Plavi Safir blog

Stajao sam i gledao njenu sliku na zidu. Nedostaje mi. Previše je sjećnja u mojoj glavi da bih mogao nastaviti. Uskoro ću joj se pridružiti u tom snu. Ne želim da dopustim da hoda sama tim praznim hodnicima. Siguran sam da je već prestravljena i da me čeka. Zna da ću uskoro doći. I hoću. Samo imam još par nedovršenih poslova ovamo dolje. Par sitnica koje moram da obavim. ''Kad si otišla odnijela si jedan dio mene sa sobom, a da nisi ni primijetila..'' da ponekad volim da privučem stilicu pored prozora, skuvam sebi kafu ili natočim viski, stavim njenu sliku pored i tako pričam sa njom. Nekako osjećam da je tu. Dešava mi se da, ako se zagledam u jednu tačku, njen lik mi se pojavi pred očima. Ali onog momenta kada krenem da joj dotaknem lice isčezne. Isčežne do sledećeg puta, i tako u krug. Umorio sam se više, ne želim da je gledam u intervale,  želim da je gledam konstantno. Čak i u ovoj 80-oj godini ja nju još uvijek volim, i volječu je zauvjek.

Pojavio se u porešno vreme. U vreme kada mi je od života ostao samo osmeh. Onaj osmeh koji je počeo da bledi, ali je tu da ne bi suze počele da naviru. Nisam sigurna dal' je on to znao, iako je pokušao da mi priđe ja to nisam mogla da podnesem. Nisam mogla da podnesem da neko spasi moje zaleđeno srce. Da neko pokuša da spasi moj osmeh. Nije znao da sve što radi je uzalud, jer men ne treba neko da mi zagreje srce, meni treba neko da mi zagreje dlanove kada je hladno. I da mi pomogne da zavolim sve godine što će doći. Ne krivim ga što je odustao jer je sam mu je stavila do znanja da je neću da se borim za ničiju ljubav. I neću, neka se drugi bore za moju. Zašto ja da se borim za nekog ko neće ni da pokuša. Ali eto, navikla sam na odlaske. Navikla sam na odustajanje, navikla sam da gradovima hodam sa plavim očima i hladnim srcem.  

Sjećam se kao da je bilo juče. Probudila me poruka na telefonu. Napolju sam čula kako kiša pada, to mi je skrenulo pažnju da ne otvorim poruku. Ostavila sam telefon na krevetu i otišla prema prozoru. Provirila sam kroz roletne. Kiša je padala kao da je neko juri. Mogla sam da čujem kako kapljice udaraju o betom. Prisjećala sam se kada sam bila mala, kako bih samo izletjela napolje dok je kiša padala. Kosa, ukrašena kristalima kišnih kapi, već mi je bila mokra. Na trenutak, sve je izgledalo magično. Mogla sam da osetim kako nešto lepo, veliko, u meni raste i želi da izađe napolje. Izašlo je. Bila je to - sreća - u vidu osmeha, onog širokog, koji se pojavio na licu i zasijao mi u očima. Još samo je falila duga. Okretala sam se, gledala u nebo, iz ovog ugla iz onog ugla, silazila pa se opet penjala. Znala sam da je tu. Ali, duge nigde nije bilo. Kada su kišni oblaci opet zaklonili sunce znala sam da od duge više nema ništa. A imala sam osećaj da je tu… Plesala sam po ljetnjoj kiši kao da ne postoji sjutra, zatim bih skakala po baricama koje su se stvarale na mjestima gdje je blago udubljenje u zemlji. Ne znam, tih dana sam bila nekako srećnija. I ništa nije moglo da prekine tu idilu. Čak ni majka koja je vikala da uđem u kuću jer ću se prehladiti. Nijednom je nisam poslušala. Bila sam dijete, dijete koje ne zna za granice...sreće. Iz tog razmišljnja trgla me je još jedna poruka. Zaboga, ko li može biti ovako nestrpljiv.

''Ne mogu odustati od tebe, ne mogu odustati od nas.'' 

''Možeš.''

''Mogu, ali ne želim. Nedostaješ mi.'' 

''I ti nedostaješ meni, ali sad je kasno.''

''Ali ja tebe volim.''

''Ajde reci mi molim te, šta hoćeš ti poslije svega?''

''Tebe. Hoću tebe.'' 

