Oprosti sto sam ti pokazao da “zauvjek” traje suvise kratko

Published on 21:47, 07/11,2018

Ta zena je bila pravi izazov za one koji nisu umjeli sa njom. Snazna poput najjace oluje, al opet bi u mojim rukama bila poput   djeteta. Uvijek sam cinio sve samo da se osjeca sigurnom. Kad bi se svijet okrenuo protiv nje znala je da kom mene uvijek ima svoju mirnu luku. Priznajem, ni jedna do sada mi nije pomutila um, i ucinila da gunim razum. Osim nje. Nje koja tako tvrdoglava, pomalo sarkasticna, nervozna, je ucinila da ovaj ovican smrtnik osjeti kako je to biti besmrtan. Jedina znog koje sam izgubio razum. I dalje ga gubim, zbog njenih ludackih plavih ociju i zbog njenog luckastog smijeha koji pomjera sve granice ovog univerzuma. Moj cijeli svijet moze da stane u njoj, ustvari koga ja varam ona je moj cijeli svijet. Pa sta i da smo se nasli u pogresno vrijeme ako smo mi pravi. Ako smo ja i ti sve ono sto smo nekada jedva cekali? Mislim, ti to i jesi. A ja sve sto zelim je da gledam kako ti vjetar mrsi kosu. Kako se mrstis dok ti suncevi zraci plesu po licu. Da te nasmejem kad se naljutis na mene jer sam nesto namerno zaboravio samo da bih mogao da te razljutim poljupcima. Zelim da te zauvek drzim za ruku i da te vodim sigurno kroz ovaj nemilosrdni svet. Da ti brisem suze sa tog prelepog lica. Da budem tvoj razlog isto kao sto si ti moj. Da te volim. Da me volis.


Moje si nebo, moje sve, ko prvog dana volim te...

Published on 16:51, 07/02,2018

Nekako mi se čini da se prvim ljubavima već unapred zna kraj. Da su na neki način u ovom univerzumu zapisane kao propale, ali večne.  Ali dosta o mom filozofiranju nego da krenem iz početka.
Sve je počelo još dok smo bili deca.  U prvom razredu je sedeo je par klupa od mene, i nikada neću zaboraviti kada bi se okrenuo iz prve klupe i samo se osmehnuo. Vjerujte da bi mi taj osmeh i danas popravio dan.  Ubrzo mi je taj osmeh postao najbolji prijatelj. Unarednih par godina bili smo sve, od prijatelja, do ljubavnog para I danas ništa. Uvek je umeo da me iznenad I da sve ono što sam slušala o njemu da demantuje svojim gestovima. Bio je I ostao moje sve. Za njega sam uvek imala vremena čak I kada bi me pozvao u gluvo doba noći brat bi me pokrivao samo da bih vidjela na kratko.  Jednom prilikom nisam htjela da izadjem sa njim, jer žensko k’o žensko uvek drami I mudruje, zapretio je da će doći da me izvuče iz kuće pa makar me preko ramena nosio. Za našu vezu nije niko znao,osim mog brata koji je nešto naslućivao, aI’ nisam marila za to. Bitno mi je bilo sam da smo zajedno. Kao I svaki muškarac I on je imao dve strane, onu dobru I onu manje dobru.  Ali ja sam samo vidjela onu dobru, pa čak I kad je izlazio I sa drugim devojkama. Naš odnos je bio pomalo nedefinisan, al’ opet kažem nisam marila jer bi se posle svake devojke uvek vraćao meni. Tada mi je to izgledalo prihvatljivo. U srednjoj školi je već počeo da se menja. Kao da je postao imun na ljubav, a ja sam ga I dalje volela svim svojim bićem. I nikada nikome nisam umela da objasnim kako je to voleti nekoga ko zapravno nije u celosti vaš. Kako su godine prolazile moja ljubav prema njemu je bivala sve jača I jača I nikada nisam požela drugog momka da imam pored sebe. Samo su njegove ruke mogle da budu isprepletene sa mojima I samo su njegove usne mogle da ljube moje usne.  Kao što već rekoh sve se promenilo početkom srednje škole. On je našao devojku I ja sam počela da gubim veru u njegovu ljubav, premam meni. Međutim ponovo su počele da mi dolaze poruke od njega. U početku je bilo odgovoriću mu samo na jednu do momenta kada samo počeli ponovo da se viđamo. Ovoga puta baš niko nije znao za nas, niti smo davali povoda bilo kome da posumnja. I da jedan mali detaljčić što sam zaboravila da spomenem, on je celo to vreme I dalje imao devojku. Naša viđanja su I dalje bila konstantna, sve do početka fakulteta kada smo počeli da se viđamo  vikendom I to uglavnom kad smo bili bez obaveza. Počela sam da radim tokom prvog semestra I on bi dolazio da me iznenadi na mestu gde sam radila. Da kažem da je to bilo ono demantovanje o kojem sam pričala. Sve je proticalo u najboljem redu do momenta kada sam trebala da krenem za Ameriku. Naravno kao svaka zaljubljena devojka očekivala sam da će mi makar poslati poruku  za srećan put, ali to se nije desilo. Mislim da sam I ja par puta poželela da mu ispišem roman ne poruku ali sam shvatila da sam samo ja ta koja se trudi, I to previše. Amerika mi je dala vremena da razmislim o svemu, ali ne mogu da kažem da sam odustala od njega, samo sam možda prestala da se nadam da će ta poruka nekada stići. I danas kada gledam na sve to ne kajem se ni zbog čega. Dok je druge možda ljubav učinila slabijima mene je učinila jačom.  Još uvek ga nisam zaboravila, ali sam poželela da dam novoj ljubavi šansu. Nekome ko će znati da ceni mene I moje sve.


Valjda nikada ne zaboravljamo trenutke u kojima smo gubili razum..

