U kom se beskraju gubis i da li cvrsto grlis sve sto volis?
Sedeo je na korak od mene i drzao me cvrsto za ruku. Nisam mogla da ne pomislim kako bi bilo divno drzati tog coveka celog zivota za ruku. I ne pustiti ga, nikada. Ubrzo su moje misli prekinule njegove reci. “ Pazi ako te zavolim, bas cu da te volim.” Zacudjeno sam se nasmejala. “Bas, kazes?” Na njegovom licu se nacrtao osmeh, od uva do uva. “ Da! A sad dodji.” “Zasto?” “ Pa da te zagrlim!” “ Pa grlis me ceo dan.” “ Mozda ali sada zelim da odmorim dusu.” Ustao se i privukao me k sebi. Nasmejala sam se. “Kako?” Uzeo je moje ruke i stavio ih oko svoga struka. “ Pa fino, ja te zagrlim ti dises.” Nisam mogla da se jos jednom ne nasmejem. “ Pa onda ja vec danima odmaram dusu!” Pogledao me je i poljubio u celo. “Zagrljaj je nesto najlepse sto ti mogu dati, to je kao da ti dajem sebe.” “ Veruj mi da mi je to sasvim dovoljno.” “ A sta ako ti kazem da si meni ti dovoljna. Samo ti!” “Rekla bih ti da me nikad ne pustas!” Zaglio me je jos jace. “ Ali sta ako nas vreme rastavi?” Upitao me je i napravio tuznu facu. “Mi cemo se onda boriti protiv vremena.” “Svidja mi se kako razmisljas!!”