Dvoje povređenih, koji pokušavaju da izleče jedno drugo je ljubav. 6

Published on 09:37, 07/06,2021

„Da li žališ zbog nečega?“

„Čega?“

„Ne znam.“ Njegov glas je na trenutak zadrhtao. „Svega.“ Dugo je ćutao. Mogla sam osetiti kako mi se obrazi crvene. Htela sam sve da mu priznam, ali sam izabrala da ne kažem ništa. Prekinuo je tišinu. „Samo zato što ovo naše nije uspelo, ne znači da nisi bila nešto najlepše što mi se dogodilo u životu. Zato što jesi.“ Opet je zaćutao, kao da je čekao da ja prva kažem ono što smo oboje već odavno znali. Htela sam, stvarno jesam, ali to bi značilo da je on pobedio. „Nećeš ništa da mi kažeš, je li?“ Lice mu se promenilo, nisam sigurna da li je to ljutnja, bes ili nešto drugo.

„Ne, jer bih trebala da ti budem zahvalna što si mi pokazao kakav mi čovek u stvari ne treba u životu..“ Ne, ne, ne. Zašto sam to rekla. Ne mislim tako.

 „To je tvoj odgovor?“ Ljutito me je pitao.

 Ne. „Da.“

Ustao je sa klupe na kojoj smo sedeli. „Okej, ako je tako onda ja više nemam šta da tražim ovde. Doviđenja.“ Okrenuo se i otišao. Ostala sam da sedim sama sa svojim mislima. Šta se upravo dogodilo? Da li je moguće da sam ovo uradila? Ne znam da li je prošlo ukupno pet minuta neko je seo pored mene. Bila sam toliko izgubljena u svojoj glavi da bih primetila da to nije on. Sigurno ga ne bih ni primetila da me nije uhvatio za ruku i počeo da govori sve ono što mu je bilo na duši.

„Nije mi bilo ni na kraj pameti da ću se zaljubiti, uopšte. Ali si mi se jednog dana nasmejala i tada sam znao da si prava za mene. Nije bilo premišljanja niti izgovora. I to nije bila tajna. Nisam čak ni pokušavao da sakrijem to od tebe. Nikada se nisam pretvaro da želim nešto drugo.“ Trebalo mi je par trenutaka da upijem ono što mi je govoro.

„Ali..ali rekao si da želiš da budemo prijatelji.“ Osetila sam kao mi malena kap klizi niz obraz.

„Da. Jesam. I želim. Želim da ti budem prijatelj. Želim da ti budem prijatelj u kojeg ćeš biti bezuslovno zaljubljena. Onaj kojeg ćeš uhvatiti za ruku i nikada nećeš puštati. Onaj kojeg ćeš pustiti u taj tvoj blindiranni svet koji te drži zarobljenu u toj tvojoj glavici. Onaj koji će pamtiti sve što kažeš, kao i način na koji se tvoje usne pomeraju kada ih izgovaraš. Želim da upoznam svaki deo tvog tela, svaku pegu, svaki drhtaj. Želim tebe.“

„Zar nisi rekao da je ovo bila samo glupa igra?“ Jedva sam prošaputala.

„Dođavola sa tim.“ Ustao je, čučnuo ispred mene i stavio ruke na moje lice. „Želim samo tebe. Svakog dana sam te gledao i nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Gledao sam te i zavoleo. Eto, samo tako. Nije to bilo zbog nečeg što si uradila ili rekla već samo tako. Volim te i to me nenormalno užasava. Užasava me sama pomisao na to što sam spreman da uradim zbog tebe. Molim te reci mi da nisam lud. Reci mi da ne umišljam i da je ovo između tebe i mene bilo stvarno.“ Gledala sam u svoje dlanove. „Molim te... Pogledaj me...“

Oči su mi polako prelazile preko njegovog lica sve dok nisu našle njegove. „Bilo je. Jeste. Pretvarala sam se da ne primećujem ništa, ali sam znala sve.

 


Tvoja mana je što tražiš anđele među demonima. 5

Published on 21:54, 06/25,2021

Ležala sam u krevetu i razmišljala, možda sam ipak trebala da pođem sa njim. U ostalom, žurka kao žurka, ništa posebno. Šta, završiću ovu knjigu koju odugovlačim već par dana. Ali kada malo bolje razmislim, potrebno mi je da se malo opustim. DA. Otići ću. Rekao je da me svakako oćekuje, tako da mu neću ni javiti da dolazim.

Otvarila sam ormar i očima tražila šta bih mogla da obučem. Aha, obična crna haljina je kao savršena za malu kućnu žurku. Uzela sam ključeve od auta i krenula.

Kada sam stigla primetila sam da ima više ljudi nego obično, što me je začudilo. Do sada Miloš nije pravio velike žurke, ali poznajem ga samo par meseci tako da ne mogu da budem sigurna. Ali dobro.

„Drago mi je što si ipak odlučila da se pojaviš.“ Miloš je dobacio sa vrata.

„Pa da, nisam htela da propustim događaj godine.“ Našalila sam se, aludirajući na masu ljudi koju su prolazili pored njega.

„A, znaš kako ide. Glas o dobrom provodu se dobro širi. Udi, Aleksa mora da je tuda negde.“ Rukom je pokazao da uđem.

Stajala sam zbunjeno na ulazu od dnevne sobe. Pogledom sam trazila Aleksu. Nigde ga nisam videla. Gotovo nikog osim Miloša nisam poznavala, tim pre sam htela da pronađem Aleksu. Provlačila sam se kroz grupe ljudi koji su se lepo provodili, obišla sam skoro celu kuću i ništa. Odustala sam od potrage i uputila se u zadnje dvorište, očekivajući da ću pronaći malo mira i tišine, bar dok me Aleksa ne potraži.

Otvorila sam vrata, taman kada sam se spremala da zakoračim u dvorište, par metara naspram mene videla sam nekog momka i devojku kako se ljube. Ne želeći da ih ometam krenula sam da se vraćem unutra. Moja kasna reakcija navela ih je da me primete.

„Aleksa?“ Pitala sam samu sebe na glas, jer očima nisam mogla da verujem.

„Tea! Nije onako kako izgleda.“ Krenuo je prema meni, iako u šoku uspela sam da udjem unutra, da se probijem kroz gužvu i izađem napolje. „Tea, čekaj.“ Ponavljao je glas iza mene. Odbijala sam da se zaustavim. I mislila sam da ću uspeti da odem, a da ga ne pogledam.

„Prokleti ključevi, baš su sada morali da se zagube.“ Nervozno sam ih tražila kroz torbu.

„Dozvoli da ti objasnim.“ Osetila sam njegovu ruku kako me dodiruje. Uhvatio me je za ramena i okrenuo prema sebi.

„Molim te, nemoj da ideš. Nisam ja kriv, ona me je poljubila.“

„Makni te ruke sa mene, inače ću ti ih izčupati i istući te sa njima.“

„Ne misliš tako. Molim te me saslušaj.“ Molio je.

„Pusti me. Mi smo samo prijatelji, sećaš se?“ Bes iz mene je govorio. Napokon sam izvadila ključeve.

„Ne idi.“

Ušla sam u auto i jedva zadržavala suze. Nisam htela da vidi da me je to povredilo. Tek kada sam ga izgubila iz vida  more suza je krenulo niz moje obraze. Kroz glavu su mi prolazile Lara i Mija, i kako si bile u pravu u vezi njega. Brisala sam suze, pokušavala da se usresredim na put. Zelela sam što pre da stignem kući i da zaboravim na sve.

Zvuk sviranja me je trgnuo. Pogledala sam u retrovizor i odmah prepoznala auto. Šta hoće sada? Ubrzala sam. Zar nije dovoljno uradio. Zazvonio mi je telefon. Jednom, drugi put, treći. Znala sam da je on, nisam htela da se javim. Ne sada. Zvonio je neprestano, to je počelo još dodatno da me iritira. Pored toga što Aleksa nije prestajao da svira, jedino mi je preostalo da isključim telefon koji se nalazio negde u torbici. Uzela sam torbicu koja se nalazila na suvozačevom sedištu i stavila je u krilo u nadi da ću ga brzo pronaći. I jesam, ali mi je ispao. Levom rukom sam čvrsto držala volan, dok sam desnom pokušavala da opipam telefon koji nije prestajao da zvoni. Kada sam ga konačno opipala, na sekundu sam sklonila pogled sa puta kako bih ga uzela. U trenutku kada su moje oči ponovo gledale na put nešto je izletelo ispred mene. Šta god da je bilo htela sam da ga izbegnem, od panike koja se odjednom pojavila izgubila sam kontrolu nad volanom i udarila u drvo. Izgubila sam svest.

„Sve je uredu. Bićeš dobro. Diši. Samo diši. Samo što nisu došli. Ostani sa mnom. Otvori oči. Molim te otvori oči. Ne radi mi to. Molim te nemoj da mi radiš to. Tu sam. Izdrži jos malo. Ne radi mi to. Vrati se. Jebeno te volim.“ Glas mu je drhtao.

Borila sam se sama sa sobom. Ne osećam bol. Gubla sam se i vraćala. Pola ga nisam razumela, možda umišljam.

„Hej, hej. Usresredi se na moj glas. Potrebno ti je nešto čemu ćeš se radovati. Nešto što će te naterati da se boriš.“

„Šta to?“ jedva sam uspela da izgovorim.

„Ako sve bude u redu, a znam da hoće. Hoćeš li se udati za mene?“

Sve je postalo crno.

 

***

Gde sam? Šta se dešava? Strah me je da otvorim oči. Polako.

„Tea?!“  Kroz maglu sam čula Laru i Miju. Skupila sam hrabrosti i otvorila oči. „Budna je.“ Od sreće su zagrlile jedna drugu.

„Šta slavimo?“ pokušala sam da se našalim.

„Ne možeš da zamisliš koliko si nas uplašila.“ Lara se uozbiljila. „Uostalom šta si radila sama na autoputu?“

Sama?  „Htela sam da razbistrim misli.“ Verovatno sam dobro udarila glavu i umislila. Mora da je to.

„Zaboga, mogla si prošetati, ali ne ti uvek moraš da radiš kontra.“ Prokomentarisala je Mija.

„Dobro  sam zar ne?“ Bar mislim da sam dobro.

„Da, i to je najvažnije. Iz tog razloga ostavićemo te da se odmoriš, mada iskreno i nama je potreban odmor.“ Poljubile su me i otišle.

Sada sam stvarno sama. Nije mi smetala toliko ta samoća, koliko mi je smetala tišina. Naročito sada, kada su mi misli bile preglasne. Povredilo me je ono što sam videla. Bojala sam se da sebi priznam da sam ga zavolela. Poslednji put kada sam volela koštalo me je svega. Izgleda da je tako i ovaj put. Sve me je bolelo, svaka kost, mišić, čak i koža. Ne znam da li je to bilo zbog njega ili zbog toga što sam se zakucala u drvo, ali je podjednako bolelo. Poželela sam sve da zaboravim, ali nemoguće je zaboraviti osećaje koje je on budio u meni.

Probudio me je dodir ruke. Prepoznajem ga i kad ne gledam. Polako sam otvorila oči.

„Došao sam  samo da se uverim da si dobro, razumeću ako želiš da odem.“

„Idi.“

Krenuo je da izlazi, ali se vratio. Seo je pored mene na krevet, uhvatio me za ruku. „Ne mogu tek tako da odem. Ovo je sve moja krivica. Zbog mene se sve ovo desilo. Žao mi je zbog svega. Nisi zaslužila da ti to uradim.“

„Zašto nisi ostao?“

„Hteo sam, ali...“ Zastao je. „Mogu li samo na trenutak da legnem pored tebe?“

„Ne bih ovo trebala da uradim, ali možeš.“

„Hvala ti.“ Legao je i prebacio svoju ruku preko mene.

„Ali šta?“ Htela sam da dovrši svoj odgovor.

„Ali... plašio sam se da ćeš me mrzeti. Jer... jer trenutno ni sam sebe ne mogu pogledati u ogledalo.“ Prošaputao je.

