Seti me se -treći deo

Published on 08:08, 05/30,2020

"Ko si ti i šta tražiš ovde?" muški glas se začuo odnekud. Sara i dalje nije ništa videla, a ubrzo je shvatila da ne može ni da se pomera. "Tražim Marka." Začula je glasno smejanje. "Pa našla si ga. A sad mi reci ko si ti?" Sara je bila začudjena. "Prvo mi makni ovo sa očiju. I... I odveži me." Čula je korake kako se približavaju. "Dobro, ali pod uslovom da nećeš uraditi neku glupost." Cela ova situacija je glupost, pomislila je Sara. "U redu." Odvezao joj je ruke, a ona je imala dovoljno vremena da skine povez sa očiju. Zanemela je. Nije mogla da veruje da ispred nje stoji on. Od neverice su joj krenule suze. "Hajde, smiri se. Neću ti ništa. Ti si ta koja je upala meni u stan. Reci mi ko si?" "Marko, to sam ja. Sara. Tvoja Sara." Na njegovom licu se pojavio izraz čudjenja koji se pretvorio u smeh. "Ovo je šala, zar ne? Mora biti." Marko je bio ozbiljan dok je to izgovarao. "Ženo ja tebe ne poznajem." Mogla je osetiti ozbiljnost u njegovom glasu. "Stvarno ne znaš ko sam?" "Ne rekao sam ti već." Gledala ga je zbunjeno. "Marko, nestao si pre nešto više od godinu dana. Sve tvoje stvari i naše fotografije su jednostavno nestale. Kao da nisi ni postojao." "To nije moguće." Gledao je u nevjerici. "Jedino što mi je ostalo od tebe je ova poruka.." Izvadila je telefon i pokazalu mu. "...i oda tada ti se gubi svaki trag. Sve do danas." Pogled mu je bio pun neke sete. "Kako si me našla?" "Danas sam primila jedan paket sa ključem od ovog stana. Tvog stana, u kojem smo živeli dok se nismo preselili, u naš zajednički stan." "Sigurna si u to?" "Znam." "Saro... Tako se beše zoveš?" Klimnula je glavom. "Ovaj stan je jedino čega se sećam. I dela mog detinjstva." Oči su joj se ponovo napunile suza, ali ih je odlučno zadržavala. "Kako je to moguće?" Pitala ga je drhtavim glasom. "Ne znam šta se dogodilo. Probudio sam se u bolnici sa amnezijom ili ti kako bi oni to rekli traumom mozga. Jedino što sam imao kod sebe je bio ključ od ovog stana."  Marko je gledao u Saru pokušavajući sebe da prisili da se seti. Ništa nije dolazilo. Lepa je. Ako je istina ono što ona govori, mogao bez problema da bude zaljubljen u nju, pomislio je. Njegove misli prekinula je Sara. "Želim da ti pomognem da se setiš. I razumem da će biti teško. Ali to stvarno želim." "Hvala ti. Ali jedina stvar koju trenutno ne razumem je gde su nestale sve moje stvari. I ti kažeš da nemaš ništa moje." U pravu je, pomislila je Sara. I dok je Sara pokušavala da smisli dovoljno dobar odgovor Marko je skočio i rekao "Upravo sam se setio nečega. Dođi." Krenuo je ka prostoriji koja je nekada bila spavaća soba. "Ništa se nije promenilo." primetila je Sara. Soba u kojoj su ušli imala je tri klasična zida i jedan zid koji je bio prekriven kamenom. Marko je prišao tom kamenom zidu i počeo da opipava nešto. "Moraš mi pomoći." Obratio se Sari. "Sećam se da je postojao jedan kamen koji se izvlačio. Ali ne znam tačno koji." Sara je prišla i krenula da radi isto. "Haa, evo ga." Zadovoljstvo se moglo primetiti na Markovom licu. Sklonio je kamen veličine pesnice i izvadio fleš drajv. "Čekaj, ima još nešto." Sara je izvadila papir koji je bio zavučen u šupljinu koja je ostala nakon vađenja kamena. Smatrala je da je ispavno da ga Marko pročita prvo. Prižila mu je papir i on je počeo da čita na glas. "Nadam se da nikada neće doći do ovoga, ali ako jeste treba da znaš sledeće." Prepoznao je svoj rukopis. "Bio si svedok jednog užasnog događaja. Na ovom fleš drajvu se nalazi sve što treba da znaš. I seti se da čuvaš Saru." Pogledao je u nju. Kroz njegovo telo su prošli žmarci. Gledao je i osetio je nešto. Bio je to neki poznati osećaj, ali i dalje nije mogao da se seti kakva je to osećanja imao prema njoj. "Moramo da pogledamo šta je se nalazi ovde." Prekinuo je svoj tok misli. "Moj lap top je u kolima." "Hajde, moramo krenuti odmah."


