Rekla bih joj da te čuva

Published on 03:11, 04/21,2020

Rekla bih joj da te čuva, znaš, jer nisi ti toliko jednostavan i klasičan. Naljutiš se hiljadu puta, pa prećutiš dok jednom ne pukneš bez razloga. Bude ti žao posle, ali nisi od onih koji govore “Izvini”. Ti samo zaćutiš i skreneš pogled. Ne treba da se brine, odgovorićeš joj. Nikad nisi bio od onih koji kuliraju poruke nebitno koliko one nerazumne, besmislene i glupave bile. Okrenućeš se svaki put i gledati je kako odlazi, ali nikad nećeš krenuti za njom. Ostaješ budan do svitanja, iako treba rano da se budiš, jer ti je lepo da pričate. Ne treba da ti zameri što ne pamtiš godišnjice i rođendane, datumi ti nikada nisu bili jača strana. Smeješ se uvek, ali retko kad onako grlato. Ni ne zna koliko je srećna ako uspe stvarno da te zasmeje. Slušaš pažljivo i pamtiš sve, iako voliš da se praviš da to nije tačno. Pričaš sa žarom u očima o stvarima koje te stvarno interesuju i milina te je slušati, čak iako tema nije toliko zanimljiva.

Rekla bih joj da te čuva, jer daćeš joj snagu i vratićeš joj nadu.. Bože, koliko si dobar u tome. I kad gledaš, onako zaljubljeno, svet stane i okoliko nema više ničega i svi će gledati u vas želeći da im se desi isto. Treba da zna, da kad ti veruješ u nekoga, ne postoji šansa za neuspeh. Treba da ume da odgovori na svaku tvoju provokaciju, da se ne uplaši kad postaneš previše otvoren i da se ne stidi, jer ti nikad ne osuđuješ.. I da, treba da zna da često samo voliš da spustiš glavu u nečije krilo i maziš unutrašnjost butine dok te češka. Rekla bih joj da te čuva i da voliš da gledaš zvezdano nebo i ideš na najviše krajeve delove brda, jer voliš da posmatraš svetla malog grada. Možda imaš  velike snove i ambicije, al’ to je sasvim uredu. Bas u tome je i čar. 

Rekla bih joj da te čuva..


Neko pravi korake,dok neko priče prodaje.

Published on 03:00, 03/02,2017

Bilo je gluvo doba noći kada sam čula kucanje na vratima. Nisam očekivala nikoga, ali sam ipak otvorila vrata. I tu je stajao on. Predstavljao je prošlost. Prošlost koja je odlucila da zakuca na vrata poslije toliko vremena. ''Šta radis ovdje?''  Pogledala sam ga sa iznenađenjem. ''Mogu li da uđem?'' ''Uđi ali nemam mnogo vremena, a ni živaca za tebe.'' Rukom sam mu pokazala gdje da sjedne. ''Želiš li nešto da popiješ?'' Pitala sam ga dok sam sebi sipala vodu. ''Ne hvala, dobro sam.''  Sjela sam naspram njega. ''Htjeo sam da pričam sa tobom.'' Pokušao je da me uhvati za ruku, ali sam je izmakla. ''Nemoj ni da pokušavaš, nego počni.'' Bila sam drska. Sjedjeti u sobi sa momkom koji ti je slomio srce bilo samo po sebi bolno, a kamo li za bilo kakav dodir. ''Želim da me saslušaš, bez prekidanja.'' Klimnula sam glavom kao znak prihvatanja njegovog 'zahtjeva'. 