Znam samo da poslije te poruke kišu više nisam čula. Prestala je. Ali je počela druga kiša da pada, ona iz mojih očiju. I opet sam prešla preko svojih riječi, jer ne bira razu, već srce. A ovo moje je odabralo njega.

''Pa šta čekaš?''

''Da i otvoriš vrata.'' 

Osmehnula sam se neodoljivo, s mešavinom vragolastog i jednostavne dobrote. Osmehnula sam se od uva do uva. Otkud se stvorio taj belsavi osmeh? Pitala sam samu sebe. Tada mi je prišao i rekao  '' Ti kad se nasmeješ , da nemaš ušiju, smejala bi se oko glave.''  Nisam smela da mu kažem da je to zbog njega. Ta rečenica mi je nekako postala izlizana, umesto toga sam rekla ''Znaš, osmeh dušu greje.'' Nakrivio je glavu i uputio mi prelep osmeh. Tada sam osetila čudnu potrebu da dotaknem zabranjene uglove njegovih usana i prepravim ih u zavodljivi osmeh na koji sam se navikla. A i njegove oči su nagovestile poljupce. Poljubio me je, zatim se ponovo osmehnuo. ''Šta je gospođice?  Sviđa ti se moj osmeh?''  ''Mrzim tvoj osmeh. Od njega i najpametnijoj ženi na svetu može da padne koncentracija.'' ''Pa možda bi trbala da pokušaš da opovrgneš tu konstataciju. Hajde izađi sa mnom.'' Nasmešila sam se. Da, izaći ću ja na kraju sa njim. Osim toga, morala sam priznati da je, iako mu se nije moglo verovati, ipak privlačan. To je zbog njegovog lica - tog  toplog osmeha i nežnog pogleda u očima - ono me opušta.  ''U redu gospodine, imate samo jednu šansu da me oborite s' nogu, na drugu možete samo da sanjate.'' ''Mislim da je jedna sasvim dovoljna.'' A onda me je pogledao pravo u oči i znala sam da ću ga voleti. ''Reci mi o čemu razmišljaš?'' ''Razmišljam o svemu, o životu.'' O tome koliko mi je samo trebalo da pustim nekog novog u životu, novi osmeh, nove oči, oči boje haosa, nemira. ''Hajde dođi, zagrli me.'' Prišla sam, iako sam mislila da to nije bila dobra ideja. Ali me je on ubedio u suprotno. Obavio me je svojim rukama, snažno, ali dovoljno nežno kako bih osetila otkucaj njegovog srca. To nisu bili obični otkucaji srca, to je bila neka očaravajuća melodija, poput pesme morskih sirena. I poželela sam da zauvek ostanem u tom zagrljaju. 

“

Osećaj kada puste na radiju pesmu koju nisi čuo dosta dugo, a bila ti je omiljena.
Osećaj kada pored tebe prođe neko ko prelepo miriše.
Osećaj kada se zagledaš u prelepog dečka, i shvatiš da i on pilji u tebe.
Osećaj kada ti mama napravi palačinke.
Osećaj kada neko na predavanju lupi nešto smešno.
Osećaj kada nasmejemo nekoga.

Osećaj kada ti se nasmeje malo dete na ulici.
Osećaj kada sretneš nekog koga dugo nisi video, a drag ti je.
Osećaj kada se uveče uvučeš ispod ćebenceta, a znaš da je napolju -10.
Osećaj kada se ujutru probudiš odmoran.
Osećaj kada dobiješ dobru ocenu.
Osećaj kada se sit ispričaš sa prodavačicama u radnji.
Osećaj kada gledaš omiljenu seriju.
Osećaj kada jedeš čokoladu.
Osećaj kada središ sobu.
Osećaj kada dođeš mrtav umoran iz grada, baciš torbu bilo gde, i sručiš se na krevet.
Osećaj kada sam napraviš ukusno jelo.
Osećaj kada vidiš neko mesto koje te podseća na neki lep period.
Osećaj kada čitaš knjigu, i odlutaš u potpuno drugi svet.
Osećaj kada te nasmeje status na fejsu.
Osećaj kada te nasmeje video klip.
Osećaj kada te nasmeje slika.
Osećaj kada te nasmeje grafit na ulici.
Osećaj kada trčiš za autobusom, i vozač te sačeka.
Osećaj kada kažu ‘Gubite čas’.
Osećaj kada si sam kući, odvrneš muziku i uživaš.

