Plavi Safir blog

Budi se još jedan novi dan, već osećam energiju sunčevih zraka po mome licu. Prebacujem ruku preko njene strane kreveta u nadi da ću je pronaći tu.  Tu je, još spava. Devet je sati, još uvek neću da je budim. Želim da je posmatram dok je još mirna. Jer ako je probudim ranije postaće histerična.

Pod rukom osećam otkucaje njenog srca. U tišini koja guta sobu čujem je kako diše. Gledam joj lice, belo poput snega, usne rumene kao da su narom obojane. Hmm ne znam ko bi ovoj ženi odoleo, ja nisam. Neverovatno je kako je ceo moj svet stao i ostao u jednoj ženi. Ženi koja mami svojom ljepotom, čija je kosa poput  najkvalitetnije svile, čije oči mijenjaju boju u zavisnosti od raspoloženja. Od svetlo plave, kakve su zapravo, mogu da budu zelene kad je tužna, sive kad je neraspoložena i kraljevsko plave kad je ljuta. O da, oči je uvek odaju.

Znate li da sam ja od prvog trenutka kad sam je ugledao znao da mi je ona suđena. Mislite da je nemoguće? Nije. Osetio sam da je ona moja zvezda vodilja onog trenutka kada mi je pružila ruku. ''Zdravo. Ja sam Marija.'' ''Drago mi je. Ja sam...''

Nastaviće se... 

I pustis suzu, dve povremeno, kada se skupe sva secanja na ljude koji vise nisu tu, pustis za sve ono sto je bilo nekada davno ali cini ti se kao da je bilo juce, za sva ona osecanja koja si skrivao i pokazao, za sve one najlepse reci koje ces cuvati u srcu.. Pustis suzu, dve zato jer znas da sat ni za koga ne kuca unazad, zato sto znas da se to vise nikada nece vratiti i da vise nikad neces osetiti nesto opet iznova i to je ono sto boli, to saznanje da ti vise nikad nece biti tako lepo i da ce ti nedostajati to vreme, mesto, ljudi…Znas da ce ti nedostajati, svi oni, i njihove glupe sale, nacin na koji se smeju, onaj osecaj kada si potpuno svoj pored njih, oh kako ce ti samo nedostajti sve to… Ne mozes ni da zamislis koliko ce biti tesko pomiriti se sa tim da su otisli, ali znas li sta je dobra strana svega toga? Imas nekog da ti nedostaje, nekog vrednog ili nekog ko uopste nije vredan, ali znas da se desilo nesto sto te promenilo i da su te osobe ucestvovale u tome, da su te oblikovale, pomogle ti da shvatis ko si, sta zelis i sta zelis da postanes u zivotu. I najvaznjje od svega, naucili su te da volis onako kako je jedino ispravno, bezuslovno i beskrajno, naucili su te da verujes, da verujes da ljubav idalje postoji. Budi im zahvalan na tome.

.

