Šta ako se borimo za ono pogrešno?

Published on 16:16, 01/31,2022

Volim te.


Zar ne misliš da je malo kasno za to.


Želio bih vjerovati da nije.


A ja eto mislim da jeste. Mislim da je čak sve bilo davno jasno. Otišla sam bez ijedne riječi. Čak ti ni ono glupo zbogom nisam rekla. Samo sam jednostavno nestala iz tvog života.  


Znam, a ja budala sam samo stajao i gledao kako najbolja osoba u mom životu odlazi. Kako nestaje, iščezava i nisam preduzeo ništa da te zaustavim. A željeo sam. Nisam umio da reagujem.


Naravno da nisi.


To je bio prvi put da se nisi borila za nas.


Kao da je jednostavno otići od nekoga koga voliš. A htjela sam se vratiti u svakom momentu, preći preko svega i zagrliti te. Ali nisam. Nisam ponovo željela da to radim sebi. 


Ako si željela da se vratiš zašto nisi?


Ako me i dalje voliš, zašto me nisi zaustavio?


Naravno, još uvjek na pitanje odgovaraš pitanjem. Klasično od tebe. Jedini, možda, problem je u tome što te previše dobro znam. I znam da sada to radiš jer se plašiš nečega. Pitanje je samo da li se plašiš mene ili možda onoga šta bi mogla da uradiš u mojoj blizini?


Zar ćeš stvarno da igraš na tu kartu. Vidi, znam da si me volje. Sebično i bezobzirno, ali ipak jesi. Jer si u meni video sebe - kakav se i sebi dopadaš. Svoj odraz u meni je ono što si zavoljeo, jer si u meni i meni bio poput grčkog boga. 


U pravu si, ti si bila sve ono što ja  nikada nisam umio da budem. Voljeo bih da si otišla od mene zbog drugog. A ne zbog mene. Mislio sam da će biti lako, pustiti te da odeš samo tako. Nikada nisam imao želju da prestanem da te volim. Pokušao sam da nastavim dalje, ali sam samo disao, nisam živjeo. Svaki svoj dan završavao sam rečenicom „sutra ćeš da je vidiš“, iako svjestan da sam sebe lažem povjerovao bih u to. I kada se to sjutradan ne bi ispunilo bio bih potišten, skrhan. I da znaš da me je boljelo. U, kako me je samo boljelo. Tada sam počeo da shvatam da me život neće pustiti da prođem nekažnjeno zbog onoga što si prošla zbog mene.


Znači sada pokušavaš da se iskupiš? I misliš da će sve proći? Ako će ti biti lakše, onda dobro. Slobodan si.


Molim? Slobodan? Ništa ne shvatam.


Naravno, nikad i nisi. Opraštam ti. Sve.  


Ne, ne, ne. Ne želim. I nisam došao zbog toga, Ne znam kako možeš to da pomisliš. Zar me tako malo poznaješ?


Ponekad pomislim da te uopšte nisam poznavala.


Nemoj da se pretvaraš da si okrutna kad nisi. Ustvari ne znam kako možeš samo tako da stojiš tu, kao zid. Zar me nisi ni malo voljela?


Da li čuješ ti sebe? Očigledno je da samo čuješ ono što ti ide u prilog. 


Hajde reci. Da li si me voljela?


Voljela? Pobogu idiote ja tebe još uvjek volim.  Najgore od svega je to što ne znam da li treba da da dozvolim sebi da osjećam ovo što osjećam. Jedino što sam željela od svega na ovom svijetu je bilo da odmaram dušu sa tobom.


Ni ja ne želim da bude drugačije. I ovaj put ne želim da pogriješim. Ne želim da te opet povrijedim. Mogu i ja sada da odem, to je najlakše. Šta ako dignem ruke od onoga što vrijedi, a šta ako se borim za ono što je pogrešno? Hiljadu sam puta gledao kako te gubim, ali ovaj put je drugačije. Ovaj put ne želim da te pustim, kolike god da budu oluje. Jer... Volim te, a to mi ne mogu oduzeti.


 



Kad ljubav umre, čovek ostaje živ, ali zakopan...

Published on 04:43, 01/04,2022

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...
 Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. 

Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. 
Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.
 
Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, vezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".
 
Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...
 
Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...
 
Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što
 bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...
 
Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima.
 
Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?
 
Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. 
Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...
 
Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...
 
Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. 
Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima.
 
Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…
 
Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…
 
Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...
 
Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na kojime posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...
 
Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...
 
Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...
 
Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...
 
Nedostaješ...
 Mada mislim da to već znaš…


Tek kad svemu dođe kraj, ti i ja tek počinjemo.