Cudo treba nam, da se samo sve od sebe sredi.

Published on 23:55, 05/26,2020

"Zao mi je sto sam dopustio da te izgubim zbog drugih ljudi." 
"Malo je kasno za to."
"Toga sam se najvise bojao."
"O tome trebao da razmisljas mnogo ranije."
"Znam. Nije mi bila namera tako da odem. Obecao sam ti okean, ali si od mene dobila samo kap."
"Meni je i ta kap bila dovoljna jer sam te volela."
"Volela kazes? A sada me ne volis?"
"Ne volim. Nema sta da volim. Onoga dana kada si okrenuo ledja i otisao, otisla je i moja ljubav sa tobom. Ali nije otisla samo zbog toga."
"Otisla je i zbog onoga sto sam ti radio."
"Vidis kako si postao svestan toga."
"Ali kasno."
"Isuvise kasno. Verovala sam u sve sto si mi pricao, iako je svaka rec bila laz. Upozoravali su me oni sto su te znali bolje od mene, ali ja sam uporno odbijala da progledam."
"Nije sve bila laz. Istina je da sam te voleo. Da te volim i dalje."
"To ne menja stvari. Moja ljubav je jednom bila slepa, i mislila je da je uredu da trazis neke stvari od mene. Mislila sam da je bilo normalno to sto si kontrolisao svaki moj korak i tri puta preispitivao ono sto radim. Na kraju sam shvatila da tako ne treba."
"Znam da to nije bilo ispravno. Da ti to radim. Ja sam bio taj koji se gubio nocim, radio svakojake gluposti. Trazio od tebe da brises slike, pesme, ljude iz svog zivota, odredjivao ti sta smes a sta ne smes.  A ti si na kraju obrisala mene."
"Nemoj ni da pokusavas."
"Sta?"
"Da prebacis krivicu na mene. Ja sam jedino kriva zbog toga sto sam ti verovala."
"Nisi ti kriva ni za sta. Kriv sam samo i jedino ja. Bio sam moron. I znas li da bih sada voleo da vratim vreme u nazad i da sa zadovoljstvom ispravim stvari."
"Cak i kada bi to uradio, ne bi promenilo nista."
"Svetis mi se jel da?"
"Ne. To sam prepustila onima ciji si bio u onim nocima kada nisi bio moj."
"Kako znas za to?"
"Te tvoje lutkice su me uvek nalazile. Pitale se zasto si ovakav, onakav. Pitale se zasto im nikada nisi pricao o meni, sto sam ja toliko vazna da ne mozes ni ime da mi izgovoris?"
"Uh, sada bih tako razbio nesto i nekog. Istina je da nikom nisam pricao o tebi. Nisam mogao sebi da priznam da sam te ostavio zverima. A tako sam te ludo voleo."
"Nemoj da me zasmejavas. Sve sto sada pricas gubi znacenje. I ti tvoji ispadi 'prebicu nekog' su smesni."
"Secas se kada sam hteo da bijem onog lika sto te je smarao?"
"Onog sto me je zaustavio na ulici da mi kaze da ces me povrediti pre ili kasnije. Jer te je znao bolje od mene. Secam."
"Sad kad to tako kazes zvuci odvratno."
"Istina nikad ne moze da bude odvratna. Moze da bude bolna kad se uveris u njenu verodostojnost. A ja sam to kasno uvidela."
"Ali tada nisi verovala u to sto su ti govorili?"
"Ne jer sam verovala tebi. Tebi koji si na svaki moguci nacin uspeo da me ubedis u suprotno."
"Mnogo sam te povredio. Ali obecavam da sam se promenio. Nisam vise onaj dripac koji te je posle svadje menjao sa prvom koja naidje. Veruj mi kad ti kazem. Nedostajes mi."
"Zbog tebe sam verovala u dobro, a sada ne verujem nikome. Doslovce si mi odvojio dusu od tela. I verovatno je istina da si se promenio, i dobro je to. Neka si, zbog sebe. Ali mene to vise ne zanima."
"Reci mi sta je potrebno da uradim i uradicu samo da ti pokazem koliko mi je stalo da tebe? Koliko si mi bitna. Koliko te volim."
"Postoji nesto sto bi mogao da uradis."
"Reci sta i ucinicu sve."
"Da me ostavis na miru. Da mi vise nikada ne pises i da me nikada vise ne zoves. Jer zaboravljas da se ja secam svega. A to ne mozes nikada da promenis."
"Drugim recima, potrebno je cudo."
"Da."
"Nedostajes mi."
"Zbogom."
"Volim te."
"Zbogom."


