Plavi Safir blog

Za moj osmijeh krivac si

''Daj mi ključ.''

''Za sta ti treba.''

''Daj mi ključ da izađemo.''

''Ako ga toliko želiš dođi i uzmi ga.'' rekao je podižući desnu ruku u vis. Krenula sam prema ključu, međutim on je postavio drugu ruku tako da ja ne bih mogla da dohvatim ključ.

“Nije fer. I ovako ne mogu da ga dohvatim, a ne još sa tvojom rukom.“ rekla sam odmičući se od njega.

''Hajde. Ako uspiješ da ga dohvatiš tvoj je.''

''Ma daj, vidi koliko si.''

''Nisam ja veliki, ti si mala.'' zatim se nasmija podlo.

''Mogu li da te poljubim?''

''Možeš.''  

 15. Decembra 2014 par me je  puta dozivao a ja sam ga odlučno ignorisala. Cure su mi rekle kako je izgledao zbunjeno i začuđeno i da im ga je bilo žao.

Pokušala sam, stvarno jesam, ali ja njega jednostavno ne mogu tek tako da pustim. Ima nešto, neka nevidljiva nit koja me veže za njega i kad god pokušam da odem ona me uporno vraća njemu. 

Naravno da me je vratila i ovaj put. Poslala sam mu poruku. 

„Šta si htjeo?“

Ubrzo sam dobila odgovor. „Htjeo sam da razgovaramo.“

„Pa si htjeo pred svima da razgovaraš!?“

„Ne. Htjeo sam da se dogovorimo kad ćemo da pričamo.“

„Pa dogovorimo se.“

„Reci kad i gdje, sad mi je gužva u sobi.“

„Samo da ti kažem da ja tu neću da razgovaram, pa ako oćeš negdje napolje moze, ako ne ništa.“

„Može, samo reci kad.“

„Javiću ti.“

„Važi.“

 Nakon četri sata poslala sam mu poruku da me čeka u 7h ispred, na šta je on pristao. Koračajući prema mjestu našeg susreta ugledah njega. I danas sam ubijeđena da je u tom trenutku moje srce prestalo da kuca, čekajući mene gledao je u telefon ne obraćajući pažnju ni na koga. 

„Gdje idemo?“ radoznalo me upita.

Nisam progovarala ni riječ, samo sam rukom pokazala u kom pravcu treba da krene. Otišli smo u manje prometan dio grada kako nas niko ne bi ometao.

„Zašto nećeš da razgovaraš sa mnom?“

Samo sam slegnula ramenima, a on je ponovio pitanje još jednom. Ovaj put sam odgovorila. „Ne znam, jednostavno ne mogu.“

„Je li te neko nagovorio da ne razgovaraš sa mnom ili je to bila tvoj ideja?“

„Nije niko, tako sam ja htjela.“

„Lažeš, neko te je nagovorio.“

„Nije kad ti kažem“

„Lažeš.“

„Dobro, htjeo si da razgovaramo, pa počni.“

„Znači tri mjeseca,“ potvrdno klimnuh glavom ne prekidajući ga „ja mislio to prestalo, kad nalazim pismo. Eno, još mi jastuk miriše na njega.“ Nasmješih se.

„Nastavi.“

„Pismo je stvarno lijepo, ali ne znam.“

Nisam znala šta mu je to tačno značilo, a nije se ni on potrudio da mi objasni.

„Ja sam ti napisala fino, da poštujem tvoje odluke i da te razumijem, ali isto tako ti moraš da razumiješ mene. I zašto si tražio da pričamo kad sam te lijepo zamolila da to ne radiš?“

Okrenuo se prema meni i rekao „Bio bih kreten ako bih dopustio da ne razgovaramo.“