I plafon je nebo,kad imaš sa kim da stvaraš zvijezde

Published on 01:25, 04/03,2020

Moja dnevna rutina upropaštena je kišom koja već danima pada. Osjeća se nostalgija u vazduhu. Kroz prazne sobe ove velike kuće odjekuju zvuci vjetra. Prozorima klize kapljice kiše, povremeno zadržavajući se na hladnom staklu u nadi da ću ih pustiti unutra. Zatim svojim dahom na staklu pravim maglu i jednom trenutku zatičem sebe kako ispisujem slova tvoga imena. Sve što dotaknem u tebe pretvorim. Kako bih ubila ovu monotoniju puštam muziku na telefonu. Ali svaka pjesma je u tonu ovog vremena. Onda ja izgubljena u sjećanju provociram suze, koje u inat meni kreću niz obraze. Sergej i Željko znaju da me ubiju s vremena na vrijeme. Moj (ne)mir prekida kucanje na vratima. Utišavajući muziku i bršući rukom suze uputila sam se ka vratima. Ne gledajući kroz špijunku mahinalno sam ih otvorila. Ugledavši njegovo lice nesvjesno sam ispustila telefon iz ruku. Osmijehnula sam se ne progovarajući ni rijeć. Spustio se da mi dohvati telefon ''Zar me nećeš pozvati da uđem?'' rekao je pružajući mi isti. Polako dolazeći sebi izgovaram ''O da, naravno. Uđi, uđi.'' Sprovela sam ga u dnevnu sobu i smjestila pored kamina. Privukla sam mu fotelju, sama, iako je insistirao da mi pomogne. ''Sjedi. Pristaviću čaj da se ugriješ. Mora da si se smrzao po ovom vremenu?'' Krenuo je da odgovori ''Mozda mal...'' ali sam ga prekinula. ''Brzo ću ja, ti ne mrdaj odatle.'' U kuhinji sam napunila šerpu vodom i stavila je na šporet. -Od kuda on ovdje, šta hoće od mene?-  su bila pitanja koja su mi prolazila kroz glavu. I u tom bunilu  opet su mi suze krenule. U iščekivanju vode i brisanju suza osjetila sam njegovoe ruke oko struka. Polako, ne okrećući se prema njemu sam ih sklonila od mene. ''Šta to radiš? Zar ti nisam rekla da ostaneš tamo? Idi.'' Odbijao je da posluša i samo me je okrenuo prema sebi. Njegovo lice se nalazilo samo par milimetara od mojeg. Pogledao me je u oči. ''U tvojim očima je oduvek svega bilo sem suza, odkud one sada?'' Okrenula sam se da završim sa čajem. ''Bilo ih je i prije. Samo što ti nisi bio tu da ih vidiš.'' ''Daj prestani. I sama znaš da u nijednoj nisam pronašao toplinu tih tvojih plavih očiju. I nijedne ruke me nisu nežno a istovremeni tako snažno grlile kao tvoje.'' Odbijajući da se suočim sa njegovim riječima uzela sam šolje i otišla u dnevnu sobu."Čekaj, zar ne želiš da me saslušaš?" Sjela sam u fotelju koja se nalazila naspram njegove. "Kad je trebalo da kažeš sve što imaš nisi, zašto bih sada?" Pogledao me je sa onim svojim očima, znate ono kad vas štene pogleda, tako. "Nema opravdanja za moje postupke. Sve sto sam radio bilo je nepromišljeno. Nisam ni sumnjao da cu te jednoga dana izgubiti na tako glup način. Ti si se samo isključila, kao da ti nikad nisam ni bio bitan." Njegove riječi me nisu dotakle, niti će me ikada dotaći nešto što dolazi od njega. Ili sam možda samo postala imuna na njegove riječi. Ali ne i na njegovo prisustvo. "Šta je bilo lutko, ostala si bez riječi?!" "Naravno da nisam, imam ih i više nego dovoljno, ali ne vrijedi da ih trošim na tebe." Vidjelo se po njegovom licu da mu je zasmetalo to što sam rekla. "Ali ako ti je bas stalo da cujes, evo reći ću ti. Onog dana kad si mi rekao da ne možeš više i da ti treba prostora moje sve je palo u vodu. Trudila sa  se i više nego dovoljno da bih zaslužila takav kraj. Ali eto, ne znam šta drugo da ti kažem. Da ti pričam o mojim osjećanjima je uzaludno, jer ti nemaš srca da bi ti shvatio."
"Čekaj, pa ti misliš da mi nije stalo. Ja sam otišao jer sam mislio da te povređujem. Tačnije znao sam da te povređujem, svaki put kad ti se nisam javio ti si brinula. Svaki put kad si očekivala neku lijepu riječ od mene nisi je dobila." Prekinula sam ga i nastavila "Svaki put kad sam htjela da samo sjedimo na klupi pored mora ti si uvijek imao obaveza. Svaki put kad sam htjela da samo ležimo na krevetu i da pričamo o stvarima koje su nam se dogodile preko dana ti si morao da gledaš utakmicu. Dovoljno ili da nastavim?!?" Gledao me je zbunjeno ali je znao da sam u pravu. Bilo mu je krivo zbog svega što je propustio. Ustao se, uzeo ćebe koje sam bila namjenila njemu, pomjerio je fotelju, raširio je ćebe na tepih pored kamina, nabacao jastuke sa sofe i legao. "Hajde dodji." pružio mi je ruku koju sam rado prihvatila. Povukao me je i našla sam se tačno u njegovom zagrljaju. "Šta ovo izvodiš?" "Lezi i gledaj u plafon." "Ovo je suludo." "Nije, gledaj i zamišljaj zvijezde. I daj mi tvoj telefon." Dala sam mu ga sa čuđenjem. Pustio je moju omiljenu pjesmu. Zagrlio me i poljubio u glavu. "Znam da ovo ne nadoknađuje izgubljeno vrijeme to je sada jedino sto mogu u ovom trenutku da uradim za tebe." "Sasvim je dovoljno. Za pocetak. Ili nastavak." 


