Plavi Safir blog

Sjećam se kao da je bilo juče. Probudila me poruka na telefonu. Napolju sam čula kako kiša pada, to mi je skrenulo pažnju da ne otvorim poruku. Ostavila sam telefon na krevetu i otišla prema prozoru. Provirila sam kroz roletne. Kiša je padala kao da je neko juri. Mogla sam da čujem kako kapljice udaraju o betom. Prisjećala sam se kada sam bila mala, kako bih samo izletjela napolje dok je kiša padala. Kosa, ukrašena kristalima kišnih kapi, već mi je bila mokra. Na trenutak, sve je izgledalo magično. Mogla sam da osetim kako nešto lepo, veliko, u meni raste i želi da izađe napolje. Izašlo je. Bila je to - sreća - u vidu osmeha, onog širokog, koji se pojavio na licu i zasijao mi u očima. Još samo je falila duga. Okretala sam se, gledala u nebo, iz ovog ugla iz onog ugla, silazila pa se opet penjala. Znala sam da je tu. Ali, duge nigde nije bilo. Kada su kišni oblaci opet zaklonili sunce znala sam da od duge više nema ništa. A imala sam osećaj da je tu… Plesala sam po ljetnjoj kiši kao da ne postoji sjutra, zatim bih skakala po baricama koje su se stvarale na mjestima gdje je blago udubljenje u zemlji. Ne znam, tih dana sam bila nekako srećnija. I ništa nije moglo da prekine tu idilu. Čak ni majka koja je vikala da uđem u kuću jer ću se prehladiti. Nijednom je nisam poslušala. Bila sam dijete, dijete koje ne zna za granice...sreće. Iz tog razmišljnja trgla me je još jedna poruka. Zaboga, ko li može biti ovako nestrpljiv.

''Ne mogu odustati od tebe, ne mogu odustati od nas.'' 

''Možeš.''

''Mogu, ali ne želim. Nedostaješ mi.'' 

''I ti nedostaješ meni, ali sad je kasno.''

''Ali ja tebe volim.''

''Ajde reci mi molim te, šta hoćeš ti poslije svega?''

''Tebe. Hoću tebe.'' 

Znam samo da poslije te poruke kišu više nisam čula. Prestala je. Ali je počela druga kiša da pada, ona iz mojih očiju. I opet sam prešla preko svojih riječi, jer ne bira razu, već srce. A ovo moje je odabralo njega.

''Pa šta čekaš?''

''Da i otvoriš vrata.'' 

Osmehnula sam se neodoljivo, s mešavinom vragolastog i jednostavne dobrote. Osmehnula sam se od uva do uva. Otkud se stvorio taj belsavi osmeh? Pitala sam samu sebe. Tada mi je prišao i rekao  '' Ti kad se nasmeješ , da nemaš ušiju, smejala bi se oko glave.''  Nisam smela da mu kažem da je to zbog njega. Ta rečenica mi je nekako postala izlizana, umesto toga sam rekla ''Znaš, osmeh dušu greje.'' Nakrivio je glavu i uputio mi prelep osmeh. Tada sam osetila čudnu potrebu da dotaknem zabranjene uglove njegovih usana i prepravim ih u zavodljivi osmeh na koji sam se navikla. A i njegove oči su nagovestile poljupce. Poljubio me je, zatim se ponovo osmehnuo. ''Šta je gospođice?  Sviđa ti se moj osmeh?''  ''Mrzim tvoj osmeh. Od njega i najpametnijoj ženi na svetu može da padne koncentracija.'' ''Pa možda bi trbala da pokušaš da opovrgneš tu konstataciju. Hajde izađi sa mnom.'' Nasmešila sam se. Da, izaći ću ja na kraju sa njim. Osim toga, morala sam priznati da je, iako mu se nije moglo verovati, ipak privlačan. To je zbog njegovog lica - tog  toplog osmeha i nežnog pogleda u očima - ono me opušta.  ''U redu gospodine, imate samo jednu šansu da me oborite s' nogu, na drugu možete samo da sanjate.'' ''Mislim da je jedna sasvim dovoljna.'' A onda me je pogledao pravo u oči i znala sam da ću ga voleti. ''Reci mi o čemu razmišljaš?'' ''Razmišljam o svemu, o životu.'' O tome koliko mi je samo trebalo da pustim nekog novog u životu, novi osmeh, nove oči, oči boje haosa, nemira. ''Hajde dođi, zagrli me.'' Prišla sam, iako sam mislila da to nije bila dobra ideja. Ali me je on ubedio u suprotno. Obavio me je svojim rukama, snažno, ali dovoljno nežno kako bih osetila otkucaj njegovog srca. To nisu bili obični otkucaji srca, to je bila neka očaravajuća melodija, poput pesme morskih sirena. I poželela sam da zauvek ostanem u tom zagrljaju.