''Nisam bio fer prema tebi. Ni na početku a ni na kraju veze. Vidiš, kasno shvatam neke stvari. Znam da mi neke stvari nikad nećeš oprostiti, ali želim da znaš da ću uraditi sve što je u mojoj moći da te vratim u svoj život. Ovih proteklih mjeseci sam bio potpuno izgubljen bez tebe.'' Morala sam da ga prekinem, jer po izgovaranju svih tih riječi činilo mi se kao da se stara bol vraća. ''Znaš li ti kakva sam ja osoba bila prije nego što si mi slomio, ne ispraviću se, zgnječio srce? Bila sam vesela, srećna. Radovala sam se svakom danu sve više i više. Imala sam volju za životom. A znaš li šta si mi ti ostavio?'' Udahnuo je i izdahnuo, kao da riječi iz njegovih usta nisu mogle da izađu. ''Naravno da ne znaš. E pa, ostavio si mi pustinju. Nakon tvog odlaska od mene je ostala samo pustinja. A sad si došao da pričaš o tvojoj patnji. Poštedi me tih isprika i idi.'' Naravno da nisam željela da ide, iako su moje riječi drugačije zvučale. Nije me poslušao. ''Neću da idem. Saslušaj me. Znam da sam te razočarao, i radije bi da me sada gađeš sa tom čašom nego da mi iz jedne nazdravljaš preko  ramena nekog drugog muškarca.'' Ta rečeniča je zvučala ohrabrujuće, i navela me je da ga salušam. Do kraja. ''To bi u meni ubilo i onu zadnju mrvicu ljubavi koju u ovom trenutku pokušavam da sačuvam. Ti si moj svijet promijenila, mene si promijenila. Možda sam u nekom trenutku odbijao to da prihvatim i zato se nisam vratio. Ne zato što nisam htjeo već zato što sam se bojao to da priznam.'' Odmahnula sam glavom. ''Pomislio sam, kako da priznam da me je promijenila, kako da priznam da je probudila osjećanja u meni?. Osjećanja za koja sam se mogao zakleti da ne postoje. Da sam samo na vrijeme shvatio koliko sa tobom sve ima smisla. Znao bih da nije bilo vrijeme da odem.'' I pored hladnoće koja mi je obuzimala tijelo, moja duša je gorjela od ljubavi za njim. Sve do sada je ostavljao za sobom utisak hladnog čovjeka, bez ijedne emocije. Ćutala sam dok su mi se oči punile suza. ''Reci nešto molim te. Bilo što samo nemoj da ćutiš. Kaži da ništa više ne osjećaš prema meni, da me mrziš, samo nemoj da ćutiš.''   ''A kako uopšte da te slažem da ništa više ne osjećam. I da hoću ne mogu oči me odaju. A ove oči, one nikad nisu na mojoj strani kada si ti u pitanju. Meni je stalo do tebe. Tebe kao nekog koga volim istinski bez i malo srama ili mržnje, nakon svega.''  Nakon svih tih riječ niz moje obraze su potekle rijeke suza. Samo sam sjedjela i plakala. Uzeo je čašu iz moje ruke, stavio je na sto i rekao. ''Još koliko suza pa da me zagrliš?''  Nisam dugo razmišljala prije nego što sam mu poletjela u zagrlja. Ugasila sam svoje svjetlo da bih grlila njegov mrak..

 

 

 ''Ljubav nikada ne umire, i kada odemo, tamo negdje čeka nas ljubav koju smo pružali drugima dok smo bili živi. Daleko od straha i bola, ljubav je tu da nas spase.''



Prežaliće srce tvoje srce

Published on 01:37, 01/29,2017

Samo sam željela da budeš tu. Da me čuvaš za ruku dok koračam ovim svijetom, punim zlobe. Samo sam željela da me čuvaš. Snažno. Željela sam da me braniš i štitiš od svih poteškoča koje nam ovaj svijet svakodnevno pruža. Željela sam da me grliš duže od drugih. Onako snažno da kosti pucaju. Željela sam da budeš tu, da ti prepričam dan.Željela sam da nakon napornog dana jedva čekaš mene. Maštala sam o tome da tvoje ruke uvijek budu raširene prema meni. Maštala sam o tome da mi tvoj zagrljaj bude utočište od demona od kojih bježim svaki dan. Željela sam da tvoja ruka miluje moju kosu, dok ti uplakana pričam o svemu onome što me boli. Željela sam da budeš tu, kada se uplašena probudim u tamnoj noći. Željela sam da se brineš za mene. Željela sam da misliš na mene i onda kada nisam pored tebe. Željela sam da ljubiš da prođe sve ono što danima nije prolazilo. Maštala sam o tome da mi posvetiš pjesmu. Da izgovaraš svaki njen stih, za mene. Maštala sam o tome da će ti tonovi mog glasa biti jedina melodija koju želiš slušati zauvijek. Maštala sam o tome da ću biti tvoja želja kad sat otkuca ponoć. Maštala sam o tome da ćeš me pijan zvati, da mi kažeš da me voliš.Željela sam da ti budem posebna, onakva kakav si ti bio meni. Maštala sam o tome da me voliš.Maštala sam da ćeš dio srca svog pokloniti meni. Baš kao što sam cijelo, ja poklonila tebi.Maštala sam da ćeš da se boriš za mene, za nas, čak i onda kada od svega dignem ruke. Maštala sam o ljubavi. Željela sam iskrenu ljubav, onakvu kakvu pružaju djeca. Ali ti si već odavno prestao biti dijete.


I dvoje mogu biti cela armija ako se bore jedno za drugo!

Published on 21:17, 01/21,2017

 