Published on 09:04, 07/02,2018


''Hajde, imaš  pet minuta da se spremiš. Vodim te na jedno mjesto. I molim te bez pod pitanja jer ti neću reci gdje idemo'' Tako je i bilo . Iako je bilo jedan poslije ponoći izašla sam za manje od tri minuta. Naravno iznenadjenje ne može da prodje bez poveza preko očiju. Odvezao me je negdje. Cijeli put nije progovarao ni riječ a ja se nisam usudjivala da pitam bilo šta. Nakon bilion sati vožnje kako mi se učinilo stigli smo na misteriozno odredište. Polako mi je otvorio  vrata uzeo za ruku  i davao mi instrukcije kako bi došli do mjesta na koje je htjeo. ''Sad možeš da skineš povez.'' Laganim pokretom sam to i uradila. Muk. ''I? Svidja li ti se?'' ''Da. Predivno je.'' Na mjestu na kome sam stajala vidjeo se cijeli grad. ''Ali to nije sve. Dodji.'' Uzeo me za ruku i krenuo još malo naprijed. Tamo nas je sačekao noćni piknik. Bilo je savršeno, od svijeća koje su okruživale ćebence na kome su se nalazile moji omiljeni slatkiši i moje omiljeno piće. I naravno pogled na svjetla grada kojeg je obasjavalo zvezdano nebo. ''Samo da znaš da je ovo vrijedno izlaska u jedan sat poslije ponoći.'' ''Tako sam i mislio. Hajde dodji, sjedi.'' U jednom momentu smo legli i posmatrali zvijezde. Osjećala sam se sigurno pored njega. Kao da smo bili sami nas dvoje na cijelom svijetu. ''Sada možeš da zamisliš želju.'' Rekla sam mu to u momentu dok je prolazila zvijezda padalica. ''Nema više šta da poželim, sve što sam ikada htjeo je upravo pored mene. I ništa na ovom svijetu ne bi moglo da zamijeni ovaj trenutak sa tobom.'' Nasmijala sam se i pogledala ga. ''Što me tako gledaš kad je to tako. Ti si moja ljubav, moje sve. I ovo je ništa što ću još uraditi za tebe.'' Posmatrala sam ga još par momenata, htjela sam da zauvjek zapamtim ove trenutke njegovog ludila. ''Znaš, tebe niko nije više jedva čekao od mene.''


Sve je isto kao kad si ovdje bila, samo srce nekad stane.

Published on 07:30, 03/25,2018

Saznala je za tebe. Slučajno. Vidjela je našu fotografiju.  Kada me pitala ko si, rekao sam joj da si drugarica. Klimnula je glavom i rekla mi da se ni pored nje nisam ovako iskreno smješkao na slikama, da mi oči nisu sjajile. Rekao sam joj da griješi, probao sam da je uvjerim u suprotno, ali…žena je to. Osjeća. Onda sam joj priznao. Pričao sam joj o tebi. Da si divlja i da se ne vežeš,da se glasno smiješ i nikome ne ćutiš, makar se o glavi radilo. Da obožavaš čokoladno mlijeko, plazmu…da satima možeš da gledaš svoju omiljenu seriju ''Prijatelji'' iako si već pet puta odgledala sve epizode. Pričao sam joj o nama. Tačnije o meni, kako sam se osjećao dok si bila pored mene, a i dok si bila kilometrima daleko. Rekao sam joj da sam se toliko plašio svojih osjećana kad sam bio pored tebe. Plašio sam se onoga što sam mogao da postanem. Rekao sam joj da nisam mogao da budem u tvojoj blizini a da te ne poljubim. Vidio sam joj suze u očima, tiho je prošaputala da je ona sve suprotno od tebe. Nisam imao snage da joj kažem da mi je srce ostalo kod tebe, one noći. Rekao sam joj da upravo zbog toga svega što si ti bila i što jesi, nisam te tražio u drugima. Da je ona upravo zato suprotnost tebi. Nisam mogao rizikovati da mi se opet desi tako nešto. I vjerujem da nikada i neće, jer je sve moje ostalo kod tebe.


Iako si najveća laž, sve više mi fališ.

Published on 13:31, 03/24,2018

“ Večeras se oženio, nećeš ni pokušati poslati poruku? ” drugarica me pita.

“Idi ženo ti mu šalji poruke,  pusti me.”

“Znaš da bi došao,samo da ga pozoveš, došao bi odmah, ostavio nju.”

“Da, da, tako je, jeste…''

Drugarica ne prestaje.

“Smaraš me, pusti me, ne pričaj o tome.”

Sjedimo tako, pijemo, slušamo pjesme.Auto dolazi, koči toliko jako da su mi se noge odsjekle od straha. Čujem galamu. Izlazim da vidim šta se dešava…i ne vjerujem. On. U vjenčanom odjelu, sa rakijom u ruci, pruža mi flašu, ubijen od alkohola i govori mi:

“Aj da nazdravimo za moju sreću, ajde.”

“Idi kući, pijan si.”

“POGLEDAJ ME U OČI, NAZDRAVI MI, ZA SREĆU. S NJOM, NE S TOBOM. NAZDRAVI MI ZA SREĆU SA DRUGOM ŽENOM KOJA NISI TI. AJDE, MOŽEŠ LI?!”

“Smiri se, čuće te neko , šta se dereš, daj mi tu flašu.”

“IMAM PRAVO DA SE DEREM, NEKA ME ČUJU, ŠTA JE, ŠTA GLEDAŠ, U KOGA GLEDAŠ? U MENE? E PA, NEMA ME. VIDI ŠTA SI MI NAPRAVILA!”

''Nisam ja ni za šta kriva. Ti si taj koji me je odgurnuo od sebe. Ti si taj koji je odlučio da ti treba prostora. Pa, eto opet si sam sebe zarobio.''

Zatim diže ruku i pokazuje burmu.

“VIDI OVO, POGLEDAJ U OVAJ OKOV, U KOJI SAM UPAO ZBOG TEBE. KRIVA SI, JESI. SVE SI SRUŠILA, SVE SI DOĐAVOLA SRUŠILA.”

Prilazim mu polako, uzimam flašu. Grlim ga čitavom jačinom koju posjedujem, stavljam mu glavu na svoje rame i ljubim ga u obraz. Kao i prije 4 godine, drhti.Opet taj drhtaj koji ga je odao i tada.