Published on 02:02, 09/30,2020

Namestio je kaput pre nego što joj je prišao. "Ćao." Rekao je na šarmantan način. Pogledala ga je iznenađeno. Trebalo joj je par trenutaka da da se uveri da je to stvarno on. Nije očekivala da će ga videti. Osmehnuo se nestrpljivo očekujući njenu reakciju. Zagrlila ga je. "Nedostajao si mi." Mogao je oseti kako joj srce kuca. "I ti si meni nedostajala." U tom trenutku to mu je izgledalo kao potvrda svega onog čemu se nadao pre nego što je ugledao. Upijao je sve što se dešavalo u tom momentu. Želeo je da taj trenutak dobro upamti, svaki zvuk, svaki miris, svaki pokret. Tu sliku je želeo zauvek urezanu u svoje sećanje, da je se uvek priseća sa osmehom kakav mu je sada na licu. "Zašto mi nisi rekao da dolaziš?" Pokušala je da se izvuče iz tog razgovora, ali on  nije želeo da je pusti, ne ponovo. "Mislio sam da ne želiš da me vidiš više. Rekla si.." Nije hteo da ponovi njene reči jer bi ga prisetile na to da je bila u pravu. "Znam šta sam rekla, ali nikada ne bih poželela da te ne vidim." Ono što nije znao je da je ona jedva čekala taj trenutak, da je jedva čekala njega. "Zašto mi se nisi javila?" Uhvato je njen pogled, ne zato što je očekivao njen odgovor, već zbog onog što je video u njenim očima. "Verovatno iz istog razloga kao i ti." Poželela je da mu kaže još po nešto, ali u njenoj glavi to ne bi malo smisla. Uhvatio je za ruku i krenuo. Nije znao gde ide, ali mu to nije bilo bitno sve dok nju drži za ruku. Koračao je lagano, u nadi da će to usporiti vreme. Za njega je ovaj dan bio jedno prelepo jedvačekanje, koje nije želeo da se završi. "Imao sam nameru. Znaš. ponekad sam sebe uhvatio kako ti pišem o nečemu što mi se dogodilo, ali se setm da neželiš da pričaš sa mnom, i onda sve obrišem." Gledao je u svoju ruku koja je držala njenu očekujuči da je svakog trenutka može izvući. Ali nije. Umesto toga dovela ga je do klupe koja gleda na more. "Posle svega što sam ti rekla, i načina na koji sam to rekla i ja sam mislila isto za tebe. Nisam nameravala da zmeđu tebe i mene ostavim prazninu." Sela je ne puštajući mu ruku. Seo je pored nje. "Kada sam shvatila da nikada neće biti onako kako sam želela, pustila sam te. Iako je moje srce želelo drugačije, nije se moglo borti sa razumom. Bilo je to kao borba dva titana u kojoj ni jedan ne zlazi kao pobednik. I na kraju sam uradila ono što sam smatrala da je najbolje za oboje." Rekla mu je ono što je smatrala da će ga na neki način zadovoljiti. Gladala je kako more polako guta poslednje tragove sunca. Blagu povetarac krenuo je da se oseća. "Ali nije bilo. Ja nikada nisam želeo da tako bude. Tu odluku si donela umesto mene. Nisi mi dala priliku da ti sve objasnim, bar ne onako kako sam hteo." Uzeo je njenu ruku koju je držao i približio je svojim grudima. Time je hteo da joj pokaže šta ona izaziva u njemu. Svak njegov otkucaj srca u tom trenutku bio je za nju, zbog nje. Gledala ga je kao da je nešto želela da mu kaže ali je ćutala. Htela je da mu kaže ono što se nikako nije usuđivao da je pita.  "Ako ćeš o tome da pričaš, onda je najbolje da odem." Ustala je, osetila je hladan vazduh koji je sa sobom donosio povetarac. Ubacila je ruke u džepove svoje teksas jakne, ali ni to joj nije pomoglo da ne oseti hladnoću koju je noć počela da otkriva. "Ne. Vrati se, hladno je. Dođi da ti grejem ruke." I srce, pomislio je ali nije rekao. "Pa i nije toliko." Pretvarala se da ne oseća ništa, ali on je primetio. "Nije mi jasno zašto uporno ideš protiv sebe. Čega se toliko plašiš?" Znao je da će morati da dobije neki odgovor, iako se bojao onoga šta bi mogla da mu kaže skupio je dovoljno hrabrosti da joj postavi ono najbitnije. "Voliš li me više?" Srce je počelo da mu kuca još jače. Želeo je odgovor odmah i sad. Vratila sa pored njega. Njemu je to izgledalo kao da je odugovlačila. Pogledala ga je drektno u oči. "Nikada nisam ni prestala da te volim. Iako sam ponekad želela, nisam mogla da prestanem da mislim na tebe." Dogodilo se ono čemu se nadao celi dan, vreme je stalo. Nije mogao da obuzda ono što je osećao. Ustao se, okrenuo joj leđa i na, ono što je njemu izgledalo kao diskretno, podigao pobedničku pesnicu. "Videla sam to." Počela je da se smeje. "Znao sam." Okrenuo se ka njoj i u pobedničkom duhu se vratio pored nje. "Šta si bre znao?" Nasmejao se. "Da se ljudi rastanu, ali duše ne."


Podseti me svaog dana

Published on 06:30, 09/22,2020

Eho njegovog vriska je bilo jedino što se moglo čuti. Na trenutak joj se učinilo da je čak i potok prestao da žubori. "Vrištiš kao devojčica." Nije mogla a da se ne našali. "Ne vrištim.." Bio je siguran da će je ubediti da je pogrešno čula. "Pa, tako je zvučalo. Kao vrisak malene devojčice." Zadirkivala ga je. "Nisam vrisnuo." Prekrstio je ruke pretvarajuči se da ga je to uvredilo. "Pa šta je onda to bilo?" Želela je da čuje njegovo objašnjenje za zvuk koji je izašao iz njegovih usta. "Ništa, samo propali pokušaj da nedobijem srčani udar sa mrvicom dostojanstva." Ubrzao je korak ne želeći da je sluša kako se smeje. "Znači ipak je bio vrisak?" Dobacila je pokušavajući da ga sustigne. Stao je na kameni most i seo. "Mrzim te." Rekao je i podigao nos, ruke su mu i dalje bile prekrštene. "Ali zašto? Pa ja sam divna." Okrenuo se prema njoj. "Jesi skoro uvek, ali to nije sada. Zaista, ponekad pomislim da su andjeli i đavoli vodili ratove oko tebe, i kada su videli da ni jedna strana ne može da pobedi napravili su kompromis." Sela je pored njega. "Ne znam da li da te sada gurnem sa ovog mosta ili da te poljubim." Promrmljala je. "Na to sam upravo i mislio. Anđeo i đavo. Ali pošto vidim da se dvoumiš, mogu li ja da biram?" Nagnuo se ka njoj očekivajući poljubac. "Ne." Ustala sje i nastaviila da hoda. On je ostao da sedi. "Upravo si mi slomila srce." Zastala je, okrenula se ka njemu. "Molim? Ti imaš srce?" Pitala ga je sa čuđenjem i ubrzala korak. Ne zadugo, krenuo je da trči ka njoj. I njen korak je prešao u trčanje. "Šta to radiš?" Nije se okrenula. "Želim da dobijem svoj poljubac." Glas mu je bivao sve bliži i bliži. "Možeš samo da sanjaš." Koliko god da je brzo trčala on je bio brži. "Pa uvek su me učili da za snovima treba trčati." Stigao je i uhvatio za ruku. "Snovi ti nikada ne mogu pobeći." Dodao je. Pogledala je u njega a zatim i u njegovu ruku. "Užas." Bilo je jedino što je rekla. "Možeš li da budeš hladna negde drugde?" Nije želeo da joj pusti ruku iako mu je njen pogled to stavio do znanja. "Ne bar još dva sata." Nije mu se dopao njen odgovor. Privukao je k sebi i poljubio. "I? Jel ti se dopao?" Pitao je sa uzbiđenjem u glasu. "Ne znam, zaboravila sam." Ponovo je poljubio. "Nadam se da nećeš ponovo zabpraviti, ali i da zaboraviš..." nasmejao se "...podsetiću te." 


Ako želiš da te čekam, nije bitno kad ćeš doći.

Published on 05:20, 09/18,2020

"Da li te je neko dirao?" Pitao je dok joj je prilazio. "Ne. Obeležio si svoju teritoriju tako dobro da su uplašeni čak i 'zdravo' da mi kažu." Rekla je kroz smeh. "Pa naravno, ne smeju se ni usuditi." Zvučao je previše ozbiljno. "Mnogo pričaš za nekoga ko još uvek nista nije uradio." ironično je prokomentarisala. "Ha, to bi trebalo da bude provokacija?" Gledao je kao poslednje parče torte na tanjiru koje je želeo samo za sebe. "Prestani tako da me gledaš." Primakao joj se ne skidajući pogled sa nje. "Prestani." Okrenula je gavu u stranu, ali on joj se još više približio. "Ili šta?" Krenula je da ga ošamari, ali pre nego što je njena ruka uopšte stigla do njegovog lica uhvatio je za ruku. Tako držeći je prislonio je uz zid, nagnuo je glavu do njenog uva. Tihim glasom, gotovo šapatom je rekao, "Pokušaj ponovo to da uradiš." Istrgla je svoju ruku iz njegove. "Nemoj više nikada da si to uradio." Rekla je ne pomerajući se. "Ne volim kada mi govore šta da radim." Zlobno se osmehnuo. "Navikni se." Prekrstiila je ruke. "Možda i hoću, ali samo zato što si ti u pitanju."  "Smešan si." "Mogu li te ovako smešan poljubiti?" Želeo je to parče samo za sebe. "Ne." Odmahnula je glavom. "NE?" Ponovio je iznenađeno. "Ako baš toliko želiš," nasmejala se i krenula da odlazi od njega "dođi i ukradi ga."