Seti me se -drugi deo

Published on 14:00, 05/26,2020

Prolazili su sati, dani, meseci. Ni jedan jedini trag gde bi Marko mogao biti se nije pojavljivao. Niko joj nije mogao pomoći. A i kako bi mogao kada je tražila čoveka bez lica. Nije posedovala ni jedan dokaz da je zapravo postojao. Da nije samo plod njene mašte. Na kraju je prošla godina. Sari je ta godina proletela u traženju i iščekivanju da će se on jednostavno pojaviti na vratima. Da će joj reći da je sve sanjala. Ali to je samo ostala želja. Pokušala je da nastavi sa svojim životom. Iako nije odustajala, počela je polako da gubi nadu da će ga ikada pronaći. 
Septembar je već bio na izmaku kada je Sara primila još jednu poruku sa nepoznatog broja. "Tvoja upornost samo pogoršava stvari. Ali neka ti bude, ono što budeš pronašla neće ti se svideti." Nije stigla ni da razmisli o poruci koju je primila, na vratima se začulo kucanje. Bez oklevanja potrčala ka vratima, u nadi da će na vratima stajati on. Kada je otvorila vrata, njeno telo je preplavio osećaj razočarenja. "Dobar dan. Vi ste Sara?" Klimnula je glavom. Čovek srednjih godina predao joj je neku kutiju. "Potpišite ovde." Rekao je usmeravajući je ka liniji za potpis. Po mala oklevajućui potpisala je. "Prijatan dan vam želim." Okrenuo se i otišao. Sara je stajala pažljivo analizirajući kutiju. Nije postoja ni jedna oznaka koja bi mogla ukazivala šta bi se moglo nalaziti u njoj. Pažljivo je spustila na sto i sa velikom dozom skeptičnosti počela da je otvara. "Šta je ovo?" Rekla je uzimajući parče nekog starog papira. Umalo se nije onesvestila kada je ugledala kopiju fotografije sa nadzorne kamere. "Ovo je nemoguće." Govorila je sebi dok je u nevjerici buljila u papir. Datum koji se nalazio na papiru značio je da je to uslikano prije samo par dana. I to nedaleko od njihovog stana. Sara je hiljadu puta prošla tuda i nije ništa vidjela. "On je." Suza nade da ga je pronašla krenula je niz njeno umorno lice. Ponovo je pogledala u kutiju i pronašla neki ključ. Za ključ je tankim končićem bio zakačen papirić. Otvorila ga je. Na njemu su pisali brojevi. Bez preteranog razmišljanja uzela je lap top u na pretraživaču ukucala brojeve. To su bili koordinati njoj dobro poznate lokacije. Uzela je stvari i ključ i krenula ka tamo. Vozila je brzo i nije obraćala pažnju na saobraćajne znakove. Odavno je prešla dozvoljeno ograničenje brzine. U glavi joj je stajala samo Markova slika. I ni o čemu drugome nije mislila. Na njenu sreću nije bilo mnogo automobila na putu, pa joj to nije otežalo kretanje. Kada je napokon stigla, Sara se našla ispred jedne zgrade. To je bila zgrada u kojoj je Marko živeo pre nego što su započeli zajednički život. Život koji do pre godinu dana bio savršen. A sada, sama korača u jedan deo prošlosti. Prošlosti za koje je vezuju samo lepe uspomene. Pitala se kako je do ovoga došlo, gde je pogrešila kada se neko potrudio da izbriše svaki njegov trag? Ubacujući ključ u bravu kroz njenu glavu su se samo nizale slike vanvremenske ljubavi.

