Da li je svemir dovoljno veliki za nas dvoje?

Published on 07:07, 08/10,2020

"Iznenađenje." Začulo se kada sam ušla. Ne, ne, ne. "Ovo stvarno nije bilo potrebno." Mrzim iznenađenja. "Naravno da jeste. Pa pobogu rođendan ti je." Prišla mi je sa osmehom od uva do uva. "Rekla sam da ne radite ovo." Da li me uopšte iko sluša, pomislila sam. "Hajde da duvaš svećice." Ne naravno. Nisam trebala više ništa da kažem, sve su čitali sa mog lica. Torta je stajala na stolu sa svećicama koje su čekale da budu ugašene. Gledala sam kako vosak sa svećica klizi ka površini torte kao da jedva čeka da oseti njen ukus. Bila sam spremna tako i da je ostavim, ali me je on preduhitrio. "Kad ti nećeš da zamisliš želju mi ćemo umesto tebe." Slobodno. Rekla sam u sebi i izašla. "Čekaj." Nisam se obazirala na glas koji se čuo iza mene. "Molim te stani, nemoj da ideš." "Zašto bih to uradila?" "Zbog mene." rekao je kroz blagi osmeh. Zastala sam, ali nisam želela da se okrenem. Čula sam njegove korake kako se polako približavaju, gotovo kao da je pazio da ne napravi neki šum koji bi još dodatno pogoršao stvari. Htela sam da mu kažem da bi bilo bolje da se vrati, ali nisam uspela. Njegove ruke su već bile oko mene. "Nemoj." Je bilo sve što sam uspela da kažem. Nije me slušao. Naravno, kao da me bilo ko sluša. "Reci mi zašto si takva?" prošaputao je. Naravno da je to u meni izazvalo još veći revolt. "Ne znam čija je ovo ideja bila, ali je bila jako glupa." Pokušavala sam da se izvučem iz njegovih ruku ali bez uspeha. Nije hteo da me pusti. "Prestani to da radiš jer šta god pokušala neće ti poći za rukom." "Nisam želela ništa od ovoga." "Pa, kao prvo, ova glupa ideja je bila moja, kao drugo, znam da nisi ništa želela, ali ja sam želeo." Nešto u njegovom glasu me je nateralo da se okrenem. "Izvini." Stavila sam ruku na njegovo lice. "Nije mi bila namera da te uvredim." "Znam, ali mi nije jasno zašto se tako ponašaš. Šta ima loše u jednom malom iznenađenju? Ti ih i onako stalno priređuješ za druge." Satavio je svoju ruku na moju. Nisam želela da zvučim grubo ali... "Upravu si, volim da ih priređujem, ali ne i da se meni priređuju. A ti si to znao i odlučio si da ideš protiv mojih želja. Hiljadu puta sam rekla da to ne želim, ali uzalud..." "Jesi, ali mi nikada nisi rekla razlog." Bio je upravu. "Zaboravi." Napravila sam korak unazad i krenila da odlazim. Uhvatio me je za ruku. "Neće moći. Vodim te na jedno mesto." Naprštila sam se. "Samo nemoj da bude još jedno izenađenje." Nasmejao se. "Iznenađenja se planiraju, a ovo mi je sada palo na pamet tako da ne spada u iznenađenje."

Oko nas nije bilo nikog. Zvuci talasa koji su udarali o stene su bili jedino što je remetilo tišinu. "Nadam se da ti ovo odgovara." Rekao je doslovno vučući me za ruku do zadnje stene. Kada je konačno došao do nje seo je i rukom 'potapšao' prazan prostor ispred sebe. "Dođi. Dođi da te ušuškam u mom zagrljaju." Prišla sam i sela.  Privukao me je k sebi i pitao. "Sada ćeš mi reći zašto ne voliš iznenađenja?" Neverovatno. "Stvarno si nemoguć." Nasmejao se. "Ne odugovlači. Hajde reci mi." Uhhh. "Jednostavno ih ne volim." Odustani. "Nije tačno. Gledao sam kako se raduješ kada ih prirđuješ drugima. Zašto je drugačije?" "Stvarno želiš da znaš?" "Stvarno." "Pa dobro onda. Stvar je u tome da slušaš šta drugi govore, šta žele. O sitnicama koje im znače. U tome je poenta." Prekinuo me je. "Hoćeš da kažeš da zanemarujem ono što kažeš." "Pa ne baš tim rečima, ali tako nekako." Udahnuo je i glasno izdahnuo. "Kako mogu to da ispravim? Jer ti nikad ne govoriš ono o čemu sanjaš, maštaš i želiš." Krenula sam da mu odgovorim ali je nastavio. "I nemoj da mi kažeš da je to ništa, jer znam da nije tako." Zvučao je po malo ljuto. "Neke stvari ti samo donose privremeno zadovoljstvo. Privremenu sreću. A ono što je meni bitno, to o čemu kažeš da ne govorim upravo drži svoje ruke na meni. I to je jedino što mi je važno." Zaglio me je jako, toliko da mi nije ostalo više vazduha u plućima. "Polako, ako misliš da i dalje živim." "Ma daj, ti mene toliko voliš da kad me zagrliš imam osećaj da ćeš da uđeš u mene, a ovo ti ne odgovara." "Ne izmišljaj." Ljutito sam rekla. A on je bukvalno legao od smeha. "Bože kako si slatka tako kad se ljutiš." Udarila sam ga po nozi kako bi prestao da se smeje, ali uzalud. "Idem, a ti ostani da se smeješ sam sa sobom." Pretvarala sam se da krećem. "Evo, evo, prestaću samo nemoj da ideš." Naravno da nije prestao, samo je pokušavao da priguši svoj glasan smeh. "Nadam se da si svestan činjenice da mogu da osetim da se i dalje smeješ." "Ko? Ja? Ma kakvi." "Dobro, neka ti bude." "Nisi ni svesna koliko te volim." "Iako se ljutim?" "Da, jer ti to radiš na neki neodoljiv način" "Onda moraš nešto da mi obećaš." "Kaži." "Obećaj mi, da ako ikada prestaneš da me voliš, da ćeš mi to reći." "Od kud sad to?""Samo mi obećaj." "To se neće desiti. To, da ću prestati da te volim." "Kako možeš to da znaš?" "Jednostavno znam. Možda nisi moja prva ljubav, ali ti si ponovo dala život mojoj ljubavi. Skrivena si u najsitnijim detaljima ovoga univerzuma. Poslednja si stanica mog srca."


Na krovu sveta

Published on 20:45, 07/18,2020

"Znaš, imam osećaj da me izbegavaš." Pogledala ga očekujući odgovor, ali između njih je stajala samo tišina. Po prvi put u svom životu nije mogao da slaže. Da joj kaže da je to umislila. Nije mogao da nađe dovoljno razlog zašto je to radio. "Moram ti priznati nešto." Imao je osećaj kao da ratuje sam sa sobom. "Šta?" Pitala ga je, ali on je i dalje ćutao. "Reci?" "Istina je." Zastao je na moment. "Zato što me užasava ono što osećam. Zato te izbegavam." Skrenuo je pogled u stranu plašeći se njene reakcije. "To je problem. Glupost. Misliš da ne zaslužuješ nešto zato ga i uništavaš." Nešto u njenom odgovoru ga je zabolelo više nego da mu je lupila šamar. Još više ga je zabolelo to što je stajao nem, dok je sve u njemu govorilo poljubi je. Ne postoji mesto na kojem bi radije bio sada. Poljubi je kao da si samo to čekao. Kao da si zaboravio sve druge što si pre nje ljubio. Poljubi je kao jedinu kocku čokolade koju ćeš okusiti u životu. Ljubi je dok ne zaboravi da broji. Napravio je korak prema njoj, zatim još jedan. Uhvatio je za ruku i lagano privukao u zagrljaj.  Iznenadio je sa tim potezom. Iako je oduvek bila dobra sa rečima u tom trenutku nije bilo reči koje bi je spasile. Bila je zarobljena, nemoćna u tom zagrljaju. "Šta želiš sada?" Glas joj je postajao tiši. "Tebe. Oduvek tebe." Stavio je svoje ruke na njeno lice i ceo svet je prestao da postoji. Nikada se pre nije tako izgubio u poljubcu. Srce mu je preskakalo otkucaje. Ljubio je i pre nje, ali ni jedan poljubac do sada nije učinio da se oseća kao da gori. Nešto u vezi nje ga je podsećalo na mesto prema kojem je uvek želeo da ide, ali nikako da dođe do njega. Iako to do sada nije znao, shvatio je da je nju oduvek tražio.



