Plavi Safir blog

Rekla bih joj da te čuva, znaš, jer nisi ti toliko jednostavan i klasičan. Naljutiš se hiljadu puta, pa prećutiš dok jednom ne pukneš bez razloga. Bude ti žao posle, ali nisi od onih koji govore “Izvini”. Ti samo zaćutiš i skreneš pogled. Ne treba da se brine, odgovorićeš joj. Nikad nisi bio od onih koji kuliraju poruke nebitno koliko one nerazumne, besmislene i glupave bile. Okrenućeš se svaki put i gledati je kako odlazi, ali nikad nećeš krenuti za njom. Ostaješ budan do svitanja, iako treba rano da se budiš, jer ti je lepo da pričate. Ne treba da ti zameri što ne pamtiš godišnjice i rođendane, datumi ti nikada nisu bili jača strana. Smeješ se uvek, ali retko kad onako grlato. Ni ne zna koliko je srećna ako uspe stvarno da te zasmeje. Slušaš pažljivo i pamtiš sve, iako voliš da se praviš da to nije tačno. Pričaš sa žarom u očima o stvarima koje te stvarno interesuju i milina te je slušati, čak iako tema nije toliko zanimljiva.

Rekla bih joj da te čuva..

Bio je i ostao želja. Voljela sam ga iako mu to nikad nisam rekla. Bili smo uvijek jedno za drugo. Tako blizu, a tako daleko. Milion puta nisam mogla da razumijem njegove postuke, ali sam uvijek puštala da bute takav kakav jeste. Bez pitanja i bez trunke sumnje. Ponekad arogantan, misteriozan, ali svoj. A bila sam spremna da dam sve na svijetu za taj jedan pogled ljubavi. Ne znam da li je sretan? Nadam se da je pronašao dušu koja može da ga razumije. Da čuje njegovu boli, čak i onda kada ćuti. Nadam se da je pronašao nekog ko će da ga voli onda kada tama proguta grad.  Možda, da sam mu tada rekla. Možda bi naš život sada izgledao drugačije. Možda. Ali, nisam. Ćutala sam. U tom trenutku ćutanje mi se činilo kao jedina ispravna opcija. A opet, s druge srane, ćutao je i on. Zar bi vrijedjelo iznevjeriti prijateljstvo, za nešto što možda ne bi bilo uzvraćeno? Za nešto što ne bi trajalo. Hehh, obećala sam sebi da neću plakati. Pa šta ako me kiša, sunce i sve danas podseća na njega. Na jedan grad, ulice, na dvije duše koje koračaju ulicama ostavljajući trag ljubavi za sobom. Pa šta ako me zore, i vjetar koji laganim pokretima pomjera zavjesu i pušta u sobu zrake sunca koji mi njezno dodiruj lice, podsjećaju na njega. Njega, bez kojeg ni te zore ne bi bile to što jesu. U svemu vidim lice čovjeka za kojeg ovo srce nije prestalo kucati. Da nije bilo njega, ja nikada ne bih mogla saznati kako život može da bude lijep,kako dodir može da bude niježan, a koliko samo poljubac može biti vrijedan. Al eto, obećala sam da neću plakati. Ni jednu suzu. Ipak sam kod njega ostavila svoje srce, a u toj maloj sobici jedan život. Bilo je noći kada sam htjela sve da mu kažem. Da otvorim dušu, pa kako god da se završi. Ali nisam. Znam da njemu nije stalo. Ima vremena, ali nema volje. Nije tu bilo sudbine koja bi umiješala svoje prste. Koja bi ga natjerala da poželi da ima drugu šansu sa mnom. Koja bi ga natjerala da u neko gluvo doba noći zakuca na moja vrata. I da mi pruži taj zagrljaj koji me je toliko puta utješio. Ipak, suludo od mene da na to mislim. Da tražim utjehu kod nekog ko je i razlog mojih suza. Lakše bi bilo da smo se barem malo mrzjeli.
U životu ipak moraš nekog i da sanjaš.

