Gubi onaj ko želi čvrsto da drži, dok trči za onim koji rado pušta...

Published on 12:30, 09/01,2018

Ceo dan je bio ispujen nekim nemirom. To me je nekako navelo da se odvojim od ljudi, da harmonizujem misli. I možda bih uspela u tome od on nije odlučio da se pojavi i od svih mesta gdje je mogao da sedne, odlučio je da sedne baš pored mene. ''Smem li da sednem pored tebe?'' Pogledala sam ga zbunjeno. ''Mislim da si sam sebi dao dozvolu.'' Nasmejao se. ''Treba li ti nešto?'' pitala sam ga već vidno uznemirena njegovim dolaskom. ''Češkaj me.'' Rekao je kroz blagi smešak. ''To će nešto promeniti?'' ''Izlečiće me.'' ''Baš me zanima šta to češkanje može da izleči?'' ''Uopšte nisi romantična.'' ''Pa zar bih trebala da budem?'' ''Izlečiće mi dušu.'' ''Od čega?'' ''Od tebe budalice.'' ''Od mene?'' ''Da, da od tebe.'' ''Kako?'' ''Nedostajala si ovom mom srcu.'' ''A jel'?'' ''Oo da.'' ''Sad si se setio?'' ''Ne, sad sam shvatio.'' ''Šta si tačno shvatio?'' ''Pa prvo je da mi je nedostajalo sve u vezi tebe. Tvoj osmeh, tvoje poruke, gnjavaža bespotrebnim sitnicama, tvoje oči, ti!!'' ''Zar ne misliš da je malo kasno?'' ''Draga, za lubav nikad nije kasno.'' ''Zašto si onda otišao?'' ''Nisam znao da odlazim, a to je najgore. Otići od tebe značilo je hodati mrtav.'' ''Ali si ipak otišao.'' ''Jesam, i žao mi je zbog toga.'' ''Sam si tako izabrao.'' ''Da, a sada biram da me češkaš.'' ''Ne, ozbiljan sam. Češkaj me.'' ''Dobro.'' ''E da, još nešto.'' ''Kaži.'' ''Obećaj mi da ćeš me češkati celoga života.'' ''A ti mi obećaj da nećeš opet otići.'' ''To ti obećavam. Navukla si me na svoje ludilo, veštice.''


Bas bih htjela da te volim...

Published on 08:19, 08/15,2018

Ne mogu da kazem da te volim.
Obozavam te taman toliko da mogu da zaspim sa osmjehom na licu zbog tebe. Znas, uhvatim tako sebe cesto da sam nasmijana sa tobom. Uhvatim sebe kako se smijem dok ti posmatram usne i upijam svaku rijec koju izgovoris, kao i tvoje navike, ono sto volis i ono sto te nervira. Ne bjezis ti od mene koliko ja bjezim od tebe, ali gdje god krenula ti se jednostavno pojavis.  Volim kad si tu, i koliko god se plasila ljubavi neke nevidljive niti me za tebe vezu. I nikad, ali bas nikad ne pozelim da ih prekinem. Znas ponekad pozelim da te zagrlim i da te svakog puta grlim sve jace. Mozda ce zvucati glupo, ali ja ne zelim da te ljubim, zelim da gledam taj tvoj osmijeh svaki dan. Zelim da budes moje proljece, ljeto i zima i sve moje godine. Zelim da sva poznata i nepoznata mjesta pamtim po tebi, i da im se ponovo vracam sa osmjehom. Htjela bih ti reci koliko mi znacis, ali ne mogu, samo bih ti rado dala ruku da me odvedes negdje van grada. Daleko od svih zavidnih pogleda jer ne zelim da znaju za tebe i da mi te pokvare. 
Dozvolila bih ti da me diras po kosi iako to ne volim jer se sva najezim. Ali eto tebi bih to dopustila. Znam da umijem da budem nepodnosljiva i da se ponasam kao dijete, ali to samo zato sto mi znacis kao niko do sad. Izludjujes me. Da, na svaki moguci nacin. Ali opet ne mogu da ostanem imuna na taj tvoj sarm. Oo da, i ta dva svemira koja vidim kad god te pogledam me ocaravaju. Imas oci boje haosa.
Zelim da budes moja tvrdjava, moje utociste i moj spas. Zelim da znas da nikada necu odustati od tebe pa i onda kada ti odustanes od mene. Za neke stvari se treba boriti, a nekako mislim da si vrijedan te borbe. I zelim da te volim, da te grlim i ljubim kao da ne postoji niko na ovom svijetu. 


U kom se beskraju gubis ili i da li cvrsto grlis sve sto volis?