    - Jednog dana ćemo imati naš stan. Samo naš. Imaćemo sve o čemu smo sanjali.
    - Stvorićemo naše malo carstvo.
    - Iz sobe u sobu trčaće jedno malo stvorenje koje je pola kao ti, a pola kao ja.
      I sve će ovo imati smisla. 
  
Sa prvim korakom te slike su se razbežale. Nalazila se u skoro potpuno praznom stanu. Tu prazninu popunjavali su sunčevi zraci koji su davali malo topline hladnom prostoru u koji je ušla. Pažljivo je osmotrila prostoriju kako bi pronašla nešto što ne pripada tu. I u momentu kada je osetila nečije prisustvo, sve je postalo crno.


Ostani sa mnom

Published on 00:40, 05/25,2020

Previše me dobro poznaješ da bih mogao da te ostavim, sada, u ovom trenutku. Znam šta pokušavaš da uradiš, ali ti neće uspjeti. Prestani, uzalud ti je sve. Vidiš li ovo srce moje, samo za tebe budalice kuca. Pronašlo te u u gužvi ljudi, zašto mislis da te nebi prnašlo i na kraj svijeta da odeš. Moja si sudbina, prihvatio sam te onakvu kakva jesi, ali mislim  da je vrijeme da i ti sebe prihvatiš. Isto tako prihvati da ja ne idem nikuda. Nikada. Ne vrijede ti te riječi mržnje koje smišljeno izgovaraš. Da. Znam. Nemoj da misliš da si dobra glumica, jer nisi. Razumiješ li ti ženo da ja nemam ni jedno sjećanje bez tebe. Znaš li ti da ujutru dok spavaš pored mene činim sve da te ne probudim, jer volim da te gledam dok spavaš. Volim svaku savršenu nesavršenost na tvome tijelu. Volim kako dišeš, volim kako trepćeš, volim kako prićaš, volim tebe. Ostani sa mnom. Biće teško, i poželjećeš da me nikad nisi upoznala, ali preživjećemo to samo ako me držiš za ruku. Bojiš se da nećeš znati prestati da budeš sa mnom, ali trebaš da znaš da nisi jedina. Zar misliš da i mene nije strah od onog što dolazi. Ja već sad ne mogu da ti odolim. Ne želim da mislim na budućnost, bitno je ono  što  se sada dešava, bitni smo mi. Volim te, i to mi ne mogu oduzeti, ni ti ni niko.