…život je lep. Shvatite to. Prelepe sitnice vam se dešavaju svakodnevno, a da to i ne vidite.

Osmehni se lutko, zasto da koračamo ovim hodnicima tame? Saberi se, ne dopusti da te zli jezici unište.Jaka si ti žena. Pogledaj samo što si od ove propalice napravila čoveka dostojnog tvoje ljubavi. Zar ćeš dopustiti da nas obuzme mrak, i da proguta sve naše snove i nadanja zbog jedne sumnje? Nemoj da se predaješ, osmehni se. Jer, jer me tvoj osmeh spažava. On je svetlo na kraju tunela.

''Sad tek shvatih da mi majica cijela miriše na tebe.''

''Kad bi samo znala osjećaj koji mi je prošao kroz stomak kad pročitah ovo, postidjela bi se, možda i zaljubila.''

''Joj, da mi samo vidiš osmjeh poslije ove poruke.''

I tada, u tom trenutku shvataš da se mogu desiti i novi osmesi. Nove priče i novi ljudi.

Kako si se mogao uvući u ti mrežu laži? Mislio si da nikada neću shatiti, da cu zauvjek prelaziti preko tvojih gnusnih uvreda. Ne. Ne gledaj me tim očima djeteta, mozda je upalilo dva puta ali treći zacjelo neće. Tužim te. Tužim te zbog lomljenja mog srca na sitne komadiće. Stojim iza svojih riječi. Mislio si da ćeš moći da me povrijediš sa zbogom. Mislio si da ću da se slomim i da ću da plačem za tobom. Ne, ja ću preživljeti, sve dok znam kako da volim moje srce će da pumpa krv. Mislio si da si ispalio smrtonosni hitac, ali si se prešo. Ne, ne možeš da mi se vratiš. Bila je potrebna sva moja snaga da preživim, da shvatim koliki si kreten. I kada me budeš vidjeo ponovo, neću biti ona ista mala djevojčica koja je zaljubljena u tebe i kojoj si mogao da dođeš kad god si htjeo. Sada čuvam svoju ljubav za nekog ko voli mene. A taj tvoj scenario sa savršenim komadom možeš slobodno da pocijepaš. Taj dijalog što si unaprijed pripremio možeš sa zaboraviš. Jer sam ja završila sa tobom. Drugog ću da volim kao da nikad nisam bila povrijeđena. Ako ti je toliko stalo do mene zapali svijeću za moju dušu, dušu koju si ubio. Pusti je neka počiva u miru, toliko joj možeš pružizi poslije svega. Ne zovi i ne piši, dosta si mojih pisama iscijepao na sitne komade. Porota je donijela presudu. Kriv si za ubistvo sa predumišljajem i osuđen si na desed godina propasti.

Dugo su ljudi oko mene bili u dilemi zašto baš on? Ljudi moji, nije sve u izgledu, odjeći i dobrim kolima. On je zato što pjeva pjesmu koju samo ja mogu da čujem. Samo on može da mi uljepša dan samom svojom pojavom. On je za mene poput omiljene pjesme koju ma koliko puta slušali nećete zamijeniti sa nekom drugom. Ostaje u mislima i dovodi vas do toga da je pjevušite posijeli dan. Iako nema ništa njegovo, ništa da me na njega sjeća, uvjek ću se sjećati njegovog osmjeha koji mi je zapeo u glavi i nikako da izađe. Postoji hiljadu razloga zašto ni moje srce trebalo da čuje nečiju drugu pjesmu, ali ono nađe hiljadu i jedan da se vrati na njegovu pjesmu. Na onu njegovu kanconu, čiju melodiju razumiju samo pukotine mog srca. Gdje god čujem njegovo ime, ono odzvanja u mojim ušima i dolazi do moje duše. Volim svoj grijeh, grijeh koji stvara iskrce svaki put kad nam se sretnu pogledi. I znam da će uvjek postojati on. On koji nikad nije bio moj, a kojega se ne odričem.

Koliko god ga prezirala, koliko god željela neke druge stvari, koliko god da me je povrijedio, ubio sve u meni… Svaku vjeru u ljubav, u to da postoji neko ko će biti iskren, ko neće obećavati ono što neće ispuniti… 
Ako on nije taj, ako je isti kao i svi drugi čemu onda da se nadam?!