Published on 18:43, 08/06,2018



Sedeo je na korak od mene i drzao me cvrsto za ruku. Nisam mogla da ne pomislim kako bi bilo divno drzati tog coveka celog zivota za ruku. I ne pustiti ga, nikada. Ubrzo su moje misli prekinule njegove reci. “ Pazi ako te zavolim, bas cu da te volim.” Zacudjeno sam se nasmejala. “Bas, kazes?” Na njegovom licu se nacrtao osmeh, od uva do uva. “ Da! A sad dodji.” “Zasto?” “ Pa da te zagrlim!” “ Pa grlis me ceo dan.” “ Mozda ali sada zelim da odmorim dusu.” Ustao se i privukao me k sebi. Nasmejala sam se. “Kako?” Uzeo je moje ruke i stavio ih oko svoga struka. “ Pa fino, ja te zagrlim ti dises.” Nisam mogla da se jos jednom ne nasmejem. “ Pa onda ja vec danima odmaram dusu!” Pogledao me je i poljubio u celo. “Zagrljaj je nesto najlepse sto ti mogu dati, to je kao da ti dajem sebe.” “ Veruj mi da mi je to sasvim dovoljno.” “ A sta ako ti kazem da si meni ti dovoljna. Samo ti!” “Rekla bih ti da me nikad ne pustas!” Zaglio me je jos jace. “ Ali sta ako nas vreme rastavi?” Upitao me je i napravio tuznu facu. “Mi cemo se onda boriti protiv vremena.” “Svidja mi se kako razmisljas!!”


Gledao sam te kako se gleda more krajem leta

Published on 21:10, 08/02,2018

 

Pustio sam tvoju ruku da isklizne iz moje. Mozda nisam trebao. Ne mozda, vec samo nisam trebao. Bila si poslednja nada mog dugo ocekivanog spasenja od samog sebe. Vidis, covek sam sebi naudi onda kad pomisli da radi nesto za necije dobro. A ja sam mislio da ce ti biti bolje bez mene. Znam, nije bilo na meni da donesem takvu odluku. Ali bio me je strah. Cega sigurno se pitas? Sebe, bio me je strah sebe. Sebe pored tebe. Mislio sam da cu da te povredim svojim promenama, svojim ludim ponasanjem i da te ugusim svojom ljubavlju. Al’ brzo sam shvatio da sam takav postao zbog tebe i za tebe. Lutko, pre tebe nisam obracao paznju na sitnice, kao sto je taj tvoj prokleti pamen kose koji ti stalno stoji na levoj strani lica i ne da mi mira. Svaki put sam pozeleo da ga sklonim i sada bih sve na svetu dao da mogu to da uradim. I dalje ne shvatam sta se dogodilo sa nama. Kako sam mogao da te pusitm, tebe, jedinu zbog koje je sve imalo smisla. Dan kad sam te sreo, sve tisine sa tobom, ti. 


Oprosti sto sam ti pokazao da “zauvjek” traje suvise kratko

Published on 21:47, 07/11,2018

Ta zena je bila pravi izazov za one koji nisu umjeli sa njom. Snazna poput najjace oluje, al opet bi u mojim rukama bila poput   djeteta. Uvijek sam cinio sve samo da se osjeca sigurnom. Kad bi se svijet okrenuo protiv nje znala je da kom mene uvijek ima svoju mirnu luku. Priznajem, ni jedna do sada mi nije pomutila um, i ucinila da gunim razum. Osim nje. Nje koja tako tvrdoglava, pomalo sarkasticna, nervozna, je ucinila da ovaj ovican smrtnik osjeti kako je to biti besmrtan. Jedina znog koje sam izgubio razum. I dalje ga gubim, zbog njenih ludackih plavih ociju i zbog njenog luckastog smijeha koji pomjera sve granice ovog univerzuma. Moj cijeli svijet moze da stane u njoj, ustvari koga ja varam ona je moj cijeli svijet. Pa sta i da smo se nasli u pogresno vrijeme ako smo mi pravi. Ako smo ja i ti sve ono sto smo nekada jedva cekali? Mislim, ti to i jesi. A ja sve sto zelim je da gledam kako ti vjetar mrsi kosu. Kako se mrstis dok ti suncevi zraci plesu po licu. Da te nasmejem kad se naljutis na mene jer sam nesto namerno zaboravio samo da bih mogao da te razljutim poljupcima. Zelim da te zauvek drzim za ruku i da te vodim sigurno kroz ovaj nemilosrdni svet. Da ti brisem suze sa tog prelepog lica. Da budem tvoj razlog isto kao sto si ti moj. Da te volim. Da me volis.


Moje si nebo, moje sve, ko prvog dana volim te...