„Kada te preko dana svet slomi, ti uvek dolaziš kod mene. Šta sam ti ja? Znam da ćeš reći prijatelj, al prijatelji ne rade ono što ti radiš. Zato te ponovo pitam, ŠTA SAM TI JA?“

„Moj dom.“ Naslonio je glavu na moje rame. I nekako su te reči bile dovoljne da razumem bol koju je nosio. Ali me nije voleo. Tako naslonjen na moje rame je zaspao. Nisam mu ništa rekla. Nisam ga dirala. Zatvorila sam oči i utonula u san.

 

***

„Šta ti radiš ovde? Imaš li imalo stida i srama. Mislio si da nećemo saznati šta si uradio. Izlazi, i nemoj više da sam te videla blizu Tee.“ Mija se drala iz sveg glasa, a Lara je samo posmatrala i potvrdno klimala glavom.

Nisam znala šta se dešava, ali sam mogla pretpostavti.  Osetila sam ljutnju u njenom glasu, nisam joj se smela suprodstaviti.

„Za sve si u pravu. Kriv sam. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je žao zbog svega.“ Ponizno je govorio. „Ne trebaš da brineš, neću joj prilaziti. I ovako joj ništa dobro nisam doneo.“ Otišao je.

Njih dve su mi prišle. „Doktor je rekao da možeš da ideš kući, ali da treba da miruješ bar dok otok ne spadne.“ Govorile su kao da se ništa nije desilo.

„Idemo kući.“

 

***

Tišina. Sada mi je samo tišina potrebna. Prerano sam to rekla. „Hej, Mija i ja idemo do grada, pa ako želiš možeš sa nama.“ Lara je ušla u sobu i kikotala se kao malo dete. „Ne želim. Idite vi.“ Lažala sam na krevetu okrenuta prema zidu. „Šta je bilo?“ Odbijala da se okrenem. Da je pogledam. Nisam mogla da čujem te 'jesam li ti rekla' reči. „Ništa, sve je u redu.“ Nisam čula kada je prišla, ali sam osetila kada je legla pored mene. Legla i zagrlila. „Isuviše te dobro poznajem da znam kada me lažeš.“ Nisam mogla da se pretvaram pred njom, suze su same krenule i jedna po jedna topila je jastuk pun tajni.

„Gotovo je.“

„Tea pitaću te nešto, a ti budi iskrena prema meni i prema sebi.“

„Pitaj.“

„Voliš li ga?“

„Da.“

„Koliko?“

„Zar je sad to važno?“

„Zašto ne bi bilo?“

„Zato što to nije bilo dovoljno da ga natera da ostane.“

Više ništa nije rekla. Ležala je pored mene sve dok nisam zaspala. Spavala sam sigurno pola dana.

Oči sam jedva otvorila jer su bile natekle od plakanja. Lara i Mija su stajale na vratima i posmatrale me.

„Želis li da te ostavimo?“ Ispravila sam se.

 „Ne, trenutno ne bih mogla da podnesem da budem sama.“ Prišle su i sele pored mene. „Ti znaš da nama uvek možeš sve da kažeš.“ Ćutanjem ništa neću rešiti.

„Dogodilo se ono što se uvek dešava. Ja sam se zaljubila a on nije.“ Međusobno su se pogledale, a zatim su pogledale mene. Mija je započela „Pusti ga, nije vredan, ne posle onoga što je uradio.“  Ali Lara nije mogla da se suzdrži a da ne doda „Osim ako ne želiš da pređem kolima preko njega!?“ To me je nasmejalo.

 „Ne, to neće biti potrebno.“

 „U pravu si. Nisi ga ti izgubila. Izgubio je on tebe. Tražiće te u svakoj sledećoj i naravno, neće te pronaći.“


Otrov ili lek? 4

Published on 14:07, 01/24,2021

 

Polako sam otvorila oči, istezala sam se u krevetu i pomislila kako je ove noći bio udobniji nego inače. Duboko sam udahnula, osećala sam se odmorno i spremno za novi dan. Ali, kada sam se uspravila, osećala sam da nešto nije kako treba. U startu nisam primetila ništa neobično. Pogledala sam oko sebe. Bilo je potrebno jedno trljanje očiju da shvatim.

Ovo nije moja soba.

 

„Dobro jutro spavalice.“ Aleksa je uleteo u sobu.

„Šta ja radim ovde?“ I dalje sam bila zbunjena.

„Ne sećaš se?“ Govorio je sa podlim osmehom.

„Ne.“

„Pa, sinoć smo izašli, malo si više popila, i znaš kako dalje ide.“

„Ne. Ti i ja? Nismo.“

„Ne moguće je da se ne sećaš, kad si sinoć bila i više nego zadovoljna.“

„ALEKSA.“

„Dobro, dobro. Nije se ništa desilo. Da popila si malo više, ali bilo je previše kasno iliti rano da te vodim kući pa sam te umesto toga doveo ovde. I da spavao sam na kauču.“

„Nemoj više nikada da si ovo uradio.“

„Jesi li ljuta? Izgledaš kao da si ljuta.“ Zvučao je zabrinuto.

„Nisam ljuta.“ Slagala sam.

„Tvoje lice govori drugačije.“

„Možda tako izgleda, ali nisam.“ Trenutak tišine.

„I dalje mislim da si ljuta.“

„Aleksaaa, nisam ljuta. Ali ću uskoro biti.“ Opet sam slagala.

„Dobro,dobro, ako ti tako kažeš. Pa onda, kakvi su nam planovi za danas.“ Bio je ushićen.

„MI nemamo planove.“ Pokušala sam da ne delujem ljuto.

„Pa, hajde da smislimo jedan.“

„Ja imam svoje planove koji ne uključuju tebe.“

„Mislio sam da smo tim.“ Prošaputao je tužno.

„I jesmo, ali bih htela malo da se odmorim.“

„Da se odmoriš od mene?“ U njegovom glasu se moglo čuti čuđenje.

„Da... kako se ujutru ne bih ljutila na tebe.“

„Uh.. Znači ljuta si na mene.“

„Aham.“ Priznala sam.

Prišao je krevetu i seo pored mene. „Preterao sam, jel' da?“ Klimnula sam glavom. „Nisam mislio da ću ovu reč ikada izgovoriti ali izvini. Nije mi bila namera da se naljutiš. „ Spustio je glavu. Izgledao je kao da mu je stvarno bilo krivo.

„Prhvatiću tvoje izvinjenje. Ali samo ovaj put. Jesam li bila jasna?“

Podigao je glavu i pogledao me. „Hvala ti, hvala ti, hvala ti.“ Krenuo je da me grli. Stezao me je toliko jako da sam u momentu pomislila da ću da ostanem bez vazduha.

„Zamoliću te ljubazno da me sada pustiš. Trebala bih da krenem.“ Pustio me je.

„Zašto ideš? Mogla bi da ostaneš?“

„Ne mogu provesti celi dan u istoj odeći.“

Ustao je sa kreveta, napravio par koraka i otvorio ormar. „Ta-da, mini šoping centar  samo za tebe. Biraj, šta god hoćeš.“ Bio je ushićen, kao da je želeo što pre nešto da uradi.

„Šališ se zar ne?“ Počela sam da se smejem, što ga je zbunilo.

„Šta je?“ Gledao me je sa čuđenjem.

„Lepo od tebe, ali ću ipak morati da odem kući.“

„Aaa, nemoguća si, ali neka ti bude. U tom slučaju..“ Okrenuo se prema ormaru i počeo da traži nešto. „Uzmi moju košulju, obuci je preko.“

„Pa, hvala ti. Možeš li mi pozvati taksi dok se ja obučem?“

„Ne budi blesava, ja ću te odvesti.“

„Ne dolazi u obzir. Ne želim da te mučim.“

„Ja ću te odvesti i kraj.“ Krenuo je da izlazi i dodao. „Čekam te dole.“

 

***

Aleksa nije želeo da uđe sa mnom, smatrao je da ću pre završiti ako mi u podsvesti bude da me čeka. Lara i Mija nisu bile kod kuće pa sam samim tim izbegla neprijatna pitanja. Istuširala sam se, vezala kosu u rep, stavila malo maskare i obukla lepršavu crvenu haljinu. Uzela sam torbicu i izašla.

„Spremna sam.“

„Odlično.“

Ćutao je sve vreme iako me je povremeno pogledao kao da je hteo nešto da mi kaže. To mi je bilo čudno jer mi je već govorio strvari koje nikad nisam očekivala da ću čuti od njega. A sada je odabrao da ne kaže ni reč. „Nećeš valjda ceo dan sedeti tu?“ Ceo put mi je proleteo u razmišljanju, pa nisam ni primetila da se parikirao. To njegovo pitanje me je prizemilo. „Kad pre?“ Rekla sam na glas iako sam bila ubeđena da sam to samo pomislila.

„Pa dok si ti bila u svom svetu ja sam vozio. Ali ako ti je sat vremena brzo proletelo ti sedi tu i dalje, a ja idem da uživam u onome što sam pripremio.“ Izašao je i zatvorio vrata.

Bila sam u čudu. Izletela sam iz auta kao da me neko juru. „Čekaj.“

„Ah, predomislila si se. Dobro, daj mi ruku.“ Pružio mi je ruku. Oklevala sam. „Pobogu daj mi ruku, ne pitam te da se udaš za mene.“ Uhvatila sam ga za ruku i pustila ga da me vodi. Hodao je polako kako vi svoj korak uskladio sa mojim.  Onda je iznenada stao i tada sam shvatila zašto mi je tražio da mu dam ruku. Nalazili smo se na vrhu strmih drvenih stepenica koje su vodile na plažu. Bilo je neobično tiho za tako lepo mesto.

„Ovo mesto sam otkrio davno, ali se nikada nisam usudio da nekoga dovedem ovde.“ Čvrsto me je držao za ruku dok smo silazili.

„Zašto ja i zašto sad?“ Bila sam radoznala.

„Iskren da budem ne znam, ali nikada nisam imao priliku da budem mekan, romantičan. A ti, kakav god naš odnos bio, budiš u meni sve ono što mislio da sam izgubio. Ranije sam radio sve kako bi se drugi bojali da me povrede, ali sada bih tebi jedinoj dozvolio to da uradiš.“ Zvučao je i previše ozbiljno da bih imala adekvatan odgovor a da nije bio smeh.

Kada je moja noga bila na zadnjoj stepenici pimetila sam da je nešto stajalo na sredini plaže. Iz daleka nisam mogla da vidim šta je to bilo. Tek kada smo prišli bliže videla sam.

„Kada si stigao ovo da pripremiš?“ Gledala sam u ćebe na kojem se nalazila piknik korpa.

„Jutros dok si spavala.“ Bio je ponosan na sebe.

Bila sam iznenađena. Toliko da nisam primećivala da me i dalje drži za ruku. I tako držeći me za ruku je seo i privukao me da sednem pored njega. Izgledalo je kao da me nikada neće pustiti jer je drugom rukom počeo da vadi stvari iz korpe. Taj trenutak, ma koliko mi čudno delovao, bio je kao raj na zemlji. Sami prostor bio je izolovan od ostatka sveta. Od buke, gužve, ljudi.

„Nešto si mi neobično tiha. Šta je? Ne dopada ti se?“

„Ne, ne, ne. Sve je divno. Samo mi je neobično. Uz sav haos koji mi je u glavi ovo mi se čini nestvarno.“

„Ti si nestvarna.“ Prošaputao je.

„Šta si rekao?“ Pravila sam se da nisam čula.

„Rekao sam hvala ti.“ Slagao je.

„Za šta?“ Pravila sam se luda.