Da imaš otrov na usnama svejedno bih te ljubila

Published on 13:51, 04/01,2020

Dva sata posle ponoći. Zvoni mi telefon. Broj nepoznat ali ipak se javljam. 
"Halo."
"Molim te ne prekidaj. Samo me saslušaj."
"Da li znaš koliko je sati?"
"Znam, ali molim te me saslušaj."
"Jesi li ti to pijan?"
"Jesam, ali od ljubavi za tobom."
"Laku noć."
"Ne, ne. Čekaj. Samo pet minuta."
"Imaš dva."
"Veruj mi nećeš zažaliti."
"Hmm zažalila sam onog dana kad sam te upoznala."
"Sve si pogrešno shvatila."
"Nisam ja ništa pogrešno shvatila. Dovoljno je što si dopustio da drugi imaju uticaja na našu vezu."
"Dozvoli mi da objasnim."
"Vreme ti polako ističe."
"Znaš kako se mesec i zvezde vole? 
Mislio sam da će i naša ljubav biti takva..
Ali ti si otišla. Ne znam da li ti je bolje bez mene. Ne znam hoće li meni ikada biti bolje bez tebe. Ali znam jedno, I za ovo jedno te molim.  Ne daj da nam umru uspomene.
Ne briši nam slike. Ne briši nam poruke. Ne briši mi broj. Pusti da te s’ vremena na vreme podsetim kakva je to ljubav bila prava u pogrešno vreme. Otvori oči, I pogledaj u dubinu svoje duše koju znam da imaš.
I ako ti budem ikada nedostajao, makar na milisekundu, ako ti bude zafalilo nešto u životu, a to budem ja moj broj će biti isti adresa takodje. Naše omiljeno mesto, biće isto. Samo nemoj, molim te nikad nemoj to da prećutiš. Možda je bolje da se u pogrešno vreme mi pravi volimo nego da se ne volimo nikad. Bolje je da tada budemo pravi. Ako me volis i dalje nemoj ne oklevaš, molim te znaš da sam ja bio i ostao tvoj. Sad i zauvek."
"Volela bih da mogu da ti kažem da te ne volim..."
"Ali, znam da uvek postoji ono ali.."
"Ali.... ja bih radije spavala sad."
"Ja bih najradije da sam sad pored tebe. Da ležimo zajedno zagrljeni."
"Pa ti dodji."


I da ponekad boli te koliko volim te od bola bi umrla

Published on 14:05, 03/31,2020

Moram ti odati priznanje. Nisam očekivao da ću te ovako brzo zavoleti. Nije mi bilo ni na kraj pameti da ću ležati noćima budan i misliti o tebi na  načine koje ni sam ne razumem. Nikada nisam upoznao nekog ko će me navesti da se ovoliko preispitujem. "Šta sam uopšte radio pre nego što sam te sreo?"  Znam da je možda i pogrešno vreme, ali duboko u u ovom buntovničkom srcu mom želim da budeš prava. Univerzum me je nekako usmerio ka tebi. I u startu je to bila neverovatna magnetna privlačnost da je nemoguće da si trebala da budeš samo neko u prolazu. 
Jednom prilikom su me pitali šta je za mene dom. I sve što mi je u tom trenutku padalo na pamet si bila ti. Ti i taj tvoj ludački osmeh koji bi i astronaute naveo da zvezde traže na Zemlji. Jedina si zbog koje bih želeo da me u moru drugih talasi dovedu baš do tebe. Hemija između dvoje ljudi je najčudnija nauka od svih. Zaljubio sam se u tebe zbog milion nekih malih stvari koje nisi ni znala da si radila. Shvatio sam da ljubav ne čini stvari jednostavnim, već vrednim. A ja, ovako ludo zaljubljen ne mogu priuštiti sebi da te izgubim.


Zajedno nikada nećemo biti izgubljeni između želja i strahova

Published on 15:25, 03/30,2020

 U trenutku se samo stvorio ispred mene. Ne znam kako niti odakle. Nije mogao da zna da ću biti baš ovde, na našem mestu. Baš u ovom trenutku.

 Želim da ga zagrlim. Želim da omota svoje snažne ruke oko mene i poljubi me i da mi jedan zadnji trenutak. Želim da zarije svoje prste u moju kožu i privuče me uz sebe kao da me ne može imati dovoljno. Sebična sam. Želim to iako me slama. Umesto toga, ustajem. Odlazim. Iako svaki delić moga tela želi da ostane.  Ne stižem daleko. Već osećam njegovu ruku kako hvata moju.

 "Nikada ti nisam rekla da moje ruke oko tvojih leđa nisu bile samo zagrljalj. Bile su držanje celog sveta u tim trenutcima. Tada sam se osećala najsigurnijom I najsrećnijom. Ko zna kakav bi smo svemir sagradili samo da smo uspeli da potrajemo. Znaš, nikada ti nisam rekla kako bez tebe ne umijem. I onoga dana kad si odlučio da odeš samo sam ćutala I gledala. Gledala kako ti bez mene umiješ." Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću ovo moći izgovoriti a da mi se oči ne napune suzama. A opet reči su same izlazile.

Nisam mogla da protumačim njegov izraz na licu. Neko kao što je on ne odaje svoja osećanja tek tako. Ali njegove oči su bile pune nekog nemira. "Zašto si mi prećutala ovo?" Upitao me je stavljajući svoje ruke na moja ramena. "Zašto si ti odlučio da odeš?"  Par minuta nije progovarao ništa. U jednom momentu je pognuo glavu I privukao me k' sebi. "Verovao sam da radim pravu stvar." Izustio je kroz skoro pa nečujni jecaj. "Hej.." pokušala sam nešto da kažem ali nekako nisam uspevala da nađem odgovarajuće reči. Iako mi je izgledalo kao da treba da ga pustim, ja sam ga svom snagom držala. Znam da mi je prošli put ostavio samo rane, ali koliko god odbijala sebi da priznam, jednostavno je. Sve vreme ovog sveta želim da provedem sa njim. Nekako sam se izvukla iz njegovog naručja I stavila mu moje ruke na lice. Palčevima sam mu obrisala suze. "Hej, sve će biti u redu." Iako ništa nije bilo. "Zar me ne mrziš?"  Upitao me I dalje odbijajuci da me pusti. "Stvarna istina je da te ne mrzim. Iako ne znam čime si zaslužio da bude tako." Na njegovom licu pojavio se blagi osmeh. Sledeće što sam osetila su bile njegove usne na mojima. 

