Zajedno nikada nećemo biti izgubljeni između želja i strahova
U trenutku se samo stvorio ispred mene. Ne znam kako niti odakle. Nije mogao da zna da ću biti baš ovde, na našem mestu. Baš u ovom trenutku.
Želim da ga zagrlim. Želim da omota svoje snažne ruke oko mene i poljubi me i da mi jedan zadnji trenutak. Želim da zarije svoje prste u moju kožu i privuče me uz sebe kao da me ne može imati dovoljno. Sebična sam. Želim to iako me slama. Umesto toga, ustajem. Odlazim. Iako svaki delić moga tela želi da ostane. Ne stižem daleko. Već osećam njegovu ruku kako hvata moju.
"Nikada ti nisam rekla da moje ruke oko tvojih leđa nisu bile samo zagrljalj. Bile su držanje celog sveta u tim trenutcima. Tada sam se osećala najsigurnijom I najsrećnijom. Ko zna kakav bi smo svemir sagradili samo da smo uspeli da potrajemo. Znaš, nikada ti nisam rekla kako bez tebe ne umijem. I onoga dana kad si odlučio da odeš samo sam ćutala I gledala. Gledala kako ti bez mene umiješ." Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću ovo moći izgovoriti a da mi se oči ne napune suzama. A opet reči su same izlazile.
Nisam mogla da protumačim njegov izraz na licu. Neko kao što je on ne odaje svoja osećanja tek tako. Ali njegove oči su bile pune nekog nemira. "Zašto si mi prećutala ovo?" Upitao me je stavljajući svoje ruke na moja ramena. "Zašto si ti odlučio da odeš?" Par minuta nije progovarao ništa. U jednom momentu je pognuo glavu I privukao me k' sebi. "Verovao sam da radim pravu stvar." Izustio je kroz skoro pa nečujni jecaj. "Hej.." pokušala sam nešto da kažem ali nekako nisam uspevala da nađem odgovarajuće reči. Iako mi je izgledalo kao da treba da ga pustim, ja sam ga svom snagom držala. Znam da mi je prošli put ostavio samo rane, ali koliko god odbijala sebi da priznam, jednostavno je. Sve vreme ovog sveta želim da provedem sa njim. Nekako sam se izvukla iz njegovog naručja I stavila mu moje ruke na lice. Palčevima sam mu obrisala suze. "Hej, sve će biti u redu." Iako ništa nije bilo. "Zar me ne mrziš?" Upitao me I dalje odbijajuci da me pusti. "Stvarna istina je da te ne mrzim. Iako ne znam čime si zaslužio da bude tako." Na njegovom licu pojavio se blagi osmeh. Sledeće što sam osetila su bile njegove usne na mojima.
Tada, u tom momentu sve ono što sam mesecima unazad pokušavala da zaboravim se ponovo vratilo. Koliko god taj poljubac kratko trajao meni se činilo kao da je večnost. "Voleo bih da ovo može da traje zauvek." Rekao je dok me je gledao direktno u oči. Poljubio me je još jednom pa nastavio. "Moram ti priznati nešto." "Reci." "Strah me je, nikada se nisam ovako osećao zbog nekoga. Stalo mi je do tebe. Ne znam da li ću ikada sebi oprostiti što sam te ostavio tako. Zbog moje slabosti I ovog glupog ponosa koji mi nije dao da se borim za tebe. Od takvih kao što si ti, ne dižu se ruke. Takve kao što si ti se čuvaju kao poslednja sreća bez koje nema života. Nemoj se ljutiti na mene što ću te često doživljavati kao čudo. Oprosti mi molim te zbog svega kroz šta si morala sama da prolaziš." Nije mi bilo svejedno. Reči ne mogu tek tako izbrisati prošlost. Previše je strahova u meni da volim, a još više da ne volim. "Oprostiću ti, ali samo ovaj put." Rekla sam pomalo ljutito. "Nemoj da zažalim zbog ovoga." Nasmejao se i poljubio me. "Nećeš, obećavam." Ništa mi nije bilo draže nego videti njegov osmeh.