Oduvek si to bila ti

Published on 01:50, 07/16,2020


Posmatrao sam je sa strane. Oduvek me je nešto privlačilo ka njoj. Neke nevidljive niti. Kažu da i muškarci mogu imati 'leptiriće' u stomaku, ali ne i ja. Kad god sam bio sa njom, nisam imao te čuvene leptiriće, već nešto sasvim drugačije. Precizniji da budem, ona je u meni budila roj pčela. Pokušavao sam to da sakrijem, ali ona je to odavno znala. Valjda su se naše duše upoznale mnogo pre nas samih. Zbog nje sam uspeo da otvorim kutiju vanvremenskih želja i ljubavi koju sam dugo skrivao sam od sebe. Nije me ona promenila. Ona mi je pomogla da otopim ovu santu leda koju ljudi najčće zovu srce. Moja ruka se savršeno preklapala sa njenom. Kao da je tu oduvek pripadala. Kao slagalica koja oduvek čeka na taj poslednji deo da bude završena. Za mene je taj deo bila ona. Tako je i ušetala u moj život, kao da je znala da mi je samo ona nedostajla da svojim osmehom začini svaki moj dan. Svaki deo nje je neka nova avantura. Ako sam nešto mogao da znam to je bilo da želim da sa njom provedem ostatak života. Da svakoga dana pišemo nove stranice romana. I da svako poglavlje ima naš pečat. Ona je kruna koja treba svakom kralju. 

Ona u očima čuva tajne kosmosa.  

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=PXGycbkbtW0


Seti me se - sedmi deo

Published on 08:08, 06/19,2020

Marko je išao prema stanu bez ikakve predstave o tome šta se desilo. U jednoj ruci je imao buket ruža koje je pokupio u obližnjoj cvećari a u drugoj Sarinu omiljenu hranu. Razmišljao je o tome kako će je sa tim malim gestom iznenaditi. Iako je znao da Sara baš  ne voli iznenadjenja mislio je da će joj se ovo dopasti. Dok je stajao ispred vrata stana, pokušavajući da otključa vrata dok u isto vreme drzi hranu i buket, ništa nije bilo van reda. Ušao je lagano misleći da Sara još uvek spava. Čim je zakoračio u dnavnu sobu stvari su mu ispale iz ruke. Sarina šolja za kafu bila je prosuta po podu. Znao je da nešto nije u redu. Krenuo je da traži neke znakove koji bi mogli ukazivati na to šta se desilo. Nije prošlo mnogo, zazvonio mu je telefon. "Sara?"  Zbunjeno je gledao u telefon. Javio se očekivajući da će čuti nju kako mu govori da je hitno morala da izadje, ali umesto nje javio se muškarac. "Dobro me slušaj." Marko ga je prekinuo. "Gde je Sara?" Muški glas je postao grublji. "Sada ja pričam, a ti slušaš. Do sada si mogao da naslutiš šta se dešava. Pošto si prvo upozorenje odlučio da zanemariš, rešili smo da preuzmemo stvari u svoje ruke. I sam znaš da je ovo moglo da bude drugačije da ti nisi hteo da glumiš heroja. Za sada je tvoja devojčica na sigurnom, a ako želiš da tako ostane moraš da uradiš ono što ti budemo rekli."  Marku su kroz telo prolazili žmarci. Mislio je na Saru i na to kako bi ovom liku razbio facu bude li joj falila dlaka s glave. "Uradiću sve što budete tražili, samo nemojte da je povredite. Ona ništa nije kriva."  Sa druge strane slušalice začuo se glasan smeh. Skoro pa kao da se sam djavo smejao. "Nije, ali si je ti doveo u ovu situaciju." Momenat tišine koji je usledio naveo je Marka da pomisli da je to istina. Da je on kriv za sve. Ali kada je malo bolje rasmislio shvatio je da su jedini krivci za sve ovo oni. Ljudi koji drže Saru. "Sada pažljivo slušaj. Nemoj da ti je palo na pamet da se obratiš policiji. Samo ćeš dovesti do toga da još jedan život nosiš na duši. Pošto za prvog nisi mogao da uradiš ništa, daćemo ti šansu da ona preživi." Slušajući te reči u Marku se nakupljao bes. Onakav kakvog do sada nije osetio. Mrzeo je te ljude zbog toga kako se osećao. Znao je da bes i ljutnja promene čoveka. I da će samo njegovi postupci odrediti njegov put. "Znam da ti se neće svideti ovo što ću ti tražiti ali to je prvi korak ka.."  Glasan smeh. "...oslobođenju tvoje voljene. Moraš da..."
 
***
 
Sara se nalazila u mračnoj prostoriji. Po njenom slobodnom proračunu imala je 15 kvadrata. Jedini izvor svetlosti bio je mali prozorčić veličine standardne knjige, ali je bio visoko pa nije mogla videti ništa što bi ukazivalo na to gde se nalazi. Kada su joj se oči privikle na mrak mogla je videti sa se u sobi nalazi samo dušek na kome je ležala. Goli zidovi su joj ulivali neki strah. Nije je plašila situacija u kojoj se nalazila koliko pomisao na samoću. Na samoću golih zidova. Preživela sam i gore stvari, pomislila je. Misli na lepe stvari, govrila je sebi. Nije znala koliko se dugo nalazi tu. Ali svaki sat proveden u toj sobici, izgledao joj je kao godina. Svašta joj je prolazilo kroz glavu. 

*** 

Odjednom se začula škripa teških metalnih vrata. Svetlost koja je njihovim otvaranjem prodrla u sobu na trenutak je zaslepela. Na vratima je stajala mračna figura čoveka kojeg nije mogla dobro videti od svetlosti. "Hajde ustani. Slobodna si. Gotovo je."  Rekao je ozbiljnim tonom. Gledala ga je zbunjeno. Nije mogla ustanoviti da li je ozbiljan ili se šali. Iza njega su se pojavila još dvojica momaka. Jedan od njih je odmah pritrčao prema njoj i zagrlio je. "Sve je u redu. Tu sam." Bio je to Markov glas. "Neću te nikada više ostaviti. Jel me čuješ?" Zagrlila ga je jako. Istog momenta kada su njene ruke dotakle njegovo telo suze su joj krenule niz lice. "Čuješ li otkucaje moga srce? Fokusiraj se na njih. Tu sam." Pokušavao je da je smiri. "Vreme je da idemo kući." To joj je povratilo snagu. "Kako si znao gde sam?" Pitala ga je, ali joj je odgovor dao čovek koji je stajao na vratima. Bio je to inspektor koji je predhodno ispitivao Marka. "Tvoj pametni dečko je snimio razgovor kada su ga zvali i odmah ga prosledio nama. Na osnovu toga mogli smo odrediti lokaciju poziva i pronaći mesto gde te drže. Gotovo je sve."  
 
