Plavi Safir blog

''Daj mi ključ.''

''Za sta ti treba.''

''Daj mi ključ da izađemo.''

''Ako ga toliko želiš dođi i uzmi ga.'' rekao je podižući desnu ruku u vis. Krenula sam prema ključu, međutim on je postavio drugu ruku tako da ja ne bih mogla da dohvatim ključ.

“Nije fer. I ovako ne mogu da ga dohvatim, a ne još sa tvojom rukom.“ rekla sam odmičući se od njega.

''Hajde. Ako uspiješ da ga dohvatiš tvoj je.''

''Ma daj, vidi koliko si.''

''Nisam ja veliki, ti si mala.'' zatim se nasmija podlo.

''Mogu li da te poljubim?''

''Možeš.''  

 15. Decembra 2014 par me je  puta dozivao a ja sam ga odlučno ignorisala. Cure su mi rekle kako je izgledao zbunjeno i začuđeno i da im ga je bilo žao.

Pokušala sam, stvarno jesam, ali ja njega jednostavno ne mogu tek tako da pustim. Ima nešto, neka nevidljiva nit koja me veže za njega i kad god pokušam da odem ona me uporno vraća njemu. 

Naravno da me je vratila i ovaj put. Poslala sam mu poruku. 

„Šta si htjeo?“

Ubrzo sam dobila odgovor. „Htjeo sam da razgovaramo.“

„Pa si htjeo pred svima da razgovaraš!?“

„Ne. Htjeo sam da se dogovorimo kad ćemo da pričamo.“

„Pa dogovorimo se.“

„Reci kad i gdje, sad mi je gužva u sobi.“

„Samo da ti kažem da ja tu neću da razgovaram, pa ako oćeš negdje napolje moze, ako ne ništa.“

„Može, samo reci kad.“

„Javiću ti.“

„Važi.“

 Nakon četri sata poslala sam mu poruku da me čeka u 7h ispred, na šta je on pristao. Koračajući prema mjestu našeg susreta ugledah njega. I danas sam ubijeđena da je u tom trenutku moje srce prestalo da kuca, čekajući mene gledao je u telefon ne obraćajući pažnju ni na koga. 

„Gdje idemo?“ radoznalo me upita.

Nisam progovarala ni riječ, samo sam rukom pokazala u kom pravcu treba da krene. Otišli smo u manje prometan dio grada kako nas niko ne bi ometao.

„Zašto nećeš da razgovaraš sa mnom?“

Samo sam slegnula ramenima, a on je ponovio pitanje još jednom. Ovaj put sam odgovorila. „Ne znam, jednostavno ne mogu.“

„Je li te neko nagovorio da ne razgovaraš sa mnom ili je to bila tvoj ideja?“

„Nije niko, tako sam ja htjela.“

„Lažeš, neko te je nagovorio.“

„Nije kad ti kažem“

„Lažeš.“

„Dobro, htjeo si da razgovaramo, pa počni.“

„Znači tri mjeseca,“ potvrdno klimnuh glavom ne prekidajući ga „ja mislio to prestalo, kad nalazim pismo. Eno, još mi jastuk miriše na njega.“ Nasmješih se.

„Nastavi.“

„Pismo je stvarno lijepo, ali ne znam.“

Nisam znala šta mu je to tačno značilo, a nije se ni on potrudio da mi objasni.

„Ja sam ti napisala fino, da poštujem tvoje odluke i da te razumijem, ali isto tako ti moraš da razumiješ mene. I zašto si tražio da pričamo kad sam te lijepo zamolila da to ne radiš?“

Okrenuo se prema meni i rekao „Bio bih kreten ako bih dopustio da ne razgovaramo.“

28. decembar. 2014  U Kotoru nigdje snijega. Uželjela sam ga se, nisam ga vidjela ko zna koliko. Sve bih dala samo da ga makar vidim, dobro ne baš sve. Znam koga ću da pitam. Mislim on je jedini otićao kući, a tamo ima snijega koliko želiš. Voljela bih da mi to napravi, ali nisam sigurna da će htjeti.  Ipak ću da rizikujem, pitaću ga. 

''Nešto bih te zamolila da mi uradiš i bilo bi mi drago kad bi to uradio?'' ''Reci šta je u pitanju?'' Diši, diši i piši. ''Da li bi mogao da mi napraviš Sneška Belića, da mi ga slikaš i pošalješ?'' ''Baš sam sad mislio..'' reče to sarkastično a ja sam već izgubila nadu.  ''Molim te :( '' ''Ne pada mi napamet da izlazim napolje da se kvasim ovako bolestan da bih pravio sneška.'' Vidiš da neće, nisi trebala da ga pitaš. ''Bolestan? Ni onog malog od dvije grudve? Ja bih tebi napravila.'' Molim te pristani. ''Aj važi ali poslije.'' On je baš divan, prava je dušica. ''Aa-a obožavam te, hvala, hvala, hvala, nemoj samo da zaboraviš :)''  

 Poslije par sati se napokon oglasio, bilo je i vrijeme jer sam već počela da gubim strpljenje.

''Evo Sneško, nemoj da se sprdaš kako je ispao.'' Kez na licu mi je bio od uva do uva.''Neću.'' Imao je malo problema dok mi je slao sliku, što je i sam doduše priznao. ''Kakav sam ćutuk, ne znam kako da ubacim sliku.'' ''Haha ajde.'' požurivala sam ga jer nisam mogla da dočeka da vidim kako je ispao. ''Čekam da se učita.'' I napokon stiže. ''Znaš li kako si me obradovao ne mogu da ti opišem. Stvarno te obožavam. Hvala ti.'' Ljubav, ljubav, ljubav. ''Nema na čemu, ruke su mi se smrzle.'' Obožavam ovog momka više od svega na svijetu.''Još jednom ti hvala, hvala,hvala. Blago tvojoj djevojci kad je budeš našao, ali ozbiljno.'' ''Kuku njoj kad me malo bolje upozna.''Ne lupaj, ako si mogao meni što me znaš 3 mjeseca da napraviš Sneška, ko zna šta ćeš sve njoj da napraviš.'' ''I ti si na osnovu toga zaključila da sam divan. Imam više mana nego dobrih osobina.'' ''Ajde mi molim te navedi jednu od tih mana. Da nisi oženjen?'' ''Nisam ali sam ćutuk za ljubav.'' 

Ovo su samo male sitnice koje su mene činile srećnom, a dolazile su od njega. Dolazile su od njega, osobe koja je svaki moj dan ispunjavala radošću, a bili smo samo prijatelji. Osoba sa kojom mi je završila stara, a započela Nova godina.  Ali isto tako, koliko mi pružao ljubav u nekom nedefinisanom obliku, toliko mi je i bola donio. Nekad svjesno, a nekad nesvjedno. Mada ne krivim ga, sama sam dopuštala. Voljela sam ga, a sada ne znam. Niti ga volim niti ga mrzim jednostavno ne osjećam ništa. Kao da je sve ono što sam osjećala prema njemu 8 mjeseci nestalo. Puf, samo tako. Ali ja mu i dalje želim sve najbolje u životu. Znam da i on meni želi jer mi je napisao ''Ti zaslužuješ da budeš srećna sa nekim ko je bolji od mene.'' ali on ne zna da ja to dugo vremena neću moći jer je moje sve ostalo kod njega. Ipak neka uvijek ima ono što sanja i što voli.