''Izađi na stepenice.'' u jedan sat posle šaljem joj poruku. Ubiće me. ''Zašto? Kasno je, može li to da sačeka sjutra?'' ''Ne, nikako, sada je pravo vrijeme. Uostalom sjutra je ponedeljak pa nećemo imati priliku za ovo.'' ''Dobro.'' odgovorila je. Čekao sam je znajući da će pristati, morala je. Nisam smio da propustim ovakvu priliku. Drugarica koja je otišla kući za vikend ostavila mi je ključ njene sobe koja je imala pristup krovu. ''Kaži, šta je toliko hitno?'' ''Hajde idemo.'' ''Gdje?'' ''Gore na četvrti sprat, imam jedno iznenađenje za tebe.'' ''Ako bude neka budalaština u pitanju ubiću te.'' ''Ne brini se.'' Otključavam vrata zadnje sobe u hodniku i ne paleći svijetlo puštam je da uđe prva. ''Reci mi šta radimo u ovoj sobi?'' ''Hajde kreni za mnom.'' rekao sam joj polako izlazeći kroz prozor i okrenuh se da joj pomognem. ''Mogu sama.'' Znam da možeš djevojko, ali pusti da ti pomognem. ''Dobro, ali mi ipak daj ruku.'' Kada je ugledala iznenađenje, vidjeo sam sjaj u njenim očima. Onaj isti sjaj koji sam vidio i dana kada sam saznao da me voli. ''Ovo je stvarno predivno. Sad shvatam zašto si baš noćas htjeo da se vidimo.'' Gledala je hrpu ćebadi i jastuka koji su bili uredno nabacani na krovu. ''Da, sada svi spavaju, i niko ne zna gdje smo tako da imamo vremena do zore. A i sada se zvijezde najbolje vide.'' Znao sam da će joj se dopasti. Bila je djevojka koja je voljela sitnice, djevoka koja se zaljubila u pokrete, cupkanje nogom kad sam nervozan, nesvjesno grickanje usne i kada pokušavam da se skoncentrišem na nešto. Zaljubila se u način na koji se uživim u muziku i u strast u očima kada pričam o stvarima kojima se divim. U trzaj usne, nagovještaj da mi nije do smijeha, ali ipak se smijem. Ili nekontrolisani smijeh; zatim izjave koje samo ja  shvatam. Zaljubila se u duge poglede u oči, glas, novu frizuru, blago rumenilo, dlanove,moj dječački osmijeh koji voli najviše od svega, način na koji pričam, na koji joj se suprotstavljam, zadirkujem je. Sitnice. ''Hvala ti za ovo. Bliži se kraj i neko vrijeme nas neće biti.'' ''Nemoj sad o tome. Sad to nije važno, važni smo mi.'' Pogleda me u oči a zati me udobno mjesti u onoj hrpi jastuka. ''Hajde dečko, dođi. Lezi pored mene.'' ''Odmah.'' Legoh pored nje, a ona stavi glavu na moje grudi, savršeno uklapajuči se uz mene. Prebacih ruku preko nje i poljubih je u čelo. ''Pogledaj, eno zvijezda padalica, zamisli nešto.'' Ushićeno joj rekoh, jer ja nisam imao šta više da poželim. Sve ono žto sam ikada želio upravo sada leži na mojim grudima. ''Eto, zamislila sam da...'' ''Ne govori, neće ti se ostvariti.'' ''Uredu, svakako se već ostvaruje.'' ''Znaš li ti, moj plavi safiru, da ni za šta na svijetu ne bih mijenjao ove trenutke s' tobom.'' ''Ni za nju?'' ''Ni za nju.''

Ne mogu govoriti o dvoličnima jer ja isto imam barem tri lica. Svi imamo. Samo je jedno pravo, a pitanje je kome i hoćemo li ga uopšte pokazati? Ne možeš se prema svakome isto ponašati, nije svako zaslužio isto. Zna se da ljudi pričaju, uvijek če pričati. Takve ljude nemojte mrziti, žalite ih. Takvim ljudima životi su prazni, mračni i puni kompleksa. Budite ponosni na to što ste baš vi odabrani kao glavna tema, onih čija je glava prazna i koji pričaju o vama tek da bi imali šta reći. Svak može biti ja, ali niko nije. To su uglavnom oni ''prijatelji'' koji bi te izboli nožem, gledali kakoo krvariš na podu i pričali kako je njima u životu gore i teže nego tebi. Ne bi ti ni pomogli, ne bi ni zvali hitnu pomoć, doslovno bi te pustili da umreš. Takvi ljudi jedino znaju da pamte tvoje greške, a naravno očekuju da njihove zaboraviš. Suludo, ali realno. Misli da ljude treba birati po nekim jednostavnim kriterijumima. Ono tipa ček da vidim jesam li sa vama srećna. Nisam. Aj ćao. E da, mi cure trebamo naučiti biti sretne, a ne totalno zaljubljene. Trebamo znati da uživamo u pjesmama a ne da ih posvećujemo nekome (u većini slučajeva kretenu kojeg boli uvo za nas) i ono najvažnije trebamo se smijati bez razloga a ne samo radi nekoga. 

''Šta radi moja Crnogorka?'' ''Tvoja nije, a sprema se za ispit ako te baš zanima.'' ''Obožavam te, da sam na tvom mjestu ne bih bio toliko siguran.'' ''Što? Da me možda nećeš kidnapovati?'' ''Ne budi takva, htjeo sam samo da ti stavim do znanja da mi nedostaješ i da mislim na tebe. I ja i New Orleans.'' ''Dobro, izvini, hvala ti što misliš na mene. Mada i ti nedostaješ Crnoj Gori, pomalo.'' ''Jao, jao. Znaš ti si prva đevojka koja je nevjerovatno drska prema meni, i baš zbog toga planiram da te smekšam.'' '' Samo ti sanjaj.'' ''Trebala si da pođeš sa mnom, da šetamo ovim plažama, da gledamo kako brodovi plove Misisipijem.'' 'Da, to smo mogli i u Kotoru da radimo. Nego, mali, pazi ti tamo da ne zalutaš u ulicu Burbona.'' ''Vidi se da si zaboravila da ja i ne pijem i da sam kad sam bio kod tebe pio ČAJ. Ali kada dođem tamo prisjetiću te.'' ''Nepodnošljiv si.'' ''Zaljubićeš se ti u mene vremenom.'' 'I bezobrazan.'' ''Mlada damo, pazi šta ti kažem, neće nas dugo dijeliti ovi okeani, doći ću ja i osvojiću tvoje srce.'' ''Ma daj, prestani više.'' ''Okej, ali smijaću se kada budemo zajedno.'' ''Ćao.'' 