"Tako znači, izazivaš me?" Viknuo je dok je gledao kako odlazi. Voleo je izazove, naročito one oko kojih se morao dobro potruditi. "Shvati to kako hoćeš."  Mahnula mu je rukom. "Gde ćeš?" Potrčao je za njom, kada je stigao koračao je sa njom korak uz korak. "Nemoj to da mi radiš." Uhvato je za ruku u želji da je zaustavi. Uspeo je u tome. "Nemoj toliko da misliš o tome, inače će ti glava ekspolodirati." Biio je iznenađen njenom igrom reči, znala je šta tačno da mu kaže i u kom trenutku. Ugledao je klupu nedaleko od mesta gde su stajali, otišao i seo. "Šta je sad?" Prišla je i sela pored njega. "Ne znam kako ti to uspeva?" Želeo je da zna. "Šta?" Gledala ga je sa čuđenjem. "Da budeš tako mirna dok stojiš sa mnom, da znaš da me želiš koliko i ja tebe, ali da nećeš da popustiš? A ja ne bih to mogao ni da želim, ti si kao najbolja stvar koju sam mogao da tražim u nekome, čak i bolja." Pogledao je nestrpljivo očekujući odgovor, a opet sa strahom od toga kakav bi on mogao da bude. "Nije baš tako. Vidiš samo ono što ti ja dopustim." Nije mu bilo jasno zašto je to radila. "A ako me ne voliš reci." Poželela je da mu opali šamar zbog toga što je izgovorio. "To je nešto najgluplje što sam čula u svom životu." Prevrnula je očima. "Znači voliš me?" Razvukao je osmeh od uva do uva. "Naravno da te volim. Volim te još od prvog zagrljaja, onog tvog što ti produži život." 

"Nisam to znao." Rekao je sa iznenađenjem u glasu. "Nisi jer nisi obraćao pažnju na male znakove kojima sam ti to pokazivala." Ponovo je gledao onako, ali ovoga puta sam malim osećajem oduševljenja. "Nemoj tako da me gledaš." Ovoga puta je želeo da zna šta joj je bilo na umu u tom trenutku. "Kako?" postavio joj je pitanje tako da je morala da odgovori. "Pa tako, kao da želiš da me pojedeš." Našalila se, ne očekujući njegov brz odgovor. "Paaa... Možda sam gladan." I bio je. Svega što je imalo veze sa njom. Nije želeo da troši vreme na rečima, već joj je ukrao poljubac. Zapalio je svet oko sebe i nije dozvolio plamenu da joj se priblži.  


Ako ikada prestanemo da pričamo pošalji mi pesmu.

Published on 20:30, 09/16,2020

Kiša nije prestajala satima, i nije izgledalo da će uskoro stati.Ona je sa prozora posmatrala kako kapljice udaraju o beton. Znala je da će kad-tad morati da ode, ali nije mogla da ga pusti da ide po takvom vremenu. Okrenula se na trenutak ne bi li videla gde je. Sedeo je na kauču i gledao u svoje prekrštene ruke. Zar ce celo vreme ćutati, mislio je u sebi. Ako je tako onda bi najbvolje bilo da odem. Ustao je i krenuo ka vratima. "Ne možeš da ideš. Bar ne dok ne stane kiša." Rekla je ne okrećući se. To ga je još više iznerviralo. "Mogu i hoću. Ne vidim poentu ostajanjakada me ignorišeš." Rekao je ljutito. Stajao je na vratima još par sekundi u nadi da će iizauvati bar neku reakciju kod nje, ali je nije dobi. Krenuo je da otvara vrata. "Ni ja ne vidim poentu u svemu ovome." Najzad je rekla. "Rekao si da mi nikada nećeš slomiti srce, ali ga uporno lomiš iz dana u dan."

"Ali ja nisam ništa uradio." Polako je prišao i staoiza nje. "U tome je i problem." Okrenula se misleći da će ga zateći kod vrata, ali se sada nalazio ispred nje. "Misliš da nisi ništa uradio, ali." Zaćutala je. "Šta? Reci mi." Zahtevao je. "Ništa, zaboravi." Ponovo se okrenula ka prozoru. "Progovori dođavola. Ako nastaviš da ćutiš otići ću i neću se vratiti." Čekao je. "Idi." Rekla je ljutiti. "Samo to imaš da mi kažeš?" Sklopio je prste u pesnicu. "Šta drugo da ti kažem? Da me povređuje svaki put kada nestaneš, kad se ne javiš. A ja brinem, jer ne znam gde si, jesi li dobro? Seti se šta si mi rekao. Pojaviš se kao da ništa nije bilo. Igraš se sa rečima kao sa klikerima. Danas mi kažeš jedno, sutra drugo, i onda opet nestaneš." Stavio je ruke na njena ramena. "Ali mislio sam sve što sam ti rekao." "I ja sam. Sve do jedne reči. I uvek ću misliti tako, čak i ako je ovokraj." Okrenuo je k sebi. "Ali nije, ja ne želim da bude, a znam da duboko u sebi ni ti neželiš da je." Pogledala ga je u oči. "Ne želim, ali."  "Nema ali, daj mi šansu da ti pokažem da ono što sam govorio nisu samo reči i da obećanja koja sam ti dao nisu prazna. Jel to okej?" "Jeste."


Gde god da si, to je jedino mesto gde želim biti.

Published on 02:20, 09/11,2020

"Pričaj sa mnom. Tiha si."

"Prekineš li moje čitanje još jednom, ova knjiga će postati smrtonosno oružije."

"Volim te, jel znaš?"

"Ponovi to šta si rekao."

"Volim te, eto."

"To je tvoj problem."

"Je li moguće da si takva?"

"A kakva sam to?"

"Pa hladna. Tačnije tvoje srce je hladno kao moja studentska soba. A u toj sobi izgubim osećaj u nožnim prstima koliko je hladno."

"Rekla bih ti da si budala, ali to ne bi bilo ispravno."

"Zašto?"

"Zato što ne bi trebalo da voliš ljude kao što sam ja."

"Razlog?"

"Zato što ću te povesti u muzeje, parkove, na zalaske sunca, i poljubiću te na sva ta prelepa mesta, tako da više niikada nećeš moći da se vratiš na ista a da me se ne setiš. Uništiću te na najlepš mogući način. I kada odem, tada ćeš konačno razumeti zašto se oluje zovu po ljudima."