Seti me se -prvi deo

Published on 08:35, 05/23,2020

Prošlo je više od 24 sata od kada joj se poslednji put javio sa porukom "Šta god da se desi zapamti, volim te." Zvala ga je sigurno sto puta, ali se uvek oglašavala govorna pošta. Iz sata u sat Sara je postajala sve nestrpljivija i nervoznija. Nije znala šta se dešava. Na kraju je zaspala od umora ili od plakanja. Kada se ujutru probudila proverila je odmah telefon. U nadi da joj se javio. I tu je bila, poruka, ali ne od njega. Broj je bio nepoznat. Dugo se premišljala dal da je otvori, ali je na kraju odlučila da je ipak pročita. Odjednom je kroz njeno telo prošao hladni talas. Sigurno je par puta čitala tu poruku. "Ne veruj nikome. Nije stvarno. Ništa od toga. Sve je bila laž. Spakuj stvari i beži." Kroz glavu joj je svašta prolazilo, ali je odlučila da zanemari tu poruku. Možda ipak nije bila namenjena meni, mislila je. Ustala se, i odlučila da sebi prijušti jednu dugu kupku. Kada je završila uputila se ka kuhinji. Njen stomak se oglašavao da mu je potrebna hrana. Prolazeci kroz dnevnu sobu primetila je da je nešto drugačije. Na sekundu je zastala. Slike. To nisu bile iste slike od pre par sati. Njega nije bilo. Ni na jednoj. Stajala je samo ona. Iste slike samo bez njega. Kao da ga je neko obrisao sa svake slike. Krenula je da proveri ostale njegove stvari. Kada je otvorila ormar kolena su joj zaklecala, u sledećem trenutku se našla na podu. Sve je nestalo. Nema ni jedne njegove stvari. Niz lice su joj krenule sitne kapi koje su joj razarale srce svakim pokretom. "Sigurno sanjam." Ponavljala je u sebi. "Probudi se, ovo ne može da bude stvarno." Počela je da govori sebi. Čak je pokušala da se uštine ne bi li se rešila te noćne more. Ali ništa se nije menjalo. Sa maglom u očima, smogla je snage da se ustane sa hladnog parketa, i dovuče se do radnog stola na kome se nalazio njen lap top. Protrljala je oči ne bi li se rešila suza i počela drhtavim rukama da kuca njegovo ime. Da li je oči varaju? "Ovo ne može biti." Brisala je oči iz kojih su i dalje tekle kristalne kapi. Na ekranu su stajali njegovi podatci ali na slici se nalazio drugi čovek. Pisalo je da je nestao pre dva dana i da osim garderobe koju je nosio nisu postojali nikakvi drugi detalji. Nije znala kome da se obrati. Markovi roditelji su preminuli pre nekoliko godina, u razmaku od par meseci. Bio je jedinac. Nikada joj nije pominjao ostalu rodbinu, pa je pretpostavila da je nema. Ali neko je morao prijaviti nestanak, a to nije uradila ona. "Otići ću u policiju, oni moraju da imaju neku informaciju."  Ustala je i uputila se ka spavaćoj sobi. Pre nego što bilo šta uradi, mora da se sabere. Došla je do kupatila da se umije. Hladnom vodom je prešla preko lica i zastala gledajući svoj odraz u ogledalu. Saru koju je videla nije bila ona. Sara je bila devojka uvek nasmejana. Verovala je da bore koje će imati kada ostari neće biti od starosti već od smejanja. A ova osoba koja stoji naspram nje je izgubljena. Sa tamnim podočnjacima i krvavim očima od plakanja. Pitala se da li će se ikada više smejati? I tada, u tom trenutku je shvatila da zaista ne može ništa da uradi. Markove stvari su sve nestale. Izbrisane, kao da nikada nije ni postojao. Sve što je imala je ta jedna poruka. "Šta god da se desi zapamti, volim te."


...strpi se još malo, doći će red na nas

Published on 02:02, 05/22,2020

"Kasniš." Rekla sam dok je prilazio. "Znam, ali odužiću ti se." Napravio je žao mi je facu. "Držim te za reč." nasmejala sam se. "Nadam se da se ne ljutiš" Prišao je i poljubio me. "Na tebe nikada ne bih mogla da se naljutim." Zagrlio me. "Kako da te čovek ne voli tako... tako slatku." Uozbiljila sam se. "Voliš me samo zato što sam slatka?" Nasmejao se i zagrlio jače. "Ti sve razumeš na svoj način." "Samo ponekad." Odgovorila sam. " To tvoje ponekad mi izgleda kao da je izazvano nečim. Ne grešim, jel da?" "Pa znaš, čitala sam..." Nije mi dao da završim. "Opet si nešto čitala. Ne veruj tim tvojim knjigama. Znaš. One nisu realne. Hajde reci mi čega si se uplašila?" Prokleto me dobro poznaje. "Pa da ćeš otići i da ćeš me ostaviti." "Pa jesi li ti normalna? Kako ti to uopšte pada na pamet? A da nemoj mi reći. Znam. Te knjige će te upropastiti." Zastao je na trenutak. "Ali tačno je." Na momenat sam zanemela. Nisam stigla ni reč da kažem, on je nastavio. "Da otići ću. Ali da pokupim naše dete iz škole budalo jedna." Molim. "Kakvo crno dete?" Ostala sam u blagom šoku. "Pa ono koje mi rodiš. I ne znam oće li biti crno kao ja, ali znam da će imati tvoje plave oči." Počela sam da se smejem kao ludača. Dete. "Ne mogu da verujem šta pričaš."
"Ni ja, ali sam nešto shvatio." 
"A šta to tačno?"
"Pa da ne želim samo dete sa tobom, želim celi život da provedem sa tobom." Reako je to kao da je poslednji dan na planeti. "Ma šta kažeš." Pokušavala sam da ostanem na zemlji. "Da, ali najviše od svega želim da zapalim te tvoje glupe knjige i da ti pokažem kako ljubav treba da izgleda. A ne da čitaš ta sranja i da upijaš svaku jebenu reč." Koliko god da je to zvučalo zlobno, bio je upravu.
"Možeš, ali samo zato što te volim." Uhvatila sam ga za ruku. "Bolje bi ti bilo da me voliš, jer drugačije ne prihvatam." Ni ja, pomislila sam. "A šta bi uradio da te ne volim?" Pitala sam iz neke radoznalosti. "Kidnapovao bih te. Onda bi bila samo moja." Osmehnuo se i zagrlio me jako, najjače. "Pa kakva bi onda to ljubav bila?" Popustio je i pogledao me. A onda rekao kroz najlepši osmeh. "Najveća na svetu."  