***
 
Par nedelja kasnije nalazili su se u Parizu. Marko je posle svega odlučio da je krajnje vreme da uzmu zasluženi odmor. A Pariz je bio savršeno mesto za ono što je planirao sledeće da uradi. Dan su započeli obilaskom muzeja i galerija. Sara je bila očarana umetnošću, ali najviše od svega joj se svidela arhitektura zgrada koja je odisala nekom prefinjenošću. Svaka zgrada je imala neku svoju priču koja je Saru još više fascinirala. Sat vremena pre zalaska sunca Marko je odveo Saru na mesto koje je za njega imao najlepsi pogled na Ajfelov toranj. A to je bio trg Trokadero koji se nalazio sa druge strane reke Sene. Rekao joj je da zastane i da uživa u pogledu. Da na trenutak zatvori oči i pomisli na lepe stvari koje će se tek dešavati. I u trenutku kada je to uradila on je izvadio malu kutijicu iz džepa i kleknuo. "Udaj se za mene." Nije sačekao da otvori oči. "Želim sa tobom da provedem ostatak svog života." Sara nije ni trenutak razmišljala. "Da, da, da. Hiljadu puta da."


Seti me se - šesti deo

Published on 01:30, 06/14,2020

Iako u šoku Sara je uzela svoje stvari i krenula za njima. Na putu do stanice pozvala je advokata kako bi se savjetovala o tome šta im je činiti. Kao i svaki advokat savjetovao joj je da kaže Marku da ne odgovara na pitanja dok on ne dođe. Što je ona i uradila kada je stigla tama. Imala je taman toliko vremena da vdi Marka pre nego što bude procesuiran. 
U među vremenu Marko je sedeo u sobi za ispitivanje. Ćutao je, i posmatrao inspektora koji je sedeo preko puta njega. Prosed čovek srednjih godina, sa borama na licu za dva života prihvatio je Markovu tišinu kao znak bojkota. U njegovim očima Marko je zasigurno bio kriv iako je znao samo ono što mu je rečeno. Ispred sebe je imao malu crnu bilježnicu u kojoj je zapisivao svoja zapažanja o Markovom ponašanju. Sa druge strane Marko je znao da nije kriv i da mu je ovo podmetnuto. I to sigurno iz razloga što je odlučio da se vrati. Ubrzo se na vratima pojavio jedan gospodin u tridestim godinama koji se predstavio kao Markov advokat. Izgledao je mlado za jednog advokata. Odmah je tražio da razgovara nasmo sa Markom. Po malo mrzovoljno, inspektor je prihvatio njegov zahtjev i napustio prostoriju.

Sara je nestrpljivo sedela u predvorju policiske stanice. Brinula se za Marka i o tome kako on podnosi ono što se dešava. Bila je ljuta zbog nepravde koja mu je učinjena.
 
"Marko, sada sam ja tvoj advokat i treba da znaš sve što mislš da kažeš moraš prvo da proveriš sa mnom. I samo u koliko ti ja dam dožvolu možeš da odgovoriš na pitanja koja ti budu postavljali. Tvoja devojka mi je objasnila situaciju ali sada želim da čujem od tebe šta se tačno dogodilo. I ne moj ništa da preskočiš!" Marku se nije dopao ton kojim je on govorio, ali je prihvatio njegov predlog. Ispričao mu je od početka sve šta se dogodilo. I za ubistvo, i za gubljenje  pamćenja i za susret sa Sarom. Advokat je kroz njegovu priču polako sklapao kockice. Shvatio je da zbog Markovog odlaska u policiju prvi put, kada je hteo da prijavi zločin, mora postojati neki pisani trag. Neka evidencija Markove tadašnje izjave. I postojala je. Iako to nije bilo dovoljno da dokaže Markovu nevinost, poslužilo mu je kao primer da policija nije ništa preuzela povodom toga. 
Ispitivanje koje je sprovodio inspektor bilo je neprijatno za Marka. Uz konsultovanje sa advokatom Marko je odgvarao na pitanja koja mu je ovaj postojao. Ubrzo su uvideli da nema konkretnih dokaza koje vezuju Marka sa zločnom i advokat je uspeo da sredi da Marko bude pušten uz kauciju ali je morao da ostane u kućnom pritvoru. Kao što zakon nalaže, nije smeo da napušta grad dok se slučaj ne reši. Nakon što se zahvalio advokatu otrčao je u Sarin zagrljaj. Taj zagrljaj je jedva čekao. Iako je prošlo samo par sati od kako je priveden Sari se to činilo kao večnost. I tek kada se Marko našao u njenom rukama osetila se spokojno.

                                                                  ***
 
Kada su stigli kući na kratko su sumirali utiske i odlučili da je najbolje da ne misle o tome. Uprkos tome Marko celu noć nije oka skolipio. Pitao se kako je došlo do ovoga. Ostavili su ga na ulicu da umre, a sada žele da mu zagorčaju život. Razna pitanja su mu prolazila kroz glavu, ali znao je da je odgovor samo jedan. Borba. Borba za pravdu. 
Sunce se probijalo kroz tamne zavese kada se Sara probudila. Okrenula se na stranu da poželi Marku dobro jutro ali njega nije bilo. Pružila je ruku preko kreveta. Njegova strana je bila hladna što je značilo da se odavno probudio. Ustala se da ga potraži. Nije bio ni u jednoj prostoriji. Na kuhinjskom stolu pronašla je ceduljicu na kojoj je pisalo "Brzo se vraćam, nemoj da brineš. Volim te." Na trenutak su joj se vratila sećanja na prošla dešavanja. Iako je tada povredio sa svojom odlukom, verovala mu je. Skuvala je sebi kafu i sela na sofu. Zamišljeno je gledala kroz prozor. Toliko zamišljeno da nije čula kada su se vrata otvorila. Iz te zamišljenosti trgnuo je nepoznati muški glas. Nije imala vremena da reaguje kada je iznenada uhvatio i stavio krpu preko usta. Ubrzo je Sara izgubila svest. 


Sa mnom ti nijedno more nije mirno, ali ti je svaka luka dom.

Published on 11:25, 06/10,2020

Ona je danas zbog mene imala osmeh na licu. Smejala se kao luda kada sam joj rekao da bih sa njom da pobegnem na par dana. Iako sam više mislio na par decenija. Na par decenija zauvek. Smejala se ona i ranije ali je ovaj put njen osmeh bio kao jedan sunčan letnji dan. U očima joj se oslikavao okean u kome mi ne bi bio problem da budem izgubljen. Plovio bih njenim morima i okeanima bez oklevanja. Njena duša je kao polje lala u Holandiji. Čak i da nemam ništa, sa njom je svako jutro kao proleće. Rekla mi je da me ne bi menjala ni za šta na svetu. A sam ja u tom trenutku pomislio da bih okrenuo svet naopačke samo da se ona svakoga dana ovako smeje. Zbog nje takve ja bih danas pristao na sve. Iako sam jednom mislio da ljubav nije za mene, da me ni jedna više neće izuti iz cipela shvatio sam da sam imao pogrešnu predstavu o ljubavi. Svaka pre nje je prašina. Prašina koju vetar oduva toliko daleko da se ni nesećam da li su zapravo postojale. Kada malo bolje razmislim, i nisu. Postoji samo ona. Ona mi daje snagu koja mi je bila preko potrebna. I kako dani prolaze sve više i više je volim, toliko da mislim da ću jednog dana eksplodirati od ljubavi. 