Tada, u tom momentu sve ono što sam mesecima unazad pokušavala da zaboravim se ponovo vratilo. Koliko god taj poljubac kratko trajao meni se činilo kao da je večnost. "Voleo bih da ovo može da traje zauvek." Rekao je dok me je gledao direktno u oči. Poljubio me je još jednom pa nastavio. "Moram ti priznati nešto." "Reci." "Strah me je, nikada se nisam ovako osećao zbog nekoga. Stalo mi je do tebe. Ne znam da li ću ikada sebi oprostiti što sam te ostavio tako. Zbog moje slabosti I ovog glupog ponosa koji mi nije dao da se borim za tebe. Od takvih kao što si ti, ne dižu se ruke. Takve kao što si ti se čuvaju kao poslednja sreća bez koje nema života. Nemoj se ljutiti na mene što ću te često doživljavati kao čudo. Oprosti mi molim te zbog svega kroz šta si morala sama da prolaziš." Nije mi bilo svejedno. Reči ne mogu tek tako izbrisati prošlost. Previše je strahova u meni da volim, a još više da ne volim. "Oprostiću ti, ali samo ovaj put." Rekla sam pomalo ljutito. "Nemoj da zažalim zbog ovoga." Nasmejao se i poljubio me. "Nećeš, obećavam." Ništa mi nije bilo draže nego videti njegov osmeh.



Vredno cekanja

Published on 12:04, 03/30,2020

"Zasluzujes nekoga ko ce te stvarno cijeniti."
U delicu sekunde, ne razmisljajuci o buducim posledicama, privukao je k sebi I poljubio. 
"Ne, ovo nije u redu."
Rekla je pokusavajuci da se istrgne iz njegovog narucija. Ali joj to nije polazilo za rukom.
"Ovo je jedina ispravna stvar koju sam uradio cijelog dana."  Ne dozvoljavajuci joj da se oslobodi poljubio je jos jednom. U njenoj glavi su se motali razni scenariji, ali njeno srce joj je govorilo da je bas ovo u redu. Pa cak iako su iz njenih usta izlazile drugacije reci.
"Da li ces prestati da me ljubis?"  "Bez dozvole." Dodala je po malo ljutitim tonom.
Nije mu trebalo mnogo da ukapira da joj se dopao taj poljubac.
"Slatka si kad si ljuta" Rekao je polako pustajuci je, al opet hvatajuci je za ruku. "Dodji, sedi ovde." Pokazao joj je slobodno mesto pored njega koje je bilo namenjeno za nju. Sa dozom opreza sela je malo dalje nego sto je on planirao. Ali je odlucio da igra njenu igru. "Ovako je dobro." Rekla je usmeravajuci pogled ka njegovom. "Za sad neka bude". Uzvracaju ci joj poglede zauzeo je pozu naspram nje . Opet su se nasli oci u oci sa malom razdaljinom. Razne misli su mu se vrtele po glavi ali nije ovako daleko dosao samo da bi sada odustao. "Zasto me tako gledas? Upitala ga je. "Kako?" Nasmijao se. 
Mogla je osjetiti njegov pogled. Kao da joj prstima seta po kozi. "Pa znas, tako. Ocjecam se po malo neprijatno." I dalje ne skidajuci pogled sa nje odlucio je da joj se malo priblizi.  Sa njenog lica sklonio je pramen kose koji mu je smetao.  "Ja... jednostavno.. mislim da si ti prelijepa." Osmjehnula se, ali osmjehom nije mogla da sakrije crvenilo na obrazima.  Taj njegov dodir u njoj je izazivao treperenje. "Cekaj!?" Rekla je zaustavljajuci njegovu ruku. "Objasni mi sta je ovo? Kuda ovo vodi?" Privlaceci je k sebi obavio je svojim rukama. /Negove ruke kao da su stvorene ta mene. / pomislila je. "Mislim da sam zaljubljen u tebe, I to me plasi." Pokusavala je da sakrije osmeh sa lica ne zeleci da mu stavi do znanja koliko ju je to ucinilo srecnom u tom momentu. "Mislis?" Pitala ga je, sada malo ozbiljnijim tonom. "Ne mislim, znam. Znam da sam lud za tobom jos od prvog dana samo to nisam hteo sebi da priznam." Odgovorio joj je sa dozom strah. "U redu. Moram priznati da ni ja nisam ni malo imuna na tebe." Osjetio je neko olaksanje u grudima. Samo mu je to trebalo. "Mogu li da te poljubim?" Pitao je uzimajuci u obzir predhodni put. "Pa sta cekas?"


Neki zagrljaji sluze da ozdravis

Published on 02:23, 03/30,2020

Iskren da budem nisam je odmah zavoleo. U pocetku mi se cinila hladna, drska I pomalo odbojna. Vremenom se ne nesto promenilo u meni. Negde izmedju pogleda I dodira ja sam nju zavoleo. Onih pogleda zbog kojih bi mi kolena klecala svaki put kada bih je ugledao. Oda kada nam se u pola pesme pogledi sretnu I u tom momentu kao da mislimo isto. Zavoleo sam je negde izmedju osmeha I zagrljaja. Znate onog "drugarskog" ne pustaj jos zagrljaja. U tim zagrljajima bi se moji nemiri I buke pretvorili u tisinu. I bez obzira koliko se ona cinila hladna, njen zagrljaj ce mi uvek biti najtopliji. Posle toga meni ništa više ne treba.


Lud je onaj koji je mogao, a nije te voleo

Published on 01:41, 03/30,2020

"Ovo zvezdano nebo I ti je sve sto mi treba u zivotu." Rekao sam dok sam kraickom oka pokusao da uhvatim njen osmeh. "Samo ti I ja I nista vise" rekla je kroz osmeh. Kako sam ja samo srecan covek. Pomislio sam dok stavljao glavu na njene grudi. Da li je moguce da srce ove zene kuca samo za mene?
"O cemu sad razmisljas?" Pitala je prolazeci mi prstima po kosi. Lagano podizuci glavu poklonio sam joj jedan poljubac kao pecat ovog  trenutka I ne razmisljajuci rekao sam joj. "O tome kako bi moj zivot bio prazan da tebe nisam sreo. I pitam se kako sam do sada ziveo bez tvojih poruka za dobro jutro I laku noc. Tvoji osmesi su mi ulepsali zivot. Ti si mi ulepsala zivot. Zbog tebe sam bolji covek." " Ne bleso, ti si ulepsao moj zivot." Rekla je grleci me jako I dodala. "Da mi je jos dva zivota sa tobom bi ih provela bas ovako, u tvom zagrljaju I slusajuci tvoj glas."
Kako  bih ikada mogao odustati od nje. Cini mi se da bi to bilo kao da odlazim od samoga sebe. "Gledaj, zvezda padalica. Brzo zamisli zelju." Rekla je sva uzbudjena. "Hajde sta cekas." Nasmejao sam se I poljubio je. "Ludice, sve moje zelje su vec ostvarene." Zarlio sam je I tako grleci je rekao. "Samo sam tebe zelio u zivotu. A moja se zelja ispunila. Sada ostavljam te druge zelje da se ispunjavaju onome kome su potrebne. Jer sve sto je meni ikada bilo potrebno nalazi se u mojim rukama".  