''Pomisliti da čovek može da naiđe sa tobom  na kompromis je suludo.'' bio je ljutita reakcija na moj odgovor na njegovo predhodno pitanje. Koje je glasilo ''Da li si spremna da pokušaš sa mnom?''. Na šta sam ja odgovorila da ne znam,  da bih , ali i da nisam sigurna kako bi to funkcionisalo, čime sam samo iznevirala njega i zbunila sebe. ''Nisam sigurna šta treba da ti kažem, ne znam šta da ti kažem.''
''Misliš ne umeš da mi kažeš. Ne umeš da mi kažeš da me voliš.'' ''Hamm..'' pokušala sam da se odbranim ali mi nije dopustio.  ''Da se nisi usudila. sada ja govorim.'' ''Ali..'' ''Nema ali. Dakle, prema tvojim rečima hoćeš ali nećeš, a hoćeš. Odnosno želiš.'' Klimnula sam glavom što je bio moj odgovor. ''To sam znao od momenta kada si se nasmejala. Osvojila si mi srce svojim blesavim osmehom. I ne želim da neko drugi bude razlog tvog osmeha. Ne želi da se sutra probudiš i  da se kaješ što nisi umela da pokažeš. Da kažeš. A mislila si. Evo ja ne želim sutra da se kajem što sam te pustio. Neću da dozvolim da mi isklizneš tako lako iz ruku. Onog momenta kada sam te prvi put poljubio, kada sam pogledao te tvoje prelepe oči znao sam da neće biti lako. Toliko lepote na jednom mestu ne dolazi bez određene cene. Ja sam odavno lud za tobom. I  to neću poreći, niti pokušati da sakrijem. To nisam ja.'' Gledala sam sa suzama u očima. Zanemela sam. Želim da mu kažem koliko mi samo znači, ali reči kao da su se izgubile u nekom lavrintu pa sada ne znaju kuda da izađu. Sama sam bila dizajner svoje katastrofe. A on je hteo odgovore, tačnije zahtevao ih je. Približio mi se. Uzeo me je za ruke. ''Zašto si takva?'' ''Ne pitaj me zažto sam takva, jer takva sam isključivo zbog tebe.'' Uzeo je moje ruke i stavio ih oko svoga struka, a svoje je stavio na moje lice i palčevima počeo da mi briše suze koje su već uveliko kvasile moje rumene obraze. ''Zbog mene? Molim te, reci mi gde pravim grešku?'' Ako ste se ikada pitali kako funkcioniše ženski mozak odustanite odmah. Spoj ljubavi i straha može da bude koban. ''Ne, ne, ne. Ne mogu.'' Pokušala sam da se istrgnem iz njegovih ruku ali nisam mogla. Bio je odlučan u tome da me ne pusti. 'Zašto? Nemoj da se opireš neću te pustiti.'' ''Zato što sam loša u stvarima koje volim.'' U jednom trenutku mu je uspelo da me umiri, kad je to uradio samo se nasmejao. Nežno. Onako kako se smeju osobe koje znaju šta žele. a on je želeo mene. I nije imao nameru da odustane. ''Nigde ne idem, zapamti to.'' ''Znam, ali ja se bojim onoga što osećam kada sam sa tobom. Znam hiljadu načina da se odbranim od ljubavi. Za tebe mi treba onaj hiljadu i prvi koji nisam stigla da naučim.'' ''Ti si luda. Mada nisam ni ja ništa drugačiji od tebe. Nego znas kako kažu ne privlače se različiti već isti. Privlače se ista ludila. A ja neću poreći da sam lud, ali za tobom.''  Smejala sam se kao luda. ''Dopustila bih ti da me odvučeš u pakao ako bi to značilo da ćeš me držati za ruku.''

 


Neke se želje prećute, kao i ljubavi..

Published on 01:47, 11/24,2016

Bio je i ostao želja. Voljela sam ga iako mu to nikad nisam rekla. Bili smo uvijek jedno za drugo. Tako blizu, a tako daleko. Milion puta nisam mogla da razumijem njegove postuke, ali sam uvijek puštala da bute takav kakav jeste. Bez pitanja i bez trunke sumnje. Ponekad arogantan, misteriozan, ali svoj. A bila sam spremna da dam sve na svijetu za taj jedan pogled ljubavi. Ne znam da li je sretan? Nadam se da je pronašao dušu koja može da ga razumije. Da čuje njegovu boli, čak i onda kada ćuti. Nadam se da je pronašao nekog ko će da ga voli onda kada tama proguta grad.  Možda, da sam mu tada rekla. Možda bi naš život sada izgledao drugačije. Možda. Ali, nisam. Ćutala sam. U tom trenutku ćutanje mi se činilo kao jedina ispravna opcija. A opet, s druge srane, ćutao je i on. Zar bi vrijedjelo iznevjeriti prijateljstvo, za nešto što možda ne bi bilo uzvraćeno? Za nešto što ne bi trajalo. Hehh, obećala sam sebi da neću plakati. Pa šta ako me kiša, sunce i sve danas podseća na njega. Na jedan grad, ulice, na dvije duše koje koračaju ulicama ostavljajući trag ljubavi za sobom. Pa šta ako me zore, i vjetar koji laganim pokretima pomjera zavjesu i pušta u sobu zrake sunca koji mi njezno dodiruj lice, podsjećaju na njega. Njega, bez kojeg ni te zore ne bi bile to što jesu. U svemu vidim lice čovjeka za kojeg ovo srce nije prestalo kucati. Da nije bilo njega, ja nikada ne bih mogla saznati kako život može da bude lijep,kako dodir može da bude niježan, a koliko samo poljubac može biti vrijedan. Al eto, obećala sam da neću plakati. Ni jednu suzu. Ipak sam kod njega ostavila svoje srce, a u toj maloj sobici jedan život. Bilo je noći kada sam htjela sve da mu kažem. Da otvorim dušu, pa kako god da se završi. Ali nisam. Znam da njemu nije stalo. Ima vremena, ali nema volje. Nije tu bilo sudbine koja bi umiješala svoje prste. Koja bi ga natjerala da poželi da ima drugu šansu sa mnom. Koja bi ga natjerala da u neko gluvo doba noći zakuca na moja vrata. I da mi pruži taj zagrljaj koji me je toliko puta utješio. Ipak, suludo od mene da na to mislim. Da tražim utjehu kod nekog ko je i razlog mojih suza. Lakše bi bilo da smo se barem malo mrzjeli.
U životu ipak moraš nekog i da sanjaš.