Seti me se - peti deo

Published on 09:09, 06/03,2020

"Ovo sigurno nije neka šala?" Upitala je zbunjeno. "Kad si ti u pitanju ne bih se tako šalio." Opet ga je zaglila ne želeći da ga pusti. "Kako je to moguće kad si pre samo sat vremena tvrdio da me se ne sećaš?" Marko se nasmešio. "Voleo bih da mogu da ti kažem da ne znam, ali želim da verujem da je tvoja ljubav prema meni toliko bila jaka da me je izlečila. Znaš, kao u Uspavanoj lepotici, kada poljubac prave ljubavi probudi Auroru. A u ovom slučaju ti si princ." Sara ga je pogledala ozbiljno. "Kako ja mogu da budem princ?" Marko je počeo da se smeje. "Šalim se, ti si moja princeza. Nedostajalo mi je to tvoje bukvalno shvatanje mojih rečenica. Iako sam te za trenutak zaboravio želim verovati da si mi nedostajala." Marko nije moga ni da sluti koliko je on njoj nedostajao. Da je bilo potreno, Sari se učinilo da bi prevrnula Zemlju naopačke da bi ga pronašla. Ono što joj je prolazilo glavu je bilo šta je dovelo do toga da on dobije amneziju. "Marko moram te nešto pitati." "Pitaj."  Sara je duboko udahnula i izdahnula. "Šta se dogodilo? Kako je došlo do toga da izgubiš pamćenje?" Znao je da će joj morati odgovoriti na to pitanje. Ali nije želeo da u tom trenutku priča o tome. "Ispričaću ti sve kad dođemo kući."
 
***
 
Vreme su proveli ležeći u krevetu. Sara mu je ispričala šta se sve dešavalo dok on nije bio tu. Pričala mu je o svemu što je radila kako bi ga pronašla. Marko ju je slušao i razmišljao o tome kroz šta je prošla bez njega. Pomislio je da bi svaka druga žena na njenom mestu već odavno odustala, ali ne i ona. "Pronašli su me." Izustio je sa nekim bolom u glasu. Sara ništa nije govorila. Marko je nastavio. "Nedelju dana nakon što sam otišao, shvatio sam da ne mogu tek tako da se izbrišem iz tvog života. Poželeo sam da se vratim, ali sam znao da moj povratak neće proći bez posledica. Tada sam napravio snimio onaj video i pripremio paket koji si primila. Datum na onoj fotografiji sam ja dodao kako bih ti dao potvrdu da sam živ. Sredio sam sa jednim prijateljem da ti ga dostave za tačno godinu dana u koliko mu se ja ne javim. Ne znam kako ali su saznali da sam se spremao da se vratm. Kroz maglu se sećam da su me presreli na putu do ovamo. Nisam im video lica jer su im farovi od auta bili toliko jaki da nisam ništa mogao da vidim. Bilo ih je troje. Poslednje čega se sećam je da su me na silu izvukli iz auta počeli da udaraju u isto vreme. Posle toga sam se probudio u bolnici. Nisam ti ranije rekao, ali su mi rekli da je sreća što sam uopšte preživeo. Imao sam frakturu lobanje i prelom tri rebra. Verovatno su me ostavili nadajući se da sam mrtav." Sara ga je zaglila. Prijao mu je taj zagrljaj. Sada se stvarno oseti kao kod kuće. Mislio je o tome kako čovek može da živi na različitim mestima a da se ne oseti slobodno, da se ne oseti kao kod kuće. A ona je za njega predstavljala dom. Predstavljala je beg od realnosti sa kojom će ubrzo morati da se suoči. Noć je protekla mirno. Bez ikakve naznake šta bi moglo da se dogodi sledećeg dana. 
 
***
 
Probudilo ih je lupanje na vratima. Trebalo im je par momenata da ukapiraju da se to čuje upravo ispred njihovih vrata. Sara je uzela ogrtač i krenula ka vratima. Kad ih je otvorila ispred nje su se nalazila dva policajca. "Dobro jutro. Da li bi ste bili ljubazni da mi kažete šta se ovde dešava?" Upitala ih je Sara. Po malo mrzovoljni gospodin odgovorio joj je. "Da li je Marko kod kuće?" Odgovorila je da jeste. "Imamo nalog za njegovo hapšenje." Sara ga je gledala zbunjeno. "Smem li znati razlog izdavanja tog naloga." Policajac je imao po malo ciničan osmeh. U tom momentu se pojavi i Marko na vratima. "Šta se ovde dešava?" "Marko uhapšeni ste zbog osnovane sumnje da ste počinili krivično delo ubistva sa predumišljajem..." I Marko i Sara su se pogledali zbunjeno. "Imate pravo da se branite ćutanjem. Sve što kažete može i biće upotrebljeno protiv vas na sudu. Imate pravo na advokata. Ako ga ne možete priuštiti biće vam dodeljen. Da li ste razumeli?" I dalje ne verujući šta se dešva Marko je odgovorio da razume. Dok su ga odvodili Sara je gledala u neverici šta se dešava pred njenim očima.  


Seti me se - četvrti deo

Published on 07:07, 06/02,2020

"Potreban je pasvord." Konstatovala je Sara. Marko je pogledao zamišljeno. "Nemam ideju koja bi mogla biti." Pokušavao je da se priseti. Isprobavali su razne reči, brojeve, datume rođendana ali ništa nije uspevalo. "Saro, znam da će ovo zvučati suludo, s obzirom da te se ne sećam, ali kada smo se mi upoznali?" Iako to nije bilo ono što je ona želela da čuje, u njoj se probudila neka čestica nade da će je se on setiti. "23.11.2019." Dok je Marko kucao te brojeve, Sara sa potajno nadala da će to biti to. Izraz na njegovom licu je upravo to pokazivao. "Danas samo i ti i ja ovu rečenicu upotrebljavali bezbroj puta, ali kako je ovo moguće?" Okrenuo je lap top prema njoj. Na ekranu su se nalazile sve njihove fotografije koje su prethodno bile izbrisane iz njenog stana, ali i iz Markovog sećanja. Pored njih su se nalazila i dva videa i par fajlova u pdf formatu. Marko nije želeo da gubi vreme pregledanjem fotografija već je direktno kliknuo na prvi video. 
"Na samom početku, bez obzira na okolnosti moram nešto meni bitno da kažem; Saro, znam da će nekim slučajem ovo doći do tebe, rekao bih sudbinom. U svakom slučaju želim da ti kažem da te volim i da mi je iskreno žao što ti na ovaj način to govorim. Ne znam kakva će biti situacija kad ovo budeš gledala ali moraš da znaš da sam te voleo, da te volim i da ću te zauvek voleti." Sari je srce zaigralo od sreće ali i od tuge što čovek koji je sedeo pored nje ne može da kaže isto. Barem će zauvek imati njegove reči u svojoj glavi da ih se priseća, pomislila je. "Da pređem na razlog zbog čega snimam ovaj video. Pre par dana, od trenutka kada snimam ovo, svedočio sam jednom ubistvu. Znam da ćeš pomisliti da sam trebao da se obratim policiji. I jesam, ali iako sam video ko je počinio zločin, nisam imao nikakvih dokaza, a i telo nikada nije nađeno. Isti dan sam dobio i jedno pismo u kojeme navode da će nauditi tebi, na isti način, ako ne nestanem. Znao sam da ću tako samo povrediti tebe, ali nisam imao drugog izbora. Ove fotografije koje se nalaze na ovom fleš drajvu, kao što si mogla i primetiti, su sve one forografije koje sam zamenio iz našeg stana. Znam da si se sigurno pitala šta se desilo sa njima, pa eto sada znaš. Takođe ja sam odneo sve moje stvari. To je bilo neophodno da bih te zaštitio. Ovo poslednje što si dobila je unapred dogovoreno da dođe do tebee. Znaš. Da bi me razumela. A i da bi ti imala zaključak. A ako gledaš ovo, to znači da se nešto dogodilo i da sam sprečen da ispravim stvari." Niz obraze su joj krenile suze koje je uporno pokušavala da obriše. Što je ih je više brisala, one su sve više i više tekle. 
Iako zbunjen onim što je video, Marku se javio neki neobjašnjiv osećaj da treba da je zagrli. Da je uteši. Nije mogao sebi da objasni tu porebu. Potrebu da je dotakne. Da jednim zagrljajem otera njenu tugu. Tugu žene koje se čak ni ne seća. Pitao se šta ga to tera na taj gest. Pokušao je da se odupre tom osećaju, ali njegove ruke su krenule prema njoj. I u tom momentu, kada su njegovi presti prelazili preko njenog uplakanog lica, brišući suze koje sada već nezaustavno tekle, počeo je da se priseća nekih trenutaka. Ne znajući šta se upravo desilo u Markovoj glavi, Sara ga je odgurnula i istrčala iz auta. Ne želeći da protraći još jednu sekundu bez nje Marko je krenuo za njom. "Čekaj. Nemoj da ideš." Sara se na momenat okrenula prema njemu i zastala. "Zašto? Kad ne mogu da podnesem da me se čovek, kojeg volim više od ičeg na ovom svetu, ne seća. Mislila sam da ću moći da ti pomognem, da se setiš, ali iz sekunde u sekundu me sve ovo ubija." Marko joj je prišao taman toliko da se mogao odgledati u njenim očima. "Možeš mi pomoći." Pogledala ga je pomalo zbunjeno. "Ali kako?" Marko se nasmejao i rekao. "Tako što ćeš ućutati i poljubiti me." Sara je bila u neverici. Nije znala da li je umislila ono što je on upravo izgovorio. Da li se njena tuga poigrava sa njom. Marko je to primetio i odlučio da više ne može da čeka. Privukao je k sebi i poljubio. Taj poljubac mu je vratio sve. Sve ono što je jednom zaboravio, sada se setio. Sara ga je zagrlila. Njen zagrljaj je bio njegov dom. Shvatio je da je bežanjem samo pogoršavao stvari i da šta god bude usledilo moraju kroz to ići zajedno. "Izvini za sve ljubavi." Rekao je držeći je čvrsto rukama. "Ti...ti..." Pokušavala je da izgovori, ali je on preduhitrio. "Da, sećam te se. Izgleda da je naša ljubav veća od zaborava i od svih ostalih nebeskih sila."