Da sam ja njega povredila, oprostio bi mi bez razmišljanja, ali nikako nije mogao da mi oprosti što sam ja bila ta koja je bila povređena. Mislim da se lako oporavite od onoga što vam se dogodi iznenada. Ali ono što predvidite, i ipak idete u susret tome, ostavi na vama opasne ožiljke. Desi vam se da zamislite sebe sa njim za par mjeseci, ali tamo stojite samo vi, njega nema. Najgore od svega je što to postane stvarnost. 
U tom nekom razdoblju od tačke kada sam bila 'srećna' pa do tačke kada vi čitate, a ja pišem, on se potrudio da ja odustanem od njega. Naravno sve za sobom vuče određenu dozu, pa ne mogu reći bola, ali neke slomljenosti. Činjenica je da te ne može popraviti ista osoba koja te slomila. Ljudi često misle da je ljubav jedini problem koji postoji izmedju njih. Nije. Pored ljubavi mora postojati povjerenje, odanosti i hrabrost da se borite sa svima i protiv svih zbog te osobe. 
Dan kada sam se okrenula i otišla bio je dan kada me je izdao. Gledala sam ga, ali nisam znala ko je. Dao mi je razlog da odem, ali mi nije dao razlog da ostanem. Čak ni ubjeđivanja da me nikad neće povrijediti nisu mogla da promjene moju odluku, jer u tom trenutku nisam bila povređena, bila sam ubijena. Ubijena od strane osobe zbog koje bih i metak primila. Na kraju i jesam.Prošla su tri mjeseca od moje smrti, a osjećam se življe nego ikada. Bilo je dana kada sam željela da mu pošaljem poruku i da ga pitam zašto me je pustio da odem? Kako je dozvolio da, poslije svega što je bilo između nas, više nismo zajedno? Ni u kojem smislu. Ali to je bila samo pusta želja. Njegov odgovor bi bio pun ponosa i inata, i ne bi bio niti malo iskren. Ne znam zašto, ali ja za njega još uvijek mislim da je dobra osoba. I pored svih laži, izdaje, i straha koji mi je priredio, ja još mislim da je on dobra osoba.

 ''I sve su bile kraljice, svetice a jedino bih se ja odrekla krune i bila grešnica. Prekasno će shvatit, da sam jedino ja dala sebe da imam njega...''

Tih par sati djelovali su kao vječnost. Vječnost iz koje ne želiš da pobjegneš. Njegovo prisustvo mi je ulivalo sigurnost, a ujedno i strah. Bili smo sami. Mi protiv sudbine, isprepletenih prstiju, zbog jedne ljubavi. 
Te noći njegova snaga se mjerila količinom poljubaca koje mi je poklonio i osmijehom koji mi je bio naslikan od uva do uva. I dok smo ležali zagrljeni, oboje smo zažmurili. Ako uspijete da nađete nekog takvog, nekog s kim možete da se zagrlite i zažmurite na svijet, imate sreće. Pa makar trajalo samo jedan minut ili jedan dan. Moram priznati da sam plašila onoga što sam osjećala prema njemu. Bila sam zaljubljena u njega, ali nisam željela da priznam to nikome, pa čak ni vlastitom srcu. Zaljubljivanje je za mene bilo zastrašujuće. Jer u momentu kada se zaljubiš postaješ ranjiv i opasno je. Već u drugom momentu prepuštaš mu se s povjerenjem, ali nema garancije. 