''Uz koga zamišljaš raj, sa njim prođi i kroz pakao!''

Published on 03:00, 11/21,2016

Predpostavljala sam da će tako da se završi. Previše je obećavalo da bi dugo trajalo. Mada, sada dok sjedim pored kamina, i ispijam zadnje gutljaje polu-hladnog čaja, shvatam da mi nedostaje. Nedostaje mi sve. Nedostaje mi njegov osmijeh. Njegove oči, oči kao njegove nisu umale dno. Mogla sam ih gledati danima, ali bi me njihova dubina privlačila jednako kao i prvog dana. Nedostaju mi njegove usne. Čak i njegov besmisleni humor, koji je kada god bi se našao u prostoriji sa mnogo ljudi, izgleda samo mene zasmejavao. Nedostaju mi one hladne januarske noći, koje sa njim nikad nisu bile toplije. Nedostaje mi on, onakav kakav je bio prije 712 dana. Kakav je bio prvi put kad mi je srce bilo slomljeno. Nedostaje mi njegova ljutnja, koja na sve liči samo ne na ljutnju. 
Imala sam i druge ljubavi, ali nijedna me nije dotakla kao ova. Kao da sam pola svog života izgubila
 na nekog koga ću uvek voleti, čak i kada njegovo mesto zauzme neko drugi. Kada moje suze budu brisale druge ruke i pružale mi utehu i ljubav, koju je on, mogao sam da da. Ali opet ostaje to prazno mesto pored mene, za njega, kao nada da će jednom shvatiti da mu samo ja, od svih ljudi na svetu želim dobro. I da će se jednom vratiti. 


Neki ljudi daju sve od sebe da odustaneš od njih.

Published on 16:13, 04/10,2016

 

Da sam ja njega povredila, oprostio bi mi bez razmišljanja, ali nikako nije mogao da mi oprosti što sam ja bila ta koja je bila povređena. Mislim da se lako oporavite od onoga što vam se dogodi iznenada. Ali ono što predvidite, i ipak idete u susret tome, ostavi na vama opasne ožiljke. Desi vam se da zamislite sebe sa njim za par mjeseci, ali tamo stojite samo vi, njega nema. Najgore od svega je što to postane stvarnost. 
U tom nekom razdoblju od tačke kada sam bila 'srećna' pa do tačke kada vi čitate, a ja pišem, on se potrudio da ja odustanem od njega. Naravno sve za sobom vuče određenu dozu, pa ne mogu reći bola, ali neke slomljenosti. Činjenica je da te ne može popraviti ista osoba koja te slomila. Ljudi često misle da je ljubav jedini problem koji postoji izmedju njih. Nije. Pored ljubavi mora postojati povjerenje, odanosti i hrabrost da se borite sa svima i protiv svih zbog te osobe. 
Dan kada sam se okrenula i otišla bio je dan kada me je izdao. Gledala sam ga, ali nisam znala ko je. Dao mi je razlog da odem, ali mi nije dao razlog da ostanem. Čak ni ubjeđivanja da me nikad neće povrijediti nisu mogla da promjene moju odluku, jer u tom trenutku nisam bila povređena, bila sam ubijena. Ubijena od strane osobe zbog koje bih i metak primila. Na kraju i jesam.Prošla su tri mjeseca od moje smrti, a osjećam se življe nego ikada. Bilo je dana kada sam željela da mu pošaljem poruku i da ga pitam zašto me je pustio da odem? Kako je dozvolio da, poslije svega što je bilo između nas, više nismo zajedno? Ni u kojem smislu. Ali to je bila samo pusta želja. Njegov odgovor bi bio pun ponosa i inata, i ne bi bio niti malo iskren. Ne znam zašto, ali ja za njega još uvijek mislim da je dobra osoba. I pored svih laži, izdaje, i straha koji mi je priredio, ja još mislim da je on dobra osoba.

 

 

 ''I sve su bile kraljice, svetice a jedino bih se ja odrekla krune i bila grešnica. Prekasno će shvatit, da sam jedino ja dala sebe da imam njega...''


Tebe ljubav neće boljeti....

Published on 18:20, 04/08,2016

Tih par sati djelovali su kao vječnost. Vječnost iz koje ne želiš da pobjegneš. Njegovo prisustvo mi je ulivalo sigurnost, a ujedno i strah. Bili smo sami. Mi protiv sudbine, isprepletenih prstiju, zbog jedne ljubavi. 
Te noći njegova snaga se mjerila količinom poljubaca koje mi je poklonio i osmijehom koji mi je bio naslikan od uva do uva. I dok smo ležali zagrljeni, oboje smo zažmurili. Ako uspijete da nađete nekog takvog, nekog s kim možete da se zagrlite i zažmurite na svijet, imate sreće. Pa makar trajalo samo jedan minut ili jedan dan. Moram priznati da sam plašila onoga što sam osjećala prema njemu. Bila sam zaljubljena u njega, ali nisam željela da priznam to nikome, pa čak ni vlastitom srcu. Zaljubljivanje je za mene bilo zastrašujuće. Jer u momentu kada se zaljubiš postaješ ranjiv i opasno je. Već u drugom momentu prepuštaš mu se s povjerenjem, ali nema garancije. 