„Hvala ti zato što si mi pokazala kakva mi ljubav treba onda kada sam mislio da mi ljubav uopšte nije potrebna.“

„Ali ja nisam ništa uradila.“

„Možda nisi svesna toga, ali jesi. I to me je promenilo. Iako možda ne izgleda tako ali ti si me spasila.“

Bila sam bez reči. Kako sam mogla da znam da će ova mala iskra napraviti toliko veliki požar da ni hiljadu vatrogasaca neće moći da ga ugasi. Ono što je rekao nije imalo smisla. Sve je ovo pretstavio kao igru, da bih mogla da verujem u ono što je govorio. Zvučalo je previše dobro da bi blo istinito.

„Izvini. Ovo je bilo čudno.“ Zastao je na trenutak. „Izvini preterao sam.“ Zvučao je kao da se pravda.

„U redu je, svi mi ponekad kažemo ono što ne mislimo.“ Pokušala sam da ga opravdam.

„Ne, stvarno to mislim, sa mo sam se možda izrazio na pogrešan način. Ali stvarno to mislim.“ Shvatio je šta je zapravo rekao.

„Dobro. Hajde da zaboravimo na to i da uživamo. Valjda smo za to i došli ovde.“

„U pravu si, ne znam šta mi je bilo.“ Izvadio je flašu vina iz korpe i sipao čašu prvo meni pa sebi.

Ovoga puta vreme nije letelo brzo, već se činilo kao da je stalo. Da su se minuti pretvorili u sate. Ništa se nije dešavalo i to mi je na neki način prijalo. Rekao mi je da nije očekivao da ću pristati da igram njegovu igru, da ću odustati ili da će njemu dosaditi. Ali se iznenadio koliko se dobro slažemo za dva stranca. Rekao je da sam bila rizik, misterija ali i jedina sigurna stvar koju je upoznao.

Na sve to sam mu odgovorila da ni ja nisam verovala da ću pristati. I da sam želela da odustanem jer mi je na početku sve bilo besmisleno. Nije imalo nikakvu poentu, i da je možda ni sada nema. Ali da mi pomaže. Da zaboravim neke stvari, ljude i boli. Da kad sam sa njim sve se pretvara u zaborav i da ništa drugo nije bitno.  To mu se dopalo, jer je to značilo da ponovo pronalazim sebe.

„Zanima me sa li je voda hladna?“ Iznenada je ustao  krenuo prema moru. Pre nego sto se približio vodi skinuo se, ostao je samo u boksericama. Nesvesno sam prekrila oči rukama. Nisam videla kada je ušao u vodu, ali sam ga čula kako se smeje.

„Šta je? Kao da nikada nisi videla polu golog muškarca.“ Dobacio je.

„Jesam, ali ne tebe.“ Legla sam i gledala u nebo. Samo da ne dođe, govorila sam u sebi.

„Hajde ne glupiraj se i dođi sa mnom.“ Kapljice slane vode kapljale su po meni.

„Odlično mi je i ovde.“ Okrenula sam glavu u stranu samo da ga ne bih pogledala. Mislim pogledala malo bolje.

Uhvatio me je za ruku i počeo da me vuče da ustanem. Bila sam uporna da se ne pomerim, kao ni da ga pogledam.

„Ako sama ne ustanješ, ja ću se lično pobrinuti da završiš u vodi.“

„Samo ti preti.“

„Ne pretim ti, ozbiljan sam.“

Nisam ništa rekla samo sam nastavila da gledam u stranu.

„Dobro.“ Mislila sam da je odustao i otišao. Ali ne, uzeo me je u naručje i krenuo prema vodi.

„Šta radiš to? Spusti me.“ Vikala sam na njega.

„Spustiću te. Ali u vodu.“

„Ti si lud. Spusti me odmah ili ću vrištati.“

„Vrišti i onako te niko neće čuti.“

„Dobro, dobro. Sama ću ući, samo me sputi.“ Imla sam druge namere.

Spustio me je. Napravila sam koran napred kao da sam nameravala da uđem u vodu. Kada sam se na kratko odmakla od njega, okrenula sam se i krenula da trčim ka stepenicama. Ono što nisam očekivala je da će i on krenuti za mnom. Bilo je iznenađujuće teško trčati po pesku, ali ono što me je još više iznenadilo je to da me je stigao. Uhvatio me je i prebaci preko ramena.

„Tako znači. Pokušao sam na tvoj način, ali izgleda da ne ide. Sad ćemo na moj.“ Išao je prema vodi.

„Ne...ali haljina.“ Mislila sam da će se predomisliti. Ali pre nego što sam bilo šta više uspela da kažem našla sam se u vodi.

„Osušiće se.“ Rekao je kroz smeh.

I bilo je smešno. Možda sam bila mokra i možda mi se maskara razmazala ali sam se bar smejala.

„Eto, vidiš nije bilo toliko strašno.“ Našalio se.

„Aham.“ Počela sam da ga prskam vodom.

„Zaslužio sam.“

„Da li sada ličim na pandu?“ Trljala sam područje ispod očiju.

„Malo samo.“

„Ma daj.“

Primakao se. „Čekaj da vidim.“ Prstima je pokušao a makne tragove. I tako sa rukama na mom licu je zastao. Gledao me je u oči. Bio je to momenat između pogleda i poljubca. Momenat u kome sve stane i jedino što ostane između nas je iščekvanje. Njegovih usana na mojima. Trenutak toliko napet da se oseti u vazduhu. Trenutak, toliko savršen, da kada se završi i on i ja shvatamo. Da je tek početak.

Pogldao me je. Kosa mu je bila u haosu, i na tom zalasku sunca izgledao je magično. Oči su mu menjale boju. Molila sam se da me ne poljubi. Rukama je prelazio preko moje prošlosti. Dodirnuo je sve ivice mog srca. Odaljio se. I kada sam pomislila da je odustao, privukao me je k sebi i poljubio.

„Zastrašujuća si, čudna i lepa. Nešto što ne znaju svi da vole. Ti si ratnik i zapamti, ni jednu bitku više nećeš sama voditi.“

Nisam znala šta da mu kažem. Sve je izgledalo nestvarno, ali opet jedan deo mene je znao da te to samo stvar trenutka. Da neće potrajati.


Početak kraja. 3

Published on 10:38, 01/20,2021

 

Zatvorila sam vrata od sobe i leđima ostala prislonjena uz njih. U glavi sam vrtela jednu istu sliku, njegovo lice na milimetar od mog. Uštinula sam samu sebe ne bi li se vratila na zemlju. Ne, ne, nikada mi se ne bi mogao svideti na taj način. Možda su Mija i Lara bile u pravu i ovo je sve bila jedna velika greška. DA, greška je. Bolje je da prekinem ovo dok se nije odmaklo kontroli.

Uzela sam telefon kako bih mu napsala poruku, ali u momentu kada sam krenula da kucam stigla mi je poruka od njega. „Hteo sam samo da ti poželim laku noć, i da ti kažem hvala što si mi dopustila da uradim nešto što sam oduvek želeo. Možda tebi nije značilo ništa, ali meni jeste i više nego što možeš da zamisliš. Naći ću način da ti se odužim za ovo. Toliko. Još jednom laku noć, lepo spavaj i naravno mene sanjaj.“

„Laku noć.“  Dovoljno.

Odložila sam telefon, spremila se za krevet, okrenula na stranu i zaspala.

 

 

 

„Mislim da si dovoljno spavala.“ Larin glas me je trgao iz sna.

„Koliko je sati?“ Promrmljala sam trljajući oči ne bi li se razbudila.

„Osam. Pomeri se.“ Ugurala se pored mene.

„Zašto?“

„Ne pravi se glupa. Hajde, hoću da čujem sve detalje tvog malog randevua.“ Kikotala se.

„Ne zovi to tako, i ništa nije bilo.“

„Ma daj, poznajući njega, nemoguće da ništa nije bilo.“ Bila je radoznala.

„Kad ti kažem ništa.“

„Pričaj.“ Ne odustaje.

„Dobro. Kad si navalila...“ Ispričala sam joj sve do sitnih detalja.

„I pustio te tek tako.“ Čudila se.

„Pa šta drugo da uradi? Nije mogao da bira.“

„Pff, mislila sam da će biti nešto sočnije.“ Zadirkivala me je.

„Izlazi.“ Odgurnula sam je sa kreveta.

„Evo, evo, idem. Izgleda da se radnja tek zakuvava.“

„Izlaziii.“ Viknula sam na nju. Ona se nasmjela i otišla.

 

Prevrtala sam se po krevetu i razmišljala o tome šta bi moglo da bude sledeće. Ovoga puta ne mogu da predvidim šta će se desiti, on je nepredvidiv i misteriozan. Uzela sam telefon.

„Dobro jutro. Verovatno još uvek spavaš. Kako god, samo hoću da ti kažem da je vreme za sledeći korak. Kad se probudiš dobićeš ostale instrukcije.“ Poslato.

Ostavila sam telefon i otišla da se istuširam. Za doručkom Mija i Lara su razmenjivale poglede, međusobno šaputale i povremeno bacile pogledale u mene.

„Imam nešto na licu?“

„Ma ne.“ Počele su da se smeju.

„Dobro, idem sada, a vas dve ne planirajte nigde da idete danas.“

„Šta smeraš sada?“ Gledale su me sa čuđenjem.

„Pa, pozvaću Aleksu da dođe, da ga bolje upoznate.“ Znala sam da im se ta ideja neće dopasti.

„Zaboravi.“ Lara je odmahnula rukom. „I ovako nam se ne sviđa to što radiš, još nam samo treba da ga gledamo po ceo dan.“ Mija se složila.

„Žao mi je, ali naviknućete se.“ Okrenula sam se i otišla.

 

***

 

„Dobro jutro, mislio sam da si se naljutila na mene posle onog juče. Očito sam te pogrešno procenio, zato, kaži mi šta imaš na umu.“ Sačekala me je poruka od Alekse.

Ovo će biti zanimljivo, pomislila sam. „Pošto sam ja upoznala tvoju majku, na kratko, red je da i ti upoznaš moje sestre.“

Odgovor je stigao gotovo istog trenutka. „Mmm, sviđa mi se ta ideja. Dolazim za pola sata.“

 

***

 

 

Čulo se zvono na vratima. Otvorila sam vrata, prvo što sam videla bio je veliku buket ruža crvenih kao krv. Iza tog buketa bio je Aleksa, koji mi je pružio buket sa velikim osmehom na licu. „Ovo je za tebe...“ Približio se i kroz šapat rekao. „Da se iskupim, ako prihvataš?“

„Samo ću ovoga puta napraviti izuzetak.“ Prihvatila sam buket i uvela ga u dnevnu sobu u kojoj su sedele Lara i Mija. Nisam ni stigla da ih upoznam kako treba Lara je morala nešto da kaže.

„Samo da znaš da Tea ne voli ruže.“ Rekla je vrlo ozbiljnim glasom, gotovo da mu se podsmevala.

Ljutito sam je pogledala. „Laroo, prestani.“ Okrenula sam se prema njemu i tiho mu rekla: „Ne slušaj je, lupeta gluposti.“ Ali su njih dve čule, pogledale su se i ustale. Prišle su Aleksi i predstavile se.

„Kao što možeš da pretpostaviš ja sam Lara, a ovo je Mija. A sada kada smo završile sa upoznavanjem, trebale bi smo da krenemo. Imamo bitnija posla.“ Otišle su i ostavile me bez prilike da bilo šta kažem.

„Po mojoj slobodnoj proceni mogu sa sigurnošću da kažem da im se ne dopadam.“ Prekinuo je neprijatnu tišinu koju su njih dve ostavile.

Nisam želela da bilo šta dodam na to. „Idem da stavim ovo cveće u vaznu, a ti sedi, brzo ću doći.“

 

Dok sam vaznu punila sa vodom, razmišljala sam o onome što je Aleksa rekao. Znala sam da je to istina, ali sam očekivala da će biti malo pristojnije. Odložila sam vaznu sa ružama pored prozora i uputila se kod Alekse. Usput sam uzela dve čaše i flašu crvenog vina.

„Zaboravila sam da te pitam želiš li nešto da popiješ pa sam se sama odlučila za ovo. Nadam se da je u redu.“ Slegla sam ramenima.