Seti me se -treći deo

Published on 08:08, 05/30,2020

"Ko si ti i šta tražiš ovde?" muški glas se začuo odnekud. Sara i dalje nije ništa videla, a ubrzo je shvatila da ne može ni da se pomera. "Tražim Marka." Začula je glasno smejanje. "Pa našla si ga. A sad mi reci ko si ti?" Sara je bila začudjena. "Prvo mi makni ovo sa očiju. I... I odveži me." Čula je korake kako se približavaju. "Dobro, ali pod uslovom da nećeš uraditi neku glupost." Cela ova situacija je glupost, pomislila je Sara. "U redu." Odvezao joj je ruke, a ona je imala dovoljno vremena da skine povez sa očiju. Zanemela je. Nije mogla da veruje da ispred nje stoji on. Od neverice su joj krenule suze. "Hajde, smiri se. Neću ti ništa. Ti si ta koja je upala meni u stan. Reci mi ko si?" "Marko, to sam ja. Sara. Tvoja Sara." Na njegovom licu se pojavio izraz čudjenja koji se pretvorio u smeh. "Ovo je šala, zar ne? Mora biti." Marko je bio ozbiljan dok je to izgovarao. "Ženo ja tebe ne poznajem." Mogla je osetiti ozbiljnost u njegovom glasu. "Stvarno ne znaš ko sam?" "Ne rekao sam ti već." Gledala ga je zbunjeno. "Marko, nestao si pre nešto više od godinu dana. Sve tvoje stvari i naše fotografije su jednostavno nestale. Kao da nisi ni postojao." "To nije moguće." Gledao je u nevjerici. "Jedino što mi je ostalo od tebe je ova poruka.." Izvadila je telefon i pokazalu mu. "...i oda tada ti se gubi svaki trag. Sve do danas." Pogled mu je bio pun neke sete. "Kako si me našla?" "Danas sam primila jedan paket sa ključem od ovog stana. Tvog stana, u kojem smo živeli dok se nismo preselili, u naš zajednički stan." "Sigurna si u to?" "Znam." "Saro... Tako se beše zoveš?" Klimnula je glavom. "Ovaj stan je jedino čega se sećam. I dela mog detinjstva." Oči su joj se ponovo napunile suza, ali ih je odlučno zadržavala. "Kako je to moguće?" Pitala ga je drhtavim glasom. "Ne znam šta se dogodilo. Probudio sam se u bolnici sa amnezijom ili ti kako bi oni to rekli traumom mozga. Jedino što sam imao kod sebe je bio ključ od ovog stana."  Marko je gledao u Saru pokušavajući sebe da prisili da se seti. Ništa nije dolazilo. Lepa je. Ako je istina ono što ona govori, mogao bez problema da bude zaljubljen u nju, pomislio je. Njegove misli prekinula je Sara. "Želim da ti pomognem da se setiš. I razumem da će biti teško. Ali to stvarno želim." "Hvala ti. Ali jedina stvar koju trenutno ne razumem je gde su nestale sve moje stvari. I ti kažeš da nemaš ništa moje." U pravu je, pomislila je Sara. I dok je Sara pokušavala da smisli dovoljno dobar odgovor Marko je skočio i rekao "Upravo sam se setio nečega. Dođi." Krenuo je ka prostoriji koja je nekada bila spavaća soba. "Ništa se nije promenilo." primetila je Sara. Soba u kojoj su ušli imala je tri klasična zida i jedan zid koji je bio prekriven kamenom. Marko je prišao tom kamenom zidu i počeo da opipava nešto. "Moraš mi pomoći." Obratio se Sari. "Sećam se da je postojao jedan kamen koji se izvlačio. Ali ne znam tačno koji." Sara je prišla i krenula da radi isto. "Haa, evo ga." Zadovoljstvo se moglo primetiti na Markovom licu. Sklonio je kamen veličine pesnice i izvadio fleš drajv. "Čekaj, ima još nešto." Sara je izvadila papir koji je bio zavučen u šupljinu koja je ostala nakon vađenja kamena. Smatrala je da je ispavno da ga Marko pročita prvo. Prižila mu je papir i on je počeo da čita na glas. "Nadam se da nikada neće doći do ovoga, ali ako jeste treba da znaš sledeće." Prepoznao je svoj rukopis. "Bio si svedok jednog užasnog događaja. Na ovom fleš drajvu se nalazi sve što treba da znaš. I seti se da čuvaš Saru." Pogledao je u nju. Kroz njegovo telo su prošli žmarci. Gledao je i osetio je nešto. Bio je to neki poznati osećaj, ali i dalje nije mogao da se seti kakva je to osećanja imao prema njoj. "Moramo da pogledamo šta je se nalazi ovde." Prekinuo je svoj tok misli. "Moj lap top je u kolima." "Hajde, moramo krenuti odmah."


Cudo treba nam, da se samo sve od sebe sredi.

