Jedan od naših dana
Iz prelepog sna bude me krici koji koliko mogu da zaključim dolaze iz kuhinje. Preplašena trčim prema kuhinji i usput uzimam metalnu cev od ususivača (kao da će me to spasiti od provalnika, koji moguće da kod sebe ima dvocevku, kalašnjikov, pištolj). Na prstima sam se kretala prema vratima od kuhinje. Na belom tepihu sam ugledala crvenu mrlju. Moja prva pomisao je bila da se ovde dogodilo nešto strašno, možda ubistvo. Ali čim su se krici čuli znala sam da je živa. Polako sam otvarala vrata, i dalje u strahu od onoga šta mogu da zateknem u kuhinji. Koliko god sam pokušavala da budem tiha nije mi uspijevalo, jer su vrata, kao nekom baksuzu, po prvi put zaškripela. Opet sam začula vrisak. Naglo sam otvorila vrata i videla svoju sestru kako kleči na podu i plače. Njena majica je bila pokrivena crvenim mrljama. Upitala sam je šta je bilo, a ona mi je odgovorila kroz plač 'Nema ništa da se jede!!!' Nisam mogla da prestanem da se smejem. 'Zezaš li se da zbog toga plačeš?' Ona mi je odgovorila da to nije smesno i pocela da se smejem ,ispricala sam joj sta sam pomislila i ona je pocela da me juri sa oklagiom i u voj toj trci mi smo se saplele preko one cevi i počele zajedno da se smejemo. Volim je šta ću, a ubila bih je zbog ovakvih stvari.