„I više nego u redu.“

Par čaša vina kasnije i poneke priče vreme je przo proletelo. Leteli smo sa teme na temu. Ali jednu njegovu priču iz detinjstva nikada neću zaboraviti. „U vrtići se i nismo družili, ali pošto si naše mame bile dobre drugarice često samo se igrali. I tako, tog dana se ona i ja dogovorimo da se igramo Uspavane lepotice, žvuči čudno za jednog dečaka ali ja sam već unapred skovao plan koji mi se obio o glavu. Sve je teklo u najboljem redu dok ona nije pala u 'duboki san'. Mislim, znač kako dalje teče radnja. Taman kada sam pomislio da će moj plan uspeti desilo se sledeće. Ležala je na krevetu sa plavom posteljinom. Prišao sam polako kako bih je probudio iz sna. Znaš, poljubavi istinske ljubavi. U momentu kad sam joj se primakao da je poljubim udarila me je.“ Usta sam držala zubima kako ne bih počela da se smejem i prekinula ga a da ne čujem kraj. „Ne rukom ili jastukom kao ti već...“ Stavio je ruku preko očiju i salonio se na koleno. „Već vešalicom za garderobu.“ Tu je počeo početak kraja. Prsnula sam u smeh. Dugo sam se smejala i povremeno bacila pogled na njega. Za nešto što se tako davno dogodilo izgledao je prilično posramljeno. Gledao me je namršteno i čekao da završim sa napadam smeha.

„Prestani da me tako gledaš i da se smeškaš, ozbiljan sam.“

„Ne smeškam se.“ Pokušala sam da budem ozbiljna.

„Onda prestani da se smeješ.“

„Ne smejem se.“ Okrenula sam se u stranu ne bi li video da se smejem.

„Onda prestani da radiš to... šta god da radiš“

Okrenula sam se i uz veliki osmeh omu rekla. „Pa ovo sam ja, sa višnjom na vrhu. Zrak sunca u tami. Nemoj svojim oblakom da prekrivaš moje sunce.“

„Haa, to je samo izgovor kako bi mi se smejala.“

„Dobro kišni oblače.“

„Upozoravam te.“

„Zašto?“

„Sledeći put kad me budeš pogledala tako..“ Hteo je da nastavi ali sam ga prekinula.

„Kako?“ Gledala sam ga znatiželjno.

„Tako, kao da želiš da te poljubim. Sledeći put ću to i uraditi.“ Zvičalo je kao pretnja. A to me je dodatno nateralo da se smjejem misleći da je upravo to. Samo pretnja.

Ali nije bila. Polako se približavao, gotovo neprimetno. I možda ne bih ni primetila da nisam videla da se rastojanje između njega  mene ne smanjuje. „Samo se pomeri još milimetar i neću biti odgovorna za svoje postupke.“ Trudila sam se da budem ozbiljna. Ali je on to zanemario i nastavio da se primiče. Stao je na milimetar od mene. Ovoga puta se nisam izmakla, ne zato što nisam htela već zato što sam tek tada primetila kako ima lepe oči. Bile su kao dva okeana. Ne, ne moraju biti plave da bi izgledale kao okean. U tim očima mogla su se ogledati čuda sveta. Mogla sam videti zalaske sunca, i najoštrije vrhove planina u isto vreme. Bile su pravo putovanje kroz sva godišnja doba. A imao je oči boje kestena. Oči u koje se jednostavno izgubiš, a vreme stane.  Bile su istovremeno i otrov i lek. Nisam verovala da jedne oči mogu imati takvi moć nada mnom. I verovatno bih ostala tako izgubljena u njima da me nije poljubio.

„I kako ti se čini?“ Tišina. „Poljubac mislim?“ Pitao je samouvereno.

Ne znam da li sam bila u šoku ili u čudu, ali mi se čini da u svakoj situaciji nađem adekvatan odgovor. „Hmm, poljubac kao poljubac.“ Gledao me je iznenađeno, kao da je očekivao drugačiji odgovor. „Šta je, da nećeš da ga ocenjujem zvezdicama kao u plej storu?“

„Ne, samo sam...tvoj poljubac je mnogo drugačiji od ostalih devojaka koje sam ljubio, a bilo ih je poprilično.“ Zvučalo je kao kompliment koji je bio isuviše dobar da bi bo istinit.

„Pa to je tvoj problem.“ Okrenula sam glavu u stranu kako me oči ne bi odale. „Mislim, ti si ljubio te devojke, a ne ja.“

Kraičkom oka sam videla kako se baca unazad, tako da mu je glava visila preko stranice sofe. Rukama je prešao preko lica, a zatim kroz kosu. Zatim se uspravio, i u trenutku kada je hteo nešto da kaže na vratima su se pojavile Lara i Mija.

„Ooo, nismo očekivale da će te još biti tu, izvinjavamo se ako nešto prekidamo.“ Rekla je Lara kroz smeh, a tom smehu se prdružila i Mija.

Aleksa se ustao. „Ne, ne. Upravo sam krenuo.“ Ustala sam za njim. Krenuo je prema vratima ispred kojih su stajale njih dve. Pružio im je ruku u znaku pozdrava. Na moje iznenađenje i one su uradile isto. Pozdravile su se i pošle prema kuhinji. Aleksa je otvorio vrata, krenuo, ali se na momenat okrenuo ka meni i poljubio me u obraz. Nisam to očekivala ali nisam ni bila iznenađena. „Nadam se da nisam preterao sa onim poljubcem.“ Izgledao je drugačije. Čak šta više, izgledao je zabrinuto.

„Ne, ne sve je u redu.“ Možda sam ja bila gruba sa odgovorima, ali ne znam šta je drugo očekivao. „Javi se kad stigneš kući.“ Dodala sam.

„Hoću.“ Okrenuo se i otišao.

 

Zatvorila sam vrata i uputila se ka kuhinji. Mija i Lara su spremale večeru. Stajala sam i samo ih posmatrala. Očekivala sam neki vid izvinjenja ali ga nisam dobila.

 

 

 


Znaci pored puta. 2

Published on 09:45, 01/19,2021

Znaci pored puta.

 

„Molim?“ Mija me je izbezumljeno gledala. „Uradila si šta?“

Bacila sam se na krevet ignorisajući ono što je govorila. „Ma daj, ne drami toliko. Nisam još ništa uradila.“ Izgledala je po malo strašno.

 „Jesi li ti normalna bre? Znaš li ti ko je on? Nije mi jasno šta se dešava sa tobom. Njega ništa ne zanima osim da se igra sa tuđim osećanjima  radi sopstvenog zadovoljstva.“ Sela sam pored nje, uhvatila sam je za ruku.

 „Znam, ali želim da budem devojka koja će ga naterati da okači 'dres' i da prestane da igra.“

Mija je ustala sa kreveta i zagledala se kroz prozor. „Tea, za ime sveta, on se nikada neće promeniti. Ni zbog tebe, ni zbog jedne druge. Samo ćeš završiti povređena." Zastala je na trenutak i tužnim glasom rekla, „Ponovo.“ Ustala sam i zagrlila je.

„Evo, obećavam ti, u ime sestrinske ljubavi, obećavam ti da ako budem videla da sve ide u pogrešnom smeru, prekinuću sve.“

 Duboko je udahnula i izdahnula. „Dobro, verovaću ti. Ali ako budem videla da se prema tebi ponaša kao kreten, Lara i ja ćemo ga naći i ostalo će biti istorija.“ Nasmejala sam se i ponovo se bacila na krevet.

 „Nećeš zažaliti.“

 „Nadam se.“

 

Par sati kasnije stigla mi je poruka. Bio je to Aleksa. Ne znam iz kog razloga, ali bila sam uzbuđenja i nestrpljiva da vidim šta je napisao. „Prvi nivo naše male slatke igrice počinje sada. Upoznavanje. Doći ću po tebe u sedam sati, tvoje je samo da poneseš dobro raspoloženje.“

 

Vreme je brzo proletelo, toliko brzo da su mi sati delovali kao minuti. Obukla sam trenerku, nije naznačio da idemo negde posebno, pa sam sebi dala za pravo da se obučem kao da idem na trčanje. Uostalom, ne treba da ga oborm sa nogu.

„Jesi li spremna?“ Glasila je poruka od Alekse.

„Jesam, evo upravo izlazim.“ Zatvorila sam ulazna varata. Aleksa je stajao naslonjen na auto i posmatrao me kako prilazim. Otvorio je suvozačeva vrata, na moje veliko iznenađenje, nije mi delovao kao neko ko bi tako nešto uradiu. A opet kada malo bolje razmislim, ja ga ni ne poznajem, osim iz priča koje mu ni malo ne idu u korist.

„Mlada damo.“ Rukom je pokazao ka sedištu. Sela sam, zatvorio je vrata.

„Gde idemo?“ 

„Kod mene.“ Rekao je kroz osmeh.

Bio je pričljiv tokom vožnje. Postavljao mi je nasumična pitanja tipa: Koliko imaš sestara, imaš li kućnog ljubimca, omiljena boja itd. Kako sam ja odgovarala tako se i on nadovezivao, tako sam saznala da ima starijeg brata i sestru koji ne žive sa njima, da nema kućnog ljubimca ali bi voleo da ima psa, kao i da mu je omiljena boja crna, da naglasim kao i njegova duša. Njegove reči ne moje.

Kada smo stgli ispred njegove kuće izleteo je iz auta kako bi mi otvorio vrata. Izgledao je po malo smešno, kao da je pokušao da me impresionira. Ali je samo uspeo da me nasmeje.

„Šta je?“ Zatvorio je vrata.

„Ništa, ništa.“

Stavio mi je ruku na leđa upućujući me ka vratima ispred kojih je stajala neka žena, pretpostavljam njegova majka. „Mama ovo je Tea. Tea, mama. Mama, Tea.“

„U redu je Aleksa shvatile smo. Ne zameri mu draga što je ovako zbunjen, ovo je prvi put da dovodi devojku kući.“ Zagrlila me je. „Idem ja sada, i onako već kasnim na posao. Drago mi je što sam te upoznala.“ Poljubila je Aleksu i otišla.

Kada smo ušli unitra nisam mogla da se suzdržim a da ne počnem da se ne smejem. „Šta je sad?“ Pogledao me je. „Ovo je drugi put danas.“ Seo je na sofu.

„Izvini, ali mi je teško da poverujem da još ni jednu devojku nisi doveo kući.“ Suze su mi krenule od smeha.

„Ni jedna nije bila vredna da baš toliko daleko odem. A ti prestani da se smeješ i dođi, sedi pored mene. Nećeš valjda celo vreme stajati tu.“

Dok sam polako prilazila nisam mogla sa da se ne zapitam kako je moguće da dečko sa ovakvim ponašanjem i manirima može da bude na lošem glasu. Da li je to samo maska ili se nešto drugo krije iza toga? Ne znam, ali saznaću.

„Verovatno se pitaš zašto smo došli baš ovde?“

„Tako nekako.“

„Znam da mi nećeš verovati, ali postoje stvari koje sam oduvek želeo da uradim sa devojkom, a nikada nisam imao priliku. A to je da provedemo jedno veče uz film i neku neobaveznu priču.“ Zastao je na trenutak. „I molim te, nemoj da se smeješ.“

„Dobro, neću. Samo nemoj da mi kažeš da ćemo da gledamo Beležnicu.“ Rekla sam kroz šalu.

„Kako si znala?“ Na licu mu se nacrtao osmeh.

„Početnička sreća.“

 

Prvih sat vremena filma su protekla u tišini. Mislila sam da će tako biti do kraja, ali je on prekinuo tu tišinu. „Postoji nešto u vezi ovoga filma što me fascinira. Tačnije, njihova ljubavna priča.“ Njegov glas je postajao tiši. Gotovo da je šaputao. „Neverovatno mi je kako jedna ljubav može da bude bezvermena i bezuslovna. Šteta što je to samo film i što se takve stvari ne događaju u realnom životu.“

„Moram nešto da te pitam.“

„Pitaj.“ Klimnuo je glavom.

