Seti me se - sedmi deo

Published on 08:08, 06/19,2020

Marko je išao prema stanu bez ikakve predstave o tome šta se desilo. U jednoj ruci je imao buket ruža koje je pokupio u obližnjoj cvećari a u drugoj Sarinu omiljenu hranu. Razmišljao je o tome kako će je sa tim malim gestom iznenaditi. Iako je znao da Sara baš  ne voli iznenadjenja mislio je da će joj se ovo dopasti. Dok je stajao ispred vrata stana, pokušavajući da otključa vrata dok u isto vreme drzi hranu i buket, ništa nije bilo van reda. Ušao je lagano misleći da Sara još uvek spava. Čim je zakoračio u dnavnu sobu stvari su mu ispale iz ruke. Sarina šolja za kafu bila je prosuta po podu. Znao je da nešto nije u redu. Krenuo je da traži neke znakove koji bi mogli ukazivati na to šta se desilo. Nije prošlo mnogo, zazvonio mu je telefon. "Sara?"  Zbunjeno je gledao u telefon. Javio se očekivajući da će čuti nju kako mu govori da je hitno morala da izadje, ali umesto nje javio se muškarac. "Dobro me slušaj." Marko ga je prekinuo. "Gde je Sara?" Muški glas je postao grublji. "Sada ja pričam, a ti slušaš. Do sada si mogao da naslutiš šta se dešava. Pošto si prvo upozorenje odlučio da zanemariš, rešili smo da preuzmemo stvari u svoje ruke. I sam znaš da je ovo moglo da bude drugačije da ti nisi hteo da glumiš heroja. Za sada je tvoja devojčica na sigurnom, a ako želiš da tako ostane moraš da uradiš ono što ti budemo rekli."  Marku su kroz telo prolazili žmarci. Mislio je na Saru i na to kako bi ovom liku razbio facu bude li joj falila dlaka s glave. "Uradiću sve što budete tražili, samo nemojte da je povredite. Ona ništa nije kriva."  Sa druge strane slušalice začuo se glasan smeh. Skoro pa kao da se sam djavo smejao. "Nije, ali si je ti doveo u ovu situaciju." Momenat tišine koji je usledio naveo je Marka da pomisli da je to istina. Da je on kriv za sve. Ali kada je malo bolje rasmislio shvatio je da su jedini krivci za sve ovo oni. Ljudi koji drže Saru. "Sada pažljivo slušaj. Nemoj da ti je palo na pamet da se obratiš policiji. Samo ćeš dovesti do toga da još jedan život nosiš na duši. Pošto za prvog nisi mogao da uradiš ništa, daćemo ti šansu da ona preživi." Slušajući te reči u Marku se nakupljao bes. Onakav kakvog do sada nije osetio. Mrzeo je te ljude zbog toga kako se osećao. Znao je da bes i ljutnja promene čoveka. I da će samo njegovi postupci odrediti njegov put. "Znam da ti se neće svideti ovo što ću ti tražiti ali to je prvi korak ka.."  Glasan smeh. "...oslobođenju tvoje voljene. Moraš da..."
 
***
 
Sara se nalazila u mračnoj prostoriji. Po njenom slobodnom proračunu imala je 15 kvadrata. Jedini izvor svetlosti bio je mali prozorčić veličine standardne knjige, ali je bio visoko pa nije mogla videti ništa što bi ukazivalo na to gde se nalazi. Kada su joj se oči privikle na mrak mogla je videti sa se u sobi nalazi samo dušek na kome je ležala. Goli zidovi su joj ulivali neki strah. Nije je plašila situacija u kojoj se nalazila koliko pomisao na samoću. Na samoću golih zidova. Preživela sam i gore stvari, pomislila je. Misli na lepe stvari, govrila je sebi. Nije znala koliko se dugo nalazi tu. Ali svaki sat proveden u toj sobici, izgledao joj je kao godina. Svašta joj je prolazilo kroz glavu. 