Published on 16:51, 07/02,2018

Nekako mi se čini da se prvim ljubavima već unapred zna kraj. Da su na neki način u ovom univerzumu zapisane kao propale, ali večne.  Ali dosta o mom filozofiranju nego da krenem iz početka.
Sve je počelo još dok smo bili deca.  U prvom razredu je sedeo je par klupa od mene, i nikada neću zaboraviti kada bi se okrenuo iz prve klupe i samo se osmehnuo. Vjerujte da bi mi taj osmeh i danas popravio dan.  Ubrzo mi je taj osmeh postao najbolji prijatelj. Unarednih par godina bili smo sve, od prijatelja, do ljubavnog para I danas ništa. Uvek je umeo da me iznenad I da sve ono što sam slušala o njemu da demantuje svojim gestovima. Bio je I ostao moje sve. Za njega sam uvek imala vremena čak I kada bi me pozvao u gluvo doba noći brat bi me pokrivao samo da bih vidjela na kratko.  Jednom prilikom nisam htjela da izadjem sa njim, jer žensko k’o žensko uvek drami I mudruje, zapretio je da će doći da me izvuče iz kuće pa makar me preko ramena nosio. Za našu vezu nije niko znao,osim mog brata koji je nešto naslućivao, aI’ nisam marila za to. Bitno mi je bilo sam da smo zajedno. Kao I svaki muškarac I on je imao dve strane, onu dobru I onu manje dobru.  Ali ja sam samo vidjela onu dobru, pa čak I kad je izlazio I sa drugim devojkama. Naš odnos je bio pomalo nedefinisan, al’ opet kažem nisam marila jer bi se posle svake devojke uvek vraćao meni. Tada mi je to izgledalo prihvatljivo. U srednjoj školi je već počeo da se menja. Kao da je postao imun na ljubav, a ja sam ga I dalje volela svim svojim bićem. I nikada nikome nisam umela da objasnim kako je to voleti nekoga ko zapravno nije u celosti vaš. Kako su godine prolazile moja ljubav prema njemu je bivala sve jača I jača I nikada nisam požela drugog momka da imam pored sebe. Samo su njegove ruke mogle da budu isprepletene sa mojima I samo su njegove usne mogle da ljube moje usne.  Kao što već rekoh sve se promenilo početkom srednje škole. On je našao devojku I ja sam počela da gubim veru u njegovu ljubav, premam meni. Međutim ponovo su počele da mi dolaze poruke od njega. U početku je bilo odgovoriću mu samo na jednu do momenta kada samo počeli ponovo da se viđamo. Ovoga puta baš niko nije znao za nas, niti smo davali povoda bilo kome da posumnja. I da jedan mali detaljčić što sam zaboravila da spomenem, on je celo to vreme I dalje imao devojku. Naša viđanja su I dalje bila konstantna, sve do početka fakulteta kada smo počeli da se viđamo  vikendom I to uglavnom kad smo bili bez obaveza. Počela sam da radim tokom prvog semestra I on bi dolazio da me iznenadi na mestu gde sam radila. Da kažem da je to bilo ono demantovanje o kojem sam pričala. Sve je proticalo u najboljem redu do momenta kada sam trebala da krenem za Ameriku. Naravno kao svaka zaljubljena devojka očekivala sam da će mi makar poslati poruku  za srećan put, ali to se nije desilo. Mislim da sam I ja par puta poželela da mu ispišem roman ne poruku ali sam shvatila da sam samo ja ta koja se trudi, I to previše. Amerika mi je dala vremena da razmislim o svemu, ali ne mogu da kažem da sam odustala od njega, samo sam možda prestala da se nadam da će ta poruka nekada stići. I danas kada gledam na sve to ne kajem se ni zbog čega. Dok je druge možda ljubav učinila slabijima mene je učinila jačom.  Još uvek ga nisam zaboravila, ali sam poželela da dam novoj ljubavi šansu. Nekome ko će znati da ceni mene I moje sve.


Valjda nikada ne zaboravljamo trenutke u kojima smo gubili razum..

Published on 09:04, 07/02,2018


''Hajde, imaš  pet minuta da se spremiš. Vodim te na jedno mjesto. I molim te bez pod pitanja jer ti neću reci gdje idemo'' Tako je i bilo . Iako je bilo jedan poslije ponoći izašla sam za manje od tri minuta. Naravno iznenadjenje ne može da prodje bez poveza preko očiju. Odvezao me je negdje. Cijeli put nije progovarao ni riječ a ja se nisam usudjivala da pitam bilo šta. Nakon bilion sati vožnje kako mi se učinilo stigli smo na misteriozno odredište. Polako mi je otvorio  vrata uzeo za ruku  i davao mi instrukcije kako bi došli do mjesta na koje je htjeo. ''Sad možeš da skineš povez.'' Laganim pokretom sam to i uradila. Muk. ''I? Svidja li ti se?'' ''Da. Predivno je.'' Na mjestu na kome sam stajala vidjeo se cijeli grad. ''Ali to nije sve. Dodji.'' Uzeo me za ruku i krenuo još malo naprijed. Tamo nas je sačekao noćni piknik. Bilo je savršeno, od svijeća koje su okruživale ćebence na kome su se nalazile moji omiljeni slatkiši i moje omiljeno piće. I naravno pogled na svjetla grada kojeg je obasjavalo zvezdano nebo. ''Samo da znaš da je ovo vrijedno izlaska u jedan sat poslije ponoći.'' ''Tako sam i mislio. Hajde dodji, sjedi.'' U jednom momentu smo legli i posmatrali zvijezde. Osjećala sam se sigurno pored njega. Kao da smo bili sami nas dvoje na cijelom svijetu. ''Sada možeš da zamisliš želju.'' Rekla sam mu to u momentu dok je prolazila zvijezda padalica. ''Nema više šta da poželim, sve što sam ikada htjeo je upravo pored mene. I ništa na ovom svijetu ne bi moglo da zamijeni ovaj trenutak sa tobom.'' Nasmijala sam se i pogledala ga. ''Što me tako gledaš kad je to tako. Ti si moja ljubav, moje sve. I ovo je ništa što ću još uraditi za tebe.'' Posmatrala sam ga još par momenata, htjela sam da zauvjek zapamtim ove trenutke njegovog ludila. ''Znaš, tebe niko nije više jedva čekao od mene.''