I sad kad je sve prošlo. I kada je od te naše ljubavi ostalo par slika, sjećanje i desetine ispisanih tekstova koje pišem za njega u nadi da će ih jednom pročitati. Uhvatim sebe kako preturam po mislima maštam o nama i krivim sebe za kraj, a znam da nisam kriva. Ne, ne kazem ni da si ti kriv. Bilo je pogrešno vrijeme za nas, a voljeli smo se. Eto, pogrešno vreme, a mi nestrpljivi, to je sve. Svi mi bivamo razočarani našim očekivanjima. Očekivanja nas doslovno unište. Nisam tamo neki lik iz romana koji može odlučiti da me nešto više ne dotiče i da nastavim polako sa životom. To je laž. A svi mi lažemo kad kažemo:''Sve je u redu, nije važno, ne boli me, proći će.'' A nije bilo u redu, bilo je važno, boljelo je i mnogo toga nije prošlo. 
Čovjeka najviše boli neznanje. U mom slučaju neznanje da li me još uvijek voli ili me mrzi? Da li ga se uopšte tičemi, da li me se sjeti dok se jutrom budi, ili sam pak mrtva za njega. U svakom slučaju ja sam ga voljela, doduše volim ga još, jer njega nisam voljela samo tijelom, voljela sam ga pogledom, dodirom, osmijehom i svim svojim srcem. A ta ljubav je bila jača od svake druge ljubavi na ovom svijetu. 


Ceo svet na jednom jastuku...

Published on 09:00, 04/07,2016

Jutra su nam uvijek bila ispunjena osmijehom. Najvise njenim. Volio sam da se budim pored nje. Da gledam kako zraci sunca plesu po njenom licu dok ja pazim da ne napravim pokret koji bi je probudio. Mogao bih tako satima da je posmatram. Da posmatram ceo svet na jednom jastuku.

Iako znam da sam joj ostao duzan hiljadu osmeha priznajem da sam voleo tu zenu. Bio bih nesretan da je nisam upoznao. Bila mi je ujedno i najbolji prijatelj, a volela me je kao da joj je ovo poslednji zivot. Znate, zelela je da u krilu ljulja jednog andjela, naseg andjela. Da nam sve na ljubav mirise. Secam se naseg prvog poljupca, sesnaesti novembar. Ne znam da li je drhtala od hladnoce ili od straha. Nas dvoje sedimo na klupi ispred njene zgrade, ponoc, momenat kada sam je poljubio bio je jedan od onih koje cu pamtiti. Tada sam znao da ce jedno od nas dvoje da bude u velikom problemu. Trudio sam se da se ne vezujem previse jer je prosla ljubav ostavila veliki oziljak preko moga srca. Znala je ona to dobro. U njenim plavim ocima sam video da je i ona isto radila, samo sto je njena ljubav bila snaznjija. Toliko snazna da bih je prepoznao medju stotinama istih jer je imala onaj sjaj u ocima kad god bi me ugledala. To me je jos vise izludjivalo, ali nisam smeo da joj ukradem drugi poljubac. 

"Cekaj me." poslao sam joj poruku jedne veceri.

"Cekacu te." odgovorila ja. Verovala mi je.

Ona je ispunila svoje obecanje. Cekala me je, stvarno jeste. Bila mi je odana. Htela je samo da mi bude sve. I bila je. Da ja nisam napravio najvecu gresku i pustio je da ode. Uzeo joj sve, i pustio da ode.

Kajem se, itekako se kajem. Ali to nece umanjiti njene suze niti bol koju je pretrpela zbog mene. Ne mogu joj vratiti taj jedanaesti januar, dan kada je imala svoje sve u mojim rukama. Ne, nista joj ja ne mogu vratiti jer sam sebicna budala. Jer sam ispred nje stavio 'ljude' koji su svoj zivot proveli unistavajuci tudju. Ponos mi ne dâ da joj posaljem tu j*benu poruku, jer se plasim da je ne zavolim vise nego sto vec jesam. Kukavica sam.

Znam da me i dalje ceka, srce joj je ostalo kod mene. Ali isto tako znam da mi nikad nece oprostiti, a ja nikad necu imati hrabrosti da pokusam i da ne uspem da je vratim. Moje sve je ostalo tog dana na tom jastuku, u tim plavim ocima.


Nedostajes... Za sve sto dolazi nedostajes...