Ovo moje ludo srce nikad nije znalo da slaže i sakrije.

Published on 13:28, 05/21,2020

Znaš, gledao me je očima deteta. A ja sam od prvog trenutka zavolela to dete u njemu. Dete koje je vešto pokušavao da sakrije, ali su mu iz srca virile čestice one dečje nevine ljubavi. Tako je I voleo. Čisto, bez ijedne mrlje na srcu. Voleo je i bio je voljen. Svakog dana sve više i više. I to ga je pomalo plašilo, jer kad je voleo, voleo je celom dušom. Bojao se da će dati previše ljubavi a da će dobiti manje nego što zaslužuje. Jedina istina je bila ta, da je zaslužio sve(t). Bio je jedan od onih koje je bilo briga šta drugi kažu i misle, sve dok se on osećao lepo. Nije mu bilo važno ko će ostati, sve dok je imao prave ljude pored sebe. A imao je mene. Imao me je na prvi osmeh. Bio je mnogo bolji nego što je mislio da jeste. Suština je bila upoznati njegovu dušu, jer čovek ne voli izgledom. Voli dušom, srcem i dodirima. Sve ostalo što dolazi uz to su samo fragmenti onoga što je u njemu. Onog deteta koje se krije negde ispod površine. Večno ću ga voleti takvog. Takvog, kao da sam svaki deo njegov sama birala. Nije to savršenstvo, to je magija. Magija koja je prisutna u svakoj čestici moga svemira. 


Duša mi se s tobom smeje.

Published on 08:08, 05/20,2020

Moram ti priznati nešto... Tvoje reči leče. Da, leče. Ni ne slutiš koliko. Iako mi kažeš da bi više voleo da mi pokažeš nego da govoriš, ali sve što mi kažeš ja to osetim. Toliko jako, da se ponekad izgubim. Zato što sve pamtim, zato su mi i važne. Ma koliko čudno zvučalo čak i moja tišina o tebi priča. Veruješ li da mi se i duša sa tobom smeje. Smeje, jer iako to nekada ne izgovorim, ona zna da želi(m) isto što i ti. Ti nisi običan, ti si svemir, sve planete i galaksije. Zelim da znaš da ako ikad padneš uvek češ imati ruke koje će ti pomoći da ustaneš, ali i ruke koje će slavit s tobom kad pobjeđuješ. Biće tu kad ti je lako i kad je teško. Onda kad ostaneš sam protiv svih, ja ću stajat sa tobom tvoje rame uz rame. Ti ćeš mene uvek da imaš. I uvek češ imati ruke koje će te čekati.

 

 

   Ti si moj.
  -I ti moja. 


Najveca kukavica je covek koji je probudio ljubav u zeni bez istinske namere da je voli.