"Znam da stvarno tako misliš, ali ja znam da to neće biti tako. Ne znam šta me je dovelo do ovde, ali mi nešto govori da sve polako dolazi na svoje mesto od trenutka od kad sam te sreo. Znaš onaj osećaj kada si srećna zbog svega što ti se desilo? E sve loše stvari, one dobre, stvari koje su te rasplakale i učinile da poželiš da odustaneš i one koje su učnile da zavoliš ovaj svet još više. Sve te stvari su se morale dogoditi kako bih te sreo. Ni sam nisam znao da uopšte postoji mogućnost da me izludiš, jer me sada i srce boli kada te ne vidim, kada te ne čujem. I nedostaješ mi svaki put kada se okreneš. Jer...pa... volim te.
Način na koji ti oči sjaju kada mi se smeješ sa tim slatkim osmehom, daješ mi nadu da će sve bit u redu, i da ništa loše ne može da se dogodi. Činiš me toliko srećnim da poželim da nikada ne zaspem jer je žvot, i vreme provedeno sa tobom lepše od svih snova. I zna da će doći dan kada ćemo se pozdraviti i to me uzašava, jer ovo vreme koje imamo nije dovoljno. I volim te kao što nikog drugog voleo nisam. I nikada neću."
 
"Voliš me?"
 
"DA."
 
"Kao što Garfild voli lazanje?"
 
"I više od toga."
 
"Dobro, onda, pre nego što se zaljubiš u mene..."
 
"Kasno!"
 
"Dozvoli mi da završim..."
 
"Molm te."
 
"Pre nego što se zaljubiš u mene, postoje stvari koje treba da znaš. Pre svega, plačem često, bilo da je zbog filma, tužne pesme koju čujem. Čak i zbog stvari koje su me nekada povredile iako me više ne dotiču. Plašm se da budem ostavljena, zato i odlazim i kada je to pogrešno, jer se plašim da nisam dovoljno dobra. Reći ću ti stvari koje ne volim kod sebe, i neću poverovati u ni jedan razlog zašto se ne slažeš sa mnom. Možeš mi reći bezbroj puta da me voliš, ali ja ću ipak biti uplašena da ćeš me ostaviti. Nemoj nikada kriviti sebe zbog toga. Jer moram očekivati najgore, zato što uvek dobijem najgore. Ali ako te zavolim, voleću te bezuslovno, slepo. Voleću svaku poru na tvojoj koži, svaki mladež na licu, ruci. Voleću načn na koji spavaš i kako ti se usne pomeraju dok izgovaraš moje ime. Mogu biti komplikovana za voleti, ali način na koji volim je jednostavan. Sve što ću ti ikada tražiti jeste da ne odustaneš od mene, čak i kada ja odustanem od tebe. Jer jedino tako ja nikda neću odustati od tebe. I uvek ću te voleti svim srcem. Čak i ako jednog dana odlučiš da odeš i dalje ću misliti sve najlepše o tebi. I u mom srcu će imati mesta samo za tebe."
 
"Sada me dobro slušaj. Želim da te odvedem negde, na mesto koje niko drugi ne vidi. Želim da mi ispričaš sve, sve što te muči, sve što sanjaš, sve što želiš i sve u šta sumnjaš. Želim da te slušam kako se smeješ mojim glupom pričama. Hoću da te držim čvrsto kada ti se svet ruši. Da ti ublažim bol. I onda da vičem na sav glas koliko sam ponosan na tebe, na tvoju snagu i hrabrost. Želim slaviti sa tobom šta god da je u pitanju. Ali ono što više od svega želim je je da radim ono što radim svakoga dana i obećavam da ću to raditi sve dok me ima. A to je da te volim celim bićem. A da li ti mene voliš?"
 
 "Volim je preslaba reč za ono što osećam."

 


Gledala sam te na milion načina i na svakom te volela.

Published on 09:00, 09/07,2020

"Odgurnuće te od sebe jer te previše želi. A to previše je plaši. Zato što ljudi izgube sebe u tom previše."

 

 

"Volim te." zastao je, a ja sam čekala ono 'ali'. Tog 'ali' ovoga puta nije bilo. Umesto toga došle su njegove ruke i "uprkos svemu." 

"Zašto me i dalje trpiš?" pitala sam ga.

"Zato što si ti vatra, a meni je celog života bilo hladno." Odgovorio je sa puno hrabrosti. Kao da je jedva čekao to da kaže. 

"Rekao si da voliš oluje, zato sam te i pustila blizu sebe. A ispostavilo se da možeš da podneseš samo malu kišu. A ja... ja sam uragan." Sklonila sam njegove ruke.

"Nemoj da misliš da ću odustati. Samo se pripremam." Rekao je kroz osmeh.

"Za šta?"

"Da prođu te prirodne nepogode."

"I šta onda?"

"Onda ću ti pokazati da svi ti oštećeni delovi tvoje duše, koju pokušavaš da sakriješ sa svojom nedodirljivošću i dalje sijaju kao zlato."

"Ne zasmejavaj me." odmahnula sam rukom.

"Nisam prvi koga si volela. I ti i ja znamo za gubitak kao oštre ivice noža. Oboje smo živeli sa usnama punim ožiljaka više nego što ih je na koži. I možda je sve ovo došlo preko noći, neočekivano. Ali takva je ljubav, dolašla je onda kada smo odustal od potrage za istom. I zato je ona čudo. Tako jedno drugo lečimo. Moje ruke će te držati, kao i sva obećanja. Držaće te čvrsto kao što knjige drže cveće između stranica. Pisaću sonete po tvojoj koži. Neću se bojati tvojih ožiljaka. Znam da mi nećeš dozvoliti da te vidim takvu. Rasutu u komade, jednom rukom držeći mene a drugom pokušavajući da sklopiš sebe. Ali jedno znaj, bilo da tvoj dan sija jače od sunca ili tvoje slomljeno telo polaže glavu na moje krilo, uvek ćeš bti najdivnije biće koje sam sreo. I uvek ću te voleti bilo da si običan sunčan dan ili uragan."

Slušala sam ga pažljivo i upijala svaku reč koju je izgovarao. I dalje nisam uspevala da sedim preko puta njega a da se ne zaljubim u sve što radi. Obećala sam sebi da se neću zaljubiti. Ali bilo je tri sata ujutru, previše sam se smejala sa njim, i posle dugo vremena ponovo sam se osetila srećno. A posle toga nije bilo povratka.

"Ovo je glupost. Ti i ja smo glupost."

"Znam koju kartu sada izvlačiš. Ovoga puta ti to neće uspeti. Sada na trenutak pokušaj da zaboraviš šta se desilo pre mene i saslušaj me. 
Ne idem nigde. Neću te ostaviti. Neću odustati. Biću tu svaki put kada ti budem potreban. To ti obećavam. Znam da me guraš od sebe zato što misliš da ću svakako otići. Ali varaš se, to nikada neći biti tako. Briga me ako postoji milion razloga da odem...TI si jedini razlog koji će mi ikada biti potreban da ostanem"

I tada, u tom trenutku, to je bilo jedino što sam ikada želela da čujem.


Enigma

Published on 03:03, 09/01,2020

"Ti si zaboravna, ali opet sve pamtiš." Gledao me je kao da sam negde pogrešila. "Zaboravljaš na vreme, dogovorene sastanke, ali se sećaš šta je neko nosio, kako je mirisao i kako se smejao kada si ga prvi put videla. Sećaš se svake priče koju ti je ikada ispričao, ali zaboraviš šta si upravo rekla." Nisam umela da protumačim da li je to bila pohvala ili kritika. "Zaboraviš šta si pošla da kupiš, ali ne nikada ne zaboravljaš kako da nekog nasmeješ. Znam da ne voliš kada te zovu tako, ali ti si pisac. A pisci su sami po sebi zaboravni. Zaboravni jer su zauzeti pamteći sve one bitne stvari koje mi normalni ljudi ne primećujemo." Nasmejao se.