“Idi kući njoj, molim te. Ti i ja, ne bismo uspjeli nikada, molim te. Zbog mene idi kući.”

“Pusti me, neću da idem kući, hoću da budem pored tebe. Molim te, samo još malo.”

'' Znaš koliko sam voljela tvoje krvave šake. Znaš ti dobro da sam grlila tvoj mrak. Itekako si znao da sam te voljela. Otišao si da ti neka druga grije tvoje šake pune ožiljaka. Neka druga sada grli tvoj mrak…ali,nijedna kao ja. Ona kad ti grije ruke, kao da stavlja so na rane. Kada grli tvoj mrak, ne vidi zvijezde u njemu. Ja sam liječila rane, ja sam grlila i mrak i zvijezde. Cijelo nebo. Grlila sam ti dušu koja je uvijek bila mračna. Ali sada ne trebaš da budeš pored mene već pored nje.''

Uzimam telefon i zovem našeg, a sada samo njegovog kuma da dođe po njega. On izlazi, galami na njega, vuče ga u auto, a meni govori :“Znaš da te volio, i da te voli…umjesto tebi da sam rekao zvanično "kuma” govorim to njoj koja eto, samo liči na tebe, i koja ne zna da je on samo s njom, jer malo podsjeća na tebe . “

 I tako je otišao u drugi život, ostavljajući tragove duše predamnom. Zvao me je sledeći dan da i rekao da je samo potrebno da kažem dođi i došao bi istog momenta. Al' umjesto toga rekla sam mu da me više ne zove i da ga ne volim. Jer zašto bi uništila život nekome ko nije to zaslužio. Možda bi druga priča bila da me je nazvao samo par nedelja ranije ili eto, par dana ranije. Sve bi možda bilo drugačije.


Ima nešto u vezi tebe što me privlači i ne da mi da odem…

Published on 16:55, 03/23,2018


“Dobar dan. ” Ulazim u cvjećaru i pogedom tražm prodavačicu.
“Dobar dan, izvinite, sad ću ja doći,recite šta Vam treba? ” Odnekud se ču glas, iako u tom momentu nisam uspio da provalim odakle. Bilo je mnogo raznih aranžmana, ali ja sam bacio oko na ruže, crvene, njene omiljene.
“Ja bih neke crvene ruže, ako imate, želim da iznenadim nekoga, ko vjerovatno više ne želi da me vidi.” Odgovorih joj. Nervoza me bukvalno pojela. Kao da se nisam nalazio ispred neke nepoznate žene već ispred nje.
“Sigurna sam da će oprostiti šta god ste uradili,kada vidi crvene ruže.”  Reče donoseći buket prelijepih crvenih ruža.
“Mislim da neće,uradio sam neku tešku glupost, kako sam trebao znati da nikad neću naći sličnu njoj…” Nešto me je stezalo u grdima,kao hiljadu iglica da me bode. Osjećam malaksalost i znojim se.. Nikad nisam osećao toliku krivicu zbog nečega. Prilazi prodavačica i ljubazno me upita: “Evo…ove…ruže su predivne, crvene, ne možeš pogriješiti nikako. Koliko hoćete?” Sve pomislih u sebi.
“Sve…i neku…ovaj…karticu da napišem nešto.” To je neizbježno. Ispiujem na karticu plaćam i odlazim. U to čujem iza sebe glas koji govori: “Sigurna sam da će ti oprostiti. Srećno.” Sreća je upravo to što mi je zaista prijeko potrebno. Uputih se prema njenoj kući. Misli su mi bile preglasne, imao sam osjećaj da ih i prolaznici čuju pa me čudno gledaju. Ali nije to bilo zbog mojih misli več zbog ogromnog buketa koji sam držao u rukama. Neki su mi se čak i osmjehivali i dobacivali nešto, samo što ja nisam ništa čuo. Kad sam stigao ispred njenih vrata zanijemio sam. Ni naprijed ni nazad. Kako da joj dam, da joj kazem..? Šta ako ne želi da me vidi? U krug su mi se vrtjele te riječi. Ipak, skupio sam hrabrosti da pozvonim. Niko ne otvara vrata. Nema nikog. Zvonim još jednom, ništa. Možda ipak imam vremena da se predomislim, da me ne vidi. Ali... ''Šta želiš sada?'' Ona. Ona, stoji na pola metra od mene, a ja se skamenio. ''Pa...ja...samo želim da ti dam ovo.'' Okrećem se i krećem da idem. 
Otvara karticu na kojoj piše: “ Meni tebe nikad dovoljno,nikad dosta i nikad previse..”
''Čekaj. Stani!'' povikala je. I dok sam ja stajao nepomično čekajući da mi još nešto kaže ili da mi ono cvijeće baci pred noge, jer jbg zaslužio sam. Ona je rekla sledeće: ''Ti znaš dobro da ja volim crvenu boju. Jer, po mom mišljenju, bol je crvena. Jer srce je crveno. Crvene boje je bio i moj ruž za usne kad sam te prvi put poljubila. Krv je crvena. Ruža je crvena, a ti si moja ruža. Ti si moja ljubav.'' Ćutim. Ćutim jer ne znam šta da joj kažem. Izvini ne bi ispravilo moju grešku, a opet ni jedan zagrljaj ne bi riješio sve. Al' opet, kakav bih ja to čovjek bio kada ne bih ništa rekao. ''Žao mi je..'' pokušao sam da joj kažem ali me je prekinula. ''Znam, znam sve..'' I dalje sam nepomično stajao a ona mi je prišla sa leđa i zaglila me oko struka. Riječima ne umijem opisati kako sam se osjećao u tom momentu. Kao da smo bili sam, kao da je cijeli svijet nestao. Samo ona i ja.  ''Obećaj mi da ti se nikada neće ponoviti ovo.'' tiho je prošaputala. ''Sve ti mogu obećati osim jedne stvari..'' bio je moj pokušaj da budem bar malo romantičan. ''A šta to?' zbunjeno me je pitala. ''Jedino što ne mogu da ti obećam je to... da... ti nikad više neću kupiti buket ruža. Ruže ću ti stalno kupovati.'' 


