Početak kraja. 3

Published on 01/20,2021

 

Zatvorila sam vrata od sobe i leđima ostala prislonjena uz njih. U glavi sam vrtela jednu istu sliku, njegovo lice na milimetar od mog. Uštinula sam samu sebe ne bi li se vratila na zemlju. Ne, ne, nikada mi se ne bi mogao svideti na taj način. Možda su Mija i Lara bile u pravu i ovo je sve bila jedna velika greška. DA, greška je. Bolje je da prekinem ovo dok se nije odmaklo kontroli.

Uzela sam telefon kako bih mu napsala poruku, ali u momentu kada sam krenula da kucam stigla mi je poruka od njega. „Hteo sam samo da ti poželim laku noć, i da ti kažem hvala što si mi dopustila da uradim nešto što sam oduvek želeo. Možda tebi nije značilo ništa, ali meni jeste i više nego što možeš da zamisliš. Naći ću način da ti se odužim za ovo. Toliko. Još jednom laku noć, lepo spavaj i naravno mene sanjaj.“

„Laku noć.“  Dovoljno.

Odložila sam telefon, spremila se za krevet, okrenula na stranu i zaspala.

 

 

 

„Mislim da si dovoljno spavala.“ Larin glas me je trgao iz sna.

„Koliko je sati?“ Promrmljala sam trljajući oči ne bi li se razbudila.

„Osam. Pomeri se.“ Ugurala se pored mene.

„Zašto?“

„Ne pravi se glupa. Hajde, hoću da čujem sve detalje tvog malog randevua.“ Kikotala se.

„Ne zovi to tako, i ništa nije bilo.“

„Ma daj, poznajući njega, nemoguće da ništa nije bilo.“ Bila je radoznala.

„Kad ti kažem ništa.“

„Pričaj.“ Ne odustaje.

„Dobro. Kad si navalila...“ Ispričala sam joj sve do sitnih detalja.

„I pustio te tek tako.“ Čudila se.

„Pa šta drugo da uradi? Nije mogao da bira.“

„Pff, mislila sam da će biti nešto sočnije.“ Zadirkivala me je.

„Izlazi.“ Odgurnula sam je sa kreveta.

„Evo, evo, idem. Izgleda da se radnja tek zakuvava.“

„Izlaziii.“ Viknula sam na nju. Ona se nasmjela i otišla.

 

Prevrtala sam se po krevetu i razmišljala o tome šta bi moglo da bude sledeće. Ovoga puta ne mogu da predvidim šta će se desiti, on je nepredvidiv i misteriozan. Uzela sam telefon.

„Dobro jutro. Verovatno još uvek spavaš. Kako god, samo hoću da ti kažem da je vreme za sledeći korak. Kad se probudiš dobićeš ostale instrukcije.“ Poslato.

Ostavila sam telefon i otišla da se istuširam. Za doručkom Mija i Lara su razmenjivale poglede, međusobno šaputale i povremeno bacile pogledale u mene.

„Imam nešto na licu?“

„Ma ne.“ Počele su da se smeju.

„Dobro, idem sada, a vas dve ne planirajte nigde da idete danas.“

„Šta smeraš sada?“ Gledale su me sa čuđenjem.

„Pa, pozvaću Aleksu da dođe, da ga bolje upoznate.“ Znala sam da im se ta ideja neće dopasti.

„Zaboravi.“ Lara je odmahnula rukom. „I ovako nam se ne sviđa to što radiš, još nam samo treba da ga gledamo po ceo dan.“ Mija se složila.

„Žao mi je, ali naviknućete se.“ Okrenula sam se i otišla.

 

***

 

„Dobro jutro, mislio sam da si se naljutila na mene posle onog juče. Očito sam te pogrešno procenio, zato, kaži mi šta imaš na umu.“ Sačekala me je poruka od Alekse.

Ovo će biti zanimljivo, pomislila sam. „Pošto sam ja upoznala tvoju majku, na kratko, red je da i ti upoznaš moje sestre.“

Odgovor je stigao gotovo istog trenutka. „Mmm, sviđa mi se ta ideja. Dolazim za pola sata.“

 

***

 

 

Čulo se zvono na vratima. Otvorila sam vrata, prvo što sam videla bio je veliku buket ruža crvenih kao krv. Iza tog buketa bio je Aleksa, koji mi je pružio buket sa velikim osmehom na licu. „Ovo je za tebe...“ Približio se i kroz šapat rekao. „Da se iskupim, ako prihvataš?“

„Samo ću ovoga puta napraviti izuzetak.“ Prihvatila sam buket i uvela ga u dnevnu sobu u kojoj su sedele Lara i Mija. Nisam ni stigla da ih upoznam kako treba Lara je morala nešto da kaže.