"Nikada nisam tako gledala na to." Namrštio se na moj odgovor.

"Ne zato što kreiraš neki svoj svet, koji meni nikada neće biti jasan, ali ću mu se uvek diviti. I uvek ću se pitati kako ti pojedine stvari padaju na pamet."

"Pa to je lako objasniti." Odmahnula sam rukom. Pogledao me je željan objašnjenja.

"Pa objasni mi."

"Onda pažljivo slušaj jer ćeš imati pravo samo na jedno pitanje."

"Pretvorio sam se u uvo."

"Likovi koje kreiram nisu ja. Oni su mali deo mene. Deo mene koji je: avanturista, ratnik, heroj, beznadežan romantik, princeza, zlo, prijatelj. To su delovi koje krijem. Delovi koje sam doživela ili koje želim da doživim. Oni su ono što sam bila, ono što sam i onu što ću biti. Svaka priča je bazirana na jednoj rečenici. Jednoj od mnogih koje su mi ostale urezane u sećanju. I na neki način svaka priča je istina, moja istina." Htela sam da dodam još nešto ali me je prekinuo.

"I svakoj priči znaš kraj?"

"Uglavnom, a ako ne znam izmislim ga."

"Zašto ga izmišljaš?"

"Jer ne volim iznenađenja."

"Izgleda da si takva i u realnom životu."

"Kako to misliš?"

"Pa teraš ljude od sebe."

"Nije tako. I ne znam kako dođe do toga."

"Jeste. I ti to znaš, samo nećeš da priznaš."

"Šta neću da priznam?"

"Ne daš nikome da ti priđe. A kada se mrvicu više približi oteraš ga. A to radiš jer ne znaš kraj. Ili kako si ti rekla ne voliš iznenađenja. Izmišljaš krajeve na mestima gde je tek početak jer ne možeš da predvidš budućnost. Ne možeš to da radiš. Da uskraćuješ ljudima mogućnost da te upoznaju bolje, i da reše tu enigmu, koja si ti. Ovo nije roman kojem ćeš uvek znati kraj, niti ga možeš sama kreirati. Zivot je sam po sebi iznenađenje, a i ti si nekom iznenađenje samom činjenicom što postojš i nemoj da mu uskraćuješ da uživa u tom iznenađenju."

"Glupost. "

"Gledaj na to kako hoćeš, ali tako je. A sada bih hteo da te pitam zašto to radiš?"

"Mislim da si sam sebi već odgovorio."

"Nisam. Izneo sam samo ono što vidim. Ne odugovlači, nego mi odgovori."

"Dobro. Možda zato što sam bila povređena i više nego što sam o tome pričala i pisala. Ne govorim samo ljubavi već i o prijateljstvu i porodici."

"I onda guraš ljude od sebe da te ne bii povredili."

"Da li ti želiš da ti odgovorim?"

"Izvini, nastavi."

"DA, zato to radim.  Kad primiš udaraca više nego što možeš da podneseš, i preživiš, izgubiš veru da ćeš zbog nekog ponovo moći da veruješ u dobro. A mene i najmanja laž, ona bela laž, ili kako danas ljudi govore za tvoje dobro laž, može da otera. A najviše bih volela da je sve kao  'ono što ne znaš, ne može te ubiti'. Ali ja sam magne za istinu i ništa me ne može zaobići. I tako se ponekad pravim luda da ne znam, u nadi da se neke stvari neće ponoviti, ali se uvek ponove. I tako..."

"I tako... od sebe teraš ljude koji te vole i koje voliš jer si se opekla na neke. Potpuno druge ljude. I da te oni ne bi povredili, povrediš sama sebe."

Nisam želela ništa da kažem.  Činilo mi se kao da sam i previše rekla za nekog ko gotovo nikad ne govori osebi. 

"Ne moraš ništa da kažeš. Znaš da sam u pravu."

I bio je. 


Dok si pazila da ne povrediš tuđa osećanja, ko je pozio na tvoja?

Published on 03:03, 08/30,2020

Kiša je počela.
 
"Pusti ga, samo ga pusti." Rekao joj je držeći je čvrsto za ruke. "Ali ne mogu.." Pokušala je da mu odgovori ali nije mogla nastaviti. "Šta? Pružaćeš mu ruku, a da te on svojom nikada ne uhvati?" Gledao je njeno bledo lice. Pustio je da tišina polako ispuni sobu. Znao je da je i ona znala da je teško pustiti nekoga koga voliš onda kada shvatiš da ti nisi njegova sreća. "Pogledaj me..." ugušio je tišinu. "...ti nisi opcija, ti si jedini izbor, glavni cilj. Zaslužuješ sve, a ne samo pola." Gledao je rosu u njenim očima, jer je znala da joj je on uvek govorio istinu. "Ali ti znaš da bih ja tu polovinu grlila za sve ove dane što nisam." Prošaputala je da poslednja nit ne bi pukla. "Znam, ali ti bi grlila samo polovinu, a on celu tebe. U tome je razlika. Zato, izaberi sebe, kad već on neće tebe." Zastao je na trenutak. "Seti se kako si, kad sam ja bio u pitanju, uvek znala, pretpostavila šta će biti. I uvek, ali uvek si bila u pravu. Zato te sada molim za jedno, zamisli da sam ja na tvom mestu i da mi se dešava ovo što se tebi dešava, šta bi mi rekla?" Pitao je iako je unapred znao odgovor. "Rekla bih ti da ne prihvataš manje od onoga što zaslužuješ i da pustiš nešto što nikada neće biti u celosti tvoje." Polako je shvatala da ono što je govorila njemu je u stvari bilo sve vreme trebala da govori sebi. "Jel vidiš sada, da te stvarno voli grebao bi i rukama i nogama da dođe do tebe, borio bi se svim silama da te sačuva umesto toga on te ostavlja da kisneš dok on drži kišobran. Da te stvarno voli ne bi pokušavao da te menja, već bi te upravo takvu prihvatio. Ti si najbolja osoba koju poznajem, najbolja za druge, ali najgora za sebe." Bio je u pravi. "Ali ja sam naučena da uvek stavljam druge ispred sebe." Gledao je ljutito. "Da ali ovoga puta, ako se ne pobrineš za sebe, neće ti ostati ništa da se brineš za druge!"
 
Kiša je prestala. 


Gledaj da u pravom trenutku ne bude kasno.

Published on 15:15, 08/20,2020

"Da ti je zaista stalo razmislio, bi o tome što radiš." 

"Stvarno misliš da meni nije stalo?"

"Ni najmanje, inače se ovo ne bi dešavalo."

"Žao mi je što tako misliš, al to nije istina."

"Pa šta je?"

"Vidi, kad nekoga brzo zavoliš, konstantno imaš osećaj da će ti iskliznuti iz ruke. Večito si u nekoj strepnji da je sutra taj dan. Jel' znaš?"

"Ti zaista ništa ne shvataš."

"Pomozi mi da shvatim i to ispravim."

"Mislim da to više nije moguće."

