Voleo bih i plućima da mogu

Published on 14:14, 12/07,2015

 ... Vrata su bila otvorena, i ako se dobro sećam da sam ih zaključao. Vrata nisu obijena, a postoje samo dva ključa. Opipavam svoje džepove i nalazim svoj ključ. Nije mi nigde ispao što znači da su vrata otvorena njenim ključem. Ulazim da proverim da li nešto nedostaje i zatičem haos. Haos, ali opet sve je tu samo razbacano. Ko god da je ušao nešto je tražio. Koliko me sećanje dobro služi mi zapravo nemamo šta da sakrijemo. Sva naša ušteđevina se nalazi u banci, a nju bez mog i njenog potpisa niko ne može da podigne, jedino ako nisu uzeli njen nakit. Otišao sam u sobu da provjerim i video da je kutija sa nakitom prazna. I tako vraćajući stvari na svoje mesto i još jedno proveravajući da li nešto nedostaje naišao sam na belu kovertu. Seo sam kako bih ga pročitao. Oh, ovo je ona pisala. Prepoznao bih njen rukopis i u hiljadu drugih. Ali u tom pismu nešto nije štimalo. Bilo je ono donekle logično i objašnjavalo je neke stvari, ali jednostavno nije ličilo na nju. Pisalo je sledeće: ''Dragi, možda će te ovo na neki način povrediti, ali u zadnje vreme naša veza ne funkcioniše. Dani su nam postali bezlični i prazni. Ljubavi više nema...'' Nisam mogao da verujem šta je sve napisala. Ovo nije bila žena koju poznajem. Ne znam koji je đavo ušao u nju pa da je navede na ovako nešto. Nastavljam da čitam ovo apsurdno pismo. ''...Nisam htjela da odem tek tako, ali sam morala. Sve do ovog trenutka mi se činilo da ima nade za bolje sutra. Žao mi je, ali shvatila sam da nema. Zbog tebe sam bila spremna na sve, ali to moje sve se pretvorilo u ništa. I možda ovo izgleda kako kukavički odlazak ali tako je moralo....''Nemoguće da ovo čitam. Odložio sam pismo na sto i otišao da popijem čašu vode. Čisto da dođem k sebi. I dok sam ispijao zadnje gutljaje vode, koja mi je iz nekog razloga davala snage, razmišljao sam gde sam to pogrešio. Vraćam film u glavi, i stvarno ništa ne razumem. Odkuda sve ovo, voleo bih da smo seli lepo i razgovarali. I eventualno pokušali rešiti dati proble. Problem? Dođavola koji problem. Sve je u savršenom redu pomislio sam dok sam se vraćao natrag da dovršim pismo. ''...Zamolila bih te da ne kontaktiraš nikoga i da ne ideš u policiju. Samo bi sebi napravio problem. I još jedna stvar, ako me stvarno voliš uradićeš sledeće. Sutra ćeš mi doneti neke stvari na ovoj ovoj lokaciji...'' U nastavku je nabrojala stvari i naznačila adresu gdje treba da odem. Ujutru sam pokupio sve što je tražila  i uputio se na datu adresu. Celu noć sam se obrtao po krevetu i nisam oka sklopio. I dalje sam razmišljao šta i kako. Šta ću  joj reć kad je ugledam. Kako da se ponašam? Kada sam napokon stigao na odredište nje nije bilo. Čekao sam i čekao ali ništa. Prošlo je pola sata i ona se nije pojavila. Možda kasni pomislio sam i odlučio da sačekam još. I čekao sam tako, sat, dva, i opet nje nije bilo. Odlučio sam da se vratim kući, onako skrhan. Kada sam došao ispred vrata krenuo sam da ih otključam, ali moj ključ nije radio. Probao sam još jedno pre nego šro sam se uhvatio za kvaku i ponovo shvatio da su otključana. Nije me biloo briga. Moja najvrednija stvar je bila ona, a nje nije bilo. Otvorio sam vrata i bio je mrkli mrak. Dok sam pokušavao da pronađem prekudač čuo sam neko šuškanje ali nisam obraćao pažnju. Sve dok neko nije prošaputao 'Srećan rođendan'. Nije moguće pomislio sam i u tom trenutku svjetla se pale. Ona stoji ispred mene sa poklonom, pogled skrećem na dnevnu sobu koja je bila puna naših prijatelja i rodbine. Torta na sredini. A ja, ja u šoku. Nije mi bio bitan poklon, bilo mi je bitno što je ona tu, živa i zdrava. Zagrlio sam je jako, toliko jako da mi je rekla ''Budalo znam da sam ti nedostajala, ali misli o našem detetu.'' ''Detetu? Kakvom detetu.?'' To je još jedan deo iznenađenja, otvori poklon.'' Otvorio sam kutiju koju je držala i u njoj se nalazila dećija cucla. ''Postaćeš tata.'' Za trenutak sam zanemeo i nisam čuo aplauz koji je dopirao iz prostorije. Zatim sam u trenutku bio pretrpan ljudima koji su mi čestitali. Nisam znao kako da reagujem. Dal da se smejem il da plačem. Od sreće naravno. Samo sam je gledao kako se smeje. Zadovoljno. Ne znam, osećao sam se ponosnim. Otrčao sam do sobe i iz svog sakoa uze kutijicu koju sam bio pripremio odavno. Stao sam ispred nje i kleknuo. Otvarajući kutijicu izgovarao sam reči ''Udaj se za mene'' Ona se nasmejala i rekla ''Naravno'' Stavio sam joj prsten na ruku i poljubio je. Nikada nisam bio sretniji nego u ovom trenutku. ''Nemoj više nikada ovako nešto da mi prirediš.'' prošaputao sam. ''Neću. Volim te.'' ''I ja tebe, mislim vas''