Nije bitno da li ću se zaljubiti u đavola sve dok me voli kao što voli pakao.

Published on 14:14, 10/22,2018

Bio je mrak. Ne sjećam se tačno koliko je sati bilo ali znam da je bio mrak. Po ko zna koji put odvojila sam se od mase. Veliki broj ljudi u jednoj prostoriji me guši. Pronašla sam mjesto na kojem ću biti sama sa svojim mislima. Mislima koja se u nekim trenutcima bespotrebno gomilaju u mojoj glavi. Pokušavala sam da sredim te stare kutije pune sjećanja na ljude i stvari koje već odavno nisu dio mog života. Dal' mojom ili njihovom željom ne znam, ali nisu tu. 
''Zašto sjediš sama ovdje?'' klasifikaciju mojih misli prekinuo je dobro poznat glas. Glas koji zaustavlja svaku funkciju u mom mozgu i svaku operaciju u mom tijelu. Pogledala sam ga i istog momenta se osmjehnula. ''Ne znam'' rekla sam i nastavila. ''Ne mogu da budem tamo.'' Sjeo je pored mene i nastavio sa pitanjima. ''Zašto? Šta nije u redu?'' Odmahnula sam glavom i slegla ramenima. ''Samo da znaš da ja ne čitam misli.'' Nasmijala sam se tome jer se i on smijao dok je to govorio. ''Ma nije bitno.'' Izbjegavala sam da odgovorim ali on je bio uporan. ''Ako misliš da ću odosutati lako varaš se, a sada mi fino ispričaj.'' Pogledao me je blago se osmijehnuo a zatim me uhvatio za ruku. ''Dobro, ali nemoj da se smiješ zbog onoga što ću ti reći.'' ''Dobro neću.'' ''Ne znam da li si ikada imao osjećaj da ne pripadaš negdje? Ne u smislu da si višak, već da to nije mjesto gdje bi trebao biti.'' Klimnuo je glavom kao znak potvrde. ''Pa vidiš draga moja ti i ja smo slični.'' Pogledala sam ga zbunjeno. ''Kako?'' Nastavio je. ''Ni ja ne mogu da budem tamo dok je moja polovina negdje drugo.'' Nasmijala sam se toj njegovoj konstataciji. ''Mislim da nije fer, natjerala si me da obećam da se neću smijati tvojim riječima sa sada se ti smiješ mojim.'' '' Uh izvinite mladiću ako sam vam se malo podsmijavala, vjerujte bilo je od srca.'' Čak se i on nasmijao tome, a zatim mi je uhvatio drugu ruku i rekao. ''Imam jedan problem i ne znam kako da ga riješim.'' Hmm čudno pomislila sam, od kud sad to. ''Kakav problem? Hajde reci možda mogu da ti pomognem.'' ''Naravno da možeš. Pa problem je u suštini ljubavni.'' Iskerna da budem nisam pomislila da on može da ima takav problem. I to me je navelo da nesvjesno prevrnem očima. ''Pa dobro, u čemu je problem tačno? U tebi ili u njoj?'' Nasmijao se. ''U tebi!'' Inenadila sam se njegovim odgovorom i ubijeđena da sam pogrešmo čula ponovila sam. ''U njoj?'' Ali on je bio siguran. ''U tebi!'' Mahinalno sam trgnula svoje ruke iz njegovih i odmakla se. U istom trenutku se ustao i on i ponovo me uhvatio za ruku. Bio je odlučan u namjeri da me ne pusti da odem. Iako mi u tom trenutnu nije padalo na pamet da idem bilo gdje. Stajali smo tako desetak sekundi, plašila sam se da se okrenem prema njemu. Da ne bude neke zabune, nisam se ja plašila njega niti toga šta bi on mogao da uradi, već sam se plašila sebe. ''Nemoj da ideš molim te.'' Lagano je prišao, uzeo je moje ruke i stavio ih oko sebe, jednom svojom rukom me je privukao k sebi a drugom mi je privukao glavu na svoje grudi. Bila je tik uz njegovo srce, toliko blizu da sam mogla da čujem kako mu srce ubrzano kuca. To je bio momenat kada je cijeli svijet stao i nestao na tren, ostali smo samo mi. Zaleđeni u vremenu.  ''Nisam bio siguran kako ovo da ti kažem, ali ti si moja druga polovina. S tobom sve je bolje.'' Nisam htjela da prznam sebi da sam znala i da je on znao isto od prvog dana, od prvog pogleda, prvog osmjeha. ''Mislim da si i ti moja. I nešto mi govori da sam ja sasvim sigurno zaljubljena u tebe.'' Nasmijao se. ''Ne možeš da vjeruješ, ali sada si me učinila najsrećnijim čovjekom na svijetu.'' ''Zar je to moguće?'' pitala sam ga kroz smijeh. ''Itekako.'' Zastao je na sekundu a zatim je stavio svoje ruke na moje lice i pitao me ''Kada si tačno znala?'' Nisam dozvolila mislima da ispletu bespotrebnu mrežu svih predvidivih odgovora jer se nisu podudarale sa mojim srcem, a znala sam odavno. ''Znaš, imao si me od prvog susreta. Imao si me u tom prvom pogledu, sa tim smeđim očima. Sa tim besprekornim osmijehom. Sa tvojim velikim srce i širom otvorenim rukama.'' Jos jedan osmijeh. A onda, onda se njegovo lice pocinje približavati mom. Tada me je prvi put poljubio. ''Nisam znao da sreća može da bude ovako luda. Tišine sa tobom su bolje od tuđih najlepših reči.'' 
 Svu moju sreću mogu staviti u tom vremenu provedenom sa njim. Bez obzira kakav problem me čekao, koliko ljuta bila on bi uvijek umio izmamiti osmijeh na mome licu sa jednim ''Ratujemo li i dalje?'' I tada baš u tom trenutku, svi ratovi bi utihnuli i zavladao bi mir. 
 