"Nemoj to da mi radiš."

"Ti to meni radiš. Puštaš me kada treba čvrsto da me držiš."

"Ali plašim se da.."

"Da šta? Da te ne ostavim? Pobogu, da sam ikada to htela, to bi i uradila. Ali, nateraćeš me na to jednog dana. I to neću uraditi jer te ne volim, već zato što te volim i previše, a ne dobijam ni deo od onoga što dajem."

"Sve si pogrešno shvatila."

"Verovatno je to iz razloga što se gubiš danima, i kad se vratiš uvek je nešto preče od nas, od mene."

"Nije tako. Ti si mi najbitnija."

"Na pogrešan način to pokazuješ." 

"Pogledaj me, na trenutak samo. Vidiš li ove ruke, one su oduvek samo tebe grlile.  I ove usne samo tebe žele da ljube. A ja, ja samo želim da budem tvoj i ničiji više. Svako veče zahvaljujem Bogu što smo se nas dvoje našli. Reci mi samo jedno. Voliš li me?"

"Nikad nisam ni prestajala." 


Mila, najmilija...

Published on 03:33, 08/15,2020

Jednog dana ćeš naći nekog ko se neće bojati da te voli. Nekog ko neće ostati na obali čekajući da se nešto dogodi, već će plivati sa tobom u dubine. Znam da bi volela da je sve drugačije. Da ljudi govore ono što zaista misle. Znaš ono tipa: „Volim te.“ Ili „Ne sviđa mi se to.“ Ili „Zaljubljen sam u tebe.“ Ili čak „Nedostaješ mi i ne mogu da prestanem da mislim na tebe.“ Ali ovo je surov svet mila, i to što sada osećaš će nestati. Vreme je da kažeš zbogom. Treba da znaš da ćeš se u početku osećati izgubljeno, možda čak i slomljeno. Ali obećavam ti, da ćeš se jednog dana probuditi i nećeš osećeti tu bol koju si osećala pre. Sve će to nestati, te emocije će potonuti duboko u tvojim grudima, izbledeće, i tada ćeš osetiti da ti je srce konačno izlečeno. Obećavam ti da ćeš jednog dana ponovo biti srećna. 

Obećavam ti, mila, najmilija... 


U tvom osmehu vidim nešto lepše čak i od zvezda.

Published on 04:45, 08/13,2020

„Izađi.“ Poruka je osvetlila ekran telefona. Otvorila sam vrata. „Zvučala si mi tužno preko telefona, pa sam došao što sam brže mogao“ Osmehnula sam se. „Hajde, idemo Zvezde padalice samo što nisu počele.“ Uhvatila sam ga za ruku i povela na krov. „Pa ti si već sve pripremila.“ Rekao je kada je ugledao prostrano ćebe sa nekoliko jastuka. „Lezi pored mene, ulična svetla samo što se nisu ugasila.“ Legao je ne skidajući pogled sa mene. „Šta je?“  „Neverovatno, ali sam tek sada primetio koliko su ti oči zaista lepe, izbliza.“ Ulična svetla su se ugasila. „Prestani to da radiš. Evo upravo si propustio zvezdu padalicu.“ Kroz osmeh je pitao. „Šta to radim?“ Okrenula sam se prema njemu. „Pa to što upravo sada radiš.“ Približio se. „Ooh, misliš ovo.“ Krenuo je da me poljubi, ali sam se izmakla. „Tako znači. Igramo na kartu nedodirljivosti.“ „Ako ti tako kažeš neka bude.“ Spustio je glavu na jastuk i pogledao u nebo. „Jel znaš da ako bi mi tražila ja bih ti skinuo zvezde sa neba.“ To me je nasmejalo. „I zašio ih za tvoje haljine, znaš, da mi sijaš. Ali bojim se da bi ih nadsijala.“ Ono što je govorio zvučalo je smešno, al opet na neki način romantično i totalno neočekivano od njega. „Volela bih da znam šta se mota po toj tvojoj ludoj glavi.“ Pogledao me je. „Ti.“ Odgovorio je kratko i jasno. „To ti nije dobro.“ Ponovo se primakao, njegovo lice je bilo na par milimetara od mog. „Pokušavao sam to da ignorišem, ali mi nije uspevalo.“ „Pokušaj ponovo“ Pokušala sam da se našalim, ali je on to ozbiljno shvatio. „Neću dozvoliti da bilo šta stane na putu između mene i onoga što volim.“ Onoga što voli, ponovila sam u sebi. „Pa dobro, onda ću se sama eliminisati sa tog 'puta'.“ Nešto se čudno dešavalo sa njim, nije to bio bes, već nešto drugačije. Nešto kao želja, ako se uopšte želja moze videti na čoveku. „Ti stvarno ne kapiraš. Ti si ona koju volim budalo.“ „Ali..“ „Nema ali.. Ovoga puta nema ali. Ti si najbolji deo mene. Ti znaš sve moje slabosti i nikada ih nisi upotrebila protiv mene. A mogla si jer sam ti davao hiljadu razloga da to uradiš, ali ti si nalazila onaj hiljadu i prvi da to ne uradiš. Zašto?“ Gledao me je direktno u oči i nestrpljivo očekivao odgovor. „Zato što se to ne radi ljudima koje voliš.“ „Stvarno me voliš?“ U njegovim očima stajala su dva meseca. „Pa ja sam tebe volela mnogo pre nego što si ti zavoleo mene.“ „Zašto mi to nisi rekla ranije, već si me pustila da mislim drugačije?“ „Nekada stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Pustila sam te da sam nađeš put do mene.“ „Sada kada sam te pronašao sam te nikada te neću pustiti.“