*** 

Odjednom se začula škripa teških metalnih vrata. Svetlost koja je njihovim otvaranjem prodrla u sobu na trenutak je zaslepela. Na vratima je stajala mračna figura čoveka kojeg nije mogla dobro videti od svetlosti. "Hajde ustani. Slobodna si. Gotovo je."  Rekao je ozbiljnim tonom. Gledala ga je zbunjeno. Nije mogla ustanoviti da li je ozbiljan ili se šali. Iza njega su se pojavila još dvojica momaka. Jedan od njih je odmah pritrčao prema njoj i zagrlio je. "Sve je u redu. Tu sam." Bio je to Markov glas. "Neću te nikada više ostaviti. Jel me čuješ?" Zagrlila ga je jako. Istog momenta kada su njene ruke dotakle njegovo telo suze su joj krenule niz lice. "Čuješ li otkucaje moga srce? Fokusiraj se na njih. Tu sam." Pokušavao je da je smiri. "Vreme je da idemo kući." To joj je povratilo snagu. "Kako si znao gde sam?" Pitala ga je, ali joj je odgovor dao čovek koji je stajao na vratima. Bio je to inspektor koji je predhodno ispitivao Marka. "Tvoj pametni dečko je snimio razgovor kada su ga zvali i odmah ga prosledio nama. Na osnovu toga mogli smo odrediti lokaciju poziva i pronaći mesto gde te drže. Gotovo je sve."  
 
***
 
Par nedelja kasnije nalazili su se u Parizu. Marko je posle svega odlučio da je krajnje vreme da uzmu zasluženi odmor. A Pariz je bio savršeno mesto za ono što je planirao sledeće da uradi. Dan su započeli obilaskom muzeja i galerija. Sara je bila očarana umetnošću, ali najviše od svega joj se svidela arhitektura zgrada koja je odisala nekom prefinjenošću. Svaka zgrada je imala neku svoju priču koja je Saru još više fascinirala. Sat vremena pre zalaska sunca Marko je odveo Saru na mesto koje je za njega imao najlepsi pogled na Ajfelov toranj. A to je bio trg Trokadero koji se nalazio sa druge strane reke Sene. Rekao joj je da zastane i da uživa u pogledu. Da na trenutak zatvori oči i pomisli na lepe stvari koje će se tek dešavati. I u trenutku kada je to uradila on je izvadio malu kutijicu iz džepa i kleknuo. "Udaj se za mene." Nije sačekao da otvori oči. "Želim sa tobom da provedem ostatak svog života." Sara nije ni trenutak razmišljala. "Da, da, da. Hiljadu puta da."


Seti me se - šesti deo

Published on 01:30, 06/14,2020

Iako u šoku Sara je uzela svoje stvari i krenula za njima. Na putu do stanice pozvala je advokata kako bi se savjetovala o tome šta im je činiti. Kao i svaki advokat savjetovao joj je da kaže Marku da ne odgovara na pitanja dok on ne dođe. Što je ona i uradila kada je stigla tama. Imala je taman toliko vremena da vdi Marka pre nego što bude procesuiran. 
U među vremenu Marko je sedeo u sobi za ispitivanje. Ćutao je, i posmatrao inspektora koji je sedeo preko puta njega. Prosed čovek srednjih godina, sa borama na licu za dva života prihvatio je Markovu tišinu kao znak bojkota. U njegovim očima Marko je zasigurno bio kriv iako je znao samo ono što mu je rečeno. Ispred sebe je imao malu crnu bilježnicu u kojoj je zapisivao svoja zapažanja o Markovom ponašanju. Sa druge strane Marko je znao da nije kriv i da mu je ovo podmetnuto. I to sigurno iz razloga što je odlučio da se vrati. Ubrzo se na vratima pojavio jedan gospodin u tridestim godinama koji se predstavio kao Markov advokat. Izgledao je mlado za jednog advokata. Odmah je tražio da razgovara nasmo sa Markom. Po malo mrzovoljno, inspektor je prihvatio njegov zahtjev i napustio prostoriju.

Sara je nestrpljivo sedela u predvorju policiske stanice. Brinula se za Marka i o tome kako on podnosi ono što se dešava. Bila je ljuta zbog nepravde koja mu je učinjena.
 