Sve je isto kao kad si ovdje bila, samo srce nekad stane.

Published on 07:30, 03/25,2018

Saznala je za tebe. Slučajno. Vidjela je našu fotografiju.  Kada me pitala ko si, rekao sam joj da si drugarica. Klimnula je glavom i rekla mi da se ni pored nje nisam ovako iskreno smješkao na slikama, da mi oči nisu sjajile. Rekao sam joj da griješi, probao sam da je uvjerim u suprotno, ali…žena je to. Osjeća. Onda sam joj priznao. Pričao sam joj o tebi. Da si divlja i da se ne vežeš,da se glasno smiješ i nikome ne ćutiš, makar se o glavi radilo. Da obožavaš čokoladno mlijeko, plazmu…da satima možeš da gledaš svoju omiljenu seriju ''Prijatelji'' iako si već pet puta odgledala sve epizode. Pričao sam joj o nama. Tačnije o meni, kako sam se osjećao dok si bila pored mene, a i dok si bila kilometrima daleko. Rekao sam joj da sam se toliko plašio svojih osjećana kad sam bio pored tebe. Plašio sam se onoga što sam mogao da postanem. Rekao sam joj da nisam mogao da budem u tvojoj blizini a da te ne poljubim. Vidio sam joj suze u očima, tiho je prošaputala da je ona sve suprotno od tebe. Nisam imao snage da joj kažem da mi je srce ostalo kod tebe, one noći. Rekao sam joj da upravo zbog toga svega što si ti bila i što jesi, nisam te tražio u drugima. Da je ona upravo zato suprotnost tebi. Nisam mogao rizikovati da mi se opet desi tako nešto. I vjerujem da nikada i neće, jer je sve moje ostalo kod tebe.


Iako si najveća laž, sve više mi fališ.

Published on 13:31, 03/24,2018

“ Večeras se oženio, nećeš ni pokušati poslati poruku? ” drugarica me pita.

“Idi ženo ti mu šalji poruke,  pusti me.”

“Znaš da bi došao,samo da ga pozoveš, došao bi odmah, ostavio nju.”

“Da, da, tako je, jeste…''

Drugarica ne prestaje.

“Smaraš me, pusti me, ne pričaj o tome.”

Sjedimo tako, pijemo, slušamo pjesme.Auto dolazi, koči toliko jako da su mi se noge odsjekle od straha. Čujem galamu. Izlazim da vidim šta se dešava…i ne vjerujem. On. U vjenčanom odjelu, sa rakijom u ruci, pruža mi flašu, ubijen od alkohola i govori mi:

“Aj da nazdravimo za moju sreću, ajde.”

“Idi kući, pijan si.”

“POGLEDAJ ME U OČI, NAZDRAVI MI, ZA SREĆU. S NJOM, NE S TOBOM. NAZDRAVI MI ZA SREĆU SA DRUGOM ŽENOM KOJA NISI TI. AJDE, MOŽEŠ LI?!”

“Smiri se, čuće te neko , šta se dereš, daj mi tu flašu.”

“IMAM PRAVO DA SE DEREM, NEKA ME ČUJU, ŠTA JE, ŠTA GLEDAŠ, U KOGA GLEDAŠ? U MENE? E PA, NEMA ME. VIDI ŠTA SI MI NAPRAVILA!”

''Nisam ja ni za šta kriva. Ti si taj koji me je odgurnuo od sebe. Ti si taj koji je odlučio da ti treba prostora. Pa, eto opet si sam sebe zarobio.''

Zatim diže ruku i pokazuje burmu.

“VIDI OVO, POGLEDAJ U OVAJ OKOV, U KOJI SAM UPAO ZBOG TEBE. KRIVA SI, JESI. SVE SI SRUŠILA, SVE SI DOĐAVOLA SRUŠILA.”

Prilazim mu polako, uzimam flašu. Grlim ga čitavom jačinom koju posjedujem, stavljam mu glavu na svoje rame i ljubim ga u obraz. Kao i prije 4 godine, drhti.Opet taj drhtaj koji ga je odao i tada.

“Idi kući njoj, molim te. Ti i ja, ne bismo uspjeli nikada, molim te. Zbog mene idi kući.”

“Pusti me, neću da idem kući, hoću da budem pored tebe. Molim te, samo još malo.”

'' Znaš koliko sam voljela tvoje krvave šake. Znaš ti dobro da sam grlila tvoj mrak. Itekako si znao da sam te voljela. Otišao si da ti neka druga grije tvoje šake pune ožiljaka. Neka druga sada grli tvoj mrak…ali,nijedna kao ja. Ona kad ti grije ruke, kao da stavlja so na rane. Kada grli tvoj mrak, ne vidi zvijezde u njemu. Ja sam liječila rane, ja sam grlila i mrak i zvijezde. Cijelo nebo. Grlila sam ti dušu koja je uvijek bila mračna. Ali sada ne trebaš da budeš pored mene već pored nje.''