Koliko god da sam suza isplakala zbog njega, koliko god sam besanih noći provela, koliko god da me je ponizio, koliko god zbog njega mislila da ne vrijedim ništa… I dalje je sve. Moj život, moja sreća, moja sudbina.

Toliko me je strah. Bojim se toga što mi je još uvijek potrebniji od vazduha. Što ga mrzim a i dalje bih dušu prodala da vratim onog starog njega. Da vratim ovom svijetu boje. Sve što imam bih dala samo da i on i ja možemo ponovo biti one srećne osobe. Ono dvoje zaljubljenih ludaka iz prošlosti. Šta nam se to dogodilo?! Ta promjena me nikada neće prestati boljeti. 
Bojim se toga što nijedan drugi zagrljaj nema onu jačinu, ničiji drugi poljubac nema onu strast, nijedna riječ iz tuđih usta ne može učiniti da mi se noge zatresu…

Koliko god puta sebi rekla i obećala da neću više, da ne smijem više, da moram stati na kraj svemu, da je loš za mene, da me ne čini srećnom, da iz dana u dan padam u sve dublji ponor… On je jači od svega, ovo što osjećam je jače od svega. 
Sve ono od prije, sjećanja, uspomene…me ubiše. Tad je sve imalo smisla. Mislila sam da smo mi stvarno za zauvijek. Mislila sam da je on jedina osoba na svijetu koja me nikada ne bi mogla povrijediti, bar ne namjerno, sanjala sam samo o tome da bude kraj mene, da uz njega ostvarim sve svoje snove, da ostarim kraj njega. Bio je početak i kraj svega. 
A onda… Onda je počeo činiti sve samo da me što više povrijedi. Onda je zaboravio sve što sam mu toliko dugo davala. Onda me je stavio u koš sa svim drugim bivšim koje su mu život uništile. Onda je pronašao sebi neku novu sreću, vjerujući da sam ja niko i ništa i da sam mu donijela samo loše. A ja sam ostala tu. Negdje između dva svijeta, dvije strane. Između one ljubavi najjače moguće. I prezira. Onda sam shvatila da još uvijek čekam. Samo njega. Samo jednu njegovu poruku. Da je koliko god se lagala i zavaravala, on bio i ostao najvažnija osoba u mom životu. 
I čekaću. Istu poruku sa istog broja. Ni izvini niti oprosti. Samo možda da mi kaže da ne može naše proljeće provesti bez mene. Da one naše tople noći, sa vjetrom i mirisom ljeta u vazduhu, ne mogu biti iste, da nemaju onu magiju ako ja nisam u njegovom naručju. Samo to bi bilo dovoljno. Čekaću. Koliko dugo, ne znam. Sve dok se moje ludo srce ne umori, dok se ne pomiri sa tim da je moja najdraža osoba mrtva… Da je umro i da se nikad više neće vratiti.

Budi se još jedan novi dan, već osećam energiju sunčevih zraka po mome licu. Prebacujem ruku preko njene strane kreveta u nadi da ću je pronaći tu.  Tu je, još spava. Devet je sati, još uvek neću da je budim. Želim da je posmatram dok je još mirna. Jer ako je probudim ranije postaće histerična.

Pod rukom osećam otkucaje njenog srca. U tišini koja guta sobu čujem je kako diše. Gledam joj lice, belo poput snega, usne rumene kao da su narom obojane. Hmm ne znam ko bi ovoj ženi odoleo, ja nisam. Neverovatno je kako je ceo moj svet stao i ostao u jednoj ženi. Ženi koja mami svojom ljepotom, čija je kosa poput  najkvalitetnije svile, čije oči mijenjaju boju u zavisnosti od raspoloženja. Od svetlo plave, kakve su zapravo, mogu da budu zelene kad je tužna, sive kad je neraspoložena i kraljevsko plave kad je ljuta. O da, oči je uvek odaju.

Znate li da sam ja od prvog trenutka kad sam je ugledao znao da mi je ona suđena. Mislite da je nemoguće? Nije. Osetio sam da je ona moja zvezda vodilja onog trenutka kada mi je pružila ruku. ''Zdravo. Ja sam Marija.'' ''Drago mi je. Ja sam...''

Nastaviće se...