"Marko, sada sam ja tvoj advokat i treba da znaš sve što mislš da kažeš moraš prvo da proveriš sa mnom. I samo u koliko ti ja dam dožvolu možeš da odgovoriš na pitanja koja ti budu postavljali. Tvoja devojka mi je objasnila situaciju ali sada želim da čujem od tebe šta se tačno dogodilo. I ne moj ništa da preskočiš!" Marku se nije dopao ton kojim je on govorio, ali je prihvatio njegov predlog. Ispričao mu je od početka sve šta se dogodilo. I za ubistvo, i za gubljenje  pamćenja i za susret sa Sarom. Advokat je kroz njegovu priču polako sklapao kockice. Shvatio je da zbog Markovog odlaska u policiju prvi put, kada je hteo da prijavi zločin, mora postojati neki pisani trag. Neka evidencija Markove tadašnje izjave. I postojala je. Iako to nije bilo dovoljno da dokaže Markovu nevinost, poslužilo mu je kao primer da policija nije ništa preuzela povodom toga. 
Ispitivanje koje je sprovodio inspektor bilo je neprijatno za Marka. Uz konsultovanje sa advokatom Marko je odgvarao na pitanja koja mu je ovaj postojao. Ubrzo su uvideli da nema konkretnih dokaza koje vezuju Marka sa zločnom i advokat je uspeo da sredi da Marko bude pušten uz kauciju ali je morao da ostane u kućnom pritvoru. Kao što zakon nalaže, nije smeo da napušta grad dok se slučaj ne reši. Nakon što se zahvalio advokatu otrčao je u Sarin zagrljaj. Taj zagrljaj je jedva čekao. Iako je prošlo samo par sati od kako je priveden Sari se to činilo kao večnost. I tek kada se Marko našao u njenom rukama osetila se spokojno.

                                                                  ***
 
Kada su stigli kući na kratko su sumirali utiske i odlučili da je najbolje da ne misle o tome. Uprkos tome Marko celu noć nije oka skolipio. Pitao se kako je došlo do ovoga. Ostavili su ga na ulicu da umre, a sada žele da mu zagorčaju život. Razna pitanja su mu prolazila kroz glavu, ali znao je da je odgovor samo jedan. Borba. Borba za pravdu. 
Sunce se probijalo kroz tamne zavese kada se Sara probudila. Okrenula se na stranu da poželi Marku dobro jutro ali njega nije bilo. Pružila je ruku preko kreveta. Njegova strana je bila hladna što je značilo da se odavno probudio. Ustala se da ga potraži. Nije bio ni u jednoj prostoriji. Na kuhinjskom stolu pronašla je ceduljicu na kojoj je pisalo "Brzo se vraćam, nemoj da brineš. Volim te." Na trenutak su joj se vratila sećanja na prošla dešavanja. Iako je tada povredio sa svojom odlukom, verovala mu je. Skuvala je sebi kafu i sela na sofu. Zamišljeno je gledala kroz prozor. Toliko zamišljeno da nije čula kada su se vrata otvorila. Iz te zamišljenosti trgnuo je nepoznati muški glas. Nije imala vremena da reaguje kada je iznenada uhvatio i stavio krpu preko usta. Ubrzo je Sara izgubila svest. 


Seti me se - peti deo

Published on 09:09, 06/03,2020

"Ovo sigurno nije neka šala?" Upitala je zbunjeno. "Kad si ti u pitanju ne bih se tako šalio." Opet ga je zaglila ne želeći da ga pusti. "Kako je to moguće kad si pre samo sat vremena tvrdio da me se ne sećaš?" Marko se nasmešio. "Voleo bih da mogu da ti kažem da ne znam, ali želim da verujem da je tvoja ljubav prema meni toliko bila jaka da me je izlečila. Znaš, kao u Uspavanoj lepotici, kada poljubac prave ljubavi probudi Auroru. A u ovom slučaju ti si princ." Sara ga je pogledala ozbiljno. "Kako ja mogu da budem princ?" Marko je počeo da se smeje. "Šalim se, ti si moja princeza. Nedostajalo mi je to tvoje bukvalno shvatanje mojih rečenica. Iako sam te za trenutak zaboravio želim verovati da si mi nedostajala." Marko nije moga ni da sluti koliko je on njoj nedostajao. Da je bilo potreno, Sari se učinilo da bi prevrnula Zemlju naopačke da bi ga pronašla. Ono što joj je prolazilo glavu je bilo šta je dovelo do toga da on dobije amneziju. "Marko moram te nešto pitati." "Pitaj."  Sara je duboko udahnula i izdahnula. "Šta se dogodilo? Kako je došlo do toga da izgubiš pamćenje?" Znao je da će joj morati odgovoriti na to pitanje. Ali nije želeo da u tom trenutku priča o tome. "Ispričaću ti sve kad dođemo kući."
 