“Moj svaki znala si grijeh, al’ opet bi me ljubila.”

Published on 13:27, 03/21,2018

 

''Imaš lepe oči.'' rekao sam joj. ''Volela bih da ti ih dam na kratko, da vidiš kako je lepo voleti te.'' Rekla je i počela da se smeje ludo. Volim kad je uhvati to neko ludilo,pomislih u sebi, kad počne bez prestanka da priča, da se smije, i da iz minute u minutu mijenja svoj izraz lica. Gledam krišom, da slučajno ne bi prekinuo to njeno ludilo, u kojem je beskrajno sretna.
U jednom trenutku zastade, okrenu se prema meni i reče ''Svi pišu o ljubavima sa plavim očima poput neba ili mora, a nitko o onim smeđim u kojima sam se svaki puta gubila kada bi ih vidjela, gubila kao u šumi i uživala u svim lijepotama i glasnim tišinama.'' Odakle sad to, pomislio sam. ''Ali lepotice moja, imaš najlepše oči koje sam ikada video.'' ''To ti tako vidiš, za mene su tvoje najlepše, oči u koje stanu sve misterije ovog svijeta, a opet one su sve sto znam i volim.''  Ponekad me iznenadi svojim rečima, i ne bi mi bilo svejedno da je neko drugi voli, ne smije. Samo ja je mogu voljeti, onako bezuslovno, onako  svim srcem, kao da ne poznajem ništa drugo, ništa osim nje. 

 


Zar sumnjas? -U tebe? Nikad!

Published on 23:50, 03/19,2018

Svaki trenutak sa tobom mi je najdrazi i sve bih ponovila. Hiljadu puta najmanje i da mi ne dosadi. Da se smijemo. Da se drzimo za ruke. Da te zagrlim onako jako, najjace, kao da zelim da ti tako kazem koliko te volim. Da pricamo gluposti i da nam nikad ne bude dosadno. Da te zagrlim ispod jakne i da naslonim glavu na tvoje grudi. I da tako cutimo. I da se svadjamo, oko gluposti, da pokusam da budem ljuta i da shvatim da ne mogu. Da sve izgubi smisao kad se rastanemo i da mi nedostajes cim se okrenes. Da se gurkamo i udaramo. Da mi trazis da te ceskam po ruci. Da te masiram. Da se osecam kao da nema nikog osim nas na svijetu. Da kad pricamo mi pridjes toliko blizu da sva pretrnem i moje srce pocne kucati nevjerovatnom brzinom. Sa mi kazes da ti se nista nece dogoditi i da se ne bojim. Da pricam gluposti, i da radim sve ono sto ni sa kim drugim ne mogu. Da budem ono sto stvarno jesam samo pred tobom. Da te volim. Da mi dajes razloge da to ne prestajem da radim. 

 


Mesec lud samo tebi svira pesmu svemira

Published on 16:25, 02/04,2018

Sreli smo se sasvim slucajno, iako tada nije izgledalo nista specijalno ali smo se istog trenutka skapirali. Poput mejeseca i zvijezda. Kao da oduvijek pripadamo jedno drugom. Bio je to zima i snijeg se vec odavno napadao. Bilo je kao da setate po pamuku. Proveli smo skoro cijelu zimu zajedno. Postali smo, kako se tada cinilo, dobri prijatelji. Medjutim proljece nas je razdvojilo, kako ne znam. Nismo se ni vidjeli ni culi. Jednostavno smo zigubili kontak, sve do sredine ljeta kada je jedan od mojih najboljih drugova Marko organizovao izlet na moru. Obavijestio me je da ce ici i neki njegovi drugovi sa fakulteta kao i njegova sestra Milica. Sve je bilo u redu dok Marko nije dosao da me pokupi svojim kolima. Za njim je islo jos dvoje kola. Jedno je bilo od Markove sestre a drugo nisam vidjela prije. Usla sam kod Marka, i u tom trenutko nam je prislo to auto i iza volana je bio ON. Toliko osjecanja me je preplavilo da sam se za trenutak izgubila. "Sta ti je? Jesi li okej?" upitao ne Marko. "Da, da." odgovorila sam. "Pitam jer izgledas kao da si vidjela duha." prokomentarisao je kroz smijeh. Cijelu voznju sam cutala dok je on pricao. 
Kad smo stigli tamo Milica i ostali su poceli da postavljaju satore i pripremaju sve za rostilj. Posto smo kasno stigli odlucila dam se da gledam zalazak sunca i naravno da mucim svoje misli. Oko cega? Njega naravno. Sta on radi ovdje? Zasto mi univerzum to priredjuje? I dok sam tako ljutito posmatrala poslednje momente  dana prisao mi je, sjeo pored mene, polako se nagnui prema meni i upitao ne "Je li sve uredu? Je li ti sta rekao, uradio?" misleci na Marka.. "Ne naravno, dobro sam." Bila sam ljuta na njega, jer je jednostavno nestao. Nisam znala gdje je i sta radi. "Sigurno?" pitao je ponovo  "Cekaj, sta, sad te zanima kako sam?" "Pa,da. Uvjek me je zanimalo. Hajde ustani idemo da prosetamo, usput i da popricamo. O svemu. O nama." 
 
    Nastavice se..  


Znaš li da ti zvezde nikada neće odvući pažnju ako si zaljubljen u mesec.