„Ko je tebe toliko povredio da si sebe primorao da se ponašaš onako kako se ponašaš?“

„Odgovoriću ti samo iz razloga zato što verujem da ćemo biti dobri prijatelji i da ono što ti kažem nećeš jednoga dana upotrebiti protiv mene.“ Dugo je ćutao, a onda se okrenuo prema meni i reči su same krenule. „Nisam oduvek bio ovakav, tek pre možda godinu dana sam počeo ovako da se ponašam i to je ostalo. Znaš već kako to ide, svi su zaboravili da sam nekada bio nežan cvetć,“ našalio se „videli su samo momka koji voli provod, alkohol i žene. I pretpostavili da sam takav bio celoga života.  A sada da ti odgovorim na pitanje.“ Udahnuo je duboko.  „U pravu si. Postojala je jedna devojka koja mi je ukrala srce. Voleo sam je više nego sebe samog. Bio sam uveren da je to ona istinska ljubav koja se samo jednom u životu desi, ali pogrešo sam. Ono što je uradila na meni je ostavilo ožiljke za celi život.“ Zaćutao je.

„Prevarila te je?“

„Da.“

To njegovo DA nije bila obična reč, već najglasniji jecaj koji običan čovek moze da proizvede svojim glasnim žicama.

„Žao mi je.“ Poželela sam da ga zagrlim, ali sam znala da mu to ne bi pomoglo.

„Nema za šta da ti bude. To mi je samo pomoglo da ojačam. Sad sam potpuno drugi čovek.“ 

I taman kada sam pomislila da je baš lepo što možemo ovako da razgovaramo, morao je da zabrlja. Bez ikakvog prethodnog upozorenja krenuo je da me poljubi.

„Nemoj ni da pomišljaš.“ Pomerila sam se dva mesta. Gađala sam ga sa prvim jastukom koji mi se našao pod rukom.

„Ovo znači rat.“ Osmehnuo se i gađao me istim jastukom.

Uzela sam taj jastuk i krenula da ga udaram njime. Uzeo je drugi i uradio isto. Ne znam ko se više smejao, on ili ja. Tuča jastucima je dugo trajala. Kao mala deca jurcali smo u krug i jurli jedno drugo. Ko zna koliko bi to još trajalo da se on nije bacio na sofu.

„Okej, ti si pobedila.“ Pružio mi je ruku u znak primirja.

Kada se moja ruka našla u njegovoj, privukao me je i oborio na pod, tako da se našao iznad mene. Uhvatio me je za obe ruke i drzao ih da ne mogu da se pomeram.

„Zašto mi ne daš da te poljubim?“ Lice mu je bivalo sve bliže i bliže mome.

„Zato što treba da zaslužiš.“

„Uredu, smisliću nešto.“ Rekao je samouvereno.

„Srećno u tome.“

„Hvala, ali mislim da mi neće trebati.“

 


Pogresno mesto, pogresno vreme. 1

Published on 00:59, 01/18,2021

 

Nisam htela da budem ovdje. U ovom bučnom i zagušljivom klubu „Novi početak“ , kako ironično. „Hajde dođi sa nama da igraš, ne možeš celu noć tu da sediš.“ Sestra me je uhvatila za ruku praveći onaj tužni izraz lica.

„Idite vi, nisam baš raspoložena za igranje.“

„Dobro, kako hoćeš, ali nemoj više da piješ.“ Otišla je.

„Neću.“ Tek sam počela. 

Nekoliko čaša vina kasnije za stolom mi se pridružio neki momak. Delovao mi je poznato, ali nisam mogla da se setim odakle.

„Izvini, znamo li se?“ Pitala sam ga mrzovoljno.

„Još uvek ne.“ Napravio je pauzu kako bi seo pored mene. „Ali bih voleo da se upoznamo.“

Setila sam se. „Ne. Najbolje bi bilo da odeš.“

 „I da te ostavim u takvom stanju.“

„Ne moraš da brineš za mene, dobro sam.“

„Očigledno je da nisi. Ispričaj mi šta je bilo. Uzgled ja sam Aleksa“

 „Pa  Aleksa, mislim da nisi došao ovde sa slušaš mene, nego muziku.“

„Da ali mi se iz daleka činilo kao da te nešto muči pa sam morao da proverim da li je sve u redu.“

„Sad kada si video da jeste možeš da nastaviš svojim putem.“

 „To govore osobe kojima je haos u glavi.“

 „Zar se toliko vidi?“

„To si ti rekla. A sada da čujem.“

„Dobro, dobro. Pre samo par sati završila se moja četvorogodišnja veza. Razlog zbog kojeg je raskinuo sa mnom bio je, citiraću „Previše si dobra za mene.“ A prava istina je da sam ja svoja pravila prekršila zbog njega. Bla, bla, bla i tako sam završila ovde slomljenog srca i sama. Dobro ne baš sama, ali kao da jesam. One se provode a ja ovde sedim i jadam se tebi.“

Odmahnuo je glavom. „Ako bih te sada pitao da mi nabrojiš stvari koje voliš, koliko će ti biti potrebno da nabrojiš sebe?“ Glasilo je pitanje na koje je sam odgovorio. „Vidiš kad izgubiš nekoga koga voliš to boli. Ali kad izgubiš sebe u toj vezi to boli duže.“ Ovo mora da je jedna od njegovih mudrosti. Nastavio je. „Ali ja ću ti pomoći da to ispraviš.“ Tako sve počinje.

„Znači ti si jedan od onih koji igraju igrice.“ Bila je konstatacija koju je odmah shvatio.

„Pa hajde onda da se igramo.“ Nemam snage za ovo.

„Kako to misliš?“ Na licu mu se pojavio onaj zlobni osmeh.

„Za početak ćeš mi reći kako se zoveš.“

„ Tea.“ Promrmljala sam. Izgleda da je vino počelo da deluje.

„Dobro Tea, pravila su sledeća. Dodelićemo jedno drugom nadimke. Prepričavaćemo jedno drugom šta nam se dogodilo tokom dana. Dane ćemo započinjati sa dobro jutro, a završavati ih sa laku noć.“ Da li da mu kažem da prekine odmah ili da ga pustim da završi. Hmmm, tako sam i mislila. „Izlazićemo zajedno,  upoznaćemo jdeno drugo sa prijateljima, pričaćemo celu noć. Držaćemo se za ruke, grliti i ljubiti.“

Zaustavi sve dok još možeš, govorio mi je glas u glavi. „I?“ Je bilo jedino što mi je izašlo iz usta.

„Ko se prvi zaljubi, gubi.“ Izgovorio je sa puno samopouzdanja.

 „Dogovoreno.“ Sad je kasno glupačo.

„Oh, ovo je bilo isuviše jednostavno.“ Rekao je po malo razočaran.

 „Pre bih rekla da ću ja pobediti u ovoj tvojoj igrici.“

„Zbog čega misliš da će biti tako?“ Opet taj prokleti kez.

„Jer ti ne znaš ono što ja znam.“ Okrenuo se prema meni i pružio ruku kao znak početka 'igre'.

„Znači dogovorili smo se?“ Uradila sam isto.

„Da.“

 


Tek kad svemu dođe kraj, ti i ja tek počinjemo.

Published on 02:02, 09/30,2020

Namestio je kaput pre nego što joj je prišao. "Ćao." Rekao je na šarmantan način. Pogledala ga je iznenađeno. Trebalo joj je par trenutaka da da se uveri da je to stvarno on. Nije očekivala da će ga videti. Osmehnuo se nestrpljivo očekujući njenu reakciju. Zagrlila ga je. "Nedostajao si mi." Mogao je oseti kako joj srce kuca. "I ti si meni nedostajala." U tom trenutku to mu je izgledalo kao potvrda svega onog čemu se nadao pre nego što je ugledao. Upijao je sve što se dešavalo u tom momentu. Želeo je da taj trenutak dobro upamti, svaki zvuk, svaki miris, svaki pokret. Tu sliku je želeo zauvek urezanu u svoje sećanje, da je se uvek priseća sa osmehom kakav mu je sada na licu. "Zašto mi nisi rekao da dolaziš?" Pokušala je da se izvuče iz tog razgovora, ali on  nije želeo da je pusti, ne ponovo. "Mislio sam da ne želiš da me vidiš više. Rekla si.." Nije hteo da ponovi njene reči jer bi ga prisetile na to da je bila u pravu. "Znam šta sam rekla, ali nikada ne bih poželela da te ne vidim." Ono što nije znao je da je ona jedva čekala taj trenutak, da je jedva čekala njega. "Zašto mi se nisi javila?" Uhvato je njen pogled, ne zato što je očekivao njen odgovor, već zbog onog što je video u njenim očima. "Verovatno iz istog razloga kao i ti." Poželela je da mu kaže još po nešto, ali u njenoj glavi to ne bi malo smisla. Uhvatio je za ruku i krenuo. Nije znao gde ide, ali mu to nije bilo bitno sve dok nju drži za ruku. Koračao je lagano, u nadi da će to usporiti vreme. Za njega je ovaj dan bio jedno prelepo jedvačekanje, koje nije želeo da se završi. "Imao sam nameru. Znaš. ponekad sam sebe uhvatio kako ti pišem o nečemu što mi se dogodilo, ali se setm da neželiš da pričaš sa mnom, i onda sve obrišem." Gledao je u svoju ruku koja je držala njenu očekujuči da je svakog trenutka može izvući. Ali nije. Umesto toga dovela ga je do klupe koja gleda na more. "Posle svega što sam ti rekla, i načina na koji sam to rekla i ja sam mislila isto za tebe. Nisam nameravala da zmeđu tebe i mene ostavim prazninu." Sela je ne puštajući mu ruku. Seo je pored nje. "Kada sam shvatila da nikada neće biti onako kako sam želela, pustila sam te. Iako je moje srce želelo drugačije, nije se moglo borti sa razumom. Bilo je to kao borba dva titana u kojoj ni jedan ne zlazi kao pobednik. I na kraju sam uradila ono što sam smatrala da je najbolje za oboje." Rekla mu je ono što je smatrala da će ga na neki način zadovoljiti. Gladala je kako more polako guta poslednje tragove sunca. Blagu povetarac krenuo je da se oseća. "Ali nije bilo. Ja nikada nisam želeo da tako bude. Tu odluku si donela umesto mene. Nisi mi dala priliku da ti sve objasnim, bar ne onako kako sam hteo." Uzeo je njenu ruku koju je držao i približio je svojim grudima. Time je hteo da joj pokaže šta ona izaziva u njemu. Svak njegov otkucaj srca u tom trenutku bio je za nju, zbog nje. Gledala ga je kao da je nešto želela da mu kaže ali je ćutala. Htela je da mu kaže ono što se nikako nije usuđivao da je pita.  "Ako ćeš o tome da pričaš, onda je najbolje da odem." Ustala je, osetila je hladan vazduh koji je sa sobom donosio povetarac. Ubacila je ruke u džepove svoje teksas jakne, ali ni to joj nije pomoglo da ne oseti hladnoću koju je noć počela da otkriva. "Ne. Vrati se, hladno je. Dođi da ti grejem ruke." I srce, pomislio je ali nije rekao. "Pa i nije toliko." Pretvarala se da ne oseća ništa, ali on je primetio. "Nije mi jasno zašto uporno ideš protiv sebe. Čega se toliko plašiš?" Znao je da će morati da dobije neki odgovor, iako se bojao onoga šta bi mogla da mu kaže skupio je dovoljno hrabrosti da joj postavi ono najbitnije. "Voliš li me više?" Srce je počelo da mu kuca još jače. Želeo je odgovor odmah i sad. Vratila sa pored njega. Njemu je to izgledalo kao da je odugovlačila. Pogledala ga je drektno u oči. "Nikada nisam ni prestala da te volim. Iako sam ponekad želela, nisam mogla da prestanem da mislim na tebe." Dogodilo se ono čemu se nadao celi dan, vreme je stalo. Nije mogao da obuzda ono što je osećao. Ustao se, okrenuo joj leđa i na, ono što je njemu izgledalo kao diskretno, podigao pobedničku pesnicu. "Videla sam to." Počela je da se smeje. "Znao sam." Okrenuo se ka njoj i u pobedničkom duhu se vratio pored nje. "Šta si bre znao?" Nasmejao se. "Da se ljudi rastanu, ali duše ne."