Ja sam muzej pun umetnosti, ali ti si zatvorio oči

Published on 06:18, 08/12,2020

„Šta radiš ovde?“ Pojavio se niotkuda. „Došao sam da ti kažem je vreme da krenem. Nema šta više ovde da tražim.“ Znao je da će biti teško otići, jednostavno nestati. Ali ono što je stvarno želeo da kaže nije izlazilo iz njegovih usta. „Šta čekaš? Hajde, idi. I onako si došao da mi kažeš da ovo između mene i tebe neće funkcionisati.“ Nije želela ni da ga pogleda. Bila je sigurna da će opet ostati sa pola srca. On je verovao je bolje da sam zaustavi sve pre nego što bude loše po njega. Ovoga puta je bilo drugačije. Nešto se promenilo. On se promenio. Sada nije želeo da za sobom ostavi izgoreli trag emocija, nije želeo da ostavi pustoš u njoj.  „Ne. Došao sam da te pitam da pođeš sa mnom.“ Reči su same krenule i koliko god se trudio nije uspevao da ih zaustavi. Činilo mu se da kao da je neka nevidljiva sila obuzela njegovo telo i govorila ono što je duboko u sebi skrivao. Kroz glavu su mu se ređale slike prvog dana kada je ugledao, u plavoj haljini koja je isticala njene nebesko plave oči. Ceo svet je zastao na trenutak kada mu se osmehnula. Prišao joj je i uhvatio za njene hladne ruke. „Pođi sa mnom.“ Tihim glasom joj je govorio kao da će to ublažiti ono što je uradio predhodnog dana. Okrenula je glavu, sa suzama u očima, „Ne mogu.“ Rekla je izvačeći svoje ruke iz njegovih. Nije želela da ode, želela je da ostane. Da on ostane. Bila je spremna da zenemari rane koje su i dalje krvarile još od prvog puta kada je otišao. Samo da je on želeo da ostane, da izabere nju. „Na trenutak sam pomislila da će ovog puta biti drugačije. Da ćeš se urazumiti i da ...“ Upravo se događalo ono čega se plašio. Mislio je da će odlaskom uspeti da sve ono što oseća prema njoj baci u duboki ambis svoje duše. Sve ono od čega je želeo da pobegne sada ga je stiglo.  „Šta?“ Pao je na kolena. „Da šta? Reci mi.“ Prišla je i klekla ispred njega. „Da prestaneš da bežiš. Ne postižeš ništa sa time. Samo vučeš sa sobom te zidove. Možeš da pobegeš od mene, ali ne i od onoga što je u tebi.“ Na trenutak je spstio glavu a zatim je pogledao u oči. Njene suze su ga slomile. „Zar ne vidiš da te samo povređujem. Zar ne vidiš da ne mogu da ti pružim ono što zaslužuješ.“ Ponovo je spusto glavu. „Zar ne vidiš da te uništavam i da ne mogu da ti pružim sreću.“ Stavila je ruku ispod njegove brade i nežno mu podigla glavu. „Da li čuješ ti sebe? Ne znam o kojoj sreći govoriš kada sam ja najsrećnija osoba kada sam sa tobom. Hej, hej, mene ćeš uvek da imaš, ja ne idem nigde.“ Njene reču su mu dale snagu da se izbori sa svojim demonima. „Moram nešto da ti priznam.“ Rekao je privlačeći je u zagrljaj. „Juče sam slagao kada sam ti rekao da te ne volim i da si samo faza kroz koju prolazim. Mrzim sebe zbog toga. Prava istina je da ne bih mogao da zamislim svoj život bez tebe. A toga se najviše plašim. Da ostanem bez tebe.“ Zatim je svoje ruke iz tog zagrljaja stavio na njeno lice. „Osećam kao da nisam uradio dovoljno za tebe. Zato što zaslužuješ mnogo više od onoga što ti pružam“ „Briga me da li zaslužujem više ili ne. Ne treba da menjaš sebe da bi meni ugodio. Ne želim to.“ Pitao se kako ga posle svega ne mrzi. Kako je i dalje tu. „Pa šta želiš?“ „Želim da ostaneš. Ali najviše od svega želim da ti poželiš da ostaneš.“ I tada u tom momentu, uradio je najednostavniju stvar na svetu, nagnuo se prema njoj i poljubio je. Kada su njegove usne dotakle njene, znao je da je konačno došao kući.


Da li je svemir dovoljno veliki za nas dvoje?

Published on 07:07, 08/10,2020

"Iznenađenje." Začulo se kada sam ušla. Ne, ne, ne. "Ovo stvarno nije bilo potrebno." Mrzim iznenađenja. "Naravno da jeste. Pa pobogu rođendan ti je." Prišla mi je sa osmehom od uva do uva. "Rekla sam da ne radite ovo." Da li me uopšte iko sluša, pomislila sam. "Hajde da duvaš svećice." Ne naravno. Nisam trebala više ništa da kažem, sve su čitali sa mog lica. Torta je stajala na stolu sa svećicama koje su čekale da budu ugašene. Gledala sam kako vosak sa svećica klizi ka površini torte kao da jedva čeka da oseti njen ukus. Bila sam spremna tako i da je ostavim, ali me je on preduhitrio. "Kad ti nećeš da zamisliš želju mi ćemo umesto tebe." Slobodno. Rekla sam u sebi i izašla. "Čekaj." Nisam se obazirala na glas koji se čuo iza mene. "Molim te stani, nemoj da ideš." "Zašto bih to uradila?" "Zbog mene." rekao je kroz blagi osmeh. Zastala sam, ali nisam želela da se okrenem. Čula sam njegove korake kako se polako približavaju, gotovo kao da je pazio da ne napravi neki šum koji bi još dodatno pogoršao stvari. Htela sam da mu kažem da bi bilo bolje da se vrati, ali nisam uspela. Njegove ruke su već bile oko mene. "Nemoj." Je bilo sve što sam uspela da kažem. Nije me slušao. Naravno, kao da me bilo ko sluša. "Reci mi zašto si takva?" prošaputao je. Naravno da je to u meni izazvalo još veći revolt. "Ne znam čija je ovo ideja bila, ali je bila jako glupa." Pokušavala sam da se izvučem iz njegovih ruku ali bez uspeha. Nije hteo da me pusti. "Prestani to da radiš jer šta god pokušala neće ti poći za rukom." "Nisam želela ništa od ovoga." "Pa, kao prvo, ova glupa ideja je bila moja, kao drugo, znam da nisi ništa želela, ali ja sam želeo." Nešto u njegovom glasu me je nateralo da se okrenem. "Izvini." Stavila sam ruku na njegovo lice. "Nije mi bila namera da te uvredim." "Znam, ali mi nije jasno zašto se tako ponašaš. Šta ima loše u jednom malom iznenađenju? Ti ih i onako stalno priređuješ za druge." Satavio je svoju ruku na moju. Nisam želela da zvučim grubo ali... "Upravu si, volim da ih priređujem, ali ne i da se meni priređuju. A ti si to znao i odlučio si da ideš protiv mojih želja. Hiljadu puta sam rekla da to ne želim, ali uzalud..." "Jesi, ali mi nikada nisi rekla razlog." Bio je upravu. "Zaboravi." Napravila sam korak unazad i krenila da odlazim. Uhvatio me je za ruku. "Neće moći. Vodim te na jedno mesto." Naprštila sam se. "Samo nemoj da bude još jedno izenađenje." Nasmejao se. "Iznenađenja se planiraju, a ovo mi je sada palo na pamet tako da ne spada u iznenađenje."