 
 
https://www.youtube.com/watch?v=vFD2gu007dc


Gubi onaj ko želi čvrsto da drži, dok trči za onim koji rado pušta...

Published on 12:30, 09/01,2018

Ceo dan je bio ispujen nekim nemirom. To me je nekako navelo da se odvojim od ljudi, da harmonizujem misli. I možda bih uspela u tome od on nije odlučio da se pojavi i od svih mesta gdje je mogao da sedne, odlučio je da sedne baš pored mene. ''Smem li da sednem pored tebe?'' Pogledala sam ga zbunjeno. ''Mislim da si sam sebi dao dozvolu.'' Nasmejao se. ''Treba li ti nešto?'' pitala sam ga već vidno uznemirena njegovim dolaskom. ''Češkaj me.'' Rekao je kroz blagi smešak. ''To će nešto promeniti?'' ''Izlečiće me.'' ''Baš me zanima šta to češkanje može da izleči?'' ''Uopšte nisi romantična.'' ''Pa zar bih trebala da budem?'' ''Izlečiće mi dušu.'' ''Od čega?'' ''Od tebe budalice.'' ''Od mene?'' ''Da, da od tebe.'' ''Kako?'' ''Nedostajala si ovom mom srcu.'' ''A jel'?'' ''Oo da.'' ''Sad si se setio?'' ''Ne, sad sam shvatio.'' ''Šta si tačno shvatio?'' ''Pa prvo je da mi je nedostajalo sve u vezi tebe. Tvoj osmeh, tvoje poruke, gnjavaža bespotrebnim sitnicama, tvoje oči, ti!!'' ''Zar ne misliš da je malo kasno?'' ''Draga, za lubav nikad nije kasno.'' ''Zašto si onda otišao?'' ''Nisam znao da odlazim, a to je najgore. Otići od tebe značilo je hodati mrtav.'' ''Ali si ipak otišao.'' ''Jesam, i žao mi je zbog toga.'' ''Sam si tako izabrao.'' ''Da, a sada biram da me češkaš.'' ''Ne, ozbiljan sam. Češkaj me.'' ''Dobro.'' ''E da, još nešto.'' ''Kaži.'' ''Obećaj mi da ćeš me češkati celoga života.'' ''A ti mi obećaj da nećeš opet otići.'' ''To ti obećavam. Navukla si me na svoje ludilo, veštice.''


Bas bih htjela da te volim...

Published on 08:19, 08/15,2018

Ne mogu da kazem da te volim.
Obozavam te taman toliko da mogu da zaspim sa osmjehom na licu zbog tebe. Znas, uhvatim tako sebe cesto da sam nasmijana sa tobom. Uhvatim sebe kako se smijem dok ti posmatram usne i upijam svaku rijec koju izgovoris, kao i tvoje navike, ono sto volis i ono sto te nervira. Ne bjezis ti od mene koliko ja bjezim od tebe, ali gdje god krenula ti se jednostavno pojavis.  Volim kad si tu, i koliko god se plasila ljubavi neke nevidljive niti me za tebe vezu. I nikad, ali bas nikad ne pozelim da ih prekinem. Znas ponekad pozelim da te zagrlim i da te svakog puta grlim sve jace. Mozda ce zvucati glupo, ali ja ne zelim da te ljubim, zelim da gledam taj tvoj osmijeh svaki dan. Zelim da budes moje proljece, ljeto i zima i sve moje godine. Zelim da sva poznata i nepoznata mjesta pamtim po tebi, i da im se ponovo vracam sa osmjehom. Htjela bih ti reci koliko mi znacis, ali ne mogu, samo bih ti rado dala ruku da me odvedes negdje van grada. Daleko od svih zavidnih pogleda jer ne zelim da znaju za tebe i da mi te pokvare. 
Dozvolila bih ti da me diras po kosi iako to ne volim jer se sva najezim. Ali eto tebi bih to dopustila. Znam da umijem da budem nepodnosljiva i da se ponasam kao dijete, ali to samo zato sto mi znacis kao niko do sad. Izludjujes me. Da, na svaki moguci nacin. Ali opet ne mogu da ostanem imuna na taj tvoj sarm. Oo da, i ta dva svemira koja vidim kad god te pogledam me ocaravaju. Imas oci boje haosa.
Zelim da budes moja tvrdjava, moje utociste i moj spas. Zelim da znas da nikada necu odustati od tebe pa i onda kada ti odustanes od mene. Za neke stvari se treba boriti, a nekako mislim da si vrijedan te borbe. I zelim da te volim, da te grlim i ljubim kao da ne postoji niko na ovom svijetu. 


U kom se beskraju gubis i da li cvrsto grlis sve sto volis?

Published on 18:43, 08/06,2018



Sedeo je na korak od mene i drzao me cvrsto za ruku. Nisam mogla da ne pomislim kako bi bilo divno drzati tog coveka celog zivota za ruku. I ne pustiti ga, nikada. Ubrzo su moje misli prekinule njegove reci. “ Pazi ako te zavolim, bas cu da te volim.” Zacudjeno sam se nasmejala. “Bas, kazes?” Na njegovom licu se nacrtao osmeh, od uva do uva. “ Da! A sad dodji.” “Zasto?” “ Pa da te zagrlim!” “ Pa grlis me ceo dan.” “ Mozda ali sada zelim da odmorim dusu.” Ustao se i privukao me k sebi. Nasmejala sam se. “Kako?” Uzeo je moje ruke i stavio ih oko svoga struka. “ Pa fino, ja te zagrlim ti dises.” Nisam mogla da se jos jednom ne nasmejem. “ Pa onda ja vec danima odmaram dusu!” Pogledao me je i poljubio u celo. “Zagrljaj je nesto najlepse sto ti mogu dati, to je kao da ti dajem sebe.” “ Veruj mi da mi je to sasvim dovoljno.” “ A sta ako ti kazem da si meni ti dovoljna. Samo ti!” “Rekla bih ti da me nikad ne pustas!” Zaglio me je jos jace. “ Ali sta ako nas vreme rastavi?” Upitao me je i napravio tuznu facu. “Mi cemo se onda boriti protiv vremena.” “Svidja mi se kako razmisljas!!”