Podseti me svaog dana

Published on 06:30, 09/22,2020

Eho njegovog vriska je bilo jedino što se moglo čuti. Na trenutak joj se učinilo da je čak i potok prestao da žubori. "Vrištiš kao devojčica." Nije mogla a da se ne našali. "Ne vrištim.." Bio je siguran da će je ubediti da je pogrešno čula. "Pa, tako je zvučalo. Kao vrisak malene devojčice." Zadirkivala ga je. "Nisam vrisnuo." Prekrstio je ruke pretvarajuči se da ga je to uvredilo. "Pa šta je onda to bilo?" Želela je da čuje njegovo objašnjenje za zvuk koji je izašao iz njegovih usta. "Ništa, samo propali pokušaj da nedobijem srčani udar sa mrvicom dostojanstva." Ubrzao je korak ne želeći da je sluša kako se smeje. "Znači ipak je bio vrisak?" Dobacila je pokušavajući da ga sustigne. Stao je na kameni most i seo. "Mrzim te." Rekao je i podigao nos, ruke su mu i dalje bile prekrštene. "Ali zašto? Pa ja sam divna." Okrenuo se prema njoj. "Jesi skoro uvek, ali to nije sada. Zaista, ponekad pomislim da su andjeli i đavoli vodili ratove oko tebe, i kada su videli da ni jedna strana ne može da pobedi napravili su kompromis." Sela je pored njega. "Ne znam da li da te sada gurnem sa ovog mosta ili da te poljubim." Promrmljala je. "Na to sam upravo i mislio. Anđeo i đavo. Ali pošto vidim da se dvoumiš, mogu li ja da biram?" Nagnuo se ka njoj očekivajući poljubac. "Ne." Ustala sje i nastaviila da hoda. On je ostao da sedi. "Upravo si mi slomila srce." Zastala je, okrenula se ka njemu. "Molim? Ti imaš srce?" Pitala ga je sa čuđenjem i ubrzala korak. Ne zadugo, krenuo je da trči ka njoj. I njen korak je prešao u trčanje. "Šta to radiš?" Nije se okrenula. "Želim da dobijem svoj poljubac." Glas mu je bivao sve bliži i bliži. "Možeš samo da sanjaš." Koliko god da je brzo trčala on je bio brži. "Pa uvek su me učili da za snovima treba trčati." Stigao je i uhvatio za ruku. "Snovi ti nikada ne mogu pobeći." Dodao je. Pogledala je u njega a zatim i u njegovu ruku. "Užas." Bilo je jedino što je rekla. "Možeš li da budeš hladna negde drugde?" Nije želeo da joj pusti ruku iako mu je njen pogled to stavio do znanja. "Ne bar još dva sata." Nije mu se dopao njen odgovor. Privukao je k sebi i poljubio. "I? Jel ti se dopao?" Pitao je sa uzbiđenjem u glasu. "Ne znam, zaboravila sam." Ponovo je poljubio. "Nadam se da nećeš ponovo zabpraviti, ali i da zaboraviš..." nasmejao se "...podsetiću te." 


Ako želiš da te čekam, nije bitno kad ćeš doći.

Published on 05:20, 09/18,2020

"Da li te je neko dirao?" Pitao je dok joj je prilazio. "Ne. Obeležio si svoju teritoriju tako dobro da su uplašeni čak i 'zdravo' da mi kažu." Rekla je kroz smeh. "Pa naravno, ne smeju se ni usuditi." Zvučao je previše ozbiljno. "Mnogo pričaš za nekoga ko još uvek nista nije uradio." ironično je prokomentarisala. "Ha, to bi trebalo da bude provokacija?" Gledao je kao poslednje parče torte na tanjiru koje je želeo samo za sebe. "Prestani tako da me gledaš." Primakao joj se ne skidajući pogled sa nje. "Prestani." Okrenula je gavu u stranu, ali on joj se još više približio. "Ili šta?" Krenula je da ga ošamari, ali pre nego što je njena ruka uopšte stigla do njegovog lica uhvatio je za ruku. Tako držeći je prislonio je uz zid, nagnuo je glavu do njenog uva. Tihim glasom, gotovo šapatom je rekao, "Pokušaj ponovo to da uradiš." Istrgla je svoju ruku iz njegove. "Nemoj više nikada da si to uradio." Rekla je ne pomerajući se. "Ne volim kada mi govore šta da radim." Zlobno se osmehnuo. "Navikni se." Prekrstiila je ruke. "Možda i hoću, ali samo zato što si ti u pitanju."  "Smešan si." "Mogu li te ovako smešan poljubiti?" Želeo je to parče samo za sebe. "Ne." Odmahnula je glavom. "NE?" Ponovio je iznenađeno. "Ako baš toliko želiš," nasmejala se i krenula da odlazi od njega "dođi i ukradi ga."

"Tako znači, izazivaš me?" Viknuo je dok je gledao kako odlazi. Voleo je izazove, naročito one oko kojih se morao dobro potruditi. "Shvati to kako hoćeš."  Mahnula mu je rukom. "Gde ćeš?" Potrčao je za njom, kada je stigao koračao je sa njom korak uz korak. "Nemoj to da mi radiš." Uhvato je za ruku u želji da je zaustavi. Uspeo je u tome. "Nemoj toliko da misliš o tome, inače će ti glava ekspolodirati." Biio je iznenađen njenom igrom reči, znala je šta tačno da mu kaže i u kom trenutku. Ugledao je klupu nedaleko od mesta gde su stajali, otišao i seo. "Šta je sad?" Prišla je i sela pored njega. "Ne znam kako ti to uspeva?" Želeo je da zna. "Šta?" Gledala ga je sa čuđenjem. "Da budeš tako mirna dok stojiš sa mnom, da znaš da me želiš koliko i ja tebe, ali da nećeš da popustiš? A ja ne bih to mogao ni da želim, ti si kao najbolja stvar koju sam mogao da tražim u nekome, čak i bolja." Pogledao je nestrpljivo očekujući odgovor, a opet sa strahom od toga kakav bi on mogao da bude. "Nije baš tako. Vidiš samo ono što ti ja dopustim." Nije mu bilo jasno zašto je to radila. "A ako me ne voliš reci." Poželela je da mu opali šamar zbog toga što je izgovorio. "To je nešto najgluplje što sam čula u svom životu." Prevrnula je očima. "Znači voliš me?" Razvukao je osmeh od uva do uva. "Naravno da te volim. Volim te još od prvog zagrljaja, onog tvog što ti produži život." 

"Nisam to znao." Rekao je sa iznenađenjem u glasu. "Nisi jer nisi obraćao pažnju na male znakove kojima sam ti to pokazivala." Ponovo je gledao onako, ali ovoga puta sam malim osećajem oduševljenja. "Nemoj tako da me gledaš." Ovoga puta je želeo da zna šta joj je bilo na umu u tom trenutku. "Kako?" postavio joj je pitanje tako da je morala da odgovori. "Pa tako, kao da želiš da me pojedeš." Našalila se, ne očekujući njegov brz odgovor. "Paaa... Možda sam gladan." I bio je. Svega što je imalo veze sa njom. Nije želeo da troši vreme na rečima, već joj je ukrao poljubac. Zapalio je svet oko sebe i nije dozvolio plamenu da joj se priblži.  


Ako ikada prestanemo da pričamo pošalji mi pesmu.

Published on 20:30, 09/16,2020

Kiša nije prestajala satima, i nije izgledalo da će uskoro stati.Ona je sa prozora posmatrala kako kapljice udaraju o beton. Znala je da će kad-tad morati da ode, ali nije mogla da ga pusti da ide po takvom vremenu. Okrenula se na trenutak ne bi li videla gde je. Sedeo je na kauču i gledao u svoje prekrštene ruke. Zar ce celo vreme ćutati, mislio je u sebi. Ako je tako onda bi najbvolje bilo da odem. Ustao je i krenuo ka vratima. "Ne možeš da ideš. Bar ne dok ne stane kiša." Rekla je ne okrećući se. To ga je još više iznerviralo. "Mogu i hoću. Ne vidim poentu ostajanjakada me ignorišeš." Rekao je ljutito. Stajao je na vratima još par sekundi u nadi da će iizauvati bar neku reakciju kod nje, ali je nije dobi. Krenuo je da otvara vrata. "Ni ja ne vidim poentu u svemu ovome." Najzad je rekla. "Rekao si da mi nikada nećeš slomiti srce, ali ga uporno lomiš iz dana u dan."

"Ali ja nisam ništa uradio." Polako je prišao i staoiza nje. "U tome je i problem." Okrenula se misleći da će ga zateći kod vrata, ali se sada nalazio ispred nje. "Misliš da nisi ništa uradio, ali." Zaćutala je. "Šta? Reci mi." Zahtevao je. "Ništa, zaboravi." Ponovo se okrenula ka prozoru. "Progovori dođavola. Ako nastaviš da ćutiš otići ću i neću se vratiti." Čekao je. "Idi." Rekla je ljutiti. "Samo to imaš da mi kažeš?" Sklopio je prste u pesnicu. "Šta drugo da ti kažem? Da me povređuje svaki put kada nestaneš, kad se ne javiš. A ja brinem, jer ne znam gde si, jesi li dobro? Seti se šta si mi rekao. Pojaviš se kao da ništa nije bilo. Igraš se sa rečima kao sa klikerima. Danas mi kažeš jedno, sutra drugo, i onda opet nestaneš." Stavio je ruke na njena ramena. "Ali mislio sam sve što sam ti rekao." "I ja sam. Sve do jedne reči. I uvek ću misliti tako, čak i ako je ovokraj." Okrenuo je k sebi. "Ali nije, ja ne želim da bude, a znam da duboko u sebi ni ti neželiš da je." Pogledala ga je u oči. "Ne želim, ali."  "Nema ali, daj mi šansu da ti pokažem da ono što sam govorio nisu samo reči i da obećanja koja sam ti dao nisu prazna. Jel to okej?" "Jeste."


Gde god da si, to je jedino mesto gde želim biti.

Published on 02:20, 09/11,2020

"Pričaj sa mnom. Tiha si."

"Prekineš li moje čitanje još jednom, ova knjiga će postati smrtonosno oružije."

"Volim te, jel znaš?"

"Ponovi to šta si rekao."

"Volim te, eto."

"To je tvoj problem."

"Je li moguće da si takva?"

"A kakva sam to?"

"Pa hladna. Tačnije tvoje srce je hladno kao moja studentska soba. A u toj sobi izgubim osećaj u nožnim prstima koliko je hladno."

"Rekla bih ti da si budala, ali to ne bi bilo ispravno."

"Zašto?"

"Zato što ne bi trebalo da voliš ljude kao što sam ja."

"Razlog?"

"Zato što ću te povesti u muzeje, parkove, na zalaske sunca, i poljubiću te na sva ta prelepa mesta, tako da više niikada nećeš moći da se vratiš na ista a da me se ne setiš. Uništiću te na najlepš mogući način. I kada odem, tada ćeš konačno razumeti zašto se oluje zovu po ljudima."

"Znam da stvarno tako misliš, ali ja znam da to neće biti tako. Ne znam šta me je dovelo do ovde, ali mi nešto govori da sve polako dolazi na svoje mesto od trenutka od kad sam te sreo. Znaš onaj osećaj kada si srećna zbog svega što ti se desilo? E sve loše stvari, one dobre, stvari koje su te rasplakale i učinile da poželiš da odustaneš i one koje su učnile da zavoliš ovaj svet još više. Sve te stvari su se morale dogoditi kako bih te sreo. Ni sam nisam znao da uopšte postoji mogućnost da me izludiš, jer me sada i srce boli kada te ne vidim, kada te ne čujem. I nedostaješ mi svaki put kada se okreneš. Jer...pa... volim te.
Način na koji ti oči sjaju kada mi se smeješ sa tim slatkim osmehom, daješ mi nadu da će sve bit u redu, i da ništa loše ne može da se dogodi. Činiš me toliko srećnim da poželim da nikada ne zaspem jer je žvot, i vreme provedeno sa tobom lepše od svih snova. I zna da će doći dan kada ćemo se pozdraviti i to me uzašava, jer ovo vreme koje imamo nije dovoljno. I volim te kao što nikog drugog voleo nisam. I nikada neću."
 