Voleo bih i plućima da mogu

Published on 23:15, 12/05,2015

Probudio sam se u sred noći, onako, iznenada. Okrenuo sam se prema njoj. Spavala je. Bila je otkrivena,m pa sam je polako pokrio. Poljubio sam je tiho i nežno, da se ne probudi. Mogao bih satima i satima da je gledam kako spava. Posedovala je neku vrstu smirenosti, čak i onda kada joj se svet rušio. ''Što ne spavaš ljubavi?'' ''Razmišljao nsam koliko sam samo srećan što te imam.'' ''Ti si lud. Vrati se nazad u krevet.'' Udahnuo sam duboko i poslušao je. Nije mi trebalo mnogo vremena pre nego što sam ponovo zaspao. Ujutro kad sam se probudio prebacio sam ruku preko njene strane kreveta i shvatio da nje nema. Pitao sam se gde je. Pogledao sam na sat, bilo je osam sati. Gde bi mogla da ode u ovo doba. Ustao sam se da je potražim, ali nigdje ni traga od nje. Jedino što sam pronašao bila je poruka ostavljena na frižideru. Glasila je ''Ljubavi, nemoj da se brineš. Otišla sam nešto da završim. Neće me biti par sati. Opet kažem nemoj da brineš. Nemoj molim te nikoga da zoveš, da se ne zabrinu. Volim te.'' Nakon pola sata pokušao sam da je pozovem ali joj je telefon bio ugašen. Pokušao sam da ne brinem, ali nije uspevalo. Odlučio sam da se opustim pa sam pustio muziku. Moja plej lista je bila šarena ali prva pesma koja je krenula bila je 'Scorpions - Still loving you'. To mi je na kratko skrenulo misli. Ali kada je moja plej lista počela da se ponavlja treći put skrenuo sam pogled ka satu koji je visio na zidu. Bilo je dva sata. A od nje ni traga ni glasa. Okrenuo sam je ponovo ali ni ovoga puta nije bilo odgovora sa druge strane. Zvao sam je ponovo i ponovp. Opet ništa. Zatim sam počeo da okrećem ljude kod kojih bi mogla da ode. Ali u mirnom tonu. Da ne bi posumljali nešto. Uzalud, samo sam dobijao odrične odgovore. Kroz telo mi je prolazila neka jeza. Odlučio sam da krenem da je tražim. Počep sam sa mestima koja su joj bila omiljena. Ništa. Zatim sam obišao mesta koja su bila po datumima značajna. Ništa. I kada sam na kraju obišao sva mesta koja smo ikada spomenuli, i kada je ono ništa preraslo u još veće ništa, počeo sam ozbiljno da brinem. Ponovo sam je zvao, i ponovo nije bilo odgovora. Uzalud bi bilo da idem i policiju kada dobro znam da trebe da porđe 24h da bih prijavio nestanak neke osobe. A procedura je jako zamarajuća pa sam odustao od te opcije i vratio se kući. Tu me je zatekao užasavajući prizor.... 

 ...to be continued...  


Misli te uvek odvedu do mesta gde ti je ostalo srce…

Published on 02:30, 12/04,2015

''Kako đavo može da te gura toliko jako prema nekom ko izgleda kao anđeo kada se smeje?''