Published on 03:25, 11/24,2017

 

‘A ti. Ti si ljubavi  moj jedan jedini mesec. ‘  govorio mi je dok mu je glava bila u mome krilu. Prstima sam prolazila kroz njegovu crnu kosu. Njegove reči su bile jako lepe I iskrene.  U tom momentu sam želela da ga izgrlim I da ga izljubim, ali nisam htela da ga remetim. Bio mi je savršen takav I u tom trenutku.  ‘Volim te budalice..’ nastavio je. ‘znam da smo se danas posvađali I da smo rekli neke stvari  koje nismo mislili ali to ne menja ono što osećamo jedno prema drugom. ‘I ja tebe volim..’ prekinula sam ga ‘neizmerno, ludo I neiscrpno.’ Okrenu je glavu prema meni. ‘Znam ljubavi, znam. Ali, to što zatvaraš oči kad se srtvari zakomplikuju neće promeniti ništa. Ništa neće tek tako nestati  samo zato što ne možeš da vidiš šta se dešava. ‘  Ustao se I zagrlio me. Taj njegov zagrljaj ne bih menjala ni zašta na ovom svetu.  I tišine sa njim bile su kao cvrkut ptica. Možda deluje otrcano I glupo, ali on je u isto vreme bio I moj svetionik I moja oluja. ‘ Upravu si. Za sve što kažeš. I da znaš da je tvoj zagljaj najbolji antidepresiv..’ Nasmejao se moji rečima. ‘Ti mene baš lepo voliš. Ne znam kako da ti opišem ono što vidim. Ti me voliš očima, rečima, svoim ludilima.’  ‘ Sve bih za tebe dala I učinila na ovom svetu..’Nasmej mi se’ prekinuo me  I zastao očekujući moj osmeh.  Nasmejala sam se. ‘Too!’ povikao je ‘Sad sam najsrecniji čovek na ovom belom svetu.’ Uozbiljila sam se I namrštila. Od svega što je mogao da traži on je izabrao to. ‘Ma daj bre ne zezaj.’  ‘Šta je sad budalice? Šta sam pogrešno rekao?’ ‘Ništa.’ Onda, nemoj da sklanjaš taj predivni osmeh sa lica. Dok mene ima nisi sama.’


(Za)Uvek cu te zeleti

Published on 20:44, 10/25,2017

Bol koju sam osecala zbog njega i dalje je bila sveza. Cak i posle toliko vremene rane nisu uspele da zarastu. Nikako mi nije uspevalo da pobegnem od njega. Njegovog mirisa. Njegovog glasa. Njegovih reci. Bile su duboku urezane u meni. U mom sjecanju. S vremena na vreme sam osecala njegov parfem, u prostoriji gde nema nikog, na ulici, u kolima.. Valjda je to tako kada pokusavate da pobegnete od necega sto u vama zivi. Uostalom volim ga i dalje, iako on mozda ne voli mene, ili me je cak zaboravio. Ali on ce vecno da ima jedan deo moje slagalice i ja cu zauvek ostati nekompletna. Koliko god drugi pokusavali da me sastave taj deo ce faliti, jer je ostao kod njega, u njegovim rukama, ocima, osmehu i mirisu. Zakljucan da ga nikada ne pronadjem. 


Ti si kiša, a svaka tvoja kap ja...

Published on 12:27, 10/12,2017

Voleo sam način na koji se smejala. Tačnije kikotala. Kao malo dete. Znao sam da, koliko god puta je ljudi pokušali ostaviti slomljenu ona bi uvek našla načina da sastavi. Iznova i iznova. Toliko snage u jednoj ženi me je očaravalo. Želeo sam da budem deo te snage. Da budem deo nje same. Priznajem, u početku je bilo teško. Igrala je kartu nedodirljivosti, ali ono što je njeno lice moglo da sakrije, njene oči nisu. ''Hajde sad reci mi da ti srce nije stalo onog trena kad sam te dodirnuo. Kad sam ti rukama uhvatio lice. I držao te, kao da držim celi svoj svet u ovim rukama.'' U tom momentu sam video nešto u njenim očima što je na mene delovalo poput magije. ''Znaš, moj život je mali uragan, a ti si moja mirna luka.'' Ništa mi nije bilo draže od njenog zagrljaja. I nisam mogao da se ne zapitam kako? Kako je neko ranije mogao da je pusti da ode. ''Znaš, žao mi je ovih što su te izgubili. Ali u isto vreme želeo bih da im pružim ruku i da im se zahvalim jer da te nisu izgubili ti sada ne bi bila...'' moja, pomislio sam, ali nije ona stvar da je prisvojim pa sam se suzdržao...'' pored mene.'' Osmehnula se, rekla.. ''Znaš naučila sam mnogo od tih istih. Kao to da je najlakše okrenuti se i otići, bez borbe. Naučila sam da se jednostavno bez nekih može živjeti.'' Kroz glavu mi je jedino prošlo to da je neću pustiti bez borbe. Braniću je od sveta. Pa i od sebe samog ako bude bilo potrebno. Jer ona je moja, čak i ako u zvezdama bude zapisano drugačije, biće moja.


U svima vidim ono što mi je falilo... Ti da živim!

Published on 22:44, 09/07,2017

I gusile su je. Te poslednje neizgovorene riječi koje su stajale u njenom grlu kao knedla. ''Volim te'' je počelo da navire iz njenih očiju a 'idi' iz usta. I krenuo je da ide, ali se u jednom momentu okrenuo i samo je zaglio. ''Ti bi mene pustila da odem?'' upitao je dok je sve jače i jače grlio. ''Uvijek bih te pustila da odeš.'' odgovorila je. I ponovo izgovorene riječi nisu bile ono što joj je bilo u mislilma ili u srcu. Poželjela je da zauvjek ostane, ali iz nekog razloga smatrala je da nema pravo na te želje. Osjećala je kao da pripadaju nekom drugom. Ona bi ustvari voljela da je on uvjek tu. I kad je ljuta. I kad mrzi cijeli svijet. I kada nije u pravu, kad je nepravedna. Samo je željela da on to zna, ali da ne mora da izgovori ni jednu jedinu riječ. Jer šta će joj neko ko je ne poznaje. Neko ko nije spreman da dešifruje njene misli ne treba da ih još više mrsi. Htjela je da on bude njena ljubav, ropstvo i sloboda. ''Znam ja odavno da se tvoje riječi ne slažu sa onim što ti je u srcu. Možda nisi primjetila ali naše oluje su utihnule onoga momenta kada sam priznao sebi da , a sada ću i tebi, da te neizmjerno volim.'' Znao je šta ona pokušava da uradi, jer uvjek kada  je bila zbunjena tjerala je sve od sebe. Nije željela da donese pogrešnu odluku pa je puštala ljude da odu. Ali on je to itekako znao. Znao je da njih dvoje igraju istu igru samo na različitim nivoima. Znao je da se bore sa istim paklom, samo su različiti djavoli. I što je najvažnije znao je da je makar na momenat poželjela da ostane. Zauvjek. 