Published on 00:29, 05/16,2020


Problem sa ljudima je sto uglavnom zaborave da su sitnice te koje se broje. Sitnice koje vam sada izgledaju male da cete tek posle nekog vremena shvatiti koliko su velike zapravo one bile. Sitnice nisu lepe zbog toga kako zvuce. Lepe su zbog onoga sta one znace, sta predstavljaju. Neke ljude ne pustamo blizu sebe zato sto znamo kako je lako izgubiti onoga koga volis. Ako ne mozes da joj da svoje srce, nemoj ga sluziti na stolu nade. Ne sluzi je lazima i ne hrani je laznim obecanjima. I mozda ce te cekati, hoce sigurno, ali joj ne daj da se umori od tog cekanja. Pokazi joj da cekanje moze da bude lepo ako se ne ceka uzalud.
Napisi joj pesmu, pokloni joj detelinu, skoljku, nacrtaj joj mesec, zvezde, napisi joj pismo, pokloni joj osmeh i zagrli cvrsto. Budi tu, dopusti joj da zavoli tvoju dusu jos vise, tvoje crte lica, mladeze i tvoje nemire. Budi joj sve(t) I dopusti joj da ti bude sve(t). Cuvaj je, jer ako je sad pustis, mozda je neces vise nikada naci. Ljudi se vole sitnicama, a cuvaju dodirima.Ne zaboravi. Ne pamtimo dane onoliko koliko pamtimo trenutke.


Do grla strahom ja sam zakopcana, l ipak reci cu na glas;

Published on 21:41, 05/05,2020

Da te volim 




"Taj zid sto si podigla da ti niko ne pridje... Ja sam na njemu napisao da te volim."  Znala sam da je istina to sto mi upravo rekao. Iako sam negdje davno ovo procitala, nekako sve sto mi je on govorio imalo je neku novu notu, neki novi osjecaj. "Nije bas zid." Odgovorih po malo posramljena cinjenicom da me on poznaje bolje od mene same. "Zid, oklop, stit, nazovi to kako hoces. Ali, moras da znas da cu ja sve uraditi kako bi ga ti spustila." Izgovorio je to sa nekom sigurnocu. Htela sam da verujem u njegove reci. Ali nekad je tesko da verujete u reci koje su vas jednom slomile. "Ubijas me sa tvojim cutanjem. Reci nesto. I da je najgore, samo nemoj da cutis." Rekao je stavljajuci svoje ruke na moje lice. "Ako sad kazem ono sto mislim, nikad necu moci to da povucem." Da te volim. "Prihvaticu sve." Zagrlio me je. Poslednji atom vjerovanja u meni, da muskarac moze zapravo biti iskren i govoriti istinu,  je progovorio. "Sve sto mogu da ti kazem je..." zastala sam na trenutak. "Reci." Pogledala ga direktno u oci i nastavila. "Da te volim."  Eto. Rekla sam. I talas sumnje me je odmah udario u glavu. Mozda nisam to trebala da kazem. Sta ako sam pogresila? Ali, da to nisam rekla, zivela bih sa tim recima dupoko zakljucanim u tajnim odajama srca. A on bi ziveo u neznanju. "Mozda ce glupo zvucati, ali ja sam to znao. Moje srce je znalo." Na njegovom licu se pojavio osmeh. Cak se i ocima smejao. A u tim ocima sam se gubila. "Mogao si jedino da mislis, ali ne i da znas." Osmeh mu je postajao lepsi. "Iskreno, verovao sam u to da i ti mene volis." Kako? Postavila sam sama sebi pitanje, a on kao da mi je procitao misli. "Znam da se pitas kako, ali moguce je. Na razne nacine si mi pokazivala da ti je stalo. I to mi je bilo dovoljno da ne odustanem, da se borim. Da se borim sa tvojom strazom koju si postavila ispred tog dvorca u kome si se skrivala. Secas li se kad si mi rekla da ne treba da te cekam, da nastavim, krenem dalje?" Ponekad kazem ono sto ne mislim. "Kad si rekla da nisi vredna moje borbe i ljubavi?" Cemu ovo vodi. "Sjecam se." Nastavio je. "Vidis, za mene si ti uvek bila vredna. I cekanja, i borbe, a najvise ljubavi." Ponovo me je zagrlio. Negov zagrljaj je ovog puta bio drugaciji, imao je drugaciji osecaj. Osecala sam se kao da se nalazim tamo gde pripadam. Kao da sam nasla kraj lavirinta u kome sam dugo bila izgubljena. Njegov zagrljaj je moj dom. 