Rat,  gruba i teška riječ. A opet dosta ratova se vodilo zbog ljubavi. Sve zbog toga što nisu htjeli da odustaju od svoga cilja, makar ih to koštalo život. U većini slučaja i jeste. Ali cilj moje priče nije vraćanje u prošlost već da se usresredim na sadašnjost. Pa da krenem.  I ako se u početku činilo da neću uspijeti da prebolim, moju sada već bivšu ljubav, nekako sam ostala istrajna u tome da to prevaziđem na zreo način. I sada vidim da sam uspjela u tome. (imaginarni aplauz) Kao što kažu niko ne poznaje čovjeka bolje od žene koja ga je prestala voljeti. Da, jer tada shvatate da ste onog momenta kada je krajem septembra ušetao u prostoriju i pružio vam ruku, baš tim prvim dodirom ste ga zavoljeli. Međutim iako je vaša ljubav bila iskrena, vi niste bile te koje stu prve izgovorile ili napisale tu riječ od pet slova, već je on. Doduše to je bio odgovor na moje pitanje, ali s obzirom da sam ja u njega bila zaljubljena osam mjeseci, i on je to cijelo vrijeme znao,  ja sam mu to tek u martu rekla. Naravno pod njegovim pritiskom, ali sam rekla. Da bi oko 29. aprila saznala da ima djevojku. I to ne bilo koju djevojku, već onu za koju sam bila ubijeđena da joj se on sviđa. A on bi mi samo odgovorio 'To su gluposti.' Gluposti ili ne ja sam ta koja je bila u pravu. Pokušavala sam ja to da saznam od nje preko posrednika, osobe koja joj je bliža, ali sve što sam dobijala su bili negativni odgovori. Skoro su se ona  i moj drug bili nešto zakačili, iako njegovom krivicom on nije htjeo da se izvine. Moja prva pomisao je bila šteta da zbog gluposti jedno prijateljstvo propadne. Kada sam uspjela da ga nagovorim da se izvine isti dan došao kod mene i pita me kako mogu da ga mirim sa djevojkom 'moga momka' .   Iskrena da budem u tim trenutcima ona za mene nije bila djevojka 'moga momka' već obično ljudsko biće, kao i moj drug koji bi  zbog ponosa izgubio drugaricu. Neki me osuđuju zbog toga, zatim ne shvataju kako  mgu da budem sa njom u istoj prostoriji,  drugi me pitaju opet isto pitanje kako mogu da budem tako smirena u takvoj situaciji? Smirena sam jer ne postoji razlog za nemire, jer ne postoji razlog za pokretanje još jednog rata. 

Iz prelepog sna bude me krici koji koliko mogu da zaključim dolaze iz kuhinje. Preplašena trčim prema kuhinji i usput uzimam metalnu cev od ususivača (kao da će me to spasiti od provalnika, koji moguće da kod sebe ima dvocevku, kalašnjikov, pištolj). Na prstima sam se kretala prema vratima od kuhinje. Na belom tepihu sam ugledala crvenu mrlju. Moja prva pomisao je bila da se ovde dogodilo nešto strašno, možda ubistvo. Ali čim su se krici čuli znala sam da je živa. Polako sam otvarala vrata, i dalje u strahu od onoga šta mogu da zateknem u kuhinji. Koliko god sam pokušavala da budem tiha nije mi uspijevalo, jer su vrata, kao nekom baksuzu, po prvi put zaškripela. Opet sam začula vrisak. Naglo sam otvorila vrata i videla svoju sestru kako kleči na podu i plače. Njena majica je bila pokrivena crvenim mrljama. Upitala sam je šta je bilo, a ona mi je odgovorila kroz plač 'Nema ništa da se jede!!!' Nisam mogla da prestanem da se smejem. 'Zezaš li se da zbog toga plačeš?' Ona mi je odgovorila da to nije smesno i pocela da se smejem ,ispricala sam joj sta sam pomislila i ona je pocela da me juri sa oklagiom i u voj toj trci mi smo se saplele preko one cevi i počele zajedno da se smejemo. Volim je šta ću, a ubila bih je zbog ovakvih stvari.