"Voliš me?"
 
"DA."
 
"Kao što Garfild voli lazanje?"
 
"I više od toga."
 
"Dobro, onda, pre nego što se zaljubiš u mene..."
 
"Kasno!"
 
"Dozvoli mi da završim..."
 
"Molm te."
 
"Pre nego što se zaljubiš u mene, postoje stvari koje treba da znaš. Pre svega, plačem često, bilo da je zbog filma, tužne pesme koju čujem. Čak i zbog stvari koje su me nekada povredile iako me više ne dotiču. Plašm se da budem ostavljena, zato i odlazim i kada je to pogrešno, jer se plašim da nisam dovoljno dobra. Reći ću ti stvari koje ne volim kod sebe, i neću poverovati u ni jedan razlog zašto se ne slažeš sa mnom. Možeš mi reći bezbroj puta da me voliš, ali ja ću ipak biti uplašena da ćeš me ostaviti. Nemoj nikada kriviti sebe zbog toga. Jer moram očekivati najgore, zato što uvek dobijem najgore. Ali ako te zavolim, voleću te bezuslovno, slepo. Voleću svaku poru na tvojoj koži, svaki mladež na licu, ruci. Voleću načn na koji spavaš i kako ti se usne pomeraju dok izgovaraš moje ime. Mogu biti komplikovana za voleti, ali način na koji volim je jednostavan. Sve što ću ti ikada tražiti jeste da ne odustaneš od mene, čak i kada ja odustanem od tebe. Jer jedino tako ja nikda neću odustati od tebe. I uvek ću te voleti svim srcem. Čak i ako jednog dana odlučiš da odeš i dalje ću misliti sve najlepše o tebi. I u mom srcu će imati mesta samo za tebe."
 
"Sada me dobro slušaj. Želim da te odvedem negde, na mesto koje niko drugi ne vidi. Želim da mi ispričaš sve, sve što te muči, sve što sanjaš, sve što želiš i sve u šta sumnjaš. Želim da te slušam kako se smeješ mojim glupom pričama. Hoću da te držim čvrsto kada ti se svet ruši. Da ti ublažim bol. I onda da vičem na sav glas koliko sam ponosan na tebe, na tvoju snagu i hrabrost. Želim slaviti sa tobom šta god da je u pitanju. Ali ono što više od svega želim je je da radim ono što radim svakoga dana i obećavam da ću to raditi sve dok me ima. A to je da te volim celim bićem. A da li ti mene voliš?"
 
 "Volim je preslaba reč za ono što osećam."

 


Gledala sam te na milion načina i na svakom te volela.

Published on 09:00, 09/07,2020

"Odgurnuće te od sebe jer te previše želi. A to previše je plaši. Zato što ljudi izgube sebe u tom previše."

 

 

"Volim te." zastao je, a ja sam čekala ono 'ali'. Tog 'ali' ovoga puta nije bilo. Umesto toga došle su njegove ruke i "uprkos svemu." 

"Zašto me i dalje trpiš?" pitala sam ga.

"Zato što si ti vatra, a meni je celog života bilo hladno." Odgovorio je sa puno hrabrosti. Kao da je jedva čekao to da kaže. 

"Rekao si da voliš oluje, zato sam te i pustila blizu sebe. A ispostavilo se da možeš da podneseš samo malu kišu. A ja... ja sam uragan." Sklonila sam njegove ruke.

"Nemoj da misliš da ću odustati. Samo se pripremam." Rekao je kroz osmeh.

"Za šta?"

"Da prođu te prirodne nepogode."

"I šta onda?"

"Onda ću ti pokazati da svi ti oštećeni delovi tvoje duše, koju pokušavaš da sakriješ sa svojom nedodirljivošću i dalje sijaju kao zlato."

"Ne zasmejavaj me." odmahnula sam rukom.

"Nisam prvi koga si volela. I ti i ja znamo za gubitak kao oštre ivice noža. Oboje smo živeli sa usnama punim ožiljaka više nego što ih je na koži. I možda je sve ovo došlo preko noći, neočekivano. Ali takva je ljubav, dolašla je onda kada smo odustal od potrage za istom. I zato je ona čudo. Tako jedno drugo lečimo. Moje ruke će te držati, kao i sva obećanja. Držaće te čvrsto kao što knjige drže cveće između stranica. Pisaću sonete po tvojoj koži. Neću se bojati tvojih ožiljaka. Znam da mi nećeš dozvoliti da te vidim takvu. Rasutu u komade, jednom rukom držeći mene a drugom pokušavajući da sklopiš sebe. Ali jedno znaj, bilo da tvoj dan sija jače od sunca ili tvoje slomljeno telo polaže glavu na moje krilo, uvek ćeš bti najdivnije biće koje sam sreo. I uvek ću te voleti bilo da si običan sunčan dan ili uragan."

Slušala sam ga pažljivo i upijala svaku reč koju je izgovarao. I dalje nisam uspevala da sedim preko puta njega a da se ne zaljubim u sve što radi. Obećala sam sebi da se neću zaljubiti. Ali bilo je tri sata ujutru, previše sam se smejala sa njim, i posle dugo vremena ponovo sam se osetila srećno. A posle toga nije bilo povratka.

"Ovo je glupost. Ti i ja smo glupost."

"Znam koju kartu sada izvlačiš. Ovoga puta ti to neće uspeti. Sada na trenutak pokušaj da zaboraviš šta se desilo pre mene i saslušaj me. 
Ne idem nigde. Neću te ostaviti. Neću odustati. Biću tu svaki put kada ti budem potreban. To ti obećavam. Znam da me guraš od sebe zato što misliš da ću svakako otići. Ali varaš se, to nikada neći biti tako. Briga me ako postoji milion razloga da odem...TI si jedini razlog koji će mi ikada biti potreban da ostanem"

I tada, u tom trenutku, to je bilo jedino što sam ikada želela da čujem.


Enigma

Published on 03:03, 09/01,2020

"Ti si zaboravna, ali opet sve pamtiš." Gledao me je kao da sam negde pogrešila. "Zaboravljaš na vreme, dogovorene sastanke, ali se sećaš šta je neko nosio, kako je mirisao i kako se smejao kada si ga prvi put videla. Sećaš se svake priče koju ti je ikada ispričao, ali zaboraviš šta si upravo rekla." Nisam umela da protumačim da li je to bila pohvala ili kritika. "Zaboraviš šta si pošla da kupiš, ali ne nikada ne zaboravljaš kako da nekog nasmeješ. Znam da ne voliš kada te zovu tako, ali ti si pisac. A pisci su sami po sebi zaboravni. Zaboravni jer su zauzeti pamteći sve one bitne stvari koje mi normalni ljudi ne primećujemo." Nasmejao se.

"Nikada nisam tako gledala na to." Namrštio se na moj odgovor.

"Ne zato što kreiraš neki svoj svet, koji meni nikada neće biti jasan, ali ću mu se uvek diviti. I uvek ću se pitati kako ti pojedine stvari padaju na pamet."

"Pa to je lako objasniti." Odmahnula sam rukom. Pogledao me je željan objašnjenja.

"Pa objasni mi."

"Onda pažljivo slušaj jer ćeš imati pravo samo na jedno pitanje."

"Pretvorio sam se u uvo."

"Likovi koje kreiram nisu ja. Oni su mali deo mene. Deo mene koji je: avanturista, ratnik, heroj, beznadežan romantik, princeza, zlo, prijatelj. To su delovi koje krijem. Delovi koje sam doživela ili koje želim da doživim. Oni su ono što sam bila, ono što sam i onu što ću biti. Svaka priča je bazirana na jednoj rečenici. Jednoj od mnogih koje su mi ostale urezane u sećanju. I na neki način svaka priča je istina, moja istina." Htela sam da dodam još nešto ali me je prekinuo.

"I svakoj priči znaš kraj?"

"Uglavnom, a ako ne znam izmislim ga."

"Zašto ga izmišljaš?"

"Jer ne volim iznenađenja."

"Izgleda da si takva i u realnom životu."

"Kako to misliš?"

"Pa teraš ljude od sebe."

"Nije tako. I ne znam kako dođe do toga."

"Jeste. I ti to znaš, samo nećeš da priznaš."

"Šta neću da priznam?"

"Ne daš nikome da ti priđe. A kada se mrvicu više približi oteraš ga. A to radiš jer ne znaš kraj. Ili kako si ti rekla ne voliš iznenađenja. Izmišljaš krajeve na mestima gde je tek početak jer ne možeš da predvidš budućnost. Ne možeš to da radiš. Da uskraćuješ ljudima mogućnost da te upoznaju bolje, i da reše tu enigmu, koja si ti. Ovo nije roman kojem ćeš uvek znati kraj, niti ga možeš sama kreirati. Zivot je sam po sebi iznenađenje, a i ti si nekom iznenađenje samom činjenicom što postojš i nemoj da mu uskraćuješ da uživa u tom iznenađenju."

"Glupost. "

"Gledaj na to kako hoćeš, ali tako je. A sada bih hteo da te pitam zašto to radiš?"

"Mislim da si sam sebi već odgovorio."

"Nisam. Izneo sam samo ono što vidim. Ne odugovlači, nego mi odgovori."

"Dobro. Možda zato što sam bila povređena i više nego što sam o tome pričala i pisala. Ne govorim samo ljubavi već i o prijateljstvu i porodici."

"I onda guraš ljude od sebe da te ne bii povredili."

"Da li ti želiš da ti odgovorim?"

"Izvini, nastavi."

"DA, zato to radim.  Kad primiš udaraca više nego što možeš da podneseš, i preživiš, izgubiš veru da ćeš zbog nekog ponovo moći da veruješ u dobro. A mene i najmanja laž, ona bela laž, ili kako danas ljudi govore za tvoje dobro laž, može da otera. A najviše bih volela da je sve kao  'ono što ne znaš, ne može te ubiti'. Ali ja sam magne za istinu i ništa me ne može zaobići. I tako se ponekad pravim luda da ne znam, u nadi da se neke stvari neće ponoviti, ali se uvek ponove. I tako..."

"I tako... od sebe teraš ljude koji te vole i koje voliš jer si se opekla na neke. Potpuno druge ljude. I da te oni ne bi povredili, povrediš sama sebe."

Nisam želela ništa da kažem.  Činilo mi se kao da sam i previše rekla za nekog ko gotovo nikad ne govori osebi. 

"Ne moraš ništa da kažeš. Znaš da sam u pravu."

I bio je. 


Dok si pazila da ne povrediš tuđa osećanja, ko je pozio na tvoja?

Published on 03:03, 08/30,2020

Kiša je počela.
 