Gledao sam te kako se gleda more krajem leta

Published on 21:10, 08/02,2018

 

Pustio sam tvoju ruku da isklizne iz moje. Mozda nisam trebao. Ne mozda, vec samo nisam trebao. Bila si poslednja nada mog dugo ocekivanog spasenja od samog sebe. Vidis, covek sam sebi naudi onda kad pomisli da radi nesto za necije dobro. A ja sam mislio da ce ti biti bolje bez mene. Znam, nije bilo na meni da donesem takvu odluku. Ali bio me je strah. Cega sigurno se pitas? Sebe, bio me je strah sebe. Sebe pored tebe. Mislio sam da cu da te povredim svojim promenama, svojim ludim ponasanjem i da te ugusim svojom ljubavlju. Al’ brzo sam shvatio da sam takav postao zbog tebe i za tebe. Lutko, pre tebe nisam obracao paznju na sitnice, kao sto je taj tvoj prokleti pamen kose koji ti stalno stoji na levoj strani lica i ne da mi mira. Svaki put sam pozeleo da ga sklonim i sada bih sve na svetu dao da mogu to da uradim. I dalje ne shvatam sta se dogodilo sa nama. Kako sam mogao da te pusitm, tebe, jedinu zbog koje je sve imalo smisla. Dan kad sam te sreo, sve tisine sa tobom, ti. 


Oprosti sto sam ti pokazao da “zauvjek” traje suvise kratko

Published on 21:47, 07/11,2018

Ta zena je bila pravi izazov za one koji nisu umjeli sa njom. Snazna poput najjace oluje, al opet bi u mojim rukama bila poput   djeteta. Uvijek sam cinio sve samo da se osjecala sigurnom. Kad bi se svijet okrenuo protiv nje znala je da kom mene uvijek ima svoju mirnu luku. Priznajem, ni jedna do sada mi nije pomutila um, i ucinila da gunim razum. Osim nje. Nje koja tako tvrdoglava, pomalo sarkasticna, nervozna, je ucinila da ovaj obican smrtnik osjeti kako je to biti besmrtan. Jedina znog koje sam izgubio razum. I dalje ga gubim, zbog njenih ludackih plavih ociju i zbog njenog luckastog smijeha koji pomjera sve granice ovog univerzuma. Moj cijeli svijet moze da stane u njoj, ustvari koga ja varam ona je moj cijeli svijet. Pa sta i da smo se nasli u pogresno vrijeme ako smo mi pravi. Ako smo ja i ti sve ono sto smo nekada jedva cekali? Mislim, ti to i jesi. A ja sve sto zelim je da gledam kako ti vjetar mrsi kosu. Kako se mrstis dok ti suncevi zraci plesu po licu. Da te nasmejem kad se naljutis na mene jer sam nesto namerno zaboravio samo da bih mogao da te razljutim poljupcima. Zelim da te zauvek drzim za ruku i da te vodim sigurno kroz ovaj nemilosrdni svet. Da ti brisem suze sa tog prelepog lica. Da budem tvoj razlog isto kao sto si ti moj. Da te volim. Da me volis.


Moje si nebo, moje sve, ko prvog dana volim te...

Published on 16:51, 07/02,2018

Nekako mi se čini da se prvim ljubavima već unapred zna kraj. Da su na neki način u ovom univerzumu zapisane kao propale, ali večne.  Ali dosta o mom filozofiranju nego da krenem iz početka.
Sve je počelo još dok smo bili deca.  U prvom razredu je sedeo je par klupa od mene, i nikada neću zaboraviti kada bi se okrenuo iz prve klupe i samo se osmehnuo. Vjerujte da bi mi taj osmeh i danas popravio dan.  Ubrzo mi je taj osmeh postao najbolji prijatelj. Unarednih par godina bili smo sve, od prijatelja, do ljubavnog para I danas ništa. Uvek je umeo da me iznenad I da sve ono što sam slušala o njemu da demantuje svojim gestovima. Bio je I ostao moje sve. Za njega sam uvek imala vremena čak I kada bi me pozvao u gluvo doba noći brat bi me pokrivao samo da bih vidjela na kratko.  Jednom prilikom nisam htjela da izadjem sa njim, jer žensko k’o žensko uvek drami I mudruje, zapretio je da će doći da me izvuče iz kuće pa makar me preko ramena nosio. Za našu vezu nije niko znao,osim mog brata koji je nešto naslućivao, aI’ nisam marila za to. Bitno mi je bilo sam da smo zajedno. Kao I svaki muškarac I on je imao dve strane, onu dobru I onu manje dobru.  Ali ja sam samo vidjela onu dobru, pa čak I kad je izlazio I sa drugim devojkama. Naš odnos je bio pomalo nedefinisan, al’ opet kažem nisam marila jer bi se posle svake devojke uvek vraćao meni. Tada mi je to izgledalo prihvatljivo. U srednjoj školi je već počeo da se menja. Kao da je postao imun na ljubav, a ja sam ga I dalje volela svim svojim bićem. I nikada nikome nisam umela da objasnim kako je to voleti nekoga ko zapravno nije u celosti vaš. Kako su godine prolazile moja ljubav prema njemu je bivala sve jača I jača I nikada nisam požela drugog momka da imam pored sebe. Samo su njegove ruke mogle da budu isprepletene sa mojima I samo su njegove usne mogle da ljube moje usne.  Kao što već rekoh sve se promenilo početkom srednje škole. On je našao devojku I ja sam počela da gubim veru u njegovu ljubav, premam meni. Međutim ponovo su počele da mi dolaze poruke od njega. U početku je bilo odgovoriću mu samo na jednu do momenta kada samo počeli ponovo da se viđamo. Ovoga puta baš niko nije znao za nas, niti smo davali povoda bilo kome da posumnja. I da jedan mali detaljčić što sam zaboravila da spomenem, on je celo to vreme I dalje imao devojku. Naša viđanja su I dalje bila konstantna, sve do početka fakulteta kada smo počeli da se viđamo  vikendom I to uglavnom kad smo bili bez obaveza. Počela sam da radim tokom prvog semestra I on bi dolazio da me iznenadi na mestu gde sam radila. Da kažem da je to bilo ono demantovanje o kojem sam pričala. Sve je proticalo u najboljem redu do momenta kada sam trebala da krenem za Ameriku. Naravno kao svaka zaljubljena devojka očekivala sam da će mi makar poslati poruku  za srećan put, ali to se nije desilo. Mislim da sam I ja par puta poželela da mu ispišem roman ne poruku ali sam shvatila da sam samo ja ta koja se trudi, I to previše. Amerika mi je dala vremena da razmislim o svemu, ali ne mogu da kažem da sam odustala od njega, samo sam možda prestala da se nadam da će ta poruka nekada stići. I danas kada gledam na sve to ne kajem se ni zbog čega. Dok je druge možda ljubav učinila slabijima mene je učinila jačom.  Još uvek ga nisam zaboravila, ali sam poželela da dam novoj ljubavi šansu. Nekome ko će znati da ceni mene I moje sve.