Published on 23:55, 05/26,2020

"Zao mi je sto sam dopustio da te izgubim zbog drugih ljudi." 
"Malo je kasno za to."
"Toga sam se najvise bojao."
"O tome trebao da razmisljas mnogo ranije."
"Znam. Nije mi bila namera tako da odem. Obecao sam ti okean, ali si od mene dobila samo kap."
"Meni je i ta kap bila dovoljna jer sam te volela."
"Volela kazes? A sada me ne volis?"
"Ne volim. Nema sta da volim. Onoga dana kada si okrenuo ledja i otisao, otisla je i moja ljubav sa tobom. Ali nije otisla samo zbog toga."
"Otisla je i zbog onoga sto sam ti radio."
"Vidis kako si postao svestan toga."
"Ali kasno."
"Isuvise kasno. Verovala sam u sve sto si mi pricao, iako je svaka rec bila laz. Upozoravali su me oni sto su te znali bolje od mene, ali ja sam uporno odbijala da progledam."
"Nije sve bila laz. Istina je da sam te voleo. Da te volim i dalje."
"To ne menja stvari. Moja ljubav je jednom bila slepa, i mislila je da je uredu da trazis neke stvari od mene. Mislila sam da je bilo normalno to sto si kontrolisao svaki moj korak i tri puta preispitivao ono sto radim. Na kraju sam shvatila da tako ne treba."
"Znam da to nije bilo ispravno. Da ti to radim. Ja sam bio taj koji se gubio nocim, radio svakojake gluposti. Trazio od tebe da brises slike, pesme, ljude iz svog zivota, odredjivao ti sta smes a sta ne smes.  A ti si na kraju obrisala mene."
"Nemoj ni da pokusavas."
"Sta?"
"Da prebacis krivicu na mene. Ja sam jedino kriva zbog toga sto sam ti verovala."
"Nisi ti kriva ni za sta. Kriv sam samo i jedino ja. Bio sam moron. I znas li da bih sada voleo da vratim vreme u nazad i da sa zadovoljstvom ispravim stvari."
"Cak i kada bi to uradio, ne bi promenilo nista."
"Svetis mi se jel da?"
"Ne. To sam prepustila onima ciji si bio u onim nocima kada nisi bio moj."
"Kako znas za to?"
"Te tvoje lutkice su me uvek nalazile. Pitale se zasto si ovakav, onakav. Pitale se zasto im nikada nisi pricao o meni, sto sam ja toliko vazna da ne mozes ni ime da mi izgovoris?"
"Uh, sada bih tako razbio nesto i nekog. Istina je da nikom nisam pricao o tebi. Nisam mogao sebi da priznam da sam te ostavio zverima. A tako sam te ludo voleo."
"Nemoj da me zasmejavas. Sve sto sada pricas gubi znacenje. I ti tvoji ispadi 'prebicu nekog' su smesni."
"Secas se kada sam hteo da bijem onog lika sto te je smarao?"
"Onog sto me je zaustavio na ulici da mi kaze da ces me povrediti pre ili kasnije. Jer te je znao bolje od mene. Secam."
"Sad kad to tako kazes zvuci odvratno."
"Istina nikad ne moze da bude odvratna. Moze da bude bolna kad se uveris u njenu verodostojnost. A ja sam to kasno uvidela."
"Ali tada nisi verovala u to sto su ti govorili?"
"Ne jer sam verovala tebi. Tebi koji si na svaki moguci nacin uspeo da me ubedis u suprotno."
"Mnogo sam te povredio. Ali obecavam da sam se promenio. Nisam vise onaj dripac koji te je posle svadje menjao sa prvom koja naidje. Veruj mi kad ti kazem. Nedostajes mi."
"Zbog tebe sam verovala u dobro, a sada ne verujem nikome. Doslovce si mi odvojio dusu od tela. I verovatno je istina da si se promenio, i dobro je to. Neka si, zbog sebe. Ali mene to vise ne zanima."
"Reci mi sta je potrebno da uradim i uradicu samo da ti pokazem koliko mi je stalo da tebe? Koliko si mi bitna. Koliko te volim."
"Postoji nesto sto bi mogao da uradis."
"Reci sta i ucinicu sve."
"Da me ostavis na miru. Da mi vise nikada ne pises i da me nikada vise ne zoves. Jer zaboravljas da se ja secam svega. A to ne mozes nikada da promenis."
"Drugim recima, potrebno je cudo."
"Da."
"Nedostajes mi."
"Zbogom."
"Volim te."
"Zbogom."


Seti me se -drugi deo

Published on 14:00, 05/26,2020

Prolazili su sati, dani, meseci. Ni jedan jedini trag gde bi Marko mogao biti se nije pojavljivao. Niko joj nije mogao pomoći. A i kako bi mogao kada je tražila čoveka bez lica. Nije posedovala ni jedan dokaz da je zapravo postojao. Da nije samo plod njene mašte. Na kraju je prošla godina. Sari je ta godina proletela u traženju i iščekivanju da će se on jednostavno pojaviti na vratima. Da će joj reći da je sve sanjala. Ali to je samo ostala želja. Pokušala je da nastavi sa svojim životom. Iako nije odustajala, počela je polako da gubi nadu da će ga ikada pronaći. 
Septembar je već bio na izmaku kada je Sara primila još jednu poruku sa nepoznatog broja. "Tvoja upornost samo pogoršava stvari. Ali neka ti bude, ono što budeš pronašla neće ti se svideti." Nije stigla ni da razmisli o poruci koju je primila, na vratima se začulo kucanje. Bez oklevanja potrčala ka vratima, u nadi da će na vratima stajati on. Kada je otvorila vrata, njeno telo je preplavio osećaj razočarenja. "Dobar dan. Vi ste Sara?" Klimnula je glavom. Čovek srednjih godina predao joj je neku kutiju. "Potpišite ovde." Rekao je usmeravajući je ka liniji za potpis. Po mala oklevajućui potpisala je. "Prijatan dan vam želim." Okrenuo se i otišao. Sara je stajala pažljivo analizirajući kutiju. Nije postoja ni jedna oznaka koja bi mogla ukazivala šta bi se moglo nalaziti u njoj. Pažljivo je spustila na sto i sa velikom dozom skeptičnosti počela da je otvara. "Šta je ovo?" Rekla je uzimajući parče nekog starog papira. Umalo se nije onesvestila kada je ugledala kopiju fotografije sa nadzorne kamere. "Ovo je nemoguće." Govorila je sebi dok je u nevjerici buljila u papir. Datum koji se nalazio na papiru značio je da je to uslikano prije samo par dana. I to nedaleko od njihovog stana. Sara je hiljadu puta prošla tuda i nije ništa vidjela. "On je." Suza nade da ga je pronašla krenula je niz njeno umorno lice. Ponovo je pogledala u kutiju i pronašla neki ključ. Za ključ je tankim končićem bio zakačen papirić. Otvorila ga je. Na njemu su pisali brojevi. Bez preteranog razmišljanja uzela je lap top u na pretraživaču ukucala brojeve. To su bili koordinati njoj dobro poznate lokacije. Uzela je stvari i ključ i krenula ka tamo. Vozila je brzo i nije obraćala pažnju na saobraćajne znakove. Odavno je prešla dozvoljeno ograničenje brzine. U glavi joj je stajala samo Markova slika. I ni o čemu drugome nije mislila. Na njenu sreću nije bilo mnogo automobila na putu, pa joj to nije otežalo kretanje. Kada je napokon stigla, Sara se našla ispred jedne zgrade. To je bila zgrada u kojoj je Marko živeo pre nego što su započeli zajednički život. Život koji do pre godinu dana bio savršen. A sada, sama korača u jedan deo prošlosti. Prošlosti za koje je vezuju samo lepe uspomene. Pitala se kako je do ovoga došlo, gde je pogrešila kada se neko potrudio da izbriše svaki njegov trag? Ubacujući ključ u bravu kroz njenu glavu su se samo nizale slike vanvremenske ljubavi.

    - Jednog dana ćemo imati naš stan. Samo naš. Imaćemo sve o čemu smo sanjali.
    - Stvorićemo naše malo carstvo.
    - Iz sobe u sobu trčaće jedno malo stvorenje koje je pola kao ti, a pola kao ja.
      I sve će ovo imati smisla. 
  
Sa prvim korakom te slike su se razbežale. Nalazila se u skoro potpuno praznom stanu. Tu prazninu popunjavali su sunčevi zraci koji su davali malo topline hladnom prostoru u koji je ušla. Pažljivo je osmotrila prostoriju kako bi pronašla nešto što ne pripada tu. I u momentu kada je osetila nečije prisustvo, sve je postalo crno.


