Da li je svemir dovoljno veliki za nas dvoje?

Published on 08/10,2020

"Iznenađenje." Začulo se kada sam ušla. Ne, ne, ne. "Ovo stvarno nije bilo potrebno." Mrzim iznenađenja. "Naravno da jeste. Pa pobogu rođendan ti je." Prišla mi je sa osmehom od uva do uva. "Rekla sam da ne radite ovo." Da li me uopšte iko sluša, pomislila sam. "Hajde da duvaš svećice." Ne naravno. Nisam trebala više ništa da kažem, sve su čitali sa mog lica. Torta je stajala na stolu sa svećicama koje su čekale da budu ugašene. Gledala sam kako vosak sa svećica klizi ka površini torte kao da jedva čeka da oseti njen ukus. Bila sam spremna tako i da je ostavim, ali me je on preduhitrio. "Kad ti nećeš da zamisliš želju mi ćemo umesto tebe." Slobodno. Rekla sam u sebi i izašla. "Čekaj." Nisam se obazirala na glas koji se čuo iza mene. "Molim te stani, nemoj da ideš." "Zašto bih to uradila?" "Zbog mene." rekao je kroz blagi osmeh. Zastala sam, ali nisam želela da se okrenem. Čula sam njegove korake kako se polako približavaju, gotovo kao da je pazio da ne napravi neki šum koji bi još dodatno pogoršao stvari. Htela sam da mu kažem da bi bilo bolje da se vrati, ali nisam uspela. Njegove ruke su već bile oko mene. "Nemoj." Je bilo sve što sam uspela da kažem. Nije me slušao. Naravno, kao da me bilo ko sluša. "Reci mi zašto si takva?" prošaputao je. Naravno da je to u meni izazvalo još veći revolt. "Ne znam čija je ovo ideja bila, ali je bila jako glupa." Pokušavala sam da se izvučem iz njegovih ruku ali bez uspeha. Nije hteo da me pusti. "Prestani to da radiš jer šta god pokušala neće ti poći za rukom." "Nisam želela ništa od ovoga." "Pa, kao prvo, ova glupa ideja je bila moja, kao drugo, znam da nisi ništa želela, ali ja sam želeo." Nešto u njegovom glasu me je nateralo da se okrenem. "Izvini." Stavila sam ruku na njegovo lice. "Nije mi bila namera da te uvredim." "Znam, ali mi nije jasno zašto se tako ponašaš. Šta ima loše u jednom malom iznenađenju? Ti ih i onako stalno priređuješ za druge." Satavio je svoju ruku na moju. Nisam želela da zvučim grubo ali... "Upravu si, volim da ih priređujem, ali ne i da se meni priređuju. A ti si to znao i odlučio si da ideš protiv mojih želja. Hiljadu puta sam rekla da to ne želim, ali uzalud..." "Jesi, ali mi nikada nisi rekla razlog." Bio je upravu. "Zaboravi." Napravila sam korak unazad i krenila da odlazim. Uhvatio me je za ruku. "Neće moći. Vodim te na jedno mesto." Naprštila sam se. "Samo nemoj da bude još jedno izenađenje." Nasmejao se. "Iznenađenja se planiraju, a ovo mi je sada palo na pamet tako da ne spada u iznenađenje."

Oko nas nije bilo nikog. Zvuci talasa koji su udarali o stene su bili jedino što je remetilo tišinu. "Nadam se da ti ovo odgovara." Rekao je doslovno vučući me za ruku do zadnje stene. Kada je konačno došao do nje seo je i rukom 'potapšao' prazan prostor ispred sebe. "Dođi. Dođi da te ušuškam u mom zagrljaju." Prišla sam i sela.  Privukao me je k sebi i pitao. "Sada ćeš mi reći zašto ne voliš iznenađenja?" Neverovatno. "Stvarno si nemoguć." Nasmejao se. "Ne odugovlači. Hajde reci mi." Uhhh. "Jednostavno ih ne volim." Odustani. "Nije tačno. Gledao sam kako se raduješ kada ih prirđuješ drugima. Zašto je drugačije?" "Stvarno želiš da znaš?" "Stvarno." "Pa dobro onda. Stvar je u tome da slušaš šta drugi govore, šta žele. O sitnicama koje im znače. U tome je poenta." Prekinuo me je. "Hoćeš da kažeš da zanemarujem ono što kažeš." "Pa ne baš tim rečima, ali tako nekako." Udahnuo je i glasno izdahnuo. "Kako mogu to da ispravim? Jer ti nikad ne govoriš ono o čemu sanjaš, maštaš i želiš." Krenula sam da mu odgovorim ali je nastavio. "I nemoj da mi kažeš da je to ništa, jer znam da nije tako." Zvučao je po malo ljuto. "Neke stvari ti samo donose privremeno zadovoljstvo. Privremenu sreću. A ono što je meni bitno, to o čemu kažeš da ne govorim upravo drži svoje ruke na meni. I to je jedino što mi je važno." Zaglio me je jako, toliko da mi nije ostalo više vazduha u plućima. "Polako, ako misliš da i dalje živim." "Ma daj, ti mene toliko voliš da kad me zagrliš imam osećaj da ćeš da uđeš u mene, a ovo ti ne odgovara." "Ne izmišljaj." Ljutito sam rekla. A on je bukvalno legao od smeha. "Bože kako si slatka tako kad se ljutiš." Udarila sam ga po nozi kako bi prestao da se smeje, ali uzalud. "Idem, a ti ostani da se smeješ sam sa sobom." Pretvarala sam se da krećem. "Evo, evo, prestaću samo nemoj da ideš." Naravno da nije prestao, samo je pokušavao da priguši svoj glasan smeh. "Nadam se da si svestan činjenice da mogu da osetim da se i dalje smeješ." "Ko? Ja? Ma kakvi." "Dobro, neka ti bude." "Nisi ni svesna koliko te volim." "Iako se ljutim?" "Da, jer ti to radiš na neki neodoljiv način" "Onda moraš nešto da mi obećaš." "Kaži." "Obećaj mi, da ako ikada prestaneš da me voliš, da ćeš mi to reći." "Od kud sad to?""Samo mi obećaj." "To se neće desiti. To, da ću prestati da te volim." "Kako možeš to da znaš?" "Jednostavno znam. Možda nisi moja prva ljubav, ali ti si ponovo dala život mojoj ljubavi. Skrivena si u najsitnijim detaljima ovoga univerzuma. Poslednja si stanica mog srca."


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=379031

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Da li je svemir dovoljno veliki za nas dvoje?