Valjda nikada ne zaboravljamo trenutke u kojima smo gubili razum..

Published on 09:04, 07/02,2018


''Hajde, imaš  pet minuta da se spremiš. Vodim te na jedno mjesto. I molim te bez pod pitanja jer ti neću reci gdje idemo'' Tako je i bilo . Iako je bilo jedan poslije ponoći izašla sam za manje od tri minuta. Naravno iznenadjenje ne može da prodje bez poveza preko očiju. Odvezao me je negdje. Cijeli put nije progovarao ni riječ a ja se nisam usudjivala da pitam bilo šta. Nakon bilion sati vožnje kako mi se učinilo stigli smo na misteriozno odredište. Polako mi je otvorio  vrata uzeo za ruku  i davao mi instrukcije kako bi došli do mjesta na koje je htjeo. ''Sad možeš da skineš povez.'' Laganim pokretom sam to i uradila. Muk. ''I? Svidja li ti se?'' ''Da. Predivno je.'' Na mjestu na kome sam stajala vidjeo se cijeli grad. ''Ali to nije sve. Dodji.'' Uzeo me za ruku i krenuo još malo naprijed. Tamo nas je sačekao noćni piknik. Bilo je savršeno, od svijeća koje su okruživale ćebence na kome su se nalazile moji omiljeni slatkiši i moje omiljeno piće. I naravno pogled na svjetla grada kojeg je obasjavalo zvezdano nebo. ''Samo da znaš da je ovo vrijedno izlaska u jedan sat poslije ponoći.'' ''Tako sam i mislio. Hajde dodji, sjedi.'' U jednom momentu smo legli i posmatrali zvijezde. Osjećala sam se sigurno pored njega. Kao da smo bili sami nas dvoje na cijelom svijetu. ''Sada možeš da zamisliš želju.'' Rekla sam mu to u momentu dok je prolazila zvijezda padalica. ''Nema više šta da poželim, sve što sam ikada htjeo je upravo pored mene. I ništa na ovom svijetu ne bi moglo da zamijeni ovaj trenutak sa tobom.'' Nasmijala sam se i pogledala ga. ''Što me tako gledaš kad je to tako. Ti si moja ljubav, moje sve. I ovo je ništa što ću još uraditi za tebe.'' Posmatrala sam ga još par momenata, htjela sam da zauvjek zapamtim ove trenutke njegovog ludila. ''Znaš, tebe niko nije više jedva čekao od mene.''


Sve je isto kao kad si ovdje bila, samo srce nekad stane.

Published on 07:30, 03/25,2018

Saznala je za tebe. Slučajno. Vidjela je našu fotografiju.  Kada me pitala ko si, rekao sam joj da si drugarica. Klimnula je glavom i rekla mi da se ni pored nje nisam ovako iskreno smješkao na slikama, da mi oči nisu sjajile. Rekao sam joj da griješi, probao sam da je uvjerim u suprotno, ali…žena je to. Osjeća. Onda sam joj priznao. Pričao sam joj o tebi. Da si divlja i da se ne vežeš,da se glasno smiješ i nikome ne ćutiš, makar se o glavi radilo. Da obožavaš čokoladno mlijeko, plazmu…da satima možeš da gledaš svoju omiljenu seriju ''Prijatelji'' iako si već pet puta odgledala sve epizode. Pričao sam joj o nama. Tačnije o meni, kako sam se osjećao dok si bila pored mene, a i dok si bila kilometrima daleko. Rekao sam joj da sam se toliko plašio svojih osjećana kad sam bio pored tebe. Plašio sam se onoga što sam mogao da postanem. Rekao sam joj da nisam mogao da budem u tvojoj blizini a da te ne poljubim. Vidio sam joj suze u očima, tiho je prošaputala da je ona sve suprotno od tebe. Nisam imao snage da joj kažem da mi je srce ostalo kod tebe, one noći. Rekao sam joj da upravo zbog toga svega što si ti bila i što jesi, nisam te tražio u drugima. Da je ona upravo zato suprotnost tebi. Nisam mogao rizikovati da mi se opet desi tako nešto. I vjerujem da nikada i neće, jer je sve moje ostalo kod tebe.


Iako si najveća laž, sve više mi fališ.

Published on 13:31, 03/24,2018

“ Večeras se oženio, nećeš ni pokušati poslati poruku? ” drugarica me pita.

“Idi ženo ti mu šalji poruke,  pusti me.”

“Znaš da bi došao,samo da ga pozoveš, došao bi odmah, ostavio nju.”

“Da, da, tako je, jeste…''

Drugarica ne prestaje.

“Smaraš me, pusti me, ne pričaj o tome.”

Sjedimo tako, pijemo, slušamo pjesme.Auto dolazi, koči toliko jako da su mi se noge odsjekle od straha. Čujem galamu. Izlazim da vidim šta se dešava…i ne vjerujem. On. U vjenčanom odjelu, sa rakijom u ruci, pruža mi flašu, ubijen od alkohola i govori mi:

“Aj da nazdravimo za moju sreću, ajde.”

“Idi kući, pijan si.”

“POGLEDAJ ME U OČI, NAZDRAVI MI, ZA SREĆU. S NJOM, NE S TOBOM. NAZDRAVI MI ZA SREĆU SA DRUGOM ŽENOM KOJA NISI TI. AJDE, MOŽEŠ LI?!”

“Smiri se, čuće te neko , šta se dereš, daj mi tu flašu.”

“IMAM PRAVO DA SE DEREM, NEKA ME ČUJU, ŠTA JE, ŠTA GLEDAŠ, U KOGA GLEDAŠ? U MENE? E PA, NEMA ME. VIDI ŠTA SI MI NAPRAVILA!”

''Nisam ja ni za šta kriva. Ti si taj koji me je odgurnuo od sebe. Ti si taj koji je odlučio da ti treba prostora. Pa, eto opet si sam sebe zarobio.''

Zatim diže ruku i pokazuje burmu.

“VIDI OVO, POGLEDAJ U OVAJ OKOV, U KOJI SAM UPAO ZBOG TEBE. KRIVA SI, JESI. SVE SI SRUŠILA, SVE SI DOĐAVOLA SRUŠILA.”