„Samo da znaš da Tea ne voli ruže.“ Rekla je vrlo ozbiljnim glasom, gotovo da mu se podsmevala.

Ljutito sam je pogledala. „Laroo, prestani.“ Okrenula sam se prema njemu i tiho mu rekla: „Ne slušaj je, lupeta gluposti.“ Ali su njih dve čule, pogledale su se i ustale. Prišle su Aleksi i predstavile se.

„Kao što možeš da pretpostaviš ja sam Lara, a ovo je Mija. A sada kada smo završile sa upoznavanjem, trebale bi smo da krenemo. Imamo bitnija posla.“ Otišle su i ostavile me bez prilike da bilo šta kažem.

„Po mojoj slobodnoj proceni mogu sa sigurnošću da kažem da im se ne dopadam.“ Prekinuo je neprijatnu tišinu koju su njih dve ostavile.

Nisam želela da bilo šta dodam na to. „Idem da stavim ovo cveće u vaznu, a ti sedi, brzo ću doći.“

 

Dok sam vaznu punila sa vodom, razmišljala sam o onome što je Aleksa rekao. Znala sam da je to istina, ali sam očekivala da će biti malo pristojnije. Odložila sam vaznu sa ružama pored prozora i uputila se kod Alekse. Usput sam uzela dve čaše i flašu crvenog vina.

„Zaboravila sam da te pitam želiš li nešto da popiješ pa sam se sama odlučila za ovo. Nadam se da je u redu.“ Slegla sam ramenima.

„I više nego u redu.“

Par čaša vina kasnije i poneke priče vreme je przo proletelo. Leteli smo sa teme na temu. Ali jednu njegovu priču iz detinjstva nikada neću zaboraviti. „U vrtići se i nismo družili, ali pošto si naše mame bile dobre drugarice često samo se igrali. I tako, tog dana se ona i ja dogovorimo da se igramo Uspavane lepotice, žvuči čudno za jednog dečaka ali ja sam već unapred skovao plan koji mi se obio o glavu. Sve je teklo u najboljem redu dok ona nije pala u 'duboki san'. Mislim, znač kako dalje teče radnja. Taman kada sam pomislio da će moj plan uspeti desilo se sledeće. Ležala je na krevetu sa plavom posteljinom. Prišao sam polako kako bih je probudio iz sna. Znaš, poljubavi istinske ljubavi. U momentu kad sam joj se primakao da je poljubim udarila me je.“ Usta sam držala zubima kako ne bih počela da se smejem i prekinula ga a da ne čujem kraj. „Ne rukom ili jastukom kao ti već...“ Stavio je ruku preko očiju i salonio se na koleno. „Već vešalicom za garderobu.“ Tu je počeo početak kraja. Prsnula sam u smeh. Dugo sam se smejala i povremeno bacila pogled na njega. Za nešto što se tako davno dogodilo izgledao je prilično posramljeno. Gledao me je namršteno i čekao da završim sa napadam smeha.

„Prestani da me tako gledaš i da se smeškaš, ozbiljan sam.“

„Ne smeškam se.“ Pokušala sam da budem ozbiljna.

„Onda prestani da se smeješ.“

„Ne smejem se.“ Okrenula sam se u stranu ne bi li video da se smejem.

„Onda prestani da radiš to... šta god da radiš“

Okrenula sam se i uz veliki osmeh omu rekla. „Pa ovo sam ja, sa višnjom na vrhu. Zrak sunca u tami. Nemoj svojim oblakom da prekrivaš moje sunce.“

„Haa, to je samo izgovor kako bi mi se smejala.“

„Dobro kišni oblače.“

„Upozoravam te.“

„Zašto?“

„Sledeći put kad me budeš pogledala tako..“ Hteo je da nastavi ali sam ga prekinula.

„Kako?“ Gledala sam ga znatiželjno.

