Voleo bih i plućima da mogu

Published on 12/07,2015

 ... Vrata su bila otvorena, i ako se dobro sećam da sam ih zaključao. Vrata nisu obijena, a postoje samo dva ključa. Opipavam svoje džepove i nalazim svoj ključ. Nije mi nigde ispao što znači da su vrata otvorena njenim ključem. Ulazim da proverim da li nešto nedostaje i zatičem haos. Haos, ali opet sve je tu samo razbacano. Ko god da je ušao nešto je tražio. Koliko me sećanje dobro služi mi zapravo nemamo šta da sakrijemo. Sva naša ušteđevina se nalazi u banci, a nju bez mog i njenog potpisa niko ne može da podigne, jedino ako nisu uzeli njen nakit. Otišao sam u sobu da provjerim i video da je kutija sa nakitom prazna. I tako vraćajući stvari na svoje mesto i još jedno proveravajući da li nešto nedostaje naišao sam na belu kovertu. Seo sam kako bih ga pročitao. Oh, ovo je ona pisala. Prepoznao bih njen rukopis i u hiljadu drugih. Ali u tom pismu nešto nije štimalo. Bilo je ono donekle logično i objašnjavalo je neke stvari, ali jednostavno nije ličilo na nju. Pisalo je sledeće: ''Dragi, možda će te ovo na neki način povrediti, ali u zadnje vreme naša veza ne funkcioniše. Dani su nam postali bezlični i prazni. Ljubavi više nema...'' Nisam mogao da verujem šta je sve napisala. Ovo nije bila žena koju poznajem. Ne znam koji je đavo ušao u nju pa da je navede na ovako nešto. Nastavljam da čitam ovo apsurdno pismo. ''...Nisam htjela da odem tek tako, ali sam morala. Sve do ovog trenutka mi se činilo da ima nade za bolje sutra. Žao mi je, ali shvatila sam da nema. Zbog tebe sam bila spremna na sve, ali to moje sve se pretvorilo u ništa. I možda ovo izgleda kako kukavički odlazak ali tako je moralo....''Nemoguće da ovo čitam. Odložio sam pismo na sto i otišao da popijem čašu vode. Čisto da dođem k sebi. I dok sam ispijao zadnje gutljaje vode, koja mi je iz nekog razloga davala snage, razmišljao sam gde sam to pogrešio. Vraćam film u glavi, i stvarno ništa ne razumem. Odkuda sve ovo, voleo bih da smo seli lepo i razgovarali. I eventualno pokušali rešiti dati proble. Problem? Dođavola koji problem. Sve je u savršenom redu pomislio sam dok sam se vraćao natrag da dovršim pismo. ''...Zamolila bih te da ne kontaktiraš nikoga i da ne ideš u policiju. Samo bi sebi napravio problem. I još jedna stvar, ako me stvarno voliš uradićeš sledeće. Sutra ćeš mi doneti neke stvari na ovoj ovoj lokaciji...'' U nastavku je nabrojala stvari i naznačila adresu gdje treba da odem. Ujutru sam pokupio sve što je tražila  i uputio se na datu adresu. Celu noć sam se obrtao po krevetu i nisam oka sklopio. I dalje sam razmišljao šta i kako. Šta ću  joj reć kad je ugledam. Kako da se ponašam? Kada sam napokon stigao na odredište nje nije bilo. Čekao sam i čekao ali ništa. Prošlo je pola sata i ona se nije pojavila. Možda kasni pomislio sam i odlučio da sačekam još. I čekao sam tako, sat, dva, i opet nje nije bilo. Odlučio sam da se vratim kući, onako skrhan. Kada sam došao ispred vrata krenuo sam da ih otključam, ali moj ključ nije radio. Probao sam još jedno pre nego šro sam se uhvatio za kvaku i ponovo shvatio da su otključana. Nije me biloo briga. Moja najvrednija stvar je bila ona, a nje nije bilo. Otvorio sam vrata i bio je mrkli mrak. Dok sam pokušavao da pronađem prekudač čuo sam neko šuškanje ali nisam obraćao pažnju. Sve dok neko nije prošaputao 'Srećan rođendan'. Nije moguće pomislio sam i u tom trenutku svjetla se pale. Ona stoji ispred mene sa poklonom, pogled skrećem na dnevnu sobu koja je bila puna naših prijatelja i rodbine. Torta na sredini. A ja, ja u šoku. Nije mi bio bitan poklon, bilo mi je bitno što je ona tu, živa i zdrava. Zagrlio sam je jako, toliko jako da mi je rekla ''Budalo znam da sam ti nedostajala, ali misli o našem detetu.'' ''Detetu? Kakvom detetu.?'' To je još jedan deo iznenađenja, otvori poklon.'' Otvorio sam kutiju koju je držala i u njoj se nalazila dećija cucla. ''Postaćeš tata.'' Za trenutak sam zanemeo i nisam čuo aplauz koji je dopirao iz prostorije. Zatim sam u trenutku bio pretrpan ljudima koji su mi čestitali. Nisam znao kako da reagujem. Dal da se smejem il da plačem. Od sreće naravno. Samo sam je gledao kako se smeje. Zadovoljno. Ne znam, osećao sam se ponosnim. Otrčao sam do sobe i iz svog sakoa uze kutijicu koju sam bio pripremio odavno. Stao sam ispred nje i kleknuo. Otvarajući kutijicu izgovarao sam reči ''Udaj se za mene'' Ona se nasmejala i rekla ''Naravno'' Stavio sam joj prsten na ruku i poljubio je. Nikada nisam bio sretniji nego u ovom trenutku. ''Nemoj više nikada ovako nešto da mi prirediš.'' prošaputao sam. ''Neću. Volim te.'' ''I ja tebe, mislim vas''


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=265410

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Voleo bih i plućima da mogu



  1. Visit plavisafir

    To je donekle najbitnije... Mada na neki nacin ovo je priprema za neke drugacije tekstove ☺☺



  2. Visit Aneta

    Najvažnije je da su na kraju svi srećni, a da niko nije povređen.:-)