***
 
Vreme su proveli ležeći u krevetu. Sara mu je ispričala šta se sve dešavalo dok on nije bio tu. Pričala mu je o svemu što je radila kako bi ga pronašla. Marko ju je slušao i razmišljao o tome kroz šta je prošla bez njega. Pomislio je da bi svaka druga žena na njenom mestu već odavno odustala, ali ne i ona. "Pronašli su me." Izustio je sa nekim bolom u glasu. Sara ništa nije govorila. Marko je nastavio. "Nedelju dana nakon što sam otišao, shvatio sam da ne mogu tek tako da se izbrišem iz tvog života. Poželeo sam da se vratim, ali sam znao da moj povratak neće proći bez posledica. Tada sam napravio snimio onaj video i pripremio paket koji si primila. Datum na onoj fotografiji sam ja dodao kako bih ti dao potvrdu da sam živ. Sredio sam sa jednim prijateljem da ti ga dostave za tačno godinu dana u koliko mu se ja ne javim. Ne znam kako ali su saznali da sam se spremao da se vratm. Kroz maglu se sećam da su me presreli na putu do ovamo. Nisam im video lica jer su im farovi od auta bili toliko jaki da nisam ništa mogao da vidim. Bilo ih je troje. Poslednje čega se sećam je da su me na silu izvukli iz auta počeli da udaraju u isto vreme. Posle toga sam se probudio u bolnici. Nisam ti ranije rekao, ali su mi rekli da je sreća što sam uopšte preživeo. Imao sam frakturu lobanje i prelom tri rebra. Verovatno su me ostavili nadajući se da sam mrtav." Sara ga je zaglila. Prijao mu je taj zagrljaj. Sada se stvarno oseti kao kod kuće. Mislio je o tome kako čovek može da živi na različitim mestima a da se ne oseti slobodno, da se ne oseti kao kod kuće. A ona je za njega predstavljala dom. Predstavljala je beg od realnosti sa kojom će ubrzo morati da se suoči. Noć je protekla mirno. Bez ikakve naznake šta bi moglo da se dogodi sledećeg dana. 
 
***
 
Probudilo ih je lupanje na vratima. Trebalo im je par momenata da ukapiraju da se to čuje upravo ispred njihovih vrata. Sara je uzela ogrtač i krenula ka vratima. Kad ih je otvorila ispred nje su se nalazila dva policajca. "Dobro jutro. Da li bi ste bili ljubazni da mi kažete šta se ovde dešava?" Upitala ih je Sara. Po malo mrzovoljni gospodin odgovorio joj je. "Da li je Marko kod kuće?" Odgovorila je da jeste. "Imamo nalog za njegovo hapšenje." Sara ga je gledala zbunjeno. "Smem li znati razlog izdavanja tog naloga." Policajac je imao po malo ciničan osmeh. U tom momentu se pojavi i Marko na vratima. "Šta se ovde dešava?" "Marko uhapšeni ste zbog osnovane sumnje da ste počinili krivično delo ubistva sa predumišljajem..." I Marko i Sara su se pogledali zbunjeno. "Imate pravo da se branite ćutanjem. Sve što kažete može i biće upotrebljeno protiv vas na sudu. Imate pravo na advokata. Ako ga ne možete priuštiti biće vam dodeljen. Da li ste razumeli?" I dalje ne verujući šta se dešva Marko je odgovorio da razume. Dok su ga odvodili Sara je gledala u neverici šta se dešava pred njenim očima.  