Published on 01:29, 04/05,2016

Lazu kad kazu da vrijeme lijeci sve. Ne lijeci. Vrijeme ne lijeci nista. Nikad nece ni moci. Samo njega mogu da volim, i samo njega cu voljeti. Cak i kad se moje oci budu budile pored nekog drugog covjeka, djecak sa njegovim imenom ce utrcati u tu sobu koja je mogla da bude nasa. I bila bi, da on nije izao sve ono sto nas je spajalo. Kada mi kazu da ne bih trebala da sjedim u kuci izmedju cetri zida, da bih trebala da izlazim pitam ih zasto? I onaj put kad izadjem, sretnem ga. Ne kazu uzalud, od cega  bjezis stigne te. Ne zelim da mu se jednog dana vrati sve ono sto mi je uradio, i ne zelim da prolazi kroz ono kroz sta sam ja prosla sa njim i zbog njega. Ne bi to mogao da podnese. Velika je to bol, a ja ne zelim da je dijelim ni sa kim. Moja je. Voljela bih kad bih samo mogla da odem odavde. I da se nikad ne vratim. A sa cime bih uopste posla, sve mi je uzeo. Unistio me je i doslovno iscupao srce iz grudi. Sat i dalje otkucava, ali njega nema. Tu je, u ovom gradu, ali ga nema.


Uz tebe sam jer želim tu biti

Published on 22:54, 04/03,2016

Uz tebe sam zato što deliš svoj život sa mnom i to ne samo ono dobro, već i ono onoga čega te je strah da vidim. Dopuštaš mi da vidi ono što niko drugi nije video. Dopustio si mi da ti budem tu kad ti je bilo najpotrebnije. 

Uz tebe sam zato što i ja tebe želim da zaštitim. Ne moraš uvek da budeš jak, ja vidim tvoju snagu i kada si nežan i kada si ranjiv. Ne boj se mojih kritika, ja sam tu da ti pomognem, a ne da te povredim.  Veruj mi da sam tu za tebe više nego što možeš i da zamisliš.

Uz tebe sam zato što osećam da sam ti važna. Ja uvek znam kada ti značim, ali ako moju dobrotu uzimaš zdravo za gotovo, ja ću to primetiti i upiti. Ako osetim da sam ti nevažna, ja ću se još više truditi ili ću se potpuno odvojiti od tebe. Znam, pitaćeš me šta mi je, ali neću ti reći, jer ćeš misliti da preterujem. Može se desiti da odustaneš, ali znaj da ja nikada neću odustati od tebe. Ako mi daš ljubav koju zaslužujem, neću imati razloga za sumnju, već ću biti svesna da sa tamo gde i pripadam.

Uz tebe sam jer mi govoriš kako se stvarno osećaš. I to ne samo rečima, već i delima. Ne moraš da se pretvaraš da ti je svejedno ako misliš da sam ja nešto najbolje što ti se dogodilo u životu. Uvek mi to možeš reći jer ne želim da se kaješ što mi to nikada nisi rekao. Nemoj očekivati, nemoj predviđati, ne brini, samo iskreno budi ono što jesi. 

Uz tebe sam zato što mi daješ razloge da ti verujem. Jer poverenje je snažnije od vernosti. Poverenje mi daje snage da ti potpuno otvorim srce, a jednom kada kada dopreš do mene, ostajem tvoja. Ne dozvoli da ikad ponos stane izmedju nas. Ti ćeš mene uvek imati. I na mene ćeš uvek moći da računaš, čak i kad ne budemo bili zajedno.

Uz tebe sam zato što si prisutan. Zato što si tu kad mi je potrebno. Tu si da mi ulepšaš svaki dan samim tvojim prisustvom. Uz tebe sam jer te neizmjerno volim. Ti si moje sve prvo u životu. Ti si mi tu dovoljno dugo da više ne želim da imam drugu ljubav ili osobu pored sebe. 


Pamet traži razloge, sa srcem lako ti je.

Published on 20:20, 03/27,2016

Zašto ljudi misle da je najlakše otići? Nije, posebno ako odlezite od nekog koga volite. Odete jer više za nema ničega što bi vas zadržalo. U međuvremenu je najteža odluka. Momenat kada vam se bore srce i razum. U većini slučajeva bi srce pobjedilo, ali ne i ovdje. Srce se uglavnom sjeća lijepih trenutaka. Kada me je on prvi put poljubio, kada mi je prvi put rekao da bi me prepoznao u more istih jer mi sijaju oči. Srce ima arhivu tih flashbackova koji ti javljaju da si bila srećna, da si voljela. Pa makar i on bio pogrešan. To bi možda donekle funkcionisalo kako treba da se svremena na vrijeme ne uključi snažniji faktor - razum. Upali se lampica (cnggg) i sve ti postane kristalno jasno. Osjećanja po samoj svojoj prirodi nisu stvar razuma. Na primer ja to gledam na sledeći način. Zamislite, imate razum koji čvrsto drži kanap o kojem srce visi. Oni se nalaze na ivici bunara. Srce konstantno skače u bunar, i ako ne zna plivati, dok ga razum po hiljaditi put izvlači napolje. Tako je i sa ljudima i njihovim osjećanjima. Vole da se prepuštaju nečemu čiji je ishod koban. Mnogi će se pobuniti zbog ovoga, ali uvijek će biti koban. Možda će srce plutati neko vrijeme na površini, ali u koliko ga razum ne izbavi, on će samo potonuti.  


ONA.

