Enigma

Published on 09/01,2020

"Ti si zaboravna, ali opet sve pamtiš." Gledao me je kao da sam negde pogrešila. "Zaboravljaš na vreme, dogovorene sastanke, ali se sećaš šta je neko nosio, kako je mirisao i kako se smejao kada si ga prvi put videla. Sećaš se svake priče koju ti je ikada ispričao, ali zaboraviš šta si upravo rekla." Nisam umela da protumačim da li je to bila pohvala ili kritika. "Zaboraviš šta si pošla da kupiš, ali ne nikada ne zaboravljaš kako da nekog nasmeješ. Znam da ne voliš kada te zovu tako, ali ti si pisac. A pisci su sami po sebi zaboravni. Zaboravni jer su zauzeti pamteći sve one bitne stvari koje mi normalni ljudi ne primećujemo." Nasmejao se.

"Nikada nisam tako gledala na to." Namrštio se na moj odgovor.

"Ne zato što kreiraš neki svoj svet, koji meni nikada neće biti jasan, ali ću mu se uvek diviti. I uvek ću se pitati kako ti pojedine stvari padaju na pamet."

"Pa to je lako objasniti." Odmahnula sam rukom. Pogledao me je željan objašnjenja.

"Pa objasni mi."

"Onda pažljivo slušaj jer ćeš imati pravo samo na jedno pitanje."

"Pretvorio sam se u uvo."

"Likovi koje kreiram nisu ja. Oni su mali deo mene. Deo mene koji je: avanturista, ratnik, heroj, beznadežan romantik, princeza, zlo, prijatelj. To su delovi koje krijem. Delovi koje sam doživela ili koje želim da doživim. Oni su ono što sam bila, ono što sam i onu što ću biti. Svaka priča je bazirana na jednoj rečenici. Jednoj od mnogih koje su mi ostale urezane u sećanju. I na neki način svaka priča je istina, moja istina." Htela sam da dodam još nešto ali me je prekinuo.

"I svakoj priči znaš kraj?"

"Uglavnom, a ako ne znam izmislim ga."

"Zašto ga izmišljaš?"

"Jer ne volim iznenađenja."

"Izgleda da si takva i u realnom životu."

"Kako to misliš?"

"Pa teraš ljude od sebe."

"Nije tako. I ne znam kako dođe do toga."

"Jeste. I ti to znaš, samo nećeš da priznaš."

"Šta neću da priznam?"

"Ne daš nikome da ti priđe. A kada se mrvicu više približi oteraš ga. A to radiš jer ne znaš kraj. Ili kako si ti rekla ne voliš iznenađenja. Izmišljaš krajeve na mestima gde je tek početak jer ne možeš da predvidš budućnost. Ne možeš to da radiš. Da uskraćuješ ljudima mogućnost da te upoznaju bolje, i da reše tu enigmu, koja si ti. Ovo nije roman kojem ćeš uvek znati kraj, niti ga možeš sama kreirati. Zivot je sam po sebi iznenađenje, a i ti si nekom iznenađenje samom činjenicom što postojš i nemoj da mu uskraćuješ da uživa u tom iznenađenju."

"Glupost. "

"Gledaj na to kako hoćeš, ali tako je. A sada bih hteo da te pitam zašto to radiš?"

"Mislim da si sam sebi već odgovorio."

"Nisam. Izneo sam samo ono što vidim. Ne odugovlači, nego mi odgovori."

"Dobro. Možda zato što sam bila povređena i više nego što sam o tome pričala i pisala. Ne govorim samo ljubavi već i o prijateljstvu i porodici."

"I onda guraš ljude od sebe da te ne bii povredili."

"Da li ti želiš da ti odgovorim?"

"Izvini, nastavi."

"DA, zato to radim.  Kad primiš udaraca više nego što možeš da podneseš, i preživiš, izgubiš veru da ćeš zbog nekog ponovo moći da veruješ u dobro. A mene i najmanja laž, ona bela laž, ili kako danas ljudi govore za tvoje dobro laž, može da otera. A najviše bih volela da je sve kao  'ono što ne znaš, ne može te ubiti'. Ali ja sam magne za istinu i ništa me ne može zaobići. I tako se ponekad pravim luda da ne znam, u nadi da se neke stvari neće ponoviti, ali se uvek ponove. I tako..."

"I tako... od sebe teraš ljude koji te vole i koje voliš jer si se opekla na neke. Potpuno druge ljude. I da te oni ne bi povredili, povrediš sama sebe."

Nisam želela ništa da kažem.  Činilo mi se kao da sam i previše rekla za nekog ko gotovo nikad ne govori osebi. 

"Ne moraš ništa da kažeš. Znaš da sam u pravu."

I bio je. 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=379278

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Enigma