Ja sam muzej pun umetnosti, ali ti si zatvorio oči

Published on 08/12,2020

„Šta radiš ovde?“ Pojavio se niotkuda. „Došao sam da ti kažem je vreme da krenem. Nema šta više ovde da tražim.“ Znao je da će biti teško otići, jednostavno nestati. Ali ono što je stvarno želeo da kaže nije izlazilo iz njegovih usta. „Šta čekaš? Hajde, idi. I onako si došao da mi kažeš da ovo između mene i tebe neće funkcionisati.“ Nije želela ni da ga pogleda. Bila je sigurna da će opet ostati sa pola srca. On je verovao je bolje da sam zaustavi sve pre nego što bude loše po njega. Ovoga puta je bilo drugačije. Nešto se promenilo. On se promenio. Sada nije želeo da za sobom ostavi izgoreli trag emocija, nije želeo da ostavi pustoš u njoj.  „Ne. Došao sam da te pitam da pođeš sa mnom.“ Reči su same krenule i koliko god se trudio nije uspevao da ih zaustavi. Činilo mu se da kao da je neka nevidljiva sila obuzela njegovo telo i govorila ono što je duboko u sebi skrivao. Kroz glavu su mu se ređale slike prvog dana kada je ugledao, u plavoj haljini koja je isticala njene nebesko plave oči. Ceo svet je zastao na trenutak kada mu se osmehnula. Prišao joj je i uhvatio za njene hladne ruke. „Pođi sa mnom.“ Tihim glasom joj je govorio kao da će to ublažiti ono što je uradio predhodnog dana. Okrenula je glavu, sa suzama u očima, „Ne mogu.“ Rekla je izvačeći svoje ruke iz njegovih. Nije želela da ode, želela je da ostane. Da on ostane. Bila je spremna da zenemari rane koje su i dalje krvarile još od prvog puta kada je otišao. Samo da je on želeo da ostane, da izabere nju. „Na trenutak sam pomislila da će ovog puta biti drugačije. Da ćeš se urazumiti i da ...“ Upravo se događalo ono čega se plašio. Mislio je da će odlaskom uspeti da sve ono što oseća prema njoj baci u duboki ambis svoje duše. Sve ono od čega je želeo da pobegne sada ga je stiglo.  „Šta?“ Pao je na kolena. „Da šta? Reci mi.“ Prišla je i klekla ispred njega. „Da prestaneš da bežiš. Ne postižeš ništa sa time. Samo vučeš sa sobom te zidove. Možeš da pobegeš od mene, ali ne i od onoga što je u tebi.“ Na trenutak je spstio glavu a zatim je pogledao u oči. Njene suze su ga slomile. „Zar ne vidiš da te samo povređujem. Zar ne vidiš da ne mogu da ti pružim ono što zaslužuješ.“ Ponovo je spusto glavu. „Zar ne vidiš da te uništavam i da ne mogu da ti pružim sreću.“ Stavila je ruku ispod njegove brade i nežno mu podigla glavu. „Da li čuješ ti sebe? Ne znam o kojoj sreći govoriš kada sam ja najsrećnija osoba kada sam sa tobom. Hej, hej, mene ćeš uvek da imaš, ja ne idem nigde.“ Njene reču su mu dale snagu da se izbori sa svojim demonima. „Moram nešto da ti priznam.“ Rekao je privlačeći je u zagrljaj. „Juče sam slagao kada sam ti rekao da te ne volim i da si samo faza kroz koju prolazim. Mrzim sebe zbog toga. Prava istina je da ne bih mogao da zamislim svoj život bez tebe. A toga se najviše plašim. Da ostanem bez tebe.“ Zatim je svoje ruke iz tog zagrljaja stavio na njeno lice. „Osećam kao da nisam uradio dovoljno za tebe. Zato što zaslužuješ mnogo više od onoga što ti pružam“ „Briga me da li zaslužujem više ili ne. Ne treba da menjaš sebe da bi meni ugodio. Ne želim to.“ Pitao se kako ga posle svega ne mrzi. Kako je i dalje tu. „Pa šta želiš?“ „Želim da ostaneš. Ali najviše od svega želim da ti poželiš da ostaneš.“ I tada u tom momentu, uradio je najednostavniju stvar na svetu, nagnuo se prema njoj i poljubio je. Kada su njegove usne dotakle njene, znao je da je konačno došao kući.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=379062

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Ja sam muzej pun umetnosti, ali ti si zatvorio oči