Ostani sa mnom

Published on 00:40, 05/25,2020

Previše me dobro poznaješ da bih mogao da te ostavim, sada, u ovom trenutku. Znam šta pokušavaš da uradiš, ali ti neće uspjeti. Prestani, uzalud ti je sve. Vidiš li ovo srce moje, samo za tebe budalice kuca. Pronašlo te u u gužvi ljudi, zašto mislis da te nebi prnašlo i na kraj svijeta da odeš. Moja si sudbina, prihvatio sam te onakvu kakva jesi, ali mislim  da je vrijeme da i ti sebe prihvatiš. Isto tako prihvati da ja ne idem nikuda. Nikada. Ne vrijede ti te riječi mržnje koje smišljeno izgovaraš. Da. Znam. Nemoj da misliš da si dobra glumica, jer nisi. Razumiješ li ti ženo da ja nemam ni jedno sjećanje bez tebe. Znaš li ti da ujutru dok spavaš pored mene činim sve da te ne probudim, jer volim da te gledam dok spavaš. Volim svaku savršenu nesavršenost na tvome tijelu. Volim kako dišeš, volim kako trepćeš, volim kako prićaš, volim tebe. Ostani sa mnom. Biće teško, i poželjećeš da me nikad nisi upoznala, ali preživjećemo to samo ako me držiš za ruku. Bojiš se da nećeš znati prestati da budeš sa mnom, ali trebaš da znaš da nisi jedina. Zar misliš da i mene nije strah od onog što dolazi. Ja već sad ne mogu da ti odolim. Ne želim da mislim na budućnost, bitno je ono  što  se sada dešava, bitni smo mi. Volim te, i to mi ne mogu oduzeti, ni ti ni niko.


Seti me se -prvi deo

Published on 08:35, 05/23,2020

Prošlo je više od 24 sata od kada joj se poslednji put javio sa porukom "Šta god da se desi zapamti, volim te." Zvala ga je sigurno sto puta, ali se uvek oglašavala govorna pošta. Iz sata u sat Sara je postajala sve nestrpljivija i nervoznija. Nije znala šta se dešava. Na kraju je zaspala od umora ili od plakanja. Kada se ujutru probudila proverila je odmah telefon. U nadi da joj se javio. I tu je bila, poruka, ali ne od njega. Broj je bio nepoznat. Dugo se premišljala dal da je otvori, ali je na kraju odlučila da je ipak pročita. Odjednom je kroz njeno telo prošao hladni talas. Sigurno je par puta čitala tu poruku. "Ne veruj nikome. Nije stvarno. Ništa od toga. Sve je bila laž. Spakuj stvari i beži." Kroz glavu joj je svašta prolazilo, ali je odlučila da zanemari tu poruku. Možda ipak nije bila namenjena meni, mislila je. Ustala se, i odlučila da sebi prijušti jednu dugu kupku. Kada je završila uputila se ka kuhinji. Njen stomak se oglašavao da mu je potrebna hrana. Prolazeci kroz dnevnu sobu primetila je da je nešto drugačije. Na sekundu je zastala. Slike. To nisu bile iste slike od pre par sati. Njega nije bilo. Ni na jednoj. Stajala je samo ona. Iste slike samo bez njega. Kao da ga je neko obrisao sa svake slike. Krenula je da proveri ostale njegove stvari. Kada je otvorila ormar kolena su joj zaklecala, u sledećem trenutku se našla na podu. Sve je nestalo. Nema ni jedne njegove stvari. Niz lice su joj krenule sitne kapi koje su joj razarale srce svakim pokretom. "Sigurno sanjam." Ponavljala je u sebi. "Probudi se, ovo ne može da bude stvarno." Počela je da govori sebi. Čak je pokušala da se uštine ne bi li se rešila te noćne more. Ali ništa se nije menjalo. Sa maglom u očima, smogla je snage da se ustane sa hladnog parketa, i dovuče se do radnog stola na kome se nalazio njen lap top. Protrljala je oči ne bi li se rešila suza i počela drhtavim rukama da kuca njegovo ime. Da li je oči varaju? "Ovo ne može biti." Brisala je oči iz kojih su i dalje tekle kristalne kapi. Na ekranu su stajali njegovi podatci ali na slici se nalazio drugi čovek. Pisalo je da je nestao pre dva dana i da osim garderobe koju je nosio nisu postojali nikakvi drugi detalji. Nije znala kome da se obrati. Markovi roditelji su preminuli pre nekoliko godina, u razmaku od par meseci. Bio je jedinac. Nikada joj nije pominjao ostalu rodbinu, pa je pretpostavila da je nema. Ali neko je morao prijaviti nestanak, a to nije uradila ona. "Otići ću u policiju, oni moraju da imaju neku informaciju."  Ustala je i uputila se ka spavaćoj sobi. Pre nego što bilo šta uradi, mora da se sabere. Došla je do kupatila da se umije. Hladnom vodom je prešla preko lica i zastala gledajući svoj odraz u ogledalu. Saru koju je videla nije bila ona. Sara je bila devojka uvek nasmejana. Verovala je da bore koje će imati kada ostari neće biti od starosti već od smejanja. A ova osoba koja stoji naspram nje je izgubljena. Sa tamnim podočnjacima i krvavim očima od plakanja. Pitala se da li će se ikada više smejati? I tada, u tom trenutku je shvatila da zaista ne može ništa da uradi. Markove stvari su sve nestale. Izbrisane, kao da nikada nije ni postojao. Sve što je imala je ta jedna poruka. "Šta god da se desi zapamti, volim te."


...strpi se još malo, doći će red na nas

Published on 02:02, 05/22,2020

"Kasniš." Rekla sam dok je prilazio. "Znam, ali odužiću ti se." Napravio je žao mi je facu. "Držim te za reč." nasmejala sam se. "Nadam se da se ne ljutiš" Prišao je i poljubio me. "Na tebe nikada ne bih mogla da se naljutim." Zagrlio me. "Kako da te čovek ne voli tako... tako slatku." Uozbiljila sam se. "Voliš me samo zato što sam slatka?" Nasmejao se i zagrlio jače. "Ti sve razumeš na svoj način." "Samo ponekad." Odgovorila sam. " To tvoje ponekad mi izgleda kao da je izazvano nečim. Ne grešim, jel da?" "Pa znaš, čitala sam..." Nije mi dao da završim. "Opet si nešto čitala. Ne veruj tim tvojim knjigama. Znaš. One nisu realne. Hajde reci mi čega si se uplašila?" Prokleto me dobro poznaje. "Pa da ćeš otići i da ćeš me ostaviti." "Pa jesi li ti normalna? Kako ti to uopšte pada na pamet? A da nemoj mi reći. Znam. Te knjige će te upropastiti." Zastao je na trenutak. "Ali tačno je." Na momenat sam zanemela. Nisam stigla ni reč da kažem, on je nastavio. "Da otići ću. Ali da pokupim naše dete iz škole budalo jedna." Molim. "Kakvo crno dete?" Ostala sam u blagom šoku. "Pa ono koje mi rodiš. I ne znam oće li biti crno kao ja, ali znam da će imati tvoje plave oči." Počela sam da se smejem kao ludača. Dete. "Ne mogu da verujem šta pričaš."
"Ni ja, ali sam nešto shvatio." 
"A šta to tačno?"
"Pa da ne želim samo dete sa tobom, želim celi život da provedem sa tobom." Reako je to kao da je poslednji dan na planeti. "Ma šta kažeš." Pokušavala sam da ostanem na zemlji. "Da, ali najviše od svega želim da zapalim te tvoje glupe knjige i da ti pokažem kako ljubav treba da izgleda. A ne da čitaš ta sranja i da upijaš svaku jebenu reč." Koliko god da je to zvučalo zlobno, bio je upravu.
"Možeš, ali samo zato što te volim." Uhvatila sam ga za ruku. "Bolje bi ti bilo da me voliš, jer drugačije ne prihvatam." Ni ja, pomislila sam. "A šta bi uradio da te ne volim?" Pitala sam iz neke radoznalosti. "Kidnapovao bih te. Onda bi bila samo moja." Osmehnuo se i zagrlio me jako, najjače. "Pa kakva bi onda to ljubav bila?" Popustio je i pogledao me. A onda rekao kroz najlepši osmeh. "Najveća na svetu."  