„Tako, kao da želiš da te poljubim. Sledeći put ću to i uraditi.“ Zvičalo je kao pretnja. A to me je dodatno nateralo da se smjejem misleći da je upravo to. Samo pretnja.

Ali nije bila. Polako se približavao, gotovo neprimetno. I možda ne bih ni primetila da nisam videla da se rastojanje između njega  mene ne smanjuje. „Samo se pomeri još milimetar i neću biti odgovorna za svoje postupke.“ Trudila sam se da budem ozbiljna. Ali je on to zanemario i nastavio da se primiče. Stao je na milimetar od mene. Ovoga puta se nisam izmakla, ne zato što nisam htela već zato što sam tek tada primetila kako ima lepe oči. Bile su kao dva okeana. Ne, ne moraju biti plave da bi izgledale kao okean. U tim očima mogla su se ogledati čuda sveta. Mogla sam videti zalaske sunca, i najoštrije vrhove planina u isto vreme. Bile su pravo putovanje kroz sva godišnja doba. A imao je oči boje kestena. Oči u koje se jednostavno izgubiš, a vreme stane.  Bile su istovremeno i otrov i lek. Nisam verovala da jedne oči mogu imati takvi moć nada mnom. I verovatno bih ostala tako izgubljena u njima da me nije poljubio.

„I kako ti se čini?“ Tišina. „Poljubac mislim?“ Pitao je samouvereno.

Ne znam da li sam bila u šoku ili u čudu, ali mi se čini da u svakoj situaciji nađem adekvatan odgovor. „Hmm, poljubac kao poljubac.“ Gledao me je iznenađeno, kao da je očekivao drugačiji odgovor. „Šta je, da nećeš da ga ocenjujem zvezdicama kao u plej storu?“

„Ne, samo sam...tvoj poljubac je mnogo drugačiji od ostalih devojaka koje sam ljubio, a bilo ih je poprilično.“ Zvučalo je kao kompliment koji je bio isuviše dobar da bi bo istinit.

„Pa to je tvoj problem.“ Okrenula sam glavu u stranu kako me oči ne bi odale. „Mislim, ti si ljubio te devojke, a ne ja.“

Kraičkom oka sam videla kako se baca unazad, tako da mu je glava visila preko stranice sofe. Rukama je prešao preko lica, a zatim kroz kosu. Zatim se uspravio, i u trenutku kada je hteo nešto da kaže na vratima su se pojavile Lara i Mija.

„Ooo, nismo očekivale da će te još biti tu, izvinjavamo se ako nešto prekidamo.“ Rekla je Lara kroz smeh, a tom smehu se prdružila i Mija.

Aleksa se ustao. „Ne, ne. Upravo sam krenuo.“ Ustala sam za njim. Krenuo je prema vratima ispred kojih su stajale njih dve. Pružio im je ruku u znaku pozdrava. Na moje iznenađenje i one su uradile isto. Pozdravile su se i pošle prema kuhinji. Aleksa je otvorio vrata, krenuo, ali se na momenat okrenuo ka meni i poljubio me u obraz. Nisam to očekivala ali nisam ni bila iznenađena. „Nadam se da nisam preterao sa onim poljubcem.“ Izgledao je drugačije. Čak šta više, izgledao je zabrinuto.

„Ne, ne sve je u redu.“ Možda sam ja bila gruba sa odgovorima, ali ne znam šta je drugo očekivao. „Javi se kad stigneš kući.“ Dodala sam.

„Hoću.“ Okrenuo se i otišao.

 

Zatvorila sam vrata i uputila se ka kuhinji. Mija i Lara su spremale večeru. Stajala sam i samo ih posmatrala. Očekivala sam neki vid izvinjenja ali ga nisam dobila.

 

 

 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=380454

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Početak kraja. 3



  1. Visit Poljakinja

    Ruža je moj omiljeni cvet i za prigodne prilike ga poklanjam mojoj ženi. Bar je tako bilo do nedavno. Onda se dogodilo da sam joj napravio isti poklon jednom kada smo bili posvađani. I sada je to postao sinonim razdora između nas dvoje. Kada vidi ružu i glavo joj dođe naša oštra svađa. Ja sam se prilagodio i u zadnje vreme kupujem tulipane.



  2. Visit Titi

    Plava je moja omiljena boja