Published on 01:20, 03/27,2016

Nisam verovao kako za kratko vreme mogu da se dogode velike promene. Nisam ni slutio da mogu da može da nestane sve ono što se mesecima stvaralo. Očelivanja su me uništila. Kao i moja neodlučnost. Mislio sam da je lako kad treba da biraš, i da ćeš izabrati tek kad ti do bude bilo potrebno. Ali nažalost nije tako. Ona je bila ono što se samo jednom ima. I drugu priliku nikada neću imati. Kasno sam shvatio da moja snaga nije trebala da bude samo u mišićima, već u načinu na koji je držim za ruku, u tome kako trpim dok galami na mene, u tome kad me povrijedi, u razgovoru u toku njenih loših dana, onome dok je tu i kad ne očekujem da bude i u svakom poljubcu za laku noć i dobro jutro. Nije bilo potrebe da joj budem idealan. Trebao sam samo da joj budem odan. Da budem iskren i da je zgrabim u naručje. To bi joj bilo i više nego dovoljno. A ja, budala. Bojao sam se sreće. Bojao sam se svih lepih stvari koje su mi se sa njom dogodile. Čak sam se bojao da pričam o tome, jer se posle toga uvek nešto loše desi. Čim se očaraš i podeliš to sa drugima, veoma brzo sledi razočaranje. To je kao neko nepisano, karmičko pravilo života. Na kraju sam shvatio da je to loše što se desilo bio dan kada sam je pustio da ode. I dođu mi dani kada želim sve da vratim. Da ispravim stvar. Da povučem reči, sve gluposti što sam joj izrekao i napisao. Ehh, da sam bar. Ali nisam. Voleo bih da je sad pored mene i da joj šapnem koliko je još uvek volim. Ali je nema. Biće, istina, drugih devojaka. Ali, nikad više neću imati pravu ljubav. To će uvek biti ona.

 


Dobro znam da znaš, nije do nas....∞

Published on 01:45, 03/22,2016

Hej.. Ja sam. Obećao sam da neću da te zovem, znam. Ali ne mogu. Izvini, jebiga, znam da sam kreten i znam da te smaram i znam da nemaš više živaca i želje da čuješ moja opravdanja, ali moram bar još jednom da ti kažem sve. Okej, možda sam pijan i možda ne znam šta pričam, možda čak i pričam nepovezano, ali bar slušaj. Slušaj i ćuti. Vidiš, otkad si otišla, sve na svetu me podseća na tebe. Na početku, krivio sam naviku, neku staru potrebu, ubeđivao sebe da će sve to proći, i da je i tebi isto tako. Ne umeš da lažeš, ne pokušavaj da poričeš. I onda je tebe prošlo. Više se nisi sećala mene. A ja sam i dalje opsesivno tragao za tvojim pogledom u gomili, još uvek sam se okretao za svakom devojkom koja se smejala slično tebi. Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom. Đubre malo, je l’ ti znaš da ne postoji nijedna koja sliči tebi? Ili se smeju premalo, ili previše, ili pričaju premalo… Doduše, ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome iko prevazići.. Nebitno. Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada našao u tebi. Ima već par meseci kako više i ne pokušavam da ti nađem zamenu. Nađem bilo koju, smuvam je na neke glupe fore i posle se pravim da je ne poznajem. I onda se molim da ti ne saznaš, jer znam koliko mrziš takve likove. A sebi jedino ne smem da dozvolim da me i ti zamrziš. Ali, moraćeš da mi veruješ na reč kad kažem da se svi ti kreteni samo trude da zaborave nekog. Kao što ja imam tebe, i oni imaju nekog koga nisu cenili dok ih nije zaboravio i izbacio iz svih misli i uspomena. Nekog koga, jebiga, vole, koliko god se uzaludnim to činilo. Jeste, volim te. I, jeste, trebalo je da dođe ono “prekasno je” da bih ti to rekao. I ja i ti dobro znamo da sam ja jedan izgubljen slučaj..Ali mi opraštaš, zar ne? Kao pre što si opraštala? Možda te je zato tako teško zaboraviti. Isuviše teško se zaboravljaju oni koji su ti jedini verovali. I posle svega, samo to mi je potrebno da znam.. Je l’ mi još veruješ? Veruješ u sve što sam ti rekao? ‘ Ćutala je
dugo. Prepoznao sam sve što sam hteo da znam u toj tišini. Konačno, čuo sam opet njen glas, pomalo uspavan, umoran od svega.
- ’ Ne. ’ I prekinula je


Ono sto pomislim izgovoris za mene

Published on 22:29, 03/20,2016

Da li vam se dogodilo da prema nekome ne osjecate ljubav vec pozudu i potrebu? Da nije bitna bol koju vam nanosi vec je bitno da ste pored njega? Da li covjek moze da vam bude droga? 