Uzimam telefon i zovem našeg, a sada samo njegovog kuma da dođe po njega. On izlazi, galami na njega, vuče ga u auto, a meni govori :“Znaš da te volio, i da te voli…umjesto tebi da sam rekao zvanično "kuma” govorim to njoj koja eto, samo liči na tebe, i koja ne zna da je on samo s njom, jer malo podsjeća na tebe . “

 I tako je otišao u drugi život, ostavljajući tragove duše predamnom. Zvao me je sledeći dan da i rekao da je samo potrebno da kažem dođi i došao bi istog momenta. Al' umjesto toga rekla sam mu da me više ne zove i da ga ne volim. Jer zašto bi uništila život nekome ko nije to zaslužio. Možda bi druga priča bila da me je nazvao samo par nedelja ranije ili eto, par dana ranije. Sve bi možda bilo drugačije.


Ima nešto u vezi tebe što me privlači i ne da mi da odem…

Published on 16:55, 03/23,2018


“Dobar dan. ” Ulazim u cvjećaru i pogedom tražm prodavačicu.
“Dobar dan, izvinite, sad ću ja doći,recite šta Vam treba? ” Odnekud se ču glas, iako u tom momentu nisam uspio da provalim odakle. Bilo je mnogo raznih aranžmana, ali ja sam bacio oko na ruže, crvene, njene omiljene.
“Ja bih neke crvene ruže, ako imate, želim da iznenadim nekoga, ko vjerovatno više ne želi da me vidi.” Odgovorih joj. Nervoza me bukvalno pojela. Kao da se nisam nalazio ispred neke nepoznate žene već ispred nje.
“Sigurna sam da će oprostiti šta god ste uradili,kada vidi crvene ruže.”  Reče donoseći buket prelijepih crvenih ruža.
“Mislim da neće,uradio sam neku tešku glupost, kako sam trebao znati da nikad neću naći sličnu njoj…” Nešto me je stezalo u grdima,kao hiljadu iglica da me bode. Osjećam malaksalost i znojim se.. Nikad nisam osećao toliku krivicu zbog nečega. Prilazi prodavačica i ljubazno me upita: “Evo…ove…ruže su predivne, crvene, ne možeš pogriješiti nikako. Koliko hoćete?” Sve pomislih u sebi.
“Sve…i neku…ovaj…karticu da napišem nešto.” To je neizbježno. Ispiujem na karticu plaćam i odlazim. U to čujem iza sebe glas koji govori: “Sigurna sam da će ti oprostiti. Srećno.” Sreća je upravo to što mi je zaista prijeko potrebno. Uputih se prema njenoj kući. Misli su mi bile preglasne, imao sam osjećaj da ih i prolaznici čuju pa me čudno gledaju. Ali nije to bilo zbog mojih misli več zbog ogromnog buketa koji sam držao u rukama. Neki su mi se čak i osmjehivali i dobacivali nešto, samo što ja nisam ništa čuo. Kad sam stigao ispred njenih vrata zanijemio sam. Ni naprijed ni nazad. Kako da joj dam, da joj kazem..? Šta ako ne želi da me vidi? U krug su mi se vrtjele te riječi. Ipak, skupio sam hrabrosti da pozvonim. Niko ne otvara vrata. Nema nikog. Zvonim još jednom, ništa. Možda ipak imam vremena da se predomislim, da me ne vidi. Ali... ''Šta želiš sada?'' Ona. Ona, stoji na pola metra od mene, a ja se skamenio. ''Pa...ja...samo želim da ti dam ovo.'' Okrećem se i krećem da idem. 
Otvara karticu na kojoj piše: “ Meni tebe nikad dovoljno,nikad dosta i nikad previse..”
''Čekaj. Stani!'' povikala je. I dok sam ja stajao nepomično čekajući da mi još nešto kaže ili da mi ono cvijeće baci pred noge, jer jbg zaslužio sam. Ona je rekla sledeće: ''Ti znaš dobro da ja volim crvenu boju. Jer, po mom mišljenju, bol je crvena. Jer srce je crveno. Crvene boje je bio i moj ruž za usne kad sam te prvi put poljubila. Krv je crvena. Ruža je crvena, a ti si moja ruža. Ti si moja ljubav.'' Ćutim. Ćutim jer ne znam šta da joj kažem. Izvini ne bi ispravilo moju grešku, a opet ni jedan zagrljaj ne bi riješio sve. Al' opet, kakav bih ja to čovjek bio kada ne bih ništa rekao. ''Žao mi je..'' pokušao sam da joj kažem ali me je prekinula. ''Znam, znam sve..'' I dalje sam nepomično stajao a ona mi je prišla sa leđa i zaglila me oko struka. Riječima ne umijem opisati kako sam se osjećao u tom momentu. Kao da smo bili sam, kao da je cijeli svijet nestao. Samo ona i ja.  ''Obećaj mi da ti se nikada neće ponoviti ovo.'' tiho je prošaputala. ''Sve ti mogu obećati osim jedne stvari..'' bio je moj pokušaj da budem bar malo romantičan. ''A šta to?' zbunjeno me je pitala. ''Jedino što ne mogu da ti obećam je to... da... ti nikad više neću kupiti buket ruža. Ruže ću ti stalno kupovati.'' 