 

Već nedelju dana se dogovaramo oko ovog izlaska, ali svaki put nas nešto spreči. Da se ispravim 'NEKO'. I kada imamo slobodnog vremena neko pokušava da nam ga ukrade. Sve do ovog trenutka. ''Kada idemo?''
''Odmah.''
''Pa hajde. Čekam te.''
I zaista me je čekao. Nasmejala sam se čim sam ga ugledala. Uzvratio je osmehom. Mada je taj osmeh izgledao kao provokacija. Uhvatio me je za ruku i okrenuo se prema meni kako bi snimio moju reakciju povodom tog gesta. Nasmejala sam se. Ovaj put stidljivo.
''Gdje idemo?'' upitala sam ga radoznalo.
''Gde god hoćeš. Ti biraj. ''
''Da li ćemo da šetamo ili ćemo kod mene? Reci mi.''
''Odluči ti.''
''Gde se tebi više ide?''
''Meni sa tobom bilo gde.''
''Pa bićeš sa mnom ludo jedna, nego gde ti se više ide?''
''Gde i tebi.'' bio je uporan.
Bilo je lepo vreme pa smo se odlučili da šetamo. I to na mesto gde smo bili hiljadu puta ali nikada do sada zajedno. Odatle se video celi grad. I bilo je prelepo.
Ovo mi e bilo najlepše čekanje do sada. Uvek ću pamtiti ovaj 14. novembar. Ne samo zbog njega, već zbog osećaja koje budi dok je sa mnom. I nije to ljubav. To je radost, sreća. Ume da mi izmami osmeh i kad mi nije do smejanja. 


Zbog tebe stradam

Published on 23:02, 12/01,2015

Stajao sam na ulici moleci se u sebi da se okrenes. I kad si se okrenula, okrenula si se sa osmijehom na licu. A mene su upozoravali na sve sto bi moglo da me zadesi, otmice, nepotnate ljude, mrak i droge. Rekli su mi da ih se dobro cuvam. Ono sto mi nisu rekli je, da moja droga mozes biti ti. Da mi se mozes zavuci duboko pod kozu. Da se mozes nastaniti u mojim mislima da mi budes sve, vatromet u plucima kad se radujem i zvijezde u ocima kada placem. Sve moje zelje su se svele na tebe. Ti si postala centar mog malog univerzuma.  A sa tobom, svaki tvoj osmijeh je postao razlog zbog koga postojim. Pa cak i ako smo ti i ja zbrkani i komplikovani i veoma losi jedan po drugog, ti si mi potrebna u zivotu. I nadam se da se neces umoriti od mene, ovog svojeglavog sarlatana. Jer te ovaj sarlatan voli najvise na svijetu. I ako to bas i ne pokazujem na pravi nacin, zelim da znas da sam u tebi nasao sve sto mi treba. A to je u zivotu i svrha, da nadjes nekog ko te cini potpunim, a ja sam potpun samo kad sam sa tobom.


Hladna zima

Published on 00:46, 11/28,2015

Kazu da ce uskoro snijeg. To mi je nekada bio omiljeni dio zime. A sada ga mrzim. Ni sama ne znam kako cu da ga podnesem bez tebe, da me drzis za ruku. Bez tebe, da mi oko vrata omotas onaj sal koji toliko volis.Da zajedno jedemo snijeg, kao kad smo bili djeca. Mrzim te. Mrzim te jer si sve pokvario. Cak i ovu zimu koju sam nekada voljela. Sada mi jedino od tebe ostaje magla. Magla u kojoj i dalje trazim tvoje davno izgubljenje korake. I mrzim te jer cu ovu zimu docekati bez tvog osmjeha, bez tvog zagljaja koji si mi rekao da trazim kad god mi je bio potreban. A ja luda, znala sam da je tebi bio potrebniji nego meni. Zato sam ga cestoni trazila. Ali lijepo sam negdje procitala "Uvjek jedan ljubi, dok drugi samo pruza obraz" Tako je za sve u zivotu. I ove kise sto su do sada padale nisu mogle sakriti moje suze. Premda nikako nisam mogla objasniti zasto mi se place. Nije zbog tebe. Te sam suze davno isplakala. Sa oni prvim odlaskom, hladnijim nego sto ova zima planira da bude. Da li bi se ova zima mogla kako preskociti? Znam, znam. Samo pitam. Uzalud. Niko mi ne grije ruke kao ti.


Voljecu te dragi u nekom drugom zivotu

Published on 19:18, 11/26,2015

Bio je to jedan od onih dana kada sam bila maksimalno smirena a ustvari sam umirala iznutra. Sjecm se da sam ti umjesto 'Volim te' rekla 'Slobodno idi'. Zasto? Zato sto nisam htjela da se borim za nekoga kome je odlazak bio jedina opcija. Zao mi je. Da si ostao i samo me zagrlio mozda bi sve bilo drugacije. Znam, reci ces da sam ja kriva. Kriva sto nisam mogla da predjem preko jedne sitne lazi. Nisam. I nikad necu moci da predjem, jer sve ono sto si rekao prije toga palo je u vodu. I ove kise sto padaju, ni one ti nece pomoci da speres to lazno lice koje si meni pokazivao. Volim te, i uvjek cu te voljeti. I oprastam ti, ali ne mozes da se vratis. Ne tek tako. Nisam te molila da ostanes iz razloga sto bi se to ponovilo. A ja nisam mogla da gazim preko onoga sto znam i da gutamo ono sto mi lazes. Nadan se da sa sledecom neces praviti iste greske i da kada ti bude rekla 'idi' ti u inat ostani. Bori se za nju kao sto nikada nisi za mene. Ako ne umijes, nauci. Voli jer samo hrabri vole.