Sunce je odavno zaslo. Ima sigurno sedam sati, ali se ne usudjujem da pogledam. On je kod mene stigao prije vise od pola sata. Razgovor nam je bio raznovrstan. U sekundi smo prelazili sa teme na temu. Ono cega se sledece sjecam jeste mrak. I strah, ali ne klasican strah, vec onaj strah koj te tjera da se smijes. Drzao me je za ruku kao da svakog trenutka mogu da odem. Naslonila sam glavu na njegove grudi i samo sam cutala. 'Bojis li se?' potpuno neocekivano pitanje od njega? Nekoliko trenutaka sam cutala jer nisam znala koji bi mu odgovor bio najprihvatljiviji. 'Mozda?' je bilo jednio sto mi je palo na pametu u tom trenutku. Privukao me je k sebi i cvrsto zagrlio. 'Osjecam da se treses. Nema potrebe da se plasis. " Njegove rijeci su mi zadavale jos tezi posao. I kako da se ne bojim? Sve me ovo ujedno cini srecnom i tuznom. Srecnom jer znam da je pored mene i da ga imam, a tuznom jer nisam iskrena prema njemu. Porema njemu osjecam nesto sto nije ljubav, ali je jednako jako i snazno kao ona. Nisam ljubomorna, ali on ne smije pripadati nekome ko nisam ja. Ne smije ga imati druga ni treca ni bilo koja. Smijem ga imati ja koja ga volim najvise na svijetu i znam ga i volim njegove lose strane i ne vidim problem u tome sto puno pije i sto se gubi nocima.


Nekad je svijet bio platno za nase boje... Cudo moje!!

Published on 02:25, 03/20,2016

Sve vise pcinjem da licim na njega. Lomim tudja srca samo zato sto je on slomio moje. Dopustio mi je da vjerujem da je cijelo vrijeme ovoga svijeta ispred nas. A bas on ga je ugasio. Vrijeme je stalo, a on otisao. Suvise sam njegova da bih mogla da pripada bilo kome drugo. Mozda bih trebala da ga mrzim, ali ne mogu. Imam jedno srce i ono nije za mrznju. Ali i dalje ne znam sta je sa mnom. Znam da bih mu oprostila sve, ali mu nikada ne bih dopustila da se vrati, ali ga volim. Mozda je to zato sto sto je on bio moje sve. Moje prvo sve. Moja prva ljubav. Moje prvo iskreno volim te. Moja prva svadja. Moje prvo 'dobro jutro i laku noc'. Ali poslednja ljubav. I ako postoje drugi koji bi dali sve za moju ljubav, suvise sam njegova. I dala bih sve za njegove rijeci, makar i one glasile 'ne volim te'. Ali ko to sada brine o tome? Da li sam luda sto bih mu dala cist list papira da ponovo pise pricu kojoj vec odavno znam kraj? Ako jesam, neka sam. Nasa ljubav je otrovna. Izdali smo jedno drugom rastankom. Idali smo ove dvije duse sto nam je Bog povjerio. Uostalom, bolje nismo ni zasluzili.


Bacila je sve niz rijeku

Published on 23:23, 03/18,2016

"Al nocas ako slusa, nek cuje bol. U pjesmi koju pjevam njoj, samo njoj!!"
 
Trosim zadnje minute ovoga dana uz pjesme koje je obradio Tose Proeski. Sklopim oci i prisjecam se svega sto se dogadjalo u poslednje vrijeme. Prisjecam se moje ljubavi. Uzaludne. I njegove. Nevjerne. "Da se bar mogu probuditi u svijetu ljubavi, bez starih drugova.." Ne nedostaje mi on kao osoba, nedostaje mi vrijeme provedeno sa njim. Neki bi rekli da je to bio samo gubitak vremena, ali meni nije. Tada sam bila naksrecnija. Zapostavila sam sve samo da bi sve njemu okrenula. Govorio je da mu sve to znaci i da bi malo ko, gotovo niko, uradio to za njega. Radila sam to jer sam ga voljela. I dalje ga volim. Pristala sam na sve sa njom. Bila sam slaba na njega. Pokusala sam da ga navedem da nas spasi ali uzalud. Samo nas je unistio. I od svega sto je bilo izmedju nas ostala su samo sjecanja. Kao blago. Duboko sakrivena u mome srcu. I pozelim da mu se javim s vremena na vrijeme, ali se sjetim da je on meni nanio rane. Koje jos nisu u potpinosti zacijelile. Magle u mojim ocima ga ciste, a ne bi trebale. Nek mi dusu ljube oblaci kad me neces ti.


Moj cijeli svijet stao je u ta dva smeđa oka. Stao i ostao.

Published on 17:51, 03/14,2016

 Ovo mi je taman prilika da malo pisem o njemu. Pisala sam i prije, ali ovo sto slijedi je moje pravo vidjenje njega.  Njega kao osobu koju sam zavoljela zbog onoga sta je bio, a ne zbog onoga sto se pretvarao da je. Ovako, poslije dvije godine ukradene ljubavi postao je momak koji je uvijek samo prolazio. Rijetko se zadrzavao pored zenskog srca. Uvijek bi okrznuo neku, cisto da zna da je bio tu. Naravno nikad ne bi osijetio ranu zbog koje bi ona danima plakala. Toje bila jedna vrsta, druga je vec mislila da moze da mu parira. Mislile su da mu treba oluja, ali ne njemu je trebalo skloniste. Jedna mirna luka u kojoj se moze domoriti. Za boraviti na sve, raspakovati kofere i usidriti se. Potrebam mu je neko kome je on potreban. Neko sa kime moze biti ono sto jeste. Neko ko nece odustati i ko ce ga znati smiriti. Ne promijeniti, smiriti. I onda ce i on nauciti da ostane.

 


1 2 3 4  Sledeći»