Seti me se - četvrti deo

Published on 07:07, 06/02,2020

"Potreban je pasvord." Konstatovala je Sara. Marko je pogledao zamišljeno. "Nemam ideju koja bi mogla biti." Pokušavao je da se priseti. Isprobavali su razne reči, brojeve, datume rođendana ali ništa nije uspevalo. "Saro, znam da će ovo zvučati suludo, s obzirom da te se ne sećam, ali kada smo se mi upoznali?" Iako to nije bilo ono što je ona želela da čuje, u njoj se probudila neka čestica nade da će je se on setiti. "23.11.2019." Dok je Marko kucao te brojeve, Sara sa potajno nadala da će to biti to. Izraz na njegovom licu je upravo to pokazivao. "Danas samo i ti i ja ovu rečenicu upotrebljavali bezbroj puta, ali kako je ovo moguće?" Okrenuo je lap top prema njoj. Na ekranu su se nalazile sve njihove fotografije koje su prethodno bile izbrisane iz njenog stana, ali i iz Markovog sećanja. Pored njih su se nalazila i dva videa i par fajlova u pdf formatu. Marko nije želeo da gubi vreme pregledanjem fotografija već je direktno kliknuo na prvi video. 
"Na samom početku, bez obzira na okolnosti moram nešto meni bitno da kažem; Saro, znam da će nekim slučajem ovo doći do tebe, rekao bih sudbinom. U svakom slučaju želim da ti kažem da te volim i da mi je iskreno žao što ti na ovaj način to govorim. Ne znam kakva će biti situacija kad ovo budeš gledala ali moraš da znaš da sam te voleo, da te volim i da ću te zauvek voleti." Sari je srce zaigralo od sreće ali i od tuge što čovek koji je sedeo pored nje ne može da kaže isto. Barem će zauvek imati njegove reči u svojoj glavi da ih se priseća, pomislila je. "Da pređem na razlog zbog čega snimam ovaj video. Pre par dana, od trenutka kada snimam ovo, svedočio sam jednom ubistvu. Znam da ćeš pomisliti da sam trebao da se obratim policiji. I jesam, ali iako sam video ko je počinio zločin, nisam imao nikakvih dokaza, a i telo nikada nije nađeno. Isti dan sam dobio i jedno pismo u kojeme navode da će nauditi tebi, na isti način, ako ne nestanem. Znao sam da ću tako samo povrediti tebe, ali nisam imao drugog izbora. Ove fotografije koje se nalaze na ovom fleš drajvu, kao što si mogla i primetiti, su sve one forografije koje sam zamenio iz našeg stana. Znam da si se sigurno pitala šta se desilo sa njima, pa eto sada znaš. Takođe ja sam odneo sve moje stvari. To je bilo neophodno da bih te zaštitio. Ovo poslednje što si dobila je unapred dogovoreno da dođe do tebee. Znaš. Da bi me razumela. A i da bi ti imala zaključak. A ako gledaš ovo, to znači da se nešto dogodilo i da sam sprečen da ispravim stvari." Niz obraze su joj krenile suze koje je uporno pokušavala da obriše. Što je ih je više brisala, one su sve više i više tekle. 
Iako zbunjen onim što je video, Marku se javio neki neobjašnjiv osećaj da treba da je zagrli. Da je uteši. Nije mogao sebi da objasni tu porebu. Potrebu da je dotakne. Da jednim zagrljajem otera njenu tugu. Tugu žene koje se čak ni ne seća. Pitao se šta ga to tera na taj gest. Pokušao je da se odupre tom osećaju, ali njegove ruke su krenule prema njoj. I u tom momentu, kada su njegovi presti prelazili preko njenog uplakanog lica, brišući suze koje sada već nezaustavno tekle, počeo je da se priseća nekih trenutaka. Ne znajući šta se upravo desilo u Markovoj glavi, Sara ga je odgurnula i istrčala iz auta. Ne želeći da protraći još jednu sekundu bez nje Marko je krenuo za njom. "Čekaj. Nemoj da ideš." Sara se na momenat okrenula prema njemu i zastala. "Zašto? Kad ne mogu da podnesem da me se čovek, kojeg volim više od ičeg na ovom svetu, ne seća. Mislila sam da ću moći da ti pomognem, da se setiš, ali iz sekunde u sekundu me sve ovo ubija." Marko joj je prišao taman toliko da se mogao odgledati u njenim očima. "Možeš mi pomoći." Pogledala ga je pomalo zbunjeno. "Ali kako?" Marko se nasmejao i rekao. "Tako što ćeš ućutati i poljubiti me." Sara je bila u neverici. Nije znala da li je umislila ono što je on upravo izgovorio. Da li se njena tuga poigrava sa njom. Marko je to primetio i odlučio da više ne može da čeka. Privukao je k sebi i poljubio. Taj poljubac mu je vratio sve. Sve ono što je jednom zaboravio, sada se setio. Sara ga je zagrlila. Njen zagrljaj je bio njegov dom. Shvatio je da je bežanjem samo pogoršavao stvari i da šta god bude usledilo moraju kroz to ići zajedno. "Izvini za sve ljubavi." Rekao je držeći je čvrsto rukama. "Ti...ti..." Pokušavala je da izgovori, ali je on preduhitrio. "Da, sećam te se. Izgleda da je naša ljubav veća od zaborava i od svih ostalih nebeskih sila."


