Smej se, smej se, uvek se smej
Osmehnula sam se neodoljivo, s mešavinom vragolastog i jednostavne dobrote. Osmehnula sam se od uva do uva. Otkud se stvorio taj belsavi osmeh? Pitala sam samu sebe. Tada mi je prišao i rekao '' Ti kad se nasmeješ , da nemaš ušiju, smejala bi se oko glave.'' Nisam smela da mu kažem da je to zbog njega. Ta rečenica mi je nekako postala izlizana, umesto toga sam rekla ''Znaš, osmeh dušu greje.'' Nakrivio je glavu i uputio mi prelep osmeh. Tada sam osetila čudnu potrebu da dotaknem zabranjene uglove njegovih usana i prepravim ih u zavodljivi osmeh na koji sam se navikla. A i njegove oči su nagovestile poljupce. Poljubio me je, zatim se ponovo osmehnuo. ''Šta je gospođice? Sviđa ti se moj osmeh?'' ''Mrzim tvoj osmeh. Od njega i najpametnijoj ženi na svetu može da padne koncentracija.'' ''Pa možda bi trbala da pokušaš da opovrgneš tu konstataciju. Hajde izađi sa mnom.'' Nasmešila sam se. Da, izaći ću ja na kraju sa njim. Osim toga, morala sam priznati da je, iako mu se nije moglo verovati, ipak privlačan. To je zbog njegovog lica - tog toplog osmeha i nežnog pogleda u očima - ono me opušta. ''U redu gospodine, imate samo jednu šansu da me oborite s' nogu, na drugu možete samo da sanjate.'' ''Mislim da je jedna sasvim dovoljna.'' A onda me je pogledao pravo u oči i znala sam da ću ga voleti. ''Reci mi o čemu razmišljaš?'' ''Razmišljam o svemu, o životu.'' O tome koliko mi je samo trebalo da pustim nekog novog u životu, novi osmeh, nove oči, oči boje haosa, nemira. ''Hajde dođi, zagrli me.'' Prišla sam, iako sam mislila da to nije bila dobra ideja. Ali me je on ubedio u suprotno. Obavio me je svojim rukama, snažno, ali dovoljno nežno kako bih osetila otkucaj njegovog srca. To nisu bili obični otkucaji srca, to je bila neka očaravajuća melodija, poput pesme morskih sirena. I poželela sam da zauvek ostanem u tom zagrljaju.