Oko nas nije bilo nikog. Zvuci talasa koji su udarali o stene su bili jedino što je remetilo tišinu. "Nadam se da ti ovo odgovara." Rekao je doslovno vučući me za ruku do zadnje stene. Kada je konačno došao do nje seo je i rukom 'potapšao' prazan prostor ispred sebe. "Dođi. Dođi da te ušuškam u mom zagrljaju." Prišla sam i sela.  Privukao me je k sebi i pitao. "Sada ćeš mi reći zašto ne voliš iznenađenja?" Neverovatno. "Stvarno si nemoguć." Nasmejao se. "Ne odugovlači. Hajde reci mi." Uhhh. "Jednostavno ih ne volim." Odustani. "Nije tačno. Gledao sam kako se raduješ kada ih prirđuješ drugima. Zašto je drugačije?" "Stvarno želiš da znaš?" "Stvarno." "Pa dobro onda. Stvar je u tome da slušaš šta drugi govore, šta žele. O sitnicama koje im znače. U tome je poenta." Prekinuo me je. "Hoćeš da kažeš da zanemarujem ono što kažeš." "Pa ne baš tim rečima, ali tako nekako." Udahnuo je i glasno izdahnuo. "Kako mogu to da ispravim? Jer ti nikad ne govoriš ono o čemu sanjaš, maštaš i želiš." Krenula sam da mu odgovorim ali je nastavio. "I nemoj da mi kažeš da je to ništa, jer znam da nije tako." Zvučao je po malo ljuto. "Neke stvari ti samo donose privremeno zadovoljstvo. Privremenu sreću. A ono što je meni bitno, to o čemu kažeš da ne govorim upravo drži svoje ruke na meni. I to je jedino što mi je važno." Zaglio me je jako, toliko da mi nije ostalo više vazduha u plućima. "Polako, ako misliš da i dalje živim." "Ma daj, ti mene toliko voliš da kad me zagrliš imam osećaj da ćeš da uđeš u mene, a ovo ti ne odgovara." "Ne izmišljaj." Ljutito sam rekla. A on je bukvalno legao od smeha. "Bože kako si slatka tako kad se ljutiš." Udarila sam ga po nozi kako bi prestao da se smeje, ali uzalud. "Idem, a ti ostani da se smeješ sam sa sobom." Pretvarala sam se da krećem. "Evo, evo, prestaću samo nemoj da ideš." Naravno da nije prestao, samo je pokušavao da priguši svoj glasan smeh. "Nadam se da si svestan činjenice da mogu da osetim da se i dalje smeješ." "Ko? Ja? Ma kakvi." "Dobro, neka ti bude." "Nisi ni svesna koliko te volim." "Iako se ljutim?" "Da, jer ti to radiš na neki neodoljiv način" "Onda moraš nešto da mi obećaš." "Kaži." "Obećaj mi, da ako ikada prestaneš da me voliš, da ćeš mi to reći." "Od kud sad to?""Samo mi obećaj." "To se neće desiti. To, da ću prestati da te volim." "Kako možeš to da znaš?" "Jednostavno znam. Možda nisi moja prva ljubav, ali ti si ponovo dala život mojoj ljubavi. Skrivena si u najsitnijim detaljima ovoga univerzuma. Poslednja si stanica mog srca."


Na krovu sveta

Published on 20:45, 07/18,2020

"Znaš, imam osećaj da me izbegavaš." Pogledala ga očekujući odgovor, ali između njih je stajala samo tišina. Po prvi put u svom životu nije mogao da slaže. Da joj kaže da je to umislila. Nije mogao da nađe dovoljno razlog zašto je to radio. "Moram ti priznati nešto." Imao je osećaj kao da ratuje sam sa sobom. "Šta?" Pitala ga je, ali on je i dalje ćutao. "Reci?" "Istina je." Zastao je na moment. "Zato što me užasava ono što osećam. Zato te izbegavam." Skrenuo je pogled u stranu plašeći se njene reakcije. "To je problem. Glupost. Misliš da ne zaslužuješ nešto zato ga i uništavaš." Nešto u njenom odgovoru ga je zabolelo više nego da mu je lupila šamar. Još više ga je zabolelo to što je stajao nem, dok je sve u njemu govorilo poljubi je. Ne postoji mesto na kojem bi radije bio sada. Poljubi je kao da si samo to čekao. Kao da si zaboravio sve druge što si pre nje ljubio. Poljubi je kao jedinu kocku čokolade koju ćeš okusiti u životu. Ljubi je dok ne zaboravi da broji. Napravio je korak prema njoj, zatim još jedan. Uhvatio je za ruku i lagano privukao u zagrljaj.  Iznenadio je sa tim potezom. Iako je oduvek bila dobra sa rečima u tom trenutku nije bilo reči koje bi je spasile. Bila je zarobljena, nemoćna u tom zagrljaju. "Šta želiš sada?" Glas joj je postajao tiši. "Tebe. Oduvek tebe." Stavio je svoje ruke na njeno lice i ceo svet je prestao da postoji. Nikada se pre nije tako izgubio u poljubcu. Srce mu je preskakalo otkucaje. Ljubio je i pre nje, ali ni jedan poljubac do sada nije učinio da se oseća kao da gori. Nešto u vezi nje ga je podsećalo na mesto prema kojem je uvek želeo da ide, ali nikako da dođe do njega. Iako to do sada nije znao, shvatio je da je nju oduvek tražio.



Oduvek si to bila ti

Published on 01:50, 07/16,2020


Posmatrao sam je sa strane. Oduvek me je nešto privlačilo ka njoj. Neke nevidljive niti. Kažu da i muškarci mogu imati 'leptiriće' u stomaku, ali ne i ja. Kad god sam bio sa njom, nisam imao te čuvene leptiriće, već nešto sasvim drugačije. Precizniji da budem, ona je u meni budila roj pčela. Pokušavao sam to da sakrijem, ali ona je to odavno znala. Valjda su se naše duše upoznale mnogo pre nas samih. Zbog nje sam uspeo da otvorim kutiju vanvremenskih želja i ljubavi koju sam dugo skrivao sam od sebe. Nije me ona promenila. Ona mi je pomogla da otopim ovu santu leda koju ljudi najčće zovu srce. Moja ruka se savršeno preklapala sa njenom. Kao da je tu oduvek pripadala. Kao slagalica koja oduvek čeka na taj poslednji deo da bude završena. Za mene je taj deo bila ona. Tako je i ušetala u moj život, kao da je znala da mi je samo ona nedostajla da svojim osmehom začini svaki moj dan. Svaki deo nje je neka nova avantura. Ako sam nešto mogao da znam to je bilo da želim da sa njom provedem ostatak života. Da svakoga dana pišemo nove stranice romana. I da svako poglavlje ima naš pečat. Ona je kruna koja treba svakom kralju. 

Ona u očima čuva tajne kosmosa.  

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=PXGycbkbtW0


Sa mnom ti nijedno more nije mirno, ali ti je svaka luka dom.

Published on 11:25, 06/10,2020

Ona je danas zbog mene imala osmeh na licu. Smejala se kao luda kada sam joj rekao da bih sa njom da pobegnem na par dana. Iako sam više mislio na par decenija. Na par decenija zauvek. Smejala se ona i ranije ali je ovaj put njen osmeh bio kao jedan sunčan letnji dan. U očima joj se oslikavao okean u kome mi ne bi bio problem da budem izgubljen. Plovio bih njenim morima i okeanima bez oklevanja. Njena duša je kao polje lala u Holandiji. Čak i da nemam ništa, sa njom je svako jutro kao proleće. Rekla mi je da me ne bi menjala ni za šta na svetu. A sam ja u tom trenutku pomislio da bih okrenuo svet naopačke samo da se ona svakoga dana ovako smeje. Zbog nje takve ja bih danas pristao na sve. Iako sam jednom mislio da ljubav nije za mene, da me ni jedna više neće izuti iz cipela shvatio sam da sam imao pogrešnu predstavu o ljubavi. Svaka pre nje je prašina. Prašina koju vetar oduva toliko daleko da se ni nesećam da li su zapravo postojale. Kada malo bolje razmislim, i nisu. Postoji samo ona. Ona mi daje snagu koja mi je bila preko potrebna. I kako dani prolaze sve više i više je volim, toliko da mislim da ću jednog dana eksplodirati od ljubavi.