“Moj svaki znala si grijeh, al’ opet bi me ljubila.”

Published on 13:27, 03/21,2018

 

''Imaš lepe oči.'' rekao sam joj. ''Volela bih da ti ih dam na kratko, da vidiš kako je lepo voleti te.'' Rekla je i počela da se smeje ludo. Volim kad je uhvati to neko ludilo,pomislih u sebi, kad počne bez prestanka da priča, da se smije, i da iz minute u minutu mijenja svoj izraz lica. Gledam krišom, da slučajno ne bi prekinuo to njeno ludilo, u kojem je beskrajno sretna.
U jednom trenutku zastade, okrenu se prema meni i reče ''Svi pišu o ljubavima sa plavim očima poput neba ili mora, a nitko o onim smeđim u kojima sam se svaki puta gubila kada bi ih vidjela, gubila kao u šumi i uživala u svim lijepotama i glasnim tišinama.'' Odakle sad to, pomislio sam. ''Ali lepotice moja, imaš najlepše oči koje sam ikada video.'' ''To ti tako vidiš, za mene su tvoje najlepše, oči u koje stanu sve misterije ovog svijeta, a opet one su sve sto znam i volim.''  Ponekad me iznenadi svojim rečima, i ne bi mi bilo svejedno da je neko drugi voli, ne smije. Samo ja je mogu voljeti, onako bezuslovno, onako  svim srcem, kao da ne poznajem ništa drugo, ništa osim nje. 

 


Zar sumnjas? -U tebe? Nikad!

Published on 23:50, 03/19,2018

Svaki trenutak sa tobom mi je najdrazi i sve bih ponovila. Hiljadu puta najmanje i da mi ne dosadi. Da se smijemo. Da se drzimo za ruke. Da te zagrlim onako jako, najjace, kao da zelim da ti tako kazem koliko te volim. Da pricamo gluposti i da nam nikad ne bude dosadno. Da te zagrlim ispod jakne i da naslonim glavu na tvoje grudi. I da tako cutimo. I da se svadjamo, oko gluposti, da pokusam da budem ljuta i da shvatim da ne mogu. Da sve izgubi smisao kad se rastanemo i da mi nedostajes cim se okrenes. Da se gurkamo i udaramo. Da mi trazis da te ceskam po ruci. Da te masiram. Da se osecam kao da nema nikog osim nas na svijetu. Da kad pricamo mi pridjes toliko blizu da sva pretrnem i moje srce pocne kucati nevjerovatnom brzinom. Sa mi kazes da ti se nista nece dogoditi i da se ne bojim. Da pricam gluposti, i da radim sve ono sto ni sa kim drugim ne mogu. Da budem ono sto stvarno jesam samo pred tobom. Da te volim. Da mi dajes razloge da to ne prestajem da radim. 

 


Mesec lud samo tebi svira pesmu svemira

Published on 16:25, 02/04,2018

Sreli smo se sasvim slucajno, iako tada nije izgledalo nista specijalno ali smo se istog trenutka skapirali. Poput mejeseca i zvijezda. Kao da oduvijek pripadamo jedno drugom. Bio je to zima i snijeg se vec odavno napadao. Bilo je kao da setate po pamuku. Proveli smo skoro cijelu zimu zajedno. Postali smo, kako se tada cinilo, dobri prijatelji. Medjutim proljece nas je razdvojilo, kako ne znam. Nismo se ni vidjeli ni culi. Jednostavno smo zigubili kontak, sve do sredine ljeta kada je jedan od mojih najboljih drugova Marko organizovao izlet na moru. Obavijestio me je da ce ici i neki njegovi drugovi sa fakulteta kao i njegova sestra Milica. Sve je bilo u redu dok Marko nije dosao da me pokupi svojim kolima. Za njim je islo jos dvoje kola. Jedno je bilo od Markove sestre a drugo nisam vidjela prije. Usla sam kod Marka, i u tom trenutko nam je prislo to auto i iza volana je bio ON. Toliko osjecanja me je preplavilo da sam se za trenutak izgubila. "Sta ti je? Jesi li okej?" upitao ne Marko. "Da, da." odgovorila sam. "Pitam jer izgledas kao da si vidjela duha." prokomentarisao je kroz smijeh. Cijelu voznju sam cutala dok je on pricao. 
Kad smo stigli tamo Milica i ostali su poceli da postavljaju satore i pripremaju sve za rostilj. Posto smo kasno stigli odlucila dam se da gledam zalazak sunca i naravno da mucim svoje misli. Oko cega? Njega naravno. Sta on radi ovdje? Zasto mi univerzum to priredjuje? I dok sam tako ljutito posmatrala poslednje momente  dana prisao mi je, sjeo pored mene, polako se nagnui prema meni i upitao ne "Je li sve uredu? Je li ti sta rekao, uradio?" misleci na Marka.. "Ne naravno, dobro sam." Bila sam ljuta na njega, jer je jednostavno nestao. Nisam znala gdje je i sta radi. "Sigurno?" pitao je ponovo  "Cekaj, sta, sad te zanima kako sam?" "Pa,da. Uvjek me je zanimalo. Hajde ustani idemo da prosetamo, usput i da popricamo. O svemu. O nama." 
 