Ovo moje ludo srce nikad nije znalo da slaže i sakrije.

Published on 13:28, 05/21,2020

Znaš, gledao me je očima deteta. A ja sam od prvog trenutka zavolela to dete u njemu. Dete koje je vešto pokušavao da sakrije, ali su mu iz srca virile čestice one dečje nevine ljubavi. Tako je I voleo. Čisto, bez ijedne mrlje na srcu. Voleo je i bio je voljen. Svakog dana sve više i više. I to ga je pomalo plašilo, jer kad je voleo, voleo je celom dušom. Bojao se da će dati previše ljubavi a da će dobiti manje nego što zaslužuje. Jedina istina je bila ta, da je zaslužio sve(t). Bio je jedan od onih koje je bilo briga šta drugi kažu i misle, sve dok se on osećao lepo. Nije mu bilo važno ko će ostati, sve dok je imao prave ljude pored sebe. A imao je mene. Imao me je na prvi osmeh. Bio je mnogo bolji nego što je mislio da jeste. Suština je bila upoznati njegovu dušu, jer čovek ne voli izgledom. Voli dušom, srcem i dodirima. Sve ostalo što dolazi uz to su samo fragmenti onoga što je u njemu. Onog deteta koje se krije negde ispod površine. Večno ću ga voleti takvog. Takvog, kao da sam svaki deo njegov sama birala. Nije to savršenstvo, to je magija. Magija koja je prisutna u svakoj čestici moga svemira. 


Duša mi se s tobom smeje.

Published on 08:08, 05/20,2020

Moram ti priznati nešto... Tvoje reči leče. Da, leče. Ni ne slutiš koliko. Iako mi kažeš da bi više voleo da mi pokažeš nego da govoriš, ali sve što mi kažeš ja to osetim. Toliko jako, da se ponekad izgubim. Zato što sve pamtim, zato su mi i važne. Ma koliko čudno zvučalo čak i moja tišina o tebi priča. Veruješ li da mi se i duša sa tobom smeje. Smeje, jer iako to nekada ne izgovorim, ona zna da želi(m) isto što i ti. Ti nisi običan, ti si svemir, sve planete i galaksije. Zelim da znaš da ako ikad padneš uvek češ imati ruke koje će ti pomoći da ustaneš, ali i ruke koje će slavit s tobom kad pobjeđuješ. Biće tu kad ti je lako i kad je teško. Onda kad ostaneš sam protiv svih, ja ću stajat sa tobom tvoje rame uz rame. Ti ćeš mene uvek da imaš. I uvek češ imati ruke koje će te čekati.

 

 

   Ti si moj.
  -I ti moja. 


Najveca kukavica je covek koji je probudio ljubav u zeni bez istinske namere da je voli.

Published on 00:29, 05/16,2020


Problem sa ljudima je sto uglavnom zaborave da su sitnice te koje se broje. Sitnice koje vam sada izgledaju male da cete tek posle nekog vremena shvatiti koliko su velike zapravo one bile. Sitnice nisu lepe zbog toga kako zvuce. Lepe su zbog onoga sta one znace, sta predstavljaju. Neke ljude ne pustamo blizu sebe zato sto znamo kako je lako izgubiti onoga koga volis. Ako ne mozes da joj da svoje srce, nemoj ga sluziti na stolu nade. Ne sluzi je lazima i ne hrani je laznim obecanjima. I mozda ce te cekati, hoce sigurno, ali joj ne daj da se umori od tog cekanja. Pokazi joj da cekanje moze da bude lepo ako se ne ceka uzalud.
Napisi joj pesmu, pokloni joj detelinu, skoljku, nacrtaj joj mesec, zvezde, napisi joj pismo, pokloni joj osmeh i zagrli cvrsto. Budi tu, dopusti joj da zavoli tvoju dusu jos vise, tvoje crte lica, mladeze i tvoje nemire. Budi joj sve(t) I dopusti joj da ti bude sve(t). Cuvaj je, jer ako je sad pustis, mozda je neces vise nikada naci. Ljudi se vole sitnicama, a cuvaju dodirima.Ne zaboravi. Ne pamtimo dane onoliko koliko pamtimo trenutke.


Do grla strahom ja sam zakopcana, l ipak reci cu na glas;

Published on 21:41, 05/05,2020

Da te volim 




"Taj zid sto si podigla da ti niko ne pridje... Ja sam na njemu napisao da te volim."  Znala sam da je istina to sto mi upravo rekao. Iako sam negdje davno ovo procitala, nekako sve sto mi je on govorio imalo je neku novu notu, neki novi osjecaj. "Nije bas zid." Odgovorih po malo posramljena cinjenicom da me on poznaje bolje od mene same. "Zid, oklop, stit, nazovi to kako hoces. Ali, moras da znas da cu ja sve uraditi kako bi ga ti spustila." Izgovorio je to sa nekom sigurnocu. Htela sam da verujem u njegove reci. Ali nekad je tesko da verujete u reci koje su vas jednom slomile. "Ubijas me sa tvojim cutanjem. Reci nesto. I da je najgore, samo nemoj da cutis." Rekao je stavljajuci svoje ruke na moje lice. "Ako sad kazem ono sto mislim, nikad necu moci to da povucem." Da te volim. "Prihvaticu sve." Zagrlio me je. Poslednji atom vjerovanja u meni, da muskarac moze zapravo biti iskren i govoriti istinu,  je progovorio. "Sve sto mogu da ti kazem je..." zastala sam na trenutak. "Reci." Pogledala ga direktno u oci i nastavila. "Da te volim."  Eto. Rekla sam. I talas sumnje me je odmah udario u glavu. Mozda nisam to trebala da kazem. Sta ako sam pogresila? Ali, da to nisam rekla, zivela bih sa tim recima dupoko zakljucanim u tajnim odajama srca. A on bi ziveo u neznanju. "Mozda ce glupo zvucati, ali ja sam to znao. Moje srce je znalo." Na njegovom licu se pojavio osmeh. Cak se i ocima smejao. A u tim ocima sam se gubila. "Mogao si jedino da mislis, ali ne i da znas." Osmeh mu je postajao lepsi. "Iskreno, verovao sam u to da i ti mene volis." Kako? Postavila sam sama sebi pitanje, a on kao da mi je procitao misli. "Znam da se pitas kako, ali moguce je. Na razne nacine si mi pokazivala da ti je stalo. I to mi je bilo dovoljno da ne odustanem, da se borim. Da se borim sa tvojom strazom koju si postavila ispred tog dvorca u kome si se skrivala. Secas li se kad si mi rekla da ne treba da te cekam, da nastavim, krenem dalje?" Ponekad kazem ono sto ne mislim. "Kad si rekla da nisi vredna moje borbe i ljubavi?" Cemu ovo vodi. "Sjecam se." Nastavio je. "Vidis, za mene si ti uvek bila vredna. I cekanja, i borbe, a najvise ljubavi." Ponovo me je zagrlio. Negov zagrljaj je ovog puta bio drugaciji, imao je drugaciji osecaj. Osecala sam se kao da se nalazim tamo gde pripadam. Kao da sam nasla kraj lavirinta u kome sam dugo bila izgubljena. Njegov zagrljaj je moj dom. 


1 2 3 ... 19 20 21  Sledeći»