Nikada ne sumnjaj, u mene, u nas!

Published on 11:07, 11/18,2015

"Cekaj, nemoj da ides." vikao je dok je pokusavao da je sustigne. " Ostavi me na miru." odbijala je da se okrene. Kada je stigao, uhvatio je za ruku i zagrlio. "Ne zelim da se ljutis zbog gluposti, MOJE. Ti si mi sve na svijetu. I ne bih podnio da te izgubim." Pokusavala je da se izvuce iz tog zagrljaja, ali joj nije uspijevalo. "Ali ti stavljas druge osobe ispred mene." "Mislis nju?!?" ljutito je upita. "Da, mislim. Meni pricas kako si zauzet, i kako imas obaveza i onda te vidim sa njom." ta recenica je boljela njega isto koliko i nju. "Grijesis, to je bilo slucajno. Neplanirano." Znala je da on nikada ne bi namjerno uradio nesto sto bi je povrijedilo, medjutim on nije ni slutio koliko je nju zapravo razocarao njegov postupak. I cutala bi da je mogla da izdrzi. Opet se okrenula, sa suzama u ocima, boreci se protiv same sebe, i otisla. Bio je uporan, koracao je za njom, ne da bi je zaustavljao, vec da bi se uvjerio da je sigurno stigla kuci. A onda je sjeo na klupi preko puta njene kuce i zamisljeno posmatrao svjetlo u njenoj sobi. Ona se birila sa suzama, ali nije mogla da izdrzi a da ne pogleda kroz prozor. I to je uradila tako sto je ugasila svjetlo u sobi, i vireci kroz zavjesu, usmjerila je pogled prema klupi. Kao da je znala da ce on biti tamo. "Vidim te." dosla joj je porukana telefonu. Htjela je da mu odgovori, itekako je htjela, ali njena ruka nikako da pritisne posalji na njenom telefonu. Pogledala je ponovo klupu, ali njega nije bilo tamo. To joj opet izazvalo suze. 'Odustao je' pomislila je. I odlucila je da krene za njim. Uzela je svoj dzemper i krenula da izlazi, otvorila je vrata. I gle, on je stajao na vratima. Zaglila ga je kao da nista nije bilo. "Ne mogu bez tebe. Ne mogu da se naljutim. Trebas mi kao vazduh. " plakala je na njegovom ramenu. "Nemoj. Nemoj da places. Svaka kapljica tvoje suze na meni ostavlja rane. I znam da sam pogrijesio, izvini." "Izvini ti, ja sam kriva. Nisam smjela tako da reagujem. Ne smijem nasu ljubav da dovedem u pitanje." "E budalo, zar mislis da sam toliko lud da izgubim ono najbitnije u zivotu. Volim te kretenko." Nasmijala se "Volim i ja tebe....Ludace."


Pričaj mi o njoj

Published on 00:27, 11/17,2015

''Dan kada je sve u meni stalo. Kada je moje srce prestalo da kuca zajedno sa njenim. Kada moje oci vise nisu vidjele iste boje. I znam da je ona sada na boljem mjestu. Da, kada pogledam u nebo, I kada vidim zvijezdu koja je najsjajnija, znam da je to ona. Čuva me. Od boli koju ljudi nude. I znam da ni jedne oči više neće biti kao njene. Uzalud mi svako traženje, svaka želja, kad znam da je neće vratiti. Kad znam da ne mogu da vratim vrijeme, I da je svako moje gledanje unaprijed isto kao gledanje u prazno. Hiljadu puta sam poželio da sve bude san. Da se samo probudim. Ali iz tog košmara niko nije uspio da me povrati. Ćutim o njoj. Znam da niko ne shvata. Niko ne shvata koliko samo boli. Kao da ti neko srce čupa na komade. Kako je to kad izgubiš nekoga koje bio tvoje sve. Neko sa kim su dva mjeseca izgledale kao godine, neko sa kim još nisam uspio da proživim ostatak svog života. I kada sretne nekog ko ima nešto njeno povučem se. Zašto? Jer je ona jedina ko može to da posjeduje i niko ne može da zauzme njeno mjesto u ovom mom napuklom srcu. Bila je neko ko me je razumio u potpunosti. Neko ko je prihvatio sve moje mane i pretavarao ih i vreline. Neko čiji osmjeh je uspijevao da popravi moje dane. Neko čije su riječi bile iskrene. Desi mi se ponekad kada prolazim našim ulicama da mi se učini njen smijeh. Iako znam da je to nemoguče ipak se okrenem. I ponvo razočaram. Znam da je nema. Nema njenih očiju. Nema njenog zagrljaja. Nema njenog osmijeha. Sve što mi je ostalo je sječanje. Sjećanje koje je svakim danom sve snežnije i snežnije. I borim se sa svojim demonima, sa svojim nemirima.  I kad tad mi se napune oči suza, ali ih brzo ubijem jednim pokretom ruke. Jer ne želim da primijeti. Niko. To je slabost koju ne dam. Samo moja. Kao što je i ona bila. Bila. A sada je više nema. Neka mirno spava, jer je ja zauvjek čuvam. U srcu. U duši.''


