Jedno sjećanje
Sjećam se kao da je bilo juče. Probudila me poruka na telefonu. Napolju sam čula kako kiša pada, to mi je skrenulo pažnju da ne otvorim poruku. Ostavila sam telefon na krevetu i otišla prema prozoru. Provirila sam kroz roletne. Kiša je padala kao da je neko juri. Mogla sam da čujem kako kapljice udaraju o betom. Prisjećala sam se kada sam bila mala, kako bih samo izletjela napolje dok je kiša padala. Kosa, ukrašena kristalima kišnih kapi, već mi je bila mokra. Na trenutak, sve je izgledalo magično. Mogla sam da osetim kako nešto lepo, veliko, u meni raste i želi da izađe napolje. Izašlo je. Bila je to - sreća - u vidu osmeha, onog širokog, koji se pojavio na licu i zasijao mi u očima. Još samo je falila duga. Okretala sam se, gledala u nebo, iz ovog ugla iz onog ugla, silazila pa se opet penjala. Znala sam da je tu. Ali, duge nigde nije bilo. Kada su kišni oblaci opet zaklonili sunce znala sam da od duge više nema ništa. A imala sam osećaj da je tu… Plesala sam po ljetnjoj kiši kao da ne postoji sjutra, zatim bih skakala po baricama koje su se stvarale na mjestima gdje je blago udubljenje u zemlji. Ne znam, tih dana sam bila nekako srećnija. I ništa nije moglo da prekine tu idilu. Čak ni majka koja je vikala da uđem u kuću jer ću se prehladiti. Nijednom je nisam poslušala. Bila sam dijete, dijete koje ne zna za granice...sreće. Iz tog razmišljnja trgla me je još jedna poruka. Zaboga, ko li može biti ovako nestrpljiv.
''Ne mogu odustati od tebe, ne mogu odustati od nas.''
''Možeš.''
''Mogu, ali ne želim. Nedostaješ mi.''
''I ti nedostaješ meni, ali sad je kasno.''
''Ali ja tebe volim.''
''Ajde reci mi molim te, šta hoćeš ti poslije svega?''
''Tebe. Hoću tebe.''
Znam samo da poslije te poruke kišu više nisam čula. Prestala je. Ali je počela druga kiša da pada, ona iz mojih očiju. I opet sam prešla preko svojih riječi, jer ne bira razu, već srce. A ovo moje je odabralo njega.
''Pa šta čekaš?''
''Da i otvoriš vrata.''