Seti me se -treći deo

Published on 08:08, 05/30,2020

"Ko si ti i šta tražiš ovde?" muški glas se začuo odnekud. Sara i dalje nije ništa videla, a ubrzo je shvatila da ne može ni da se pomera. "Tražim Marka." Začula je glasno smejanje. "Pa našla si ga. A sad mi reci ko si ti?" Sara je bila začudjena. "Prvo mi makni ovo sa očiju. I... I odveži me." Čula je korake kako se približavaju. "Dobro, ali pod uslovom da nećeš uraditi neku glupost." Cela ova situacija je glupost, pomislila je Sara. "U redu." Odvezao joj je ruke, a ona je imala dovoljno vremena da skine povez sa očiju. Zanemela je. Nije mogla da veruje da ispred nje stoji on. Od neverice su joj krenule suze. "Hajde, smiri se. Neću ti ništa. Ti si ta koja je upala meni u stan. Reci mi ko si?" "Marko, to sam ja. Sara. Tvoja Sara." Na njegovom licu se pojavio izraz čudjenja koji se pretvorio u smeh. "Ovo je šala, zar ne? Mora biti." Marko je bio ozbiljan dok je to izgovarao. "Ženo ja tebe ne poznajem." Mogla je osetiti ozbiljnost u njegovom glasu. "Stvarno ne znaš ko sam?" "Ne rekao sam ti već." Gledala ga je zbunjeno. "Marko, nestao si pre nešto više od godinu dana. Sve tvoje stvari i naše fotografije su jednostavno nestale. Kao da nisi ni postojao." "To nije moguće." Gledao je u nevjerici. "Jedino što mi je ostalo od tebe je ova poruka.." Izvadila je telefon i pokazalu mu. "...i oda tada ti se gubi svaki trag. Sve do danas." Pogled mu je bio pun neke sete. "Kako si me našla?" "Danas sam primila jedan paket sa ključem od ovog stana. Tvog stana, u kojem smo živeli dok se nismo preselili, u naš zajednički stan." "Sigurna si u to?" "Znam." "Saro... Tako se beše zoveš?" Klimnula je glavom. "Ovaj stan je jedino čega se sećam. I dela mog detinjstva." Oči su joj se ponovo napunile suza, ali ih je odlučno zadržavala. "Kako je to moguće?" Pitala ga je drhtavim glasom. "Ne znam šta se dogodilo. Probudio sam se u bolnici sa amnezijom ili ti kako bi oni to rekli traumom mozga. Jedino što sam imao kod sebe je bio ključ od ovog stana."  Marko je gledao u Saru pokušavajući sebe da prisili da se seti. Ništa nije dolazilo. Lepa je. Ako je istina ono što ona govori, mogao bez problema da bude zaljubljen u nju, pomislio je. Njegove misli prekinula je Sara. "Želim da ti pomognem da se setiš. I razumem da će biti teško. Ali to stvarno želim." "Hvala ti. Ali jedina stvar koju trenutno ne razumem je gde su nestale sve moje stvari. I ti kažeš da nemaš ništa moje." U pravu je, pomislila je Sara. I dok je Sara pokušavala da smisli dovoljno dobar odgovor Marko je skočio i rekao "Upravo sam se setio nečega. Dođi." Krenuo je ka prostoriji koja je nekada bila spavaća soba. "Ništa se nije promenilo." primetila je Sara. Soba u kojoj su ušli imala je tri klasična zida i jedan zid koji je bio prekriven kamenom. Marko je prišao tom kamenom zidu i počeo da opipava nešto. "Moraš mi pomoći." Obratio se Sari. "Sećam se da je postojao jedan kamen koji se izvlačio. Ali ne znam tačno koji." Sara je prišla i krenula da radi isto. "Haa, evo ga." Zadovoljstvo se moglo primetiti na Markovom licu. Sklonio je kamen veličine pesnice i izvadio fleš drajv. "Čekaj, ima još nešto." Sara je izvadila papir koji je bio zavučen u šupljinu koja je ostala nakon vađenja kamena. Smatrala je da je ispavno da ga Marko pročita prvo. Prižila mu je papir i on je počeo da čita na glas. "Nadam se da nikada neće doći do ovoga, ali ako jeste treba da znaš sledeće." Prepoznao je svoj rukopis. "Bio si svedok jednog užasnog događaja. Na ovom fleš drajvu se nalazi sve što treba da znaš. I seti se da čuvaš Saru." Pogledao je u nju. Kroz njegovo telo su prošli žmarci. Gledao je i osetio je nešto. Bio je to neki poznati osećaj, ali i dalje nije mogao da se seti kakva je to osećanja imao prema njoj. "Moramo da pogledamo šta je se nalazi ovde." Prekinuo je svoj tok misli. "Moj lap top je u kolima." "Hajde, moramo krenuti odmah."


