogla da znam da će ova mala iskra napraviti toliko veliki požar da ni hiljadu vatrogasaca neće moći da ga ugasi. Ono što je rekao nije imalo smisla. Sve je ovo pretstavio kao igru, da bih mogla da verujem u ono što je govorio. Zvučalo je previše dobro da bi blo istinito.

„Izvini. Ovo je bilo čudno.“ Zastao je na trenutak. „Izvini preterao sam.“ Zvučao je kao da se pravda.

„U redu je, svi mi ponekad kažemo ono što ne mislimo.“ Pokušala sam da ga opravdam.

„Ne, stvarno to mislim, sa mo sam se možda izrazio na pogrešan način. Ali stvarno to mislim.“ Shvatio je šta je zapravo rekao.

„Dobro. Hajde da zaboravimo na to i da uživamo. Valjda smo za to i došli ovde.“

„U pravu si, ne znam šta mi je bilo.“ Izvadio je flašu vina iz korpe i sipao čašu prvo meni pa sebi.

Ovoga puta vreme nije letelo brzo, već se činilo kao da je stalo. Da su se minuti pretvorili u sate. Ništa se nije dešavalo i to mi je na neki način prijalo. Rekao mi je da nije očekivao da ću pristati da igram njegovu igru, da ću odustati ili da će njemu dosaditi. Ali se iznenadio koliko se dobro slažemo za dva stranca. Rekao je da sam bila rizik, misterija ali i jedina sigurna stvar koju je upoznao.

Na sve to sam mu odgovorila da ni ja nisam verovala da ću pristati. I da sam želela da odustanem jer mi je na početku sve bilo besmisleno. Nije imalo nikakvu poentu, i da je možda ni sada nema. Ali da mi pomaže. Da zaboravim neke stvari, ljude i boli. Da kad sam sa njim sve se pretvara u zaborav i da ništa drugo nije bitno.  To mu se dopalo, jer je to značilo da ponovo pronalazim sebe.

„Zanima me sa li je voda hladna?“ Iznenada je ustao  krenuo prema moru. Pre nego sto se približio vodi skinuo se, ostao je samo u boksericama. Nesvesno sam prekrila oči rukama. Nisam videla kada je ušao u vodu, ali sam ga čula kako se smeje.

„Šta je? Kao da nikada nisi videla polu golog muškarca.“ Dobacio je.

„Jesam, ali ne tebe.“ Legla sam i gledala u nebo. Samo da ne dođe, govorila sam u sebi.

„Hajde ne glupiraj se i dođi sa mnom.“ Kapljice slane vode kapljale su po meni.

„Odlično mi je i ovde.“ Okrenula sam glavu u stranu samo da ga ne bih pogledala. Mislim pogledala malo bolje.

Uhvatio me je za ruku i počeo da me vuče da ustanem. Bila sam uporna da se ne pomerim, kao ni da ga pogledam.

„Ako sama ne ustanješ, ja ću se lično pobrinuti da završiš u vodi.“

„Samo ti preti.“

„Ne pretim ti, ozbiljan sam.“

Nisam ništa rekla samo sam nastavila da gledam u stranu.

„Dobro.“ Mislila sam da je odustao i otišao. Ali ne, uzeo me je u naručje i krenuo prema vodi.

„Šta radiš to? Spusti me.“ Vikala sam na njega.

„Spustiću te. Ali u vodu.“

„Ti si lud. Spusti me odmah ili ću vrištati.“

„Vrišti i onako te niko neće čuti.“

„Dobro, dobro. Sama ću ući, samo me sputi.“ Imla sam druge namere.

Spustio me je. Napravila sam koran napred kao da sam nameravala da uđem u vodu. Kada sam se na kratko odmakla od njega, okrenula sam se i krenula da trčim ka stepenicama. Ono što nisam očekivala je da će i on krenuti za mnom. Bilo je iznenađujuće teško trčati po pesku, ali ono što me je još više iznenadilo je to da me je stigao. Uhvatio me je i prebaci preko ramena.

„Tako znači. Pokušao sam na tvoj način, ali izgleda da ne ide. Sad ćemo na moj.“ Išao je prema vodi.

„Ne...ali haljina.“ Mislila sam da će se predomisliti. Ali pre nego što sam bilo šta više uspela da kažem našla sam se u vodi.

„Osušiće se.“ Rekao je kroz smeh.

I bilo je smešno. Možda sam bila mokra i možda mi se maskara razmazala ali sam se bar smejala.

„Eto, vidiš nije bilo toliko strašno.“ Našalio se.

„Aham.“ Počela sam da ga prskam vodom.

„Zaslužio sam.“

„Da li sada ličim na pandu?“ Trljala sam područje ispod očiju.

„Malo samo.“

„Ma daj.“

Primakao se. „Čekaj da vidim.“ Prstima je pokušao a makne tragove. I tako sa rukama na mom licu je zastao. Gledao me je u oči. Bio je to momenat između pogleda i poljubca. Momenat u kome sve stane i jedino što ostane između nas je iščekvanje. Njegovih usana na mojima. Trenutak toliko napet da se oseti u vazduhu. Trenutak, toliko savršen, da kada se završi i on i ja shvatamo. Da je tek početak.

Pogldao me je. Kosa mu je bila u haosu, i na tom zalasku sunca izgledao je magično. Oči su mu menjale boju. Molila sam se da me ne poljubi. Rukama je prelazio preko moje prošlosti. Dodirnuo je sve ivice mog srca. Odaljio se. I kada sam pomislila da je odustao, privukao me je k sebi i poljubio.

„Zastrašujuća si, čudna i lepa. Nešto što ne znaju svi da vole. Ti si ratnik i zapamti, ni jednu bitku više nećeš sama voditi.“

Nisam znala šta da mu kažem. Sve je izgledalo nestvarno, ali opet jedan deo mene je znao da te to samo stvar trenutka. Da neće potrajati.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=380455

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Otrov ili lek? 4