Ljudi gube kad nemaju vremena

Published on 21:50, 11/13,2015

'Izvini' rekao je gledajuci me direktno u oci. 'Nije ni vazno.' a bilo je, bar za mene, itekako vazno. Ali on to nikada nece moci da shvati. Nece moci da razumije kolicinu razocarenja koju dobijam od njega. Uvijek cu biti naivna i uvijek cu mu slijepo vjerovati, iako znam je laz jedino sto moze da mi pruzi. Cvrsto ga drzim da ne padne u mojim ocima, ali on uporno pokusava da prekine taj kanap. I uspjece na kraju. Jer nema vremena da mi pomogne da taj kanap bude cvrsci. I ljuta sam. Bijesna sam. Ne na njega. Vec na sebe. I stala bih pred njim i plakala, samo da vidi koliko me boli. I on bi mi jos jednom dokazao da jednostavno nema vremena. I rekao bi mi da dramim. Da obrisem suze jer su one za njega slabost. A ja, ja trcim za sobom i skupljam svoje djelice koje njegova ruka lomi. Boli. Jako. Al dobro. Dok jos uvijek uspijevam te djelice ponovo vratiti na svoje mjesto ostacu. A kad vise ne budem mogla znace da me je izgubio. 


Neke se ljubavi nikada ponovo ne dogode

Published on 00:07, 11/10,2015

“Pa, kako si?” upita me dobro poznati glas.
“Dobro. Ti?”, nasmejao se. Zna da moje dobro nikada nije dobro. “I ja sam, ali stvarno.”
“Aha.”
“Hoćeš li da odem?”
“Ne. Što se mene tiče, ne moraš, sem ako ne želiš.. Onda slobodno.”
“Pa očigledno si još uvek ljuta na mene. ”
“Kako hoćeš”, slegnula sam ramenima, “i nisam ljuta na tebe. Nikada nisam ni bila.”
“Ma hajde, pet meseci nisi htela nijednu jedinu reč da progovoriš sa mnom. Pravila si se da gledaš u telefon svaki put kad bi prošla pored mene. I sad jedva možeš očima da me gledaš. Ljuta si.”
“Stvarno misliš da sam toliko glupa?”
“Ne, samo si neverovatno tvrdoglava i ponosna.”
“Da sam ljuta sada ne bih stajala ovde i pričala sa tobom”, rekla sam mu već vidno iznervirana.
“U čemu je onda problem?”
“Ti to ozbiljno pitaš.”
“Da”, zvučalo je više kao pitanja nego odgovor.
“Kako mogu da budem ljuta na tebe zato što me više ne voliš? Ne možeš naterati svoje srce da oseća nešto. I glupo bi bilo da se ljutim na tebe zbog toga. Samo mi je trebalo vremena da se sredim. Nisam mogla da pričam sa tobom, potpuno svesna činjenice da me ne voliš, dok sa druge strane ja umirem za tobom. Ti si ostao ceo, a ja sam bila potpuno slomljena. Ne krivim te. Stvarno te ne krivim i znam da bi pokušao da mi olakšaš, ali kako bih mogla da slušam tvoje reči utehe dok u sebi imam nenormalnu želju da te udaram sve dok te ne zaboli kao i mene?”, nasmejala sam se, “Volela sam te. Stvarno jesam. I verovala sam da ćemo trajati zauvek.”
“I ja”, tiho je dodao uzimajući me za ruku.
Izvila sam usne u poluosmeh: “Nekad prosto nije suđeno.”
“Izgleda”, složio se on. “Dođi”, zagrlio me je dok sam spuštala glavu na njegovo rame. “Drago mi je da si sada u redu.”
“I meni”, rekla sam ne negirajući njegovu izjavu iako nisam prestala da razmišljam o tome šta ako je on moja srodna duša, a ja samo njegova usputna stanica. Htela sam da mu ispričam da ja zapravo ne verujem da možeš da prestaneš da voliš nekoga, htela sam da vrištim, da ga gurnem što dalje od sebe, da plačem, da ga udaram… samo što to ne bi ništa promenilo. Gotovo je. Ne voli me.