Seti me se -drugi deo

Published on 14:00, 05/26,2020

Prolazili su sati, dani, meseci. Ni jedan jedini trag gde bi Marko mogao biti se nije pojavljivao. Niko joj nije mogao pomoći. A i kako bi mogao kada je tražila čoveka bez lica. Nije posedovala ni jedan dokaz da je zapravo postojao. Da nije samo plod njene mašte. Na kraju je prošla godina. Sari je ta godina proletela u traženju i iščekivanju da će se on jednostavno pojaviti na vratima. Da će joj reći da je sve sanjala. Ali to je samo ostala želja. Pokušala je da nastavi sa svojim životom. Iako nije odustajala, počela je polako da gubi nadu da će ga ikada pronaći. 
Septembar je već bio na izmaku kada je Sara primila još jednu poruku sa nepoznatog broja. "Tvoja upornost samo pogoršava stvari. Ali neka ti bude, ono što budeš pronašla neće ti se svideti." Nije stigla ni da razmisli o poruci koju je primila, na vratima se začulo kucanje. Bez oklevanja potrčala ka vratima, u nadi da će na vratima stajati on. Kada je otvorila vrata, njeno telo je preplavio osećaj razočarenja. "Dobar dan. Vi ste Sara?" Klimnula je glavom. Čovek srednjih godina predao joj je neku kutiju. "Potpišite ovde." Rekao je usmeravajući je ka liniji za potpis. Po mala oklevajućui potpisala je. "Prijatan dan vam želim." Okrenuo se i otišao. Sara je stajala pažljivo analizirajući kutiju. Nije postoja ni jedna oznaka koja bi mogla ukazivala šta bi se moglo nalaziti u njoj. Pažljivo je spustila na sto i sa velikom dozom skeptičnosti počela da je otvara. "Šta je ovo?" Rekla je uzimajući parče nekog starog papira. Umalo se nije onesvestila kada je ugledala kopiju fotografije sa nadzorne kamere. "Ovo je nemoguće." Govorila je sebi dok je u nevjerici buljila u papir. Datum koji se nalazio na papiru značio je da je to uslikano prije samo par dana. I to nedaleko od njihovog stana. Sara je hiljadu puta prošla tuda i nije ništa vidjela. "On je." Suza nade da ga je pronašla krenula je niz njeno umorno lice. Ponovo je pogledala u kutiju i pronašla neki ključ. Za ključ je tankim končićem bio zakačen papirić. Otvorila ga je. Na njemu su pisali brojevi. Bez preteranog razmišljanja uzela je lap top u na pretraživaču ukucala brojeve. To su bili koordinati njoj dobro poznate lokacije. Uzela je stvari i ključ i krenula ka tamo. Vozila je brzo i nije obraćala pažnju na saobraćajne znakove. Odavno je prešla dozvoljeno ograničenje brzine. U glavi joj je stajala samo Markova slika. I ni o čemu drugome nije mislila. Na njenu sreću nije bilo mnogo automobila na putu, pa joj to nije otežalo kretanje. Kada je napokon stigla, Sara se našla ispred jedne zgrade. To je bila zgrada u kojoj je Marko živeo pre nego što su započeli zajednički život. Život koji do pre godinu dana bio savršen. A sada, sama korača u jedan deo prošlosti. Prošlosti za koje je vezuju samo lepe uspomene. Pitala se kako je do ovoga došlo, gde je pogrešila kada se neko potrudio da izbriše svaki njegov trag? Ubacujući ključ u bravu kroz njenu glavu su se samo nizale slike vanvremenske ljubavi.

    - Jednog dana ćemo imati naš stan. Samo naš. Imaćemo sve o čemu smo sanjali.
    - Stvorićemo naše malo carstvo.
    - Iz sobe u sobu trčaće jedno malo stvorenje koje je pola kao ti, a pola kao ja.
      I sve će ovo imati smisla. 
  