"Pusti ga, samo ga pusti." Rekao joj je držeći je čvrsto za ruke. "Ali ne mogu.." Pokušala je da mu odgovori ali nije mogla nastaviti. "Šta? Pružaćeš mu ruku, a da te on svojom nikada ne uhvati?" Gledao je njeno bledo lice. Pustio je da tišina polako ispuni sobu. Znao je da je i ona znala da je teško pustiti nekoga koga voliš onda kada shvatiš da ti nisi njegova sreća. "Pogledaj me..." ugušio je tišinu. "...ti nisi opcija, ti si jedini izbor, glavni cilj. Zaslužuješ sve, a ne samo pola." Gledao je rosu u njenim očima, jer je znala da joj je on uvek govorio istinu. "Ali ti znaš da bih ja tu polovinu grlila za sve ove dane što nisam." Prošaputala je da poslednja nit ne bi pukla. "Znam, ali ti bi grlila samo polovinu, a on celu tebe. U tome je razlika. Zato, izaberi sebe, kad već on neće tebe." Zastao je na trenutak. "Seti se kako si, kad sam ja bio u pitanju, uvek znala, pretpostavila šta će biti. I uvek, ali uvek si bila u pravu. Zato te sada molim za jedno, zamisli da sam ja na tvom mestu i da mi se dešava ovo što se tebi dešava, šta bi mi rekla?" Pitao je iako je unapred znao odgovor. "Rekla bih ti da ne prihvataš manje od onoga što zaslužuješ i da pustiš nešto što nikada neće biti u celosti tvoje." Polako je shvatala da ono što je govorila njemu je u stvari bilo sve vreme trebala da govori sebi. "Jel vidiš sada, da te stvarno voli grebao bi i rukama i nogama da dođe do tebe, borio bi se svim silama da te sačuva umesto toga on te ostavlja da kisneš dok on drži kišobran. Da te stvarno voli ne bi pokušavao da te menja, već bi te upravo takvu prihvatio. Ti si najbolja osoba koju poznajem, najbolja za druge, ali najgora za sebe." Bio je u pravi. "Ali ja sam naučena da uvek stavljam druge ispred sebe." Gledao je ljutito. "Da ali ovoga puta, ako se ne pobrineš za sebe, neće ti ostati ništa da se brineš za druge!"
 
Kiša je prestala. 


Gledaj da u pravom trenutku ne bude kasno.

Published on 15:15, 08/20,2020

"Da ti je zaista stalo razmislio, bi o tome što radiš." 

"Stvarno misliš da meni nije stalo?"

"Ni najmanje, inače se ovo ne bi dešavalo."

"Žao mi je što tako misliš, al to nije istina."

"Pa šta je?"

"Vidi, kad nekoga brzo zavoliš, konstantno imaš osećaj da će ti iskliznuti iz ruke. Večito si u nekoj strepnji da je sutra taj dan. Jel' znaš?"

"Ti zaista ništa ne shvataš."

"Pomozi mi da shvatim i to ispravim."

"Mislim da to više nije moguće."

"Nemoj to da mi radiš."

"Ti to meni radiš. Puštaš me kada treba čvrsto da me držiš."

"Ali plašim se da.."

"Da šta? Da te ne ostavim? Pobogu, da sam ikada to htela, to bi i uradila. Ali, nateraćeš me na to jednog dana. I to neću uraditi jer te ne volim, već zato što te volim i previše, a ne dobijam ni deo od onoga što dajem."

"Sve si pogrešno shvatila."

"Verovatno je to iz razloga što se gubiš danima, i kad se vratiš uvek je nešto preče od nas, od mene."

"Nije tako. Ti si mi najbitnija."

"Na pogrešan način to pokazuješ." 

"Pogledaj me, na trenutak samo. Vidiš li ove ruke, one su oduvek samo tebe grlile.  I ove usne samo tebe žele da ljube. A ja, ja samo želim da budem tvoj i ničiji više. Svako veče zahvaljujem Bogu što smo se nas dvoje našli. Reci mi samo jedno. Voliš li me?"

"Nikad nisam ni prestajala." 


Mila, najmilija...

Published on 03:33, 08/15,2020

Jednog dana ćeš naći nekog ko se neće bojati da te voli. Nekog ko neće ostati na obali čekajući da se nešto dogodi, već će plivati sa tobom u dubine. Znam da bi volela da je sve drugačije. Da ljudi govore ono što zaista misle. Znaš ono tipa: „Volim te.“ Ili „Ne sviđa mi se to.“ Ili „Zaljubljen sam u tebe.“ Ili čak „Nedostaješ mi i ne mogu da prestanem da mislim na tebe.“ Ali ovo je surov svet mila, i to što sada osećaš će nestati. Vreme je da kažeš zbogom. Treba da znaš da ćeš se u početku osećati izgubljeno, možda čak i slomljeno. Ali obećavam ti, da ćeš se jednog dana probuditi i nećeš osećeti tu bol koju si osećala pre. Sve će to nestati, te emocije će potonuti duboko u tvojim grudima, izbledeće, i tada ćeš osetiti da ti je srce konačno izlečeno. Obećavam ti da ćeš jednog dana ponovo biti srećna. 

Obećavam ti, mila, najmilija... 


U tvom osmehu vidim nešto lepše čak i od zvezda.

Published on 04:45, 08/13,2020

„Izađi.“ Poruka je osvetlila ekran telefona. Otvorila sam vrata. „Zvučala si mi tužno preko telefona, pa sam došao što sam brže mogao“ Osmehnula sam se. „Hajde, idemo Zvezde padalice samo što nisu počele.“ Uhvatila sam ga za ruku i povela na krov. „Pa ti si već sve pripremila.“ Rekao je kada je ugledao prostrano ćebe sa nekoliko jastuka. „Lezi pored mene, ulična svetla samo što se nisu ugasila.“ Legao je ne skidajući pogled sa mene. „Šta je?“  „Neverovatno, ali sam tek sada primetio koliko su ti oči zaista lepe, izbliza.“ Ulična svetla su se ugasila. „Prestani to da radiš. Evo upravo si propustio zvezdu padalicu.“ Kroz osmeh je pitao. „Šta to radim?“ Okrenula sam se prema njemu. „Pa to što upravo sada radiš.“ Približio se. „Ooh, misliš ovo.“ Krenuo je da me poljubi, ali sam se izmakla. „Tako znači. Igramo na kartu nedodirljivosti.“ „Ako ti tako kažeš neka bude.“ Spustio je glavu na jastuk i pogledao u nebo. „Jel znaš da ako bi mi tražila ja bih ti skinuo zvezde sa neba.“ To me je nasmejalo. „I zašio ih za tvoje haljine, znaš, da mi sijaš. Ali bojim se da bi ih nadsijala.“ Ono što je govorio zvučalo je smešno, al opet na neki način romantično i totalno neočekivano od njega. „Volela bih da znam šta se mota po toj tvojoj ludoj glavi.“ Pogledao me je. „Ti.“ Odgovorio je kratko i jasno. „To ti nije dobro.“ Ponovo se primakao, njegovo lice je bilo na par milimetara od mog. „Pokušavao sam to da ignorišem, ali mi nije uspevalo.“ „Pokušaj ponovo“ Pokušala sam da se našalim, ali je on to ozbiljno shvatio. „Neću dozvoliti da bilo šta stane na putu između mene i onoga što volim.“ Onoga što voli, ponovila sam u sebi. „Pa dobro, onda ću se sama eliminisati sa tog 'puta'.“ Nešto se čudno dešavalo sa njim, nije to bio bes, već nešto drugačije. Nešto kao želja, ako se uopšte želja moze videti na čoveku. „Ti stvarno ne kapiraš. Ti si ona koju volim budalo.“ „Ali..“ „Nema ali.. Ovoga puta nema ali. Ti si najbolji deo mene. Ti znaš sve moje slabosti i nikada ih nisi upotrebila protiv mene. A mogla si jer sam ti davao hiljadu razloga da to uradiš, ali ti si nalazila onaj hiljadu i prvi da to ne uradiš. Zašto?“ Gledao me je direktno u oči i nestrpljivo očekivao odgovor. „Zato što se to ne radi ljudima koje voliš.“ „Stvarno me voliš?“ U njegovim očima stajala su dva meseca. „Pa ja sam tebe volela mnogo pre nego što si ti zavoleo mene.“ „Zašto mi to nisi rekla ranije, već si me pustila da mislim drugačije?“ „Nekada stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Pustila sam te da sam nađeš put do mene.“ „Sada kada sam te pronašao sam te nikada te neću pustiti.“


Ja sam muzej pun umetnosti, ali ti si zatvorio oči

Published on 06:18, 08/12,2020

„Šta radiš ovde?“ Pojavio se niotkuda. „Došao sam da ti kažem je vreme da krenem. Nema šta više ovde da tražim.“ Znao je da će biti teško otići, jednostavno nestati. Ali ono što je stvarno želeo da kaže nije izlazilo iz njegovih usta. „Šta čekaš? Hajde, idi. I onako si došao da mi kažeš da ovo između mene i tebe neće funkcionisati.“ Nije želela ni da ga pogleda. Bila je sigurna da će opet ostati sa pola srca. On je verovao je bolje da sam zaustavi sve pre nego što bude loše po njega. Ovoga puta je bilo drugačije. Nešto se promenilo. On se promenio. Sada nije želeo da za sobom ostavi izgoreli trag emocija, nije želeo da ostavi pustoš u njoj.  „Ne. Došao sam da te pitam da pođeš sa mnom.“ Reči su same krenule i koliko god se trudio nije uspevao da ih zaustavi. Činilo mu se da kao da je neka nevidljiva sila obuzela njegovo telo i govorila ono što je duboko u sebi skrivao. Kroz glavu su mu se ređale slike prvog dana kada je ugledao, u plavoj haljini koja je isticala njene nebesko plave oči. Ceo svet je zastao na trenutak kada mu se osmehnula. Prišao joj je i uhvatio za njene hladne ruke. „Pođi sa mnom.“ Tihim glasom joj je govorio kao da će to ublažiti ono što je uradio predhodnog dana. Okrenula je glavu, sa suzama u očima, „Ne mogu.“ Rekla je izvačeći svoje ruke iz njegovih. Nije želela da ode, želela je da ostane. Da on ostane. Bila je spremna da zenemari rane koje su i dalje krvarile još od prvog puta kada je otišao. Samo da je on želeo da ostane, da izabere nju. „Na trenutak sam pomislila da će ovog puta biti drugačije. Da ćeš se urazumiti i da ...“ Upravo se događalo ono čega se plašio. Mislio je da će odlaskom uspeti da sve ono što oseća prema njoj baci u duboki ambis svoje duše. Sve ono od čega je želeo da pobegne sada ga je stiglo.  „Šta?“ Pao je na kolena. „Da šta? Reci mi.“ Prišla je i klekla ispred njega. „Da prestaneš da bežiš. Ne postižeš ništa sa time. Samo vučeš sa sobom te zidove. Možeš da pobegeš od mene, ali ne i od onoga što je u tebi.“ Na trenutak je spstio glavu a zatim je pogledao u oči. Njene suze su ga slomile. „Zar ne vidiš da te samo povređujem. Zar ne vidiš da ne mogu da ti pružim ono što zaslužuješ.“ Ponovo je spusto glavu. „Zar ne vidiš da te uništavam i da ne mogu da ti pružim sreću.“ Stavila je ruku ispod njegove brade i nežno mu podigla glavu. „Da li čuješ ti sebe? Ne znam o kojoj sreći govoriš kada sam ja najsrećnija osoba kada sam sa tobom. Hej, hej, mene ćeš uvek da imaš, ja ne idem nigde.“ Njene reču su mu dale snagu da se izbori sa svojim demonima. „Moram nešto da ti priznam.“ Rekao je privlačeći je u zagrljaj. „Juče sam slagao kada sam ti rekao da te ne volim i da si samo faza kroz koju prolazim. Mrzim sebe zbog toga. Prava istina je da ne bih mogao da zamislim svoj život bez tebe. A toga se najviše plašim. Da ostanem bez tebe.“ Zatim je svoje ruke iz tog zagrljaja stavio na njeno lice. „Osećam kao da nisam uradio dovoljno za tebe. Zato što zaslužuješ mnogo više od onoga što ti pružam“ „Briga me da li zaslužujem više ili ne. Ne treba da menjaš sebe da bi meni ugodio. Ne želim to.“ Pitao se kako ga posle svega ne mrzi. Kako je i dalje tu. „Pa šta želiš?“ „Želim da ostaneš. Ali najviše od svega želim da ti poželiš da ostaneš.“ I tada u tom momentu, uradio je najednostavniju stvar na svetu, nagnuo se prema njoj i poljubio je. Kada su njegove usne dotakle njene, znao je da je konačno došao kući.


1 2 3 ... 19 20 21  Sledeći»