    Nastavice se..  


Znaš li da ti zvezde nikada neće odvući pažnju ako si zaljubljen u mesec.

Published on 03:25, 11/24,2017

 

‘A ti. Ti si ljubavi  moj jedan jedini mesec. ‘  govorio mi je dok mu je glava bila u mome krilu. Prstima sam prolazila kroz njegovu crnu kosu. Njegove reči su bile jako lepe I iskrene.  U tom momentu sam želela da ga izgrlim I da ga izljubim, ali nisam htela da ga remetim. Bio mi je savršen takav I u tom trenutku.  ‘Volim te budalice..’ nastavio je. ‘znam da smo se danas posvađali I da smo rekli neke stvari  koje nismo mislili ali to ne menja ono što osećamo jedno prema drugom. ‘I ja tebe volim..’ prekinula sam ga ‘neizmerno, ludo I neiscrpno.’ Okrenu je glavu prema meni. ‘Znam ljubavi, znam. Ali, to što zatvaraš oči kad se srtvari zakomplikuju neće promeniti ništa. Ništa neće tek tako nestati  samo zato što ne možeš da vidiš šta se dešava. ‘  Ustao se I zagrlio me. Taj njegov zagrljaj ne bih menjala ni zašta na ovom svetu.  I tišine sa njim bile su kao cvrkut ptica. Možda deluje otrcano I glupo, ali on je u isto vreme bio I moj svetionik I moja oluja. ‘ Upravu si. Za sve što kažeš. I da znaš da je tvoj zagljaj najbolji antidepresiv..’ Nasmejao se moji rečima. ‘Ti mene baš lepo voliš. Ne znam kako da ti opišem ono što vidim. Ti me voliš očima, rečima, svoim ludilima.’  ‘ Sve bih za tebe dala I učinila na ovom svetu..’Nasmej mi se’ prekinuo me  I zastao očekujući moj osmeh.  Nasmejala sam se. ‘Too!’ povikao je ‘Sad sam najsrecniji čovek na ovom belom svetu.’ Uozbiljila sam se I namrštila. Od svega što je mogao da traži on je izabrao to. ‘Ma daj bre ne zezaj.’  ‘Šta je sad budalice? Šta sam pogrešno rekao?’ ‘Ništa.’ Onda, nemoj da sklanjaš taj predivni osmeh sa lica. Dok mene ima nisi sama.’


(Za)Uvek cu te zeleti

Published on 20:44, 10/25,2017

Bol koju sam osecala zbog njega i dalje je bila sveza. Cak i posle toliko vremene rane nisu uspele da zarastu. Nikako mi nije uspevalo da pobegnem od njega. Njegovog mirisa. Njegovog glasa. Njegovih reci. Bile su duboku urezane u meni. U mom sjecanju. S vremena na vreme sam osecala njegov parfem, u prostoriji gde nema nikog, na ulici, u kolima.. Valjda je to tako kada pokusavate da pobegnete od necega sto u vama zivi. Uostalom volim ga i dalje, iako on mozda ne voli mene, ili me je cak zaboravio. Ali on ce vecno da ima jedan deo moje slagalice i ja cu zauvek ostati nekompletna. Koliko god drugi pokusavali da me sastave taj deo ce faliti, jer je ostao kod njega, u njegovim rukama, ocima, osmehu i mirisu. Zakljucan da ga nikada ne pronadjem. 


Ti si kiša, a svaka tvoja kap ja...

Published on 12:27, 10/12,2017

Voleo sam način na koji se smejala. Tačnije kikotala. Kao malo dete. Znao sam da, koliko god puta je ljudi pokušali ostaviti slomljenu ona bi uvek našla načina da sastavi. Iznova i iznova. Toliko snage u jednoj ženi me je očaravalo. Želeo sam da budem deo te snage. Da budem deo nje same. Priznajem, u početku je bilo teško. Igrala je kartu nedodirljivosti, ali ono što je njeno lice moglo da sakrije, njene oči nisu. ''Hajde sad reci mi da ti srce nije stalo onog trena kad sam te dodirnuo. Kad sam ti rukama uhvatio lice. I držao te, kao da držim celi svoj svet u ovim rukama.'' U tom momentu sam video nešto u njenim očima što je na mene delovalo poput magije. ''Znaš, moj život je mali uragan, a ti si moja mirna luka.'' Ništa mi nije bilo draže od njenog zagrljaja. I nisam mogao da se ne zapitam kako? Kako je neko ranije mogao da je pusti da ode. ''Znaš, žao mi je ovih što su te izgubili. Ali u isto vreme želeo bih da im pružim ruku i da im se zahvalim jer da te nisu izgubili ti sada ne bi bila...'' moja, pomislio sam, ali nije ona stvar da je prisvojim pa sam se suzdržao...'' pored mene.'' Osmehnula se, rekla.. ''Znaš naučila sam mnogo od tih istih. Kao to da je najlakše okrenuti se i otići, bez borbe. Naučila sam da se jednostavno bez nekih može živjeti.'' Kroz glavu mi je jedino prošlo to da je neću pustiti bez borbe. Braniću je od sveta. Pa i od sebe samog ako bude bilo potrebno. Jer ona je moja, čak i ako u zvezdama bude zapisano drugačije, biće moja.