Ti meni uvijek pripadaš

Published on 21:39, 07/27,2017


Jutro je bilo kao i svako drugo. Započeto njegovim pretvaranjem da je ljut jer sam ga probudila zato što mi je bilo dosadno. Pokušavala sam da se iskupim poljubcima ali nije uspijevalo. ''Ovoga jutra to neće biti dovoljno gospođice.'' Nasmijala sam se ali nije popuštao. U znaku protesta otišla sam u drugu prostoriju. Nije prošlo dugo, 'protest' je urodio plodom. Stajala sam pored prozora i uživala u kafi koju sam skuvala par minuta ranije. Nisam ga čula kad je ušao u  jer je bio vrlo tih. Polako je stavio svoje ruke oko moga struka i počeo da me ljubi u vrat. ''Nemoj..'' trgla sam se ''Sad ja nisam raspoložena.'' On je sada bio taj koji se smijao mojoj ljutnji. ''Hajde, ostavi tu šolju i dođi kod mene.'' Raširio je ruke u znak pomirenja. Ostavila sam šolju ali se nisam pomicala. ''Pobogu, zar se stvarno ljutiš?'' Prišao je sam i zagrlio me. I ja sam njega. ''Kao neko malo dijete si.'' Namrštila sam se. ''Samo da znaš, đavo ne mora uvjek da ima crveni ogrtač i kao ni rogove na glavi. On dolazi u svim oblicima. A ponajviše u obliku onoga što najviše želiš. A evo nekim ludim slučajem ja želim baš tebe.'' Ne znam da li sam to trebala da shvatim kao kompliment jer ih baš nije davao kao svi ostali obični smrtnici. ''Zar hoćeš da kažeš da sam đavo?'' Počeo je glasno da se smije. ''Šta je toliko smiješno?'' ''Mislim da cilj nije bio da od svega čuješ samo riječ đavo. Al u svakom slučaju ti si rođena da te ja volim pa me briga kako i na koji način razumiješ to što sam rekao.'' Bila sam pomalo iznenadjena jer nisam bila u prilici da on, baš on bude toliko konkretan. Zagrlio me. A njegov zagrljaj je bio moje najsigurnije mjesto. Njegove oči, bile su moja najdraža slika. Sjela sam, on je sjeo pored mene i stavio mi glavu u krilo. NAsmijala sam se i instiktivno sam počela da mu prolazim prstima kroz kosu. On me je samo gledao. ''Zašto me tako gledaš?'' ''Kako?''  ''Tako čudno.'' ''Misliš kao osoba koja je zaljubljena do ušiju u taj tvoj blesavi osmeh?'' Nisam htjela da kvarim momenat sa nekim komentarom koji bi možda bio manje značajan od onoga što je on u stanju da izgovori. Zna da izabere prave riječi. U bilo kojoj situaciji. On je veličanstven. On je moj. Poseban meni i samo za mene.


Kažu da svi putevi vode u Rim, ne znam, mene svi putevi vode do njega!

Published on 17:28, 07/05,2017

'' Nešto sam razmišljao..'' gledao me je sa nekim mirom u očima, dok mi je sklanjao pramen kose sa lica. ''Kaži, jel nešto nije u redu?'' zbunjeno sam ga upitala. ''Ne, ne. Naprotiv. Razmišljao sam o nama. O tome kako, ne mogu da ti obećam da ćeš se pored mene uvek smijati, ne mogu ti obećati crveni tepih, skupocjeno vino iz Italije, ni kuću na plaži koju si mi pokazivala. Ne mogu ti obećati život bez psovki, želje da te nikad nisam upoznao, niti život bez svađi. Ne mogu. 
Mogu samo jedno: kad ujutru otvoriš oči, osjetićeš neko golicanje u stomaku i na usnama, i bićeš sigurna da si voljena.'' Iz nekog razloga te njegove riječi su mi bile dovoljne. Kao da su se poslednji djelovi slagalice vraćali nazad na mjesto, i rezultat je bio veličanstven. Bez greške. Slika jednog života. U ovom slučaju njegovog i mog. U jednom trenutku, dok sam zamišljala tu sliku, pomislila sam šta bih ja radila da mi nije njega? Zatim sam počela da izgovaram stvari koje su mi prve padale na pamet. ''A šta ako te ja zagrlim i stisnem toliko jako da sebi umisliš da su se sva nebesa svila oko tebe? Možda tad shvatiš, moju opčinjenost nebom i zvijezdama, kada bi ih natjerala u tom momentu da ti griju srce! Šta ako bih to uradila, budalo jedna?'' Bio je tih par sekundi, a onda je prasnuo u smijeh. ''Šta je smiješno?'' Nisam ništa pogrešno rekla. '' Pa ja tebe obožavam. Ipak, dođi, zagrli me. Ako se ceo svet okrene protiv tebe, ja ću se okrenuti protiv celog sveta, može?'' ''Može!''


Nikad ti meni nisi bila daleko, to su bili samo kilometri… Samo brojevi i par sati jedvačekanja.

