Secaj me se...
"Morao sam da te vidim" izletelo je iz njegovig usta. Delovao mi je zbunjeno i zabrinuto. Nisam ga nikada videla takvog. " Reci, sta se dogodilo?" pitala sam ga sa malom dozom straha. "Ja odlazim. Sutra." U jednom trenutku sam pomislila da se sali, ali doza ozbiljnosti na njegovom licu mi je govorila suprotno. "Kako? Zasto?" od soka to je bilo jedino sto sam uspela da pitam. "Moram hitno da otputujem. I ne znam da li cu se vratiti." Oci su mi se napunile suza, ali sam uspijevala da ih zadrzim. Nisam smela da sozvolim da vidi te kapi tuge kako klize niz moje lice. To bi ga slomilo. I ovaj rastanak je sam po sebi dovoljno tezak. "Volim te jedina i hteo sam da ti dam ovo…" puza mi kovertu koja se nalazila u njegovom desnom dzepu. " procitaj ga kad dodjes kuci, nikako ranije. I kolim te ne budi tuzna, ne volim da te gledam takvu." "Ali mozes da odes. Tek tako. U stvari nije ni bitno." uzela sam pismo, okrenula se i otisla. Sam moj cin okretanja prouzrokova je probijanje brane u mojim ocima. Sto sam ih vise brisala, vise su tekle. Imala sam osecaj da se gusim. Ali sam nastavila da koracam, sto sam brze mogla. I isla bih tako da nisam osetila da me nije uhvatio za ruku, okrenuo prema sebi i zagrlio. "Stani. Zar mislis da je meni lako. Sto moram da idem. Ljubavi. Nemam reci koje bi opisale bol koju sada osecam." podigao mi je glavu i poljubio me "ti si moje sve. Moj svet. Moje sunce. Radost. Zivot. Ti si poslednja slagalica u mom zivotu." "Pa zasto onda ides?!" Mucio se sa sobom dok nije rekao "Da te ne bih jos vise povredio." "Ali ti mene povredjujed sa svojim odlaskom." Gledala sam ga i dalje sa ocima punim suza. "Mislio sam da ha procitas kad stignes kuci, ali procitaj ga sada jer ja ne mogu ponovo izgovoriti neke stvari. Oprezno sam otvorila pismo.
" Kada budes citala ovo pismo ja cu vjerovatno biti u drugoj drzavi. Pitas se zasto. Jer sam kukavica. Jer nemam dovoljno snage da se borim sa zivotom. Nije mi dobro. Vec par meseci imam jake i ucestale glavobolje. Doktori ovde ne znaju sta mi je. I ovo je bila jedina solucija. I sta god da se desi, zelim da znas da najvrednija osoba u mom zivotu. I lutno obrisi te suze odmah, ne zelim da places..." zastala sam na momenat da pokorno poslusam njegovu naredbu "... Nasmej se. Volim da te vidim nasmejanu. Obradujem se tvom osmehu. I da, mozda mislis da nisam primetio, ali tvoje plave okice pozelene kada se u njima nadje ta slana kapljica. Ne daj se zivote. Ne daj da te moj odlazak slomi. Seti se samo nasih trenutaka. Seti se kako smo samo bili srecni. Srescemo se opet. Negde i nekada. Kada se nase zvezde budu sklopile. Ne ocajavaj, znam da ti nije lako. Gubis osobu za koju si spremna zivot da das. Ironicno, zar ne? Gubis me od zivota. Volim te najdraza. Ne zaboravi me."'
Moj svet je samo stao. Nijsam mogla reci da se setim. A zelela sam da mu kazem sve. Koliko ga volim. I da bi zivot bez njega bio kazna, da je moje svitanje zore, da posle njega zivot nece biti isti, da ni jedne ruke ne grle kao njegove. I sve bi to stalo u par recenica, samo da sam mogla da se setim reci. Umesto toga ja sam sa onim pismom pala na kolena i plakala. A on? On je otisao. Otisao ne cuvsi sve to. Na kraju suze i ovo pismo su sve sto mi od njega ostaje.