Plavi Safir blog

"Zao mi je sto sam dopustio da te izgubim zbog drugih ljudi." 

"Malo je kasno za to."

"Toga sam se najvise bojao."

"O tome trebao da razmisljas mnogo ranije."

"Znam. Nije mi bila namera tako da odem. Obecao sam ti okean, ali si od mene dobila samo kap."

"Meni je i ta kap bila dovoljna jer sam te volela."

"Volela kazes? A sada me ne volis?"

"Ne volim. Nema sta da volim. Onoga dana kada si okrenuo ledja i otisao, otisla je i moja ljubav sa tobom. Ali nije otisla samo zbog toga."

"Otisla je i zbog onoga sto sam ti radio."

"Vidis kako si postao svestan toga."

"Ali kasno."

"Isuvise kasno. Verovala sam u sve sto si mi pricao, iako je svaka rec bila laz. Upozoravali su me oni sto su te znali bolje od mene, ali ja sam uporno odbijala da progledam."

"Nije sve bila laz. Istina je da sam te voleo. Da te volim i dalje."

"To ne menja stvari. Moja ljubav je jednom bila slepa, i mislila je da je uredu da trazis neke stvari od mene. Mislila sam da je bilo normalno to sto si kontrolisao svaki moj korak i tri puta preispitivao ono sto radim. Na kraju sam shvatila da tako ne treba."

"Znam da to nije bilo ispravno. Da ti to radim. Ja sam bio taj koji se gubio nocim, radio svakojake gluposti. Trazio od tebe da brises slike, pesme, ljude iz svog zivota, odredjivao ti sta smes a sta ne smes.  A ti si na kraju obrisala mene."

"Nemoj ni da pokusavas."

"Sta?"

"Da prebacis krivicu na mene. Ja sam jedino kriva zbog toga sto sam ti verovala."

"Nisi ti kriva ni za sta. Kriv sam samo i jedino ja. Bio sam moron. I znas li da bih sada voleo da vratim vreme u nazad i da sa zadovoljstvom ispravim stvari."

"Cak i kada bi to uradio, ne bi promenilo nista."

"Svetis mi se jel da?"

"Ne. To sam prepustila onima ciji si bio u onim nocima kada nisi bio moj."

"Kako znas za to?"

"Te tvoje lutkice su me uvek nalazile. Pitale se zasto si ovakav, onakav. Pitale se zasto im nikada nisi pricao o meni, sto sam ja toliko vazna da ne mozes ni ime da mi izgovoris?"

"Uh, sada bih tako razbio nesto i nekog. Istina je da nikom nisam pricao o tebi. Nisam mogao sebi da priznam da sam te ostavio zverima. A tako sam te ludo voleo."

"Nemoj da me zasmejavas. Sve sto sada pricas gubi znacenje. I ti tvoji ispadi 'prebicu nekog' su smesni."

"Secas se kada sam hteo da bijem onog lika sto te je smarao?"

"Onog sto me je zaustavio na ulici da mi kaze da ces me povrediti pre ili kasnije. Jer te je znao bolje od mene. Secam."

"Sad kad to tako kazes zvuci odvratno."

"Istina nikad ne moze da bude odvratna. Moze da bude bolna kad se uveris u njenu verodostojnost. A ja sam to kasno uvidela."

"Ali tada nisi verovala u to sto su ti govorili?"

"Ne jer sam verovala tebi. Tebi koji si na svaki moguci nacin uspeo da me ubedis u suprotno."

"Mnogo sam te povredio. Ali obecavam da sam se promenio. Nisam vise onaj dripac koji te je posle svadje menjao sa prvom koja naidje. Veruj mi kad ti kazem. Nedostajes mi."

"Zbog tebe sam verovala u dobro, a sada ne verujem nikome. Doslovce si mi odvojio dusu od tela. I verovatno je istina da si se promenio, i dobro je to. Neka si, zbog sebe. Ali mene to vise ne zanima."

"Reci mi sta je potrebno da uradim i uradicu samo da ti pokazem koliko mi je stalo da tebe? Koliko si mi bitna. Koliko te volim."

"Postoji nesto sto bi mogao da uradis."

"Reci sta i ucinicu sve."