Treba da ume da te nasmeje i pre prve kafe

Published on 15:40, 11/09,2015

Sedam je sati ujutru. Telefon vibrira vec nekoliko minuta. 'Prokleti alarm' pomislila sam. Ne sjecam se da sam ga uopste navila. Uzimam telefon da ga ugasim kad na ekranu tvoje ime. Poruka. "Dobro jutro debela"  Osmijeh od uva do uva, a jos uvijek oci nisam otvorila kako treba. Koprcam se po krevetu i pokusavam sebe da nagovorim da mu odgovorim. I napokon, kada je sunce pocelo da mi grije lice, okrenula sam se i uzvratila poruku. "Dobro jutro i tebi ljubavi." 


Ponekad je onaj zbog koga bi primio metak, onaj koji drži pištolj

Published on 16:52, 11/08,2015

Ja ne vjerujem više ljudima. I samu sebe ponekad ne shvatam. Zar baš nikome ne znači kada shvati da postojiš. Ljudi su uvijek tu kada je potrebno da njima pružiš ruku, a kada se sa dna uzdignu zaborave da ti si tu još uvijek, i to zbog njih. I kako vjerovati sebi kada nema nikoga da ti kaže da si ti vjera njegova. Da cijeni tvoje prisustvo i da mu znači tvoja hrabrost, što si tu. Koliko sam samo suza prosula, a niko ih nije vidio, i kada mi je najteže nikoga nema za mene. Koliko sam samo puta bila tužna, sa osmijehom na licu i da niko nije skinuo moju masku. I čemu sad to, čemu se to ja nadam uporno?! Znala sam odavno da nikome nije važno ono što ti imaš da ponudiš, uvijek im treba više. Uvijek žude ka većim. Uvijek gledaju da na neki način iskoriste ono što nudiš. Da iscrpe tvoje mogunosti. I onda kad ti je najpotrebnije nečije prisustvo, okreneš se i sam si. Niko nije tu, a vozovi prolaze... Niko više nema ni iskrenog osmijeha. Zašto onda i dalje ostajem?


Biram nju

Published on 11:49, 11/07,2015

Pojavila se gotovo niodkuda i to u u vrijeme kad je bila najpotrebnija. Kad malo bolje razmislim, ona je odvjek bila blizu, ne tako daleko od mene. A ja nisam ni slutio da uopšte postoji.
Nismo se čak ni dobro poznavali, a osećanja koja sam potiskivao ponovo su potekla ovim mojim isušenim djelovima. Iz dana u dan moja osjećanja prema njoj su bila sve jača i jača. Svaki njen pokret, svaka njena izgovorena riječ je bila poput udara munje. Iznenada. Stvari su se odvijale nevjerovatnom brzinom, tako da prosto nisam mogao da ispratim tok tih emocija koje su se tako savršeno ređale poput slojeva na čokoladnoj torti. Svaki sloj se savršeno uklapao i davao je pinkantan osjećaj svemu.
Zavoljeli smo se, tako brzo da nismo bili svjesni toga. Ono što me je najviše izluđivalo jeste odvratna praznina i nedostatak nečega prijeko potrebnog koju sam osjećao kada se nismo čuli. Ona i ja, bili smo kao jedna duša u sva tijela. Duša koja je u svakom trenutku zahtijevala da se spoji sa svojom drugom polovinom. Ubrzo smo shvatili da je ono što bi smo stvorili svakim našim susretom, pogledom i dodirom nevjerovatno jako. I da bi svako suprostavljanje istom izazvalo takvu havariju u univerzumu da bi se i zvijezde ugasile. Naši zajednički trenutci su uvijek bili praćeni smijehom, gotovo uvijek njenim. Imala je predivan osmijeh. Osmijeh na kojem bi joj i Boginje zavidjele. Svaki put kada bih joj dotakao ruku osjetio neštošto nijesam umjeo opisati riječima. Ne umijem ni sada. Ona je moja druga polovina. Svijet bez nje je prazno mjesto bez imalo boje. Potpuno nesavršen, besmislen i hladan. 


Secaj me se...

