Plavi Safir blog

Predpostavljala sam da će tako da se završi. Previše je obećavalo da bi dugo trajalo. Mada, sada dok sjedim pored kamina, i ispijam zadnje gutljaje polu-hladnog čaja, shvatam da mi nedostaje. Nedostaje mi sve. Nedostaje mi njegov osmijeh. Njegove oči, oči kao njegove nisu umale dno. Mogla sam ih gledati danima, ali bi me njihova dubina privlačila jednako kao i prvog dana. Nedostaju mi njegove usne. Čak i njegov besmisleni humor, koji je kada god bi se našao u prostoriji sa mnogo ljudi, izgleda samo mene zasmejavao. Nedostaju mi one hladne januarske noći, koje sa njim nikad nisu bile toplije. Nedostaje mi on, onakav kakav je bio prije 712 dana. Kakav je bio prvi put kad mi je srce bilo slomljeno. Nedostaje mi njegova ljutnja, koja na sve liči samo ne na ljutnju. 
Imala sam i druge ljubavi, ali nijedna me nije dotakla kao ova. Kao da sam pola svog života izgubila

 na nekog koga ću uvek voleti, čak i kada njegovo mesto zauzme neko drugi. Kada moje suze budu brisale druge ruke i pružale mi utehu i ljubav, koju je on, mogao sam da da. Ali opet ostaje to prazno mesto pored mene, za njega, kao nada da će jednom shvatiti da mu samo ja, od svih ljudi na svetu želim dobro. I da će se jednom vratiti.