I sad kad je sve prošlo. I kada je od te naše ljubavi ostalo par slika, sjećanje i desetine ispisanih tekstova koje pišem za njega u nadi da će ih jednom pročitati. Uhvatim sebe kako preturam po mislima maštam o nama i krivim sebe za kraj, a znam da nisam kriva. Ne, ne kazem ni da si ti kriv. Bilo je pogrešno vrijeme za nas, a voljeli smo se. Eto, pogrešno vreme, a mi nestrpljivi, to je sve. Svi mi bivamo razočarani našim očekivanjima. Očekivanja nas doslovno unište. Nisam tamo neki lik iz romana koji može odlučiti da me nešto više ne dotiče i da nastavim polako sa životom. To je laž. A svi mi lažemo kad kažemo:''Sve je u redu, nije važno, ne boli me, proći će.'' A nije bilo u redu, bilo je važno, boljelo je i mnogo toga nije prošlo. 
Čovjeka najviše boli neznanje. U mom slučaju neznanje da li me još uvijek voli ili me mrzi? Da li ga se uopšte tičemi, da li me se sjeti dok se jutrom budi, ili sam pak mrtva za njega. U svakom slučaju ja sam ga voljela, doduše volim ga još, jer njega nisam voljela samo tijelom, voljela sam ga pogledom, dodirom, osmijehom i svim svojim srcem. A ta ljubav je bila jača od svake druge ljubavi na ovom svijetu. 

Jutra su nam uvijek bila ispunjena osmijehom. Najvise njenim. Volio sam da se budim pored nje. Da gledam kako zraci sunca plesu po njenom licu dok ja pazim da ne napravim pokret koji bi je probudio. Mogao bih tako satima da je posmatram. Da posmatram ceo svet na jednom jastuku.

Iako znam da sam joj ostao duzan hiljadu osmeha priznajem da sam voleo tu zenu. Bio bih nesretan da je nisam upoznao. Bila mi je ujedno i najbolji prijatelj, a volela me je kao da joj je ovo poslednji zivot. Znate, zelela je da u krilu ljulja jednog andjela, naseg andjela. Da nam sve na ljubav mirise. Secam se naseg prvog poljupca, sesnaesti novembar. Ne znam da li je drhtala od hladnoce ili od straha. Nas dvoje sedimo na klupi ispred njene zgrade, ponoc, momenat kada sam je poljubio bio je jedan od onih koje cu pamtiti. Tada sam znao da ce jedno od nas dvoje da bude u velikom problemu. Trudio sam se da se ne vezujem previse jer je prosla ljubav ostavila veliki oziljak preko moga srca. Znala je ona to dobro. U njenim plavim ocima sam video da je i ona isto radila, samo sto je njena ljubav bila snaznjija. Toliko snazna da bih je prepoznao medju stotinama istih jer je imala onaj sjaj u ocima kad god bi me ugledala. To me je jos vise izludjivalo, ali nisam smeo da joj ukradem drugi poljubac. 

"Cekaj me." poslao sam joj poruku jedne veceri.

"Cekacu te." odgovorila ja. Verovala mi je.

Ona je ispunila svoje obecanje. Cekala me je, stvarno jeste. Bila mi je odana. Htela je samo da mi bude sve. I bila je. Da ja nisam napravio najvecu gresku i pustio je da ode. Uzeo joj sve, i pustio da ode.

Kajem se, itekako se kajem. Ali to nece umanjiti njene suze niti bol koju je pretrpela zbog mene. Ne mogu joj vratiti taj jedanaesti januar, dan kada je imala svoje sve u mojim rukama. Ne, nista joj ja ne mogu vratiti jer sam sebicna budala. Jer sam ispred nje stavio 'ljude' koji su svoj zivot proveli unistavajuci tudju. Ponos mi ne dâ da joj posaljem tu j*benu poruku, jer se plasim da je ne zavolim vise nego sto vec jesam. Kukavica sam.

Znam da me i dalje ceka, srce joj je ostalo kod mene. Ali isto tako znam da mi nikad nece oprostiti, a ja nikad necu imati hrabrosti da pokusam i da ne uspem da je vratim. Moje sve je ostalo tog dana na tom jastuku, u tim plavim ocima.

Lazu kad kazu da vrijeme lijeci sve. Ne lijeci. Vrijeme ne lijeci nista. Nikad nece ni moci. Samo njega mogu da volim, i samo njega cu voljeti. Cak i kad se moje oci budu budile pored nekog drugog covjeka, djecak sa njegovim imenom ce utrcati u tu sobu koja je mogla da bude nasa. I bila bi, da on nije izao sve ono sto nas je spajalo. Kada mi kazu da ne bih trebala da sjedim u kuci izmedju cetri zida, da bih trebala da izlazim pitam ih zasto? I onaj put kad izadjem, sretnem ga. Ne kazu uzalud, od cega  bjezis stigne te. Ne zelim da mu se jednog dana vrati sve ono sto mi je uradio, i ne zelim da prolazi kroz ono kroz sta sam ja prosla sa njim i zbog njega. Ne bi to mogao da podnese. Velika je to bol, a ja ne zelim da je dijelim ni sa kim. Moja je. Voljela bih kad bih samo mogla da odem odavde. I da se nikad ne vratim. A sa cime bih uopste posla, sve mi je uzeo. Unistio me je i doslovno iscupao srce iz grudi. Sat i dalje otkucava, ali njega nema. Tu je, u ovom gradu, ali ga nema.

Uz tebe sam zato što deliš svoj život sa mnom i to ne samo ono dobro, već i ono onoga čega te je strah da vidim. Dopuštaš mi da vidi ono što niko drugi nije video. Dopustio si mi da ti budem tu kad ti je bilo najpotrebnije. 

Uz tebe sam zato što i ja tebe želim da zaštitim. Ne moraš uvek da budeš jak, ja vidim tvoju snagu i kada si nežan i kada si ranjiv. Ne boj se mojih kritika, ja sam tu da ti pomognem, a ne da te povredim.  Veruj mi da sam tu za tebe više nego što možeš i da zamisliš.

Uz tebe sam zato što osećam da sam ti važna. Ja uvek znam kada ti značim, ali ako moju dobrotu uzimaš zdravo za gotovo, ja ću to primetiti i upiti. Ako osetim da sam ti nevažna, ja ću se još više truditi ili ću se potpuno odvojiti od tebe. Znam, pitaćeš me šta mi je, ali neću ti reći, jer ćeš misliti da preterujem. Može se desiti da odustaneš, ali znaj da ja nikada neću odustati od tebe. Ako mi daš ljubav koju zaslužujem, neću imati razloga za sumnju, već ću biti svesna da sa tamo gde i pripadam.

Uz tebe sam jer mi govoriš kako se stvarno osećaš. I to ne samo rečima, već i delima. Ne moraš da se pretvaraš da ti je svejedno ako misliš da sam ja nešto najbolje što ti se dogodilo u životu. Uvek mi to možeš reći jer ne želim da se kaješ što mi to nikada nisi rekao. Nemoj očekivati, nemoj predviđati, ne brini, samo iskreno budi ono što jesi. 

Uz tebe sam zato što mi daješ razloge da ti verujem. Jer poverenje je snažnije od vernosti. Poverenje mi daje snage da ti potpuno otvorim srce, a jednom kada kada dopreš do mene, ostajem tvoja. Ne dozvoli da ikad ponos stane izmedju nas. Ti ćeš mene uvek imati. I na mene ćeš uvek moći da računaš, čak i kad ne budemo bili zajedno.

Uz tebe sam zato što si prisutan. Zato što si tu kad mi je potrebno. Tu si da mi ulepšaš svaki dan samim tvojim prisustvom. Uz tebe sam jer te neizmjerno volim. Ti si moje sve prvo u životu. Ti si mi tu dovoljno dugo da više ne želim da imam drugu ljubav ili osobu pored sebe. 

Zašto ljudi misle da je najlakše otići? Nije, posebno ako odlezite od nekog koga volite. Odete jer više za nema ničega što bi vas zadržalo. U međuvremenu je najteža odluka. Momenat kada vam se bore srce i razum. U većini slučajeva bi srce pobjedilo, ali ne i ovdje. Srce se uglavnom sjeća lijepih trenutaka. Kada me je on prvi put poljubio, kada mi je prvi put rekao da bi me prepoznao u more istih jer mi sijaju oči. Srce ima arhivu tih flashbackova koji ti javljaju da si bila srećna, da si voljela. Pa makar i on bio pogrešan. To bi možda donekle funkcionisalo kako treba da se svremena na vrijeme ne uključi snažniji faktor - razum. Upali se lampica (cnggg) i sve ti postane kristalno jasno. Osjećanja po samoj svojoj prirodi nisu stvar razuma. Na primer ja to gledam na sledeći način. Zamislite, imate razum koji čvrsto drži kanap o kojem srce visi. Oni se nalaze na ivici bunara. Srce konstantno skače u bunar, i ako ne zna plivati, dok ga razum po hiljaditi put izvlači napolje. Tako je i sa ljudima i njihovim osjećanjima. Vole da se prepuštaju nečemu čiji je ishod koban. Mnogi će se pobuniti zbog ovoga, ali uvijek će biti koban. Možda će srce plutati neko vrijeme na površini, ali u koliko ga razum ne izbavi, on će samo potonuti.  

Nisam verovao kako za kratko vreme mogu da se dogode velike promene. Nisam ni slutio da mogu da može da nestane sve ono što se mesecima stvaralo. Očelivanja su me uništila. Kao i moja neodlučnost. Mislio sam da je lako kad treba da biraš, i da ćeš izabrati tek kad ti do bude bilo potrebno. Ali nažalost nije tako. Ona je bila ono što se samo jednom ima. I drugu priliku nikada neću imati. Kasno sam shvatio da moja snaga nije trebala da bude samo u mišićima, već u načinu na koji je držim za ruku, u tome kako trpim dok galami na mene, u tome kad me povrijedi, u razgovoru u toku njenih loših dana, onome dok je tu i kad ne očekujem da bude i u svakom poljubcu za laku noć i dobro jutro. Nije bilo potrebe da joj budem idealan. Trebao sam samo da joj budem odan. Da budem iskren i da je zgrabim u naručje. To bi joj bilo i više nego dovoljno. A ja, budala. Bojao sam se sreće. Bojao sam se svih lepih stvari koje su mi se sa njom dogodile. Čak sam se bojao da pričam o tome, jer se posle toga uvek nešto loše desi. Čim se očaraš i podeliš to sa drugima, veoma brzo sledi razočaranje. To je kao neko nepisano, karmičko pravilo života. Na kraju sam shvatio da je to loše što se desilo bio dan kada sam je pustio da ode. I dođu mi dani kada želim sve da vratim. Da ispravim stvar. Da povučem reči, sve gluposti što sam joj izrekao i napisao. Ehh, da sam bar. Ali nisam. Voleo bih da je sad pored mene i da joj šapnem koliko je još uvek volim. Ali je nema. Biće, istina, drugih devojaka. Ali, nikad više neću imati pravu ljubav. To će uvek biti ona.

Da li vam se dogodilo da prema nekome ne osjecate ljubav vec pozudu i potrebu? Da nije bitna bol koju vam nanosi vec je bitno da ste pored njega? Da li covjek moze da vam bude droga? 

 Ovo mi je taman prilika da malo pisem o njemu. Pisala sam i prije, ali ovo sto slijedi je moje pravo vidjenje njega.  Njega kao osobu koju sam zavoljela zbog onoga sta je bio, a ne zbog onoga sto se pretvarao da je. Ovako, poslije dvije godine ukradene ljubavi postao je momak koji je uvijek samo prolazio. Rijetko se zadrzavao pored zenskog srca. Uvijek bi okrznuo neku, cisto da zna da je bio tu. Naravno nikad ne bi osijetio ranu zbog koje bi ona danima plakala. Toje bila jedna vrsta, druga je vec mislila da moze da mu parira. Mislile su da mu treba oluja, ali ne njemu je trebalo skloniste. Jedna mirna luka u kojoj se moze domoriti. Za boraviti na sve, raspakovati kofere i usidriti se. Potrebam mu je neko kome je on potreban. Neko sa kime moze biti ono sto jeste. Neko ko nece odustati i ko ce ga znati smiriti. Ne promijeniti, smiriti. I onda ce i on nauciti da ostane.