Published on 21:48, 05/20,2017

A onda sam, jedva zatvarajući oči na 20-ak minuta toga popodneva, shvatio da je držim u šaci. Nije se otimala, nije se branila, nije pokušavala pobjeći. Prihvatila je to držanje, lažući ponekad sama sebe da ne osjeća stisak. Grubost je pretvorila u nježnost, gađenje u divljenje, ružne riječi u stihove, a mržnju u ljubav.
Svaki bi mi se put osmjehnula podsjećajući me da se negdje, ispod toliko slojeva ove umorne žene, krije djevojčica koju je, čak i u kišna jutra ponedjeljkom, koju godinu ranije, bilo lako voljeti.
Istegnuo sam se po, danas igrom slučaja – praznom krevetu. Demonstrativno sam rastvorio dlan kao da i ona to može vidjeti, osjetiti.
„Idi.“ – pomislio sam, a možda i, opijen umorom, rekao.
Držao sam rastvoren dlan, puštajući je da plovi kroz sadašnjost. Proklinjući prošlost, plašeći se budućnosti.
Puštao sam je da odabere jedan od stotinu smjerova, ili stotinu smjerova odjednom.
Nudio sam joj tuđa srca da se u njih useli, noseći ovo malo stvari koje je još čuvala sa sobom na mom dlanu, u šaci.
Govorio sam joj o tuđim usnama i kako bi je drugi vjerojatno (sigurno) ljubili češće nego što je ovdje bila ljubljena.
Tjerao sam je u krajolike koji su čekali njena bosa stopala i glasan smijeh, neodoljive plesne kretnje.
Samo da u mojim rukama više ne bude tereta bivše ljubavi.
Ne znam u kojem sam trenutku uspio zaspati, a još manje znam kada je prošetala sa dlana u glavu.
Prstima mi je prošla kroz kosu, pa me opomenula i prije nego sam pokušao umorno izgovoriti neku lošu prvu rečenicu onoj koja već nebrojeni put dolazi u snove.
„Spavaj.“ – šapnula je.
Onda sam na njoj vidio modrice, koje kao da su dopirale iznutra i prenuo sam se, pitajući se koliko još može izdržati moju nedostupnost, moju tvrdoglavost, moj haos.
„Ja te volim i takvog.“ – govorila je dodirujući baš kako ona dodiruje (onako kad poželiš da traje).
„Volim te i kad nisi voljiv.“
Osmijeh joj je bio iskren, usne crvene, ruke nježne i tople, a ona stvarna poput svih ožiljaka na tijelu koje tražim kad pokušavam prepoznati stvarnost.
Tijelo je drhtalo želeći sačuvati ljubav kakvu mi je samo ona znala pružiti, srce je željelo iskočiti i zagrliti njeno, a glava me držala čvrsto priljubljenog uz krevet.
Previše me toga ubilo zadnjih dana, toliko ubilo da sam od umora bio samo pola sebe. 
„Ja ću te čekati. Ako me ikada zatrebaš, poželiš, trebaš mi samo javiti.“ – kažiprstom mi je prešla preko čela, duž nosa, pa do usana, priljubljujući prst uz njih da me upozori da je ne otjeram riječima.
Barem ne sada.
„Ja ću te čekati. Čekat ću te sve zime ovoga svijeta, ako će nas proljetna jutra nalaziti zagrljene. Čekat ću te sva ljeta ovoga svijeta, ako ćemo jesenje kiše provesti pod istim kišobranom.“
Polako je isparavala dok sam osjećao kako se budim.
Malena je ludica prošetala od glave do dlana, koracima balerine, sa osmjehom koji prikriva bol i ranjena stopala.
Povlačila je moje prste oko sebe, puštajući me da je i dalje držim u šaci, dok je u granici između sna i jave još odzvanjalo: „Čekat ću te pola vječnosti, ako drugu polovinu mogu provesti s tobom.“
Privukao sam šaku na prsa.
„Tu budi.“ – rekoh u praznoj prostoriji.
„Bog zna da ćeš mi trebati.“


Samo jedan kutak svemira. Za nas. Za naših par nemira.

Published on 07:50, 05/05,2017

Šta ako ti kažem da sam mnogo prije nego što su se moji prsti ispleli oko tvojih maštala kako te čvrsto držim za ruku. 
 Da sada kada naslonim glavu na tvoje rame mogu da oslušnem kako ti srce kuca i na momente uhvatim sebe kako zaustavljam dah da ne bi remetila njegove otkucaje. Ubijeđena sam da je to najljepša melodija koju će moje uši ikada čuti. I dok mi se pogled gubi u daljini, tako naslonjena na tvoje rame, pokušava da pronađem odgovore na razna pitanja. Kako je neko moga tebe da pusti, da odeš? Iako sam se bojala da to izgovorim na glas, nešto me je to pitanje proganjalo. Kako je neko mogao tako lako da odustane od tebe? Pomalo mi je nejasno, ali mi je opet drago. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ni ne slutiš koliko mi je milo što su te ljudi prije mene pustili da odeš. Možda će ti zvučati bezobrazno ili čak sebično, ali oni su te meni poslali. Jer da nisu, ja možda nikada ne  bih uspjela da te pronađem. I sada moje ruke ne bi bile isprepletene među tvoje prste.  Ne bih imala priliku da slušam ritam tvoga srca. Bila bih izgubljena a moja duša bi i dalje tragala za svojom drugom polovinom. A kada je ne bi pronašla bila bi zarobljena u rukama pogrešnih ljudi. Ne bih bila ovako srećna. Moje oči bi stalno gledale kiše.  Zato još uvijek ne mogu da razumijem kako je neko mogao da te pusti jer su upravo takvi kao ti vrijedni čuvanja. Ne mogu da shvatim kako je neko mogao sebi da oprosti gubitak tebe.  Ne shvatam kako te nije tražio. Kako te nije dozivao sve dok ne ostane bez daha.  Znaš, ne mogu sebi da objasnim kako je neko izabrao da te izgubi, iako je imao hiljade nčina da te čuva. Da te zadrži. Ne shvatam kako je neko samo obrisao otiske koje su napravili tvoji koraci kada si odlazio. Ne mogu da razumijem kako neko nije odabrao da pravi korake sa tobom, dok te čvrsto drži za ruku, dok gleda tvoj osmijeh i zahvaljuje se bogu što te ima. Pobogu, kako neko nije u tvojim očima vidio sebe i ljubav koju si mogao da daš.  Prosto, ali nije mi jasno kako je te taj neko nije volio. Tvoja duša je od prvog momenta zaslužila da bude voljena. Znaš li da ja sva zadrhtim kada te ugledam. I žurim da te zagrlim. Bez tebe ja se gušim, a takav život ne želim sebi da prijuštim, bez tebe. 