Šta si to želela kad si me prvi put videla?

Published on 18:52, 05/03,2020


Krenuo sam da je zagrlim. Ali se izmakla. "Bolje nemoj." Rekla okrećući glavu u stranu. "Zašto?" Prišao sam joj bliže. "Zato što će mi biti još teže." Prošaputala je. "Nećeš valjda da mi uskratiš i mogućnost da te zagrlim?" Znao sam odgovor ali sam je svakako pitao. Nije joj bilo lako, nije ni meni, ali sam se trudio da ne primeti. "Ne želim, ali moram." Odgovorila je. Kroz moje telo su ratovali čovek i more. Venama su mi prolazile munje i gromovi. "Daj bre, nemoj da me nerviraš. Nemoj to da mi radiš." Uhvatio sam je za ruku. Da oseti kako se moje zime pretvaraju u njena proleća. Da oseti miris cveta trešnje dok dušama hodamo ulicama Japana. "Zašto si uopšte došao ako nisi planirao da ostaneš?" Niz njene obraze su krenule reči koje mi nikad nije izgovorila. Jedna za drugom. Neki su to zvali suze. Ja sam ih zvao reči. "Znaš da nije tako. Od svih ti to jedina znaš najbolje." Privukao sam je ka sebi. Uprkos tim lažnim rečima koje je pokušavala da mi nametne, znao sam da je taj zagrljaj jedino što joj treba. Oči su je odale. I nije se opirala. Pitao sam se šta je to videla u meni? Čime sam zaslužio da ova Boginja voli mene? Mene, običnog smrtnika. Tek sada počinjem da shvatam reči pesme "Kad žena zavoli"
"Moram te nesto pitati?" Poželeo sam da vreme stane. "Pitaj." Izgledao sam čestica u njenim očima. "Šta si to želela kad si me prvi put videla?"  Ja sam želeo da ne postoje granice. "Da zauvek lutam tvojim šumama i zauvek plivam tvojim okeanima." Nasmejao sam se. "Ti si ključ koji sam u prošlom životu izgubila. Ti si ključ svih mojih okova i svih zaključanih vrata koje sam odbijala da otvorim." Ona me voli očima, priznajem sam sebi. To mi stvara neki mir, spokoj. Istina je ono što kažu, ono da oči nikad ne lažu. Možda mi je trebalo malo vremena da shvatim kako je to moguće, ali sada kad znam ne želim nikada da zaboravim. Volim i ja tebe.


“Moj svaki znala si grijeh, al’ opet bi me ljubila.”

Published on 01:27, 05/01,2020

 

''Imaš lepe oči.'' rekao sam joj. ''Volela bih da ti ih dam na kratko, da vidiš kako je lepo voleti te.'' Rekla je i počela da se smeje ludo. Volim kad je uhvati to neko ludilo,pomislih u sebi, kad počne bez prestanka da priča, da se smije, i da iz minute u minutu mijenja svoj izraz lica. Gledam krišom, da slučajno ne bi prekinuo to njeno ludilo, u kojem je beskrajno sretna.
U jednom trenutku zastade, okrenu se prema meni i reče ''Svi pišu o ljubavima sa plavim očima poput neba ili mora, a nitko o onim smeđim u kojima sam se svaki puta gubila kada bi ih vidjela, gubila kao u šumi i uživala u svim lijepotama i glasnim tišinama.'' Odakle sad to, pomislio sam. ''Ali lepotice moja, imaš najlepše oči koje sam ikada video.'' ''To ti tako vidiš, za mene su tvoje najlepše, oči u koje stanu sve misterije ovog svijeta, a opet one su sve sto znam i volim.''  Ponekad me iznenadi svojim rečima, i ne bi mi bilo svejedno da je neko drugi voli, ne smije. Samo ja je mogu voljeti, onako bezuslovno, onako  svim srcem, kao da ne poznajem ništa drugo, ništa osim nje.