Published on 02:38, 11/06,2015

"Morao sam da te vidim" izletelo je iz njegovig usta. Delovao mi je zbunjeno i zabrinuto. Nisam ga nikada videla takvog. " Reci, sta se dogodilo?" pitala sam ga sa malom dozom straha. "Ja odlazim. Sutra." U jednom trenutku sam pomislila da se sali, ali doza ozbiljnosti na njegovom licu mi je govorila suprotno. "Kako? Zasto?" od soka to je bilo jedino sto sam uspela da pitam. "Moram hitno da otputujem. I ne znam da li cu se vratiti." Oci su mi se napunile suza, ali sam uspijevala da ih zadrzim. Nisam smela da sozvolim da vidi te kapi tuge kako klize niz moje lice. To bi ga slomilo. I ovaj rastanak je sam po sebi dovoljno tezak. "Volim te jedina i hteo sam da ti dam ovo…" puza mi kovertu koja se nalazila u njegovom desnom dzepu. " procitaj ga kad dodjes kuci, nikako ranije. I kolim te ne budi tuzna, ne volim da te gledam takvu." "Ali mozes da odes. Tek tako. U stvari nije ni bitno." uzela sam pismo, okrenula se i otisla. Sam moj cin okretanja prouzrokova je probijanje brane u mojim ocima. Sto sam ih vise brisala, vise su tekle. Imala sam osecaj da se gusim. Ali sam nastavila da koracam, sto sam brze mogla. I isla bih tako da nisam osetila da me nije uhvatio za ruku, okrenuo prema sebi i zagrlio. "Stani. Zar mislis da je meni lako. Sto moram da idem. Ljubavi. Nemam reci koje bi opisale bol koju sada osecam." podigao mi je glavu i poljubio me "ti si moje sve. Moj svet. Moje sunce. Radost. Zivot. Ti si poslednja slagalica u mom zivotu." "Pa zasto onda ides?!" Mucio se sa sobom dok nije rekao "Da te ne bih jos vise povredio." "Ali ti mene povredjujed sa svojim odlaskom." Gledala sam ga i dalje sa ocima punim suza. "Mislio sam da ha procitas kad stignes kuci, ali procitaj ga sada jer ja ne mogu ponovo izgovoriti neke stvari. Oprezno sam otvorila pismo. 

 

" Kada budes citala ovo pismo ja cu vjerovatno biti u drugoj drzavi. Pitas se zasto. Jer sam kukavica. Jer nemam dovoljno snage da se borim sa zivotom. Nije mi dobro. Vec par meseci imam jake i ucestale glavobolje. Doktori ovde ne znaju sta mi je. I ovo je bila jedina solucija. I sta god da se desi, zelim da znas da najvrednija osoba u mom zivotu. I lutno obrisi te suze odmah, ne zelim da places..." zastala sam na momenat da pokorno poslusam njegovu naredbu "... Nasmej se. Volim da te vidim nasmejanu. Obradujem se tvom osmehu. I da, mozda mislis da nisam primetio, ali tvoje plave okice pozelene kada se u njima nadje ta slana kapljica. Ne daj se zivote. Ne daj da te moj odlazak slomi. Seti se samo nasih trenutaka. Seti se kako smo samo bili srecni. Srescemo se opet. Negde i nekada. Kada se nase zvezde budu sklopile. Ne ocajavaj, znam da ti nije lako. Gubis osobu za koju si spremna zivot da das. Ironicno, zar ne? Gubis me od zivota. Volim te najdraza. Ne zaboravi me."' 

 

Moj svet je samo stao. Nijsam mogla reci da se setim. A zelela sam da mu kazem sve. Koliko ga volim. I da bi zivot bez njega bio kazna, da je moje svitanje zore, da posle njega zivot nece biti isti, da ni jedne ruke ne grle kao njegove. I sve bi to stalo u par recenica, samo da sam mogla da se setim reci. Umesto toga ja sam sa onim pismom pala na kolena i plakala. A on? On je otisao. Otisao ne cuvsi sve to. Na kraju suze i ovo pismo su sve sto mi od njega ostaje. 

 


Nemoj nikada da volis kao ja

Published on 10:38, 11/05,2015

Sreca. Jedino bih tako mogla opisati svaki trenutak pored njega. Priznajem, nasa ljubav je imala raznih trenutaka. Od momenta kada kada mi govori da me voli, ljubi me i grli najace na svijetu do momenta kada mi govori da odlazi. Od svega su mi na kraju ostale suze. Medjutim on bi se uvijek vracao meni. Svaki put sam ga prihvatila. Znam, svako bi rekao sa to nije dobro i da ce opet uraditi isto, i radio je. Ali mi to nije bilo bitno. Jer su mi bili bitniji trenutci koje mi je poklanjao kad je bio sa mnom. Pisma koja sam pisala njemu jos i dalje cuvam u prednjem dijelu novcanika ispod kreditne kartice. Ponekad se zapitam zasto ih uopste cuvam, ali se sjetim da je tu sadrzana moja najveca emocija i ta hartija je  tog 14. decembra upila vise suza nego sto je moj jastuk ikada. Naravno, sledeci dan je pokusao da mi objasni koliko sam mu zapravo bitna, ali nasprem mojih rijeci to je bilo smijesno. Progutala sam sve i nastavila sa njim. Nije ni svjestan bio koliko sam samo spremna na sve zbog njega. Imala sam ja modrica zbog njega, pravih modrica, izazvanih njegovom rukom. Ali to su bile sitnice. Izvinjavao se on zbog toga, ali sve se svodilo na 'proci ce' koje je uvijek moralo da uprska stvar. Sada skoro jedanaest mjeseci kasnije, dok gledam nasu zajednicku sliku, razmisljam da sam mozda trebala da imam odgovor na njegovo pitanje "Zasto me ti volis?". Jer moje "Zbog svega" nije izvadilo situaciju. Ni sada ne znam zbog cega ga volim, da li je to mladez ispod desnog oka, ili je mozda njegov osmijeh, ili je mozda njegov glas, ili mozda ga volim zbog njega samog. Nikada necu saznati jer mi on nije dopustio. 