Ti jedni bi bio meni cio svijet

Published on 00:40, 04/30,2017

''Nedostajala si mi'' obratio mi se dobro poznat glas koji sam već dugo vremena pokušavala da izbacim iz glave. Okrenula sam se i samo zbunjeno stajala. Naravno da je bio ON. Previše samouvjeren za nekoga ko je već dugo vremena prekrižen sa stranica knjige moga života. ''Šta je, maca ti je pojela jezik, a?'' Nastavio je dok sam ga ja i dalje začuđeno posmatrala. ''Šta želiš?'' upitala sam ga mrzovoljno i gotovo ne zainteresovano za bilo kakvu komunikaciju. Ali da se ne lažemo, skoro pa da nisam disala od uzbuđenja. Čudno kako mi djevojke funkcionišemo. Doslovno se gubimo kad ugledamo nekoga koga nismo vidjeli mjesecima, neke čak i godinama, ali i dalje imaju neki skriveni uticaj nad nama. I vrlo dobro sakrivamo svoje osjećaje i strahove. ''Naravno da nije, ali sa tobom nemam o čemu da razgovaram.'' Prosto kao pasulj, ni jedna emocija ne smije da izađe iz mene, a pogotovo ne smije da se vidi u očima. Oštro i bez oklevanja. ''Ma daj, znam da si ljuta, ali nisam te zaboravio. Kažem ti, nedostajala si mi.'' Bio je jako uporan za nekog ko mi je prije samo nekoliko mjeseci, da nađem adekvatnu riječ, zgnječio srce. Neke stvari ti ostave rane, ne ožiljke, već rane. On je bio moja rana. ''U jednom trenutku sam pomislila da si se opametio, ali sada vidim da si i dalje nezrelo, razmaženo derište.'' Pomislih da možda pretjerujem, ali valjda je to zaslužio. ''Ko je zreo - brže truli, sjećaš se? Uostalom ponašaš se kao dijete. Daj da zakopamo ratne sjekire.'' Izgovarajući to uspjeo je da sjedne pored mene, a ja sam potpuno zaboravila da reagujem. ''Zar ne misliš da mi duguješ nešto?'' Nasmijao se jer je znao da sam u pravu, ali nije htjeo da prizna krivicu koju nosi već neko vrijeme. ''A šta to?'' Bezobrazluk čisti, kažem ja. ''Kao na primjer izvinjenje.'' Tako je, naprijed djevojko. Kaži mu. ''Možda si u pravu, ali prvo moraš da me poljubiš.'' Čuješ ti to, ja njega da poljubim. (rado) Neće moći. Odakle mu samo za pravo. (Ovo bijes govori, a ne ja.) ''Molim?'' ''Da, dobro si čula. Hajde.'' Govorio je dok je namještao obraz čekajući da ga poljubim. Hhh kao može neko da te tako nervira a u isto vrijeme se boriš da mu odoliš. ''Kakvi. Nema šanse.'' I dalje sam odbijala. (Iako je ponuda drugoj JA bila primamljiva) ''U redu, ali dobiću ja više od poljupca u obraz.'' Nevjerovatno. Ne moguće da je ovako brzo odustao. ''Nego da se vratim na stare skeletone iz ormara.'' Nastavio je svoju priču. ''Kada malo bolje razmislim, jesam te povrijedio. I kriv sam za mnoge stvari, a najviše za tvoje suze.'' Najzad je shvatio, ali kasno.(Hajde saberi se. Nije kasno :)) ''Ma u redu je stvarno.'' Naravno da nije, ali zar je nekog briga. ''Mislim da je vrijeme da nekoj drugoj daš ljubav.'' (Odakle ti ta ideja samo.) ''Znam da ne misliš tako. Ne znam kada si imala vremena da postaneš tako drska.'' (Nisam prestala..) ''Znaš li kada se to desilo? Od onog trenutka kada je tvoja ljubav prema meni počela da vene. Od onog trenutka kada si mi okrenuo leđa. Jasnije?'' Boli me priznajem. ''To su jake optužbe. Ali prihvatam sve što mi kažeš. Samo dopusti da ti kažem sledeće.'' (Hajde pusti ga.) ''Dobro.'' ''Samo pogledaj ono...'' I nešto se samo dogodilo. Pokazivao mi je nešto u daljini, ali to je bio samo trik. U momentu kada sam htjela da ga upitam šta bih trebala da vidim, okrenula sam se i on se nalazio tik ispred mene. Lice u lice. Nije mi dao da reagujem. Samo je stavio svoje ruke oko mene i poljubio me. (Vatromet.) Nisam znala šta da radim, da li da mu uzvratim poljubac (da) ili da počnem da histerišem (ne, nikako). Unutrašnji dijalog me je još više zbunjivao. ''Stani, stani.'' rekla i ukočila se. (Bravo, aplauz.) ''Čekaj, šta nije u redu. Ne sviđa ti se. Ne voliš me više, jel to?'' Pričaj. ''Ne, naravno.'' ''Šta ne voliš me?'' ''Da. Ustvari ne. Ili da.'' Uvijek je znao da me doslovno izludi. ''Kaži šta je od toga?'' ''Volim. To je sve što ću reći.'' I bilo je. Nisam znala da izgovorim ništa drugo. Kao da su se ostale riječi izbrisale. Samo sam umjela 'volim' da kažem. I naravno da zaplačem. Kao da mi nije bilo dovoljno cmizdrenja. Ali od tag momenta sve se mijenja. Ne reagujem na trenutak kada me on grli i mazi po kosi da bi me utješio. Ne reagujem jer mi je to falilo. Naše svađe i pomirenja. I sada me je tješio kao i prije. Ljubeći me u čelo i prolazeći mi prstima kroz kosu. Ne znam, ali se tada u tom trenuku nešto čudno dešavalo. Kao da sam prešla preko svega lošeg što mi je priredio. Tek tako, bez razmišljanja i bez trunke kajanja. Kažem ja da smo čudne. ''Nisam te zaslužio. Ali te toliko volim da ne umijem da te samo tako pustim.'' I dalje  dubini njegovog zagrljaja prošaputala sam. (Kada sam i ja, i...) ''...kosmos će ti oprostiti.''