"Da me ostavis na miru. Da mi vise nikada ne pises i da me nikada vise ne zoves. Jer zaboravljas da se ja secam svega. A to ne mozes nikada da promenis."

"Drugim recima, potrebno je cudo."

"Da."

"Nedostajes mi."

"Zbogom."

"Volim te."

"Zbogom."

Prolazili su sati, dani, meseci. Ni jedan jedini trag gde bi Marko mogao biti se nije pojavljivao. Niko joj nije mogao pomoći. A i kako bi mogao kada je tražila čoveka bez lica. Nije posedovala ni jedan dokaz da je zapravo postojao. Da nije samo plod njene mašte. Na kraju je prošla godina. Sari je ta godina proletela u traženju i iščekivanju da će se on jednostavno pojaviti na vratima. Da će joj reći da je sve sanjala. Ali to je samo ostala želja. Pokušala je da nastavi sa svojim životom. Iako nije odustajala, počela je polako da gubi nadu da će ga ikada pronaći. 

Septembar je već bio na izmaku kada je Sara primila još jednu poruku sa nepoznatog broja. "Tvoja upornost samo pogoršava stvari. Ali neka ti bude, ono što budeš pronašla neće ti se svideti." Nije stigla ni da razmisli o poruci koju je primila, na vratima se začulo kucanje. Bez oklevanja potrčala ka vratima, u nadi da će na vratima stajati on. Kada je otvorila vrata, njeno telo je preplavio osećaj razočarenja. "Dobar dan. Vi ste Sara?" Klimnula je glavom. Čovek srednjih godina predao joj je neku kutiju. "Potpišite ovde." Rekao je usmeravajući je ka liniji za potpis. Po mala oklevajućui potpisala je. "Prijatan dan vam želim." Okrenuo se i otišao. Sara je stajala pažljivo analizirajući kutiju. Nije postoja ni jedna oznaka koja bi mogla ukazivala šta bi se moglo nalaziti u njoj. Pažljivo je spustila na sto i sa velikom dozom skeptičnosti počela da je otvara. "Šta je ovo?" Rekla je uzimajući parče nekog starog papira. Umalo se nije onesvestila kada je ugledala kopiju fotografije sa nadzorne kamere. "Ovo je nemoguće." Govorila je sebi dok je u nevjerici buljila u papir. Datum koji se nalazio na papiru značio je da je to uslikano prije samo par dana. I to nedaleko od njihovog stana. Sara je hiljadu puta prošla tuda i nije ništa vidjela. "On je." Suza nade da ga je pronašla krenula je niz njeno umorno lice. Ponovo je pogledala u kutiju i pronašla neki ključ. Za ključ je tankim končićem bio zakačen papirić. Otvorila ga je. Na njemu su pisali brojevi. Bez preteranog razmišljanja uzela je lap top u na pretraživaču ukucala brojeve. To su bili koordinati njoj dobro poznate lokacije. Uzela je stvari i ključ i krenula ka tamo. Vozila je brzo i nije obraćala pažnju na saobraćajne znakove. Odavno je prešla dozvoljeno ograničenje brzine. U glavi joj je stajala samo Markova slika. I ni o čemu drugome nije mislila. Na njenu sreću nije bilo mnogo automobila na putu, pa joj to nije otežalo kretanje. Kada je napokon stigla, Sara se našla ispred jedne zgrade. To je bila zgrada u kojoj je Marko živeo pre nego što su započeli zajednički život. Život koji do pre godinu dana bio savršen. A sada, sama korača u jedan deo prošlosti. Prošlosti za koje je vezuju samo lepe uspomene. Pitala se kako je do ovoga došlo, gde je pogrešila kada se neko potrudio da izbriše svaki njegov trag? Ubacujući ključ u bravu kroz njenu glavu su se samo nizale slike vanvremenske ljubavi.

    - Jednog dana ćemo imati naš stan. Samo naš. Imaćemo sve o čemu smo sanjali.

  

Sa prvim korakom te slike su se razbežale. Nalazila se u skoro potpuno praznom stanu. Tu prazninu popunjavali su sunčevi zraci koji su davali malo topline hladnom prostoru u koji je ušla. Pažljivo je osmotrila prostoriju kako bi pronašla nešto što ne pripada tu. I u momentu kada je osetila nečije prisustvo, sve je postalo crno.