Sa prvim korakom te slike su se razbežale. Nalazila se u skoro potpuno praznom stanu. Tu prazninu popunjavali su sunčevi zraci koji su davali malo topline hladnom prostoru u koji je ušla. Pažljivo je osmotrila prostoriju kako bi pronašla nešto što ne pripada tu. I u momentu kada je osetila nečije prisustvo, sve je postalo crno.


Seti me se -prvi deo

Published on 08:35, 05/23,2020

Prošlo je više od 24 sata od kada joj se poslednji put javio sa porukom "Šta god da se desi zapamti, volim te." Zvala ga je sigurno sto puta, ali se uvek oglašavala govorna pošta. Iz sata u sat Sara je postajala sve nestrpljivija i nervoznija. Nije znala šta se dešava. Na kraju je zaspala od umora ili od plakanja. Kada se ujutru probudila proverila je odmah telefon. U nadi da joj se javio. I tu je bila, poruka, ali ne od njega. Broj je bio nepoznat. Dugo se premišljala dal da je otvori, ali je na kraju odlučila da je ipak pročita. Odjednom je kroz njeno telo prošao hladni talas. Sigurno je par puta čitala tu poruku. "Ne veruj nikome. Nije stvarno. Ništa od toga. Sve je bila laž. Spakuj stvari i beži." Kroz glavu joj je svašta prolazilo, ali je odlučila da zanemari tu poruku. Možda ipak nije bila namenjena meni, mislila je. Ustala se, i odlučila da sebi prijušti jednu dugu kupku. Kada je završila uputila se ka kuhinji. Njen stomak se oglašavao da mu je potrebna hrana. Prolazeci kroz dnevnu sobu primetila je da je nešto drugačije. Na sekundu je zastala. Slike. To nisu bile iste slike od pre par sati. Njega nije bilo. Ni na jednoj. Stajala je samo ona. Iste slike samo bez njega. Kao da ga je neko obrisao sa svake slike. Krenula je da proveri ostale njegove stvari. Kada je otvorila ormar kolena su joj zaklecala, u sledećem trenutku se našla na podu. Sve je nestalo. Nema ni jedne njegove stvari. Niz lice su joj krenule sitne kapi koje su joj razarale srce svakim pokretom. "Sigurno sanjam." Ponavljala je u sebi. "Probudi se, ovo ne može da bude stvarno." Počela je da govori sebi. Čak je pokušala da se uštine ne bi li se rešila te noćne more. Ali ništa se nije menjalo. Sa maglom u očima, smogla je snage da se ustane sa hladnog parketa, i dovuče se do radnog stola na kome se nalazio njen lap top. Protrljala je oči ne bi li se rešila suza i počela drhtavim rukama da kuca njegovo ime. Da li je oči varaju? "Ovo ne može biti." Brisala je oči iz kojih su i dalje tekle kristalne kapi. Na ekranu su stajali njegovi podatci ali na slici se nalazio drugi čovek. Pisalo je da je nestao pre dva dana i da osim garderobe koju je nosio nisu postojali nikakvi drugi detalji. Nije znala kome da se obrati. Markovi roditelji su preminuli pre nekoliko godina, u razmaku od par meseci. Bio je jedinac. Nikada joj nije pominjao ostalu rodbinu, pa je pretpostavila da je nema. Ali neko je morao prijaviti nestanak, a to nije uradila ona. "Otići ću u policiju, oni moraju da imaju neku informaciju."  Ustala je i uputila se ka spavaćoj sobi. Pre nego što bilo šta uradi, mora da se sabere. Došla je do kupatila da se umije. Hladnom vodom je prešla preko lica i zastala gledajući svoj odraz u ogledalu. Saru koju je videla nije bila ona. Sara je bila devojka uvek nasmejana. Verovala je da bore koje će imati kada ostari neće biti od starosti već od smejanja. A ova osoba koja stoji naspram nje je izgubljena. Sa tamnim podočnjacima i krvavim očima od plakanja. Pitala se da li će se ikada više smejati? I tada, u tom trenutku je shvatila da zaista ne može ništa da uradi. Markove stvari su sve nestale. Izbrisane, kao da nikada nije ni postojao. Sve što je imala je ta jedna poruka. "Šta god da se desi zapamti, volim te."