Ti si moje najiskrenije 'volim te'

Published on 01:22, 11/04,2015

Nasa ljubav je znala i za bolje dane. Nekako njen osmijeh je davao smisao svemu. Bila je jaka. Cak i kada joj se svijet rusio, ona bi se smijala. Zavidio sam joj na tome. Sjecam se jednom kada sam je zagrlio, osijetio sam njen strah. Ludica, kako samo smijala. Davala je sve od sebe da prikrije bol koju je osjecala zbog mene. Povredjivao sam je svojim postupcima koji su ukljucivali sve, osim nje same. Kasno sam shvatio da su njene oci sjale samo zbog mene. Cinila je sve kako bu ukrala malo mog vremena. Cak mi je i pisala pisma, koja su u tom trenutku izgledala tako smijesno, a sada, ne prodje dan kako ih ne procitam. Iznova, iznova i iznova. Zamislite da imate pored sebe osobu kojoj ste najbitniji u zivotu, i dala bi sve samo da nikada ne ugleda tugu na vasem licu. Heh, bas sam ja takvu osobu izgubio. Zbog cega? Bio sam glup. Mislio sam da cu je zadrzati ako uzimam sve, a ne dajem nista. I mozda bi ona nastavila da se bori, da jednog dana nije otisla. Da, otisla. Znate, moje srce je stalo onoga trenutka kada sam se probudio i shvatio da je lijeva strana mog kreveta prazna. Znao sam da me sada stiglo sve. Sve njene suze probadale su moje srce, sva njena tuga gusila me je. Stigla me je kazna. A bila je moje najiskrenije 'volim te''.


Ne trazim te više. Nemam volje. Ali to ne znači da mi nije stalo, da si me prošao.

Published on 23:38, 10/30,2015

Ne sjećam se više kako je to voljeti te. Vidjeti u tebi samo najbolje. Dječaka koji me nasmijavao i kad sam bila najtužnija. Dječaka u čiji osmijeh i duboke tamne oči sam se zaljubila. Ludo i samo onako kako se jednom u životu voli. Okrenem se prema njemu, a on me već gleda sa već spremnom šalom za koju je siguran da ću se smijati, pa makar nateklih i umornih očiju od neprospavane noći tuge, zato što sam znala da taj osmijeh i te oči neće biti nikada moje, koliko god se trudila. I uvijek tako. U pozadini čujem, još uvijek, meni onaj najprepoznatljiviji glas na svijetu kako izvaljuje neku šalu na koju bi se i najtužniji nasmijao. I onako sav sretan, pogleda me upitno, podigne one obrve i izvije usne u osmijeh i čeka da mu se nasmijem, što sam uradila svaki put. He Bože, toliko ga ne poznajem,a toliko imam osjećaj da mi je najbliža osoba na svijetu. Onaj koga znam, onaj koga želim više od svega na svijetu, onaj koga volim više od mene same. A nikad nije znao. Ali ako bi pogledi govorili, i najveća budala je mogla zaključiti da bih dala život za njega, bez obzira na sve suze isplakane radi mene same, jer proklinjala sam sebe i sad se proklinjem što ga volim i što u svakom sljedećem tražim njega i što me niko ne može iskreno nasmijati osim njega. Naučio me da ne cijenim nikog ko me ne može nasmijati, znajući da samo on to može, osudio me na godine površnih krađa tuđih muških srca, a on je uzeo moje,onog trena kada me pogledao i nasmijao se. 


Opet bih zivot dala... Tebi, samo tebi.

Published on 15:32, 10/25,2015

"Da ga zagrlim onoliko koliko mi fali, ne bi preziveo taj zagrljaj."

 

 Ljudi su jedini krivci za rastanke. Da nekog ne mozes da volis jer je daleko je samo izgovor. Ako nekoga istinski volis prisutnost te osobe je apsolutno nevazna. On je svuda oko tebe. Nesto ce uvijek imati njegov miris, marama, majica, duks... Njegov glas ce ti proci kroz usi kad se prisjetis nekog trenutka. Sve ce te podsjecati na niega. Samo plavetnilo neba, miris mandarine. Pjesma koju slucajno cujes i pjevusis je cijeli dan jer ti ne izlazi iz glave. E to je ljubav. Ljubav koja ne prestaje. I zapamti, nije savrsen, ali je uvijek tvoj.


«Prethodni   1 2 3 ... 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 ... 20 21 22  Sledeći»