U svima vidim ono što mi je falilo... Ti da živim!

Published on 22:44, 09/07,2017

I gusile su je. Te poslednje neizgovorene riječi koje su stajale u njenom grlu kao knedla. ''Volim te'' je počelo da navire iz njenih očiju a 'idi' iz usta. I krenuo je da ide, ali se u jednom momentu okrenuo i samo je zaglio. ''Ti bi mene pustila da odem?'' upitao je dok je sve jače i jače grlio. ''Uvijek bih te pustila da odeš.'' odgovorila je. I ponovo izgovorene riječi nisu bile ono što joj je bilo u mislilma ili u srcu. Poželjela je da zauvjek ostane, ali iz nekog razloga smatrala je da nema pravo na te želje. Osjećala je kao da pripadaju nekom drugom. Ona bi ustvari voljela da je on uvjek tu. I kad je ljuta. I kad mrzi cijeli svijet. I kada nije u pravu, kad je nepravedna. Samo je željela da on to zna, ali da ne mora da izgovori ni jednu jedinu riječ. Jer šta će joj neko ko je ne poznaje. Neko ko nije spreman da dešifruje njene misli ne treba da ih još više mrsi. Htjela je da on bude njena ljubav, ropstvo i sloboda. ''Znam ja odavno da se tvoje riječi ne slažu sa onim što ti je u srcu. Možda nisi primjetila ali naše oluje su utihnule onoga momenta kada sam priznao sebi da , a sada ću i tebi, da te neizmjerno volim.'' Znao je šta ona pokušava da uradi, jer uvjek kada  je bila zbunjena tjerala je sve od sebe. Nije željela da donese pogrešnu odluku pa je puštala ljude da odu. Ali on je to itekako znao. Znao je da njih dvoje igraju istu igru samo na različitim nivoima. Znao je da se bore sa istim paklom, samo su različiti djavoli. I što je najvažnije znao je da je makar na momenat poželjela da ostane. Zauvjek. 


Ti meni uvijek pripadaš

Published on 21:39, 07/27,2017


Jutro je bilo kao i svako drugo. Započeto njegovim pretvaranjem da je ljut jer sam ga probudila zato što mi je bilo dosadno. Pokušavala sam da se iskupim poljubcima ali nije uspijevalo. ''Ovoga jutra to neće biti dovoljno gospođice.'' Nasmijala sam se ali nije popuštao. U znaku protesta otišla sam u drugu prostoriju. Nije prošlo dugo, 'protest' je urodio plodom. Stajala sam pored prozora i uživala u kafi koju sam skuvala par minuta ranije. Nisam ga čula kad je ušao u  jer je bio vrlo tih. Polako je stavio svoje ruke oko moga struka i počeo da me ljubi u vrat. ''Nemoj..'' trgla sam se ''Sad ja nisam raspoložena.'' On je sada bio taj koji se smijao mojoj ljutnji. ''Hajde, ostavi tu šolju i dođi kod mene.'' Raširio je ruke u znak pomirenja. Ostavila sam šolju ali se nisam pomicala. ''Pobogu, zar se stvarno ljutiš?'' Prišao je sam i zagrlio me. I ja sam njega. ''Kao neko malo dijete si.'' Namrštila sam se. ''Samo da znaš, đavo ne mora uvjek da ima crveni ogrtač i kao ni rogove na glavi. On dolazi u svim oblicima. A ponajviše u obliku onoga što najviše želiš. A evo nekim ludim slučajem ja želim baš tebe.'' Ne znam da li sam to trebala da shvatim kao kompliment jer ih baš nije davao kao svi ostali obični smrtnici. ''Zar hoćeš da kažeš da sam đavo?'' Počeo je glasno da se smije. ''Šta je toliko smiješno?'' ''Mislim da cilj nije bio da od svega čuješ samo riječ đavo. Al u svakom slučaju ti si rođena da te ja volim pa me briga kako i na koji način razumiješ to što sam rekao.'' Bila sam pomalo iznenadjena jer nisam bila u prilici da on, baš on bude toliko konkretan. Zagrlio me. A njegov zagrljaj je bio moje najsigurnije mjesto. Njegove oči, bile su moja najdraža slika. Sjela sam, on je sjeo pored mene i stavio mi glavu u krilo. NAsmijala sam se i instiktivno sam počela da mu prolazim prstima kroz kosu. On me je samo gledao. ''Zašto me tako gledaš?'' ''Kako?''  ''Tako čudno.'' ''Misliš kao osoba koja je zaljubljena do ušiju u taj tvoj blesavi osmeh?'' Nisam htjela da kvarim momenat sa nekim komentarom koji bi možda bio manje značajan od onoga što je on u stanju da izgovori. Zna da izabere prave riječi. U bilo kojoj situaciji. On je veličanstven. On je moj. Poseban meni i samo za mene.