Plavi Safir blog

Prošlo je više od 24 sata od kada joj se poslednji put javio sa porukom "Šta god da se desi zapamti, volim te." Zvala ga je sigurno sto puta, ali se uvek oglašavala govorna pošta. Iz sata u sat Sara je postajala sve nestrpljivija i nervoznija. Nije znala šta se dešava. Na kraju je zaspala od umora ili od plakanja. Kada se ujutru probudila proverila je odmah telefon. U nadi da joj se javio. I tu je bila, poruka, ali ne od njega. Broj je bio nepoznat. Dugo se premišljala dal da je otvori, ali je na kraju odlučila da je ipak pročita. Odjednom je kroz njeno telo prošao hladni talas. Sigurno je par puta čitala tu poruku. "Ne veruj nikome. Nije stvarno. Ništa od toga. Sve je bila laž. Spakuj stvari i beži." Kroz glavu joj je svašta prolazilo, ali je odlučila da zanemari tu poruku. Možda ipak nije bila namenjena meni, mislila je. Ustala se, i odlučila da sebi prijušti jednu dugu kupku. Kada je završila uputila se ka kuhinji. Njen stomak se oglašavao da mu je potrebna hrana. Prolazeci kroz dnevnu sobu primetila je da je nešto drugačije. Na sekundu je zastala. Slike. To nisu bile iste slike od pre par sati. Njega nije bilo. Ni na jednoj. Stajala je samo ona. Iste slike samo bez njega. Kao da ga je neko obrisao sa svake slike. Krenula je da proveri ostale njegove stvari. Kada je otvorila ormar kolena su joj zaklecala, u sledećem trenutku se našla na podu. Sve je nestalo. Nema ni jedne njegove stvari. Niz lice su joj krenule sitne kapi koje su joj razarale srce svakim pokretom. "Sigurno sanjam." Ponavljala je u sebi. "Probudi se, ovo ne može da bude stvarno." Počela je da govori sebi. Čak je pokušala da se uštine ne bi li se rešila te noćne more. Ali ništa se nije menjalo. Sa maglom u očima, smogla je snage da se ustane sa hladnog parketa, i dovuče se do radnog stola na kome se nalazio njen lap top. Protrljala je oči ne bi li se rešila suza i počela drhtavim rukama da kuca njegovo ime. Da li je oči varaju? "Ovo ne može biti." Brisala je oči iz kojih su i dalje tekle kristalne kapi. Na ekranu su stajali njegovi podatci ali na slici se nalazio drugi čovek. Pisalo je da je nestao pre dva dana i da osim garderobe koju je nosio nisu postojali nikakvi drugi detalji. Nije znala kome da se obrati. Markovi roditelji su preminuli pre nekoliko godina, u razmaku od par meseci. Bio je jedinac. Nikada joj nije pominjao ostalu rodbinu, pa je pretpostavila da je nema. Ali neko je morao prijaviti nestanak, a to nije uradila ona. "Otići ću u policiju, oni moraju da imaju neku informaciju."  Ustala je i uputila se ka spavaćoj sobi. Pre nego što bilo šta uradi, mora da se sabere. Došla je do kupatila da se umije. Hladnom vodom je prešla preko lica i zastala gledajući svoj odraz u ogledalu. Saru koju je videla nije bila ona. Sara je bila devojka uvek nasmejana. Verovala je da bore koje će imati kada ostari neće biti od starosti već od smejanja. A ova osoba koja stoji naspram nje je izgubljena. Sa tamnim podočnjacima i krvavim očima od plakanja. Pitala se da li će se ikada više smejati? I tada, u tom trenutku je shvatila da zaista ne može ništa da uradi. Markove stvari su sve nestale. Izbrisane, kao da nikada nije ni postojao. Sve što je imala je ta jedna poruka. "Šta god da se desi zapