Tvoja mana je što tražiš anđele među demonima. 5

Published on 06/25,2021

Ležala sam u krevetu i razmišljala, možda sam ipak trebala da pođem sa njim. U ostalom, žurka kao žurka, ništa posebno. Šta, završiću ovu knjigu koju odugovlačim već par dana. Ali kada malo bolje razmislim, potrebno mi je da se malo opustim. DA. Otići ću. Rekao je da me svakako oćekuje, tako da mu neću ni javiti da dolazim.

Otvarila sam ormar i očima tražila šta bih mogla da obučem. Aha, obična crna haljina je kao savršena za malu kućnu žurku. Uzela sam ključeve od auta i krenula.

Kada sam stigla primetila sam da ima više ljudi nego obično, što me je začudilo. Do sada Miloš nije pravio velike žurke, ali poznajem ga samo par meseci tako da ne mogu da budem sigurna. Ali dobro.

„Drago mi je što si ipak odlučila da se pojaviš.“ Miloš je dobacio sa vrata.

„Pa da, nisam htela da propustim događaj godine.“ Našalila sam se, aludirajući na masu ljudi koju su prolazili pored njega.

„A, znaš kako ide. Glas o dobrom provodu se dobro širi. Udi, Aleksa mora da je tuda negde.“ Rukom je pokazao da uđem.

Stajala sam zbunjeno na ulazu od dnevne sobe. Pogledom sam trazila Aleksu. Nigde ga nisam videla. Gotovo nikog osim Miloša nisam poznavala, tim pre sam htela da pronađem Aleksu. Provlačila sam se kroz grupe ljudi koji su se lepo provodili, obišla sam skoro celu kuću i ništa. Odustala sam od potrage i uputila se u zadnje dvorište, očekivajući da ću pronaći malo mira i tišine, bar dok me Aleksa ne potraži.

Otvorila sam vrata, taman kada sam se spremala da zakoračim u dvorište, par metara naspram mene videla sam nekog momka i devojku kako se ljube. Ne želeći da ih ometam krenula sam da se vraćem unutra. Moja kasna reakcija navela ih je da me primete.

„Aleksa?“ Pitala sam samu sebe na glas, jer očima nisam mogla da verujem.

„Tea! Nije onako kako izgleda.“ Krenuo je prema meni, iako u šoku uspela sam da udjem unutra, da se probijem kroz gužvu i izađem napolje. „Tea, čekaj.“ Ponavljao je glas iza mene. Odbijala sam da se zaustavim. I mislila sam da ću uspeti da odem, a da ga ne pogledam.

„Prokleti ključevi, baš su sada morali da se zagube.“ Nervozno sam ih tražila kroz torbu.

„Dozvoli da ti objasnim.“ Osetila sam njegovu ruku kako me dodiruje. Uhvatio me je za ramena i okrenuo prema sebi.

„Molim te, nemoj da ideš. Nisam ja kriv, ona me je poljubila.“

„Makni te ruke sa mene, inače ću ti ih izčupati i istući te sa njima.“

„Ne misliš tako. Molim te me saslušaj.“ Molio je.

„Pusti me. Mi smo samo prijatelji, sećaš se?“ Bes iz mene je govorio. Napokon sam izvadila ključeve.

„Ne idi.“

Ušla sam u auto i jedva zadržavala suze. Nisam htela da vidi da me je to povredilo. Tek kada sam ga izgubila iz vida  more suza je krenulo niz moje obraze. Kroz glavu su mi prolazile Lara i Mija, i kako si bile u pravu u vezi njega. Brisala sam suze, pokušavala da se usresredim na put. Zelela sam što pre da stignem kući i da zaboravim na sve.

Zvuk sviranja me je trgnuo. Pogledala sam u retrovizor i odmah prepoznala auto. Šta hoće sada? Ubrzala sam. Zar nije dovoljno uradio. Zazvonio mi je telefon. Jednom, drugi put, treći. Znala sam da je on, nisam htela da se javim. Ne sada. Zvonio je neprestano, to je počelo još dodatno da me iritira. Pored toga što Aleksa nije prestajao da svira, jedino mi je preostalo da isključim telefon koji se nalazio negde u torbici. Uzela sam torbicu koja se nalazila na suvozačevom sedištu i stavila je u krilo u nadi da ću ga brzo pronaći. I jesam, ali mi je ispao. Levom rukom sam čvrsto držala volan, dok sam desnom pokušavala da opipam telefon koji nije prestajao da zvoni. Kada sam ga konačno opipala, na sekundu sam sklonila pogled sa puta kako bih ga uzela. U trenutku kada su moje oči ponovo gledale na put nešto je izletelo ispred mene. Šta god da je bilo htela sam da ga izbegnem, od panike koja se odjednom pojavila izgubila sam kontrolu nad volanom i udarila u drvo. Izgubila sam svest.

„Sve je uredu. Bićeš dobro. Diši. Samo diši. Samo što nisu došli. Ostani sa mnom. Otvori oči. Molim te otvori oči. Ne radi mi to. Molim te nemoj da mi radiš to. Tu sam. Izdrži jos malo. Ne radi mi to. Vrati se. Jebeno te volim.“ Glas mu je drhtao.

Borila sam se sama sa sobom. Ne osećam bol. Gubla sam se i vraćala. Pola ga nisam razumela, možda umišljam.

„Hej, hej. Usresredi se na moj glas. Potrebno ti je nešto čemu ćeš se radovati. Nešto što će te naterati da se boriš.“

„Šta to?“ jedva sam uspela da izgovorim.

„Ako sve bude u redu, a znam da hoće. Hoćeš li se udati za mene?“

Sve je postalo crno.

 

***

Gde sam? Šta se dešava? Strah me je da otvorim oči. Polako.

„Tea?!“  Kroz maglu sam čula Laru i Miju. Skupila sam hrabrosti i otvorila oči. „Budna je.“ Od sreće su zagrlile jedna drugu.

„Šta slavimo?“ pokušala sam da se našalim.

„Ne možeš da zamisliš koliko si nas uplašila.“ Lara se uozbiljila. „Uostalom šta si radila sama na autoputu?“

Sama?  „Htela sam da razbistrim misli.“ Verovatno sam dobro udarila glavu i umislila. Mora da je to.

„Zaboga, mogla si prošetati, ali ne ti uvek moraš da radiš kontra.“ Prokomentarisala je Mija.

„Dobro  sam zar ne?“ Bar mislim da sam dobro.

„Da, i to je najvažnije. Iz tog razloga ostavićemo te da se odmoriš, mada iskreno i nama je potreban odmor.“ Poljubile su me i otišle.

Sada sam stvarno sama. Nije mi smetala toliko ta samoća, koliko mi je smetala tišina. Naročito sada, kada su mi misli bile preglasne. Povredilo me je ono što sam videla. Bojala sam se da sebi priznam da sam ga zavolela. Poslednji put kada sam volela koštalo me je svega. Izgleda da je tako i ovaj put. Sve me je bolelo, svaka kost, mišić, čak i koža. Ne znam da li je to bilo zbog njega ili zbog toga što sam se zakucala u drvo, ali je podjednako bolelo. Poželela sam sve da zaboravim, ali nemoguće je zaboraviti osećaje koje je on budio u meni.

Probudio me je dodir ruke. Prepoznajem ga i kad ne gledam. Polako sam otvorila oči.

„Došao sam  samo da se uverim da si dobro, razumeću ako želiš da odem.“

„Idi.“

Krenuo je da izlazi, ali se vratio. Seo je pored mene na krevet, uhvatio me za ruku. „Ne mogu tek tako da odem. Ovo je sve moja krivica. Zbog mene se sve ovo desilo. Žao mi je zbog svega. Nisi zaslužila da ti to uradim.“

„Zašto nisi ostao?“

„Hteo sam, ali...“ Zastao je. „Mogu li samo na trenutak da legnem pored tebe?“

„Ne bih ovo trebala da uradim, ali možeš.“

„Hvala ti.“ Legao je i prebacio svoju ruku preko mene.

„Ali šta?“ Htela sam da dovrši svoj odgovor.

„Ali... plašio sam se da ćeš me mrzeti. Jer... jer trenutno ni sam sebe ne mogu pogledati u ogledalo.“ Prošaputao je.

„Kada te preko dana svet slomi, ti uvek dolaziš kod mene. Šta sam ti ja? Znam da ćeš reći prijatelj, al prijatelji ne rade ono što ti radiš. Zato te ponovo pitam, ŠTA SAM TI JA?“

„Moj dom.“ Naslonio je glavu na moje rame. I nekako su te reči bile dovoljne da razumem bol koju je nosio. Ali me nije voleo. Tako naslonjen na moje rame je zaspao. Nisam mu ništa rekla. Nisam ga dirala. Zatvorila sam oči i utonula u san.

 

***

„Šta ti radiš ovde? Imaš li imalo stida i srama. Mislio si da nećemo saznati šta si uradio. Izlazi, i nemoj više da sam te videla blizu Tee.“ Mija se drala iz sveg glasa, a Lara je samo posmatrala i potvrdno klimala glavom.

Nisam znala šta se dešava, ali sam mogla pretpostavti.  Osetila sam ljutnju u njenom glasu, nisam joj se smela suprodstaviti.

„Za sve si u pravu. Kriv sam. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je žao zbog svega.“ Ponizno je govorio. „Ne trebaš da brineš, neću joj prilaziti. I ovako joj ništa dobro nisam doneo.“ Otišao je.

Njih dve su mi prišle. „Doktor je rekao da možeš da ideš kući, ali da treba da miruješ bar dok otok ne spadne.“ Govorile su kao da se ništa nije desilo.

„Idemo kući.“

 

***

Tišina. Sada mi je samo tišina potrebna. Prerano sam to rekla. „Hej, Mija i ja idemo do grada, pa ako želiš možeš sa nama.“ Lara je ušla u sobu i kikotala se kao malo dete. „Ne želim. Idite vi.“ Lažala sam na krevetu okrenuta prema zidu. „Šta je bilo?“ Odbijala da se okrenem. Da je pogledam. Nisam mogla da čujem te 'jesam li ti rekla' reči. „Ništa, sve je u redu.“ Nisam čula kada je prišla, ali sam osetila kada je legla pored mene. Legla i zagrlila. „Isuviše te dobro poznajem da znam kada me lažeš.“ Nisam mogla da se pretvaram pred njom, suze su same krenule i jedna po jedna topila je jastuk pun tajni.

„Gotovo je.“

„Tea pitaću te nešto, a ti budi iskrena prema meni i prema sebi.“

„Pitaj.“

„Voliš li ga?“

„Da.“

„Koliko?“

„Zar je sad to važno?“

„Zašto ne bi bilo?“

„Zato što to nije bilo dovoljno da ga natera da ostane.“

Više ništa nije rekla. Ležala je pored mene sve dok nisam zaspala. Spavala sam sigurno pola dana.

Oči sam jedva otvorila jer su bile natekle od plakanja. Lara i Mija su stajale na vratima i posmatrale me.

„Želis li da te ostavimo?“ Ispravila sam se.

 „Ne, trenutno ne bih mogla da podnesem da budem sama.“ Prišle su i sele pored mene. „Ti znaš da nama uvek možeš sve da kažeš.“ Ćutanjem ništa neću rešiti.

„Dogodilo se ono što se uvek dešava. Ja sam se zaljubila a on nije.“ Međusobno su se pogledale, a zatim su pogledale mene. Mija je započela „Pusti ga, nije vredan, ne posle onoga što je uradio.“  Ali Lara nije mogla da se suzdrži a da ne doda „Osim ako ne želiš da pređem kolima preko njega!?“ To me je nasmejalo.

 „Ne, to neće biti potrebno.“

 „U pravu si. Nisi ga ti izgubila. Izgubio je on tebe. Tražiće te u svakoj sledećoj i naravno, neće te pronaći.“


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=381087

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Tvoja mana je što tražiš anđele među demonima. 5