Prilazim mu polako, uzimam flašu. Grlim ga čitavom jačinom koju posjedujem, stavljam mu glavu na svoje rame i ljubim ga u obraz. Kao i prije 4 godine, drhti.Opet taj drhtaj koji ga je odao i tada.

“Idi kući njoj, molim te. Ti i ja, ne bismo uspjeli nikada, molim te. Zbog mene idi kući.”

“Pusti me, neću da idem kući, hoću da budem pored tebe. Molim te, samo još malo.”

'' Znaš koliko sam voljela tvoje krvave šake. Znaš ti dobro da sam grlila tvoj mrak. Itekako si znao da sam te voljela. Otišao si da ti neka druga grije tvoje šake pune ožiljaka. Neka druga sada grli tvoj mrak…ali,nijedna kao ja. Ona kad ti grije ruke, kao da stavlja so na rane. Kada grli tvoj mrak, ne vidi zvijezde u njemu. Ja sam liječila rane, ja sam grlila i mrak i zvijezde. Cijelo nebo. Grlila sam ti dušu koja je uvijek bila mračna. Ali sada ne trebaš da budeš pored mene već pored nje.''

Uzimam telefon i zovem našeg, a sada samo njegovog kuma da dođe po njega. On izlazi, galami na njega, vuče ga u auto, a meni govori :“Znaš da te volio, i da te voli…umjesto tebi da sam rekao zvanično "kuma” govorim to njoj koja eto, samo liči na tebe, i koja ne zna da je on samo s njom, jer malo podsjeća na tebe . “

 I tako je otišao u drugi život, ostavljajući tragove duše predamnom. Zvao me je sledeći dan da i rekao da je samo potrebno da kažem dođi i došao bi istog momenta. Al' umjesto toga rekla sam mu da me više ne zove i da ga ne volim. Jer zašto bi uništila život nekome ko nije to zaslužio. Možda bi druga priča bila da me je nazvao samo par nedelja ranije ili eto, par dana ranije. Sve bi možda bilo drugačije.


Ima nešto u vezi tebe što me privlači i ne da mi da odem…

Published on 16:55, 03/23,2018


“Dobar dan. ” Ulazim u cvjećaru i pogedom tražm prodavačicu.
“Dobar dan, izvinite, sad ću ja doći,recite šta Vam treba? ” Odnekud se ču glas, iako u tom momentu nisam uspio da provalim odakle. Bilo je mnogo raznih aranžmana, ali ja sam bacio oko na ruže, crvene, njene omiljene.
“Ja bih neke crvene ruže, ako imate, želim da iznenadim nekoga, ko vjerovatno više ne želi da me vidi.” Odgovorih joj. Nervoza me bukvalno pojela. Kao da se nisam nalazio ispred neke nepoznate žene već ispred nje.
“Sigurna sam da će oprostiti šta god ste uradili,kada vidi crvene ruže.”  Reče donoseći buket prelijepih crvenih ruža.
“Mislim da neće,uradio sam neku tešku glupost, kako sam trebao znati da nikad neću naći sličnu njoj…” Nešto me je stezalo u grdima,kao hiljadu iglica da me bode. Osjećam malaksalost i znojim se.. Nikad nisam osećao toliku krivicu zbog nečega. Prilazi prodavačica i ljubazno me upita: “Evo…ove…ruže su predivne, crvene, ne možeš pogriješiti nikako. Koliko hoćete?” Sve pomislih u sebi.
“Sve…i neku…ovaj…karticu da napišem nešto.” To je neizbježno. Ispiujem na karticu plaćam i odlazim. U to čujem iza sebe glas koji govori: “Sigurna sam da će ti oprostiti. Srećno.” Sreća je upravo to što mi je zaista prijeko potrebno. Uputih se prema njenoj kući. Misli su mi bile preglasne, imao sam osjećaj da ih i prolaznici čuju pa me čudno gledaju. Ali nije to bilo zbog mojih misli več zbog ogromnog buketa koji sam držao u rukama. Neki su mi se čak i osmjehivali i dobacivali nešto, samo što ja nisam ništa čuo. Kad sam stigao ispred njenih vrata zanijemio sam. Ni naprijed ni nazad. Kako da joj dam, da joj kazem..? Šta ako ne želi da me vidi? U krug su mi se vrtjele te riječi. Ipak, skupio sam hrabrosti da pozvonim. Niko ne otvara vrata. Nema nikog. Zvonim još jednom, ništa. Možda ipak imam vremena da se predomislim, da me ne vidi. Ali... ''Šta želiš sada?'' Ona. Ona, stoji na pola metra od mene, a ja se skamenio. ''Pa...ja...samo želim da ti dam ovo.'' Okrećem se i krećem da idem. 
Otvara karticu na kojoj piše: “ Meni tebe nikad dovoljno,nikad dosta i nikad previse..”
''Čekaj. Stani!'' povikala je. I dok sam ja stajao nepomično čekajući da mi još nešto kaže ili da mi ono cvijeće baci pred noge, jer jbg zaslužio sam. Ona je rekla sledeće: ''Ti znaš dobro da ja volim crvenu boju. Jer, po mom mišljenju, bol je crvena. Jer srce je crveno. Crvene boje je bio i moj ruž za usne kad sam te prvi put poljubila. Krv je crvena. Ruža je crvena, a ti si moja ruža. Ti si moja ljubav.'' Ćutim. Ćutim jer ne znam šta da joj kažem. Izvini ne bi ispravilo moju grešku, a opet ni jedan zagrljaj ne bi riješio sve. Al' opet, kakav bih ja to čovjek bio kada ne bih ništa rekao. ''Žao mi je..'' pokušao sam da joj kažem ali me je prekinula. ''Znam, znam sve..'' I dalje sam nepomično stajao a ona mi je prišla sa leđa i zaglila me oko struka. Riječima ne umijem opisati kako sam se osjećao u tom momentu. Kao da smo bili sam, kao da je cijeli svijet nestao. Samo ona i ja.  ''Obećaj mi da ti se nikada neće ponoviti ovo.'' tiho je prošaputala. ''Sve ti mogu obećati osim jedne stvari..'' bio je moj pokušaj da budem bar malo romantičan. ''A šta to?' zbunjeno me je pitala. ''Jedino što ne mogu da ti obećam je to... da... ti nikad više neću kupiti buket ruža. Ruže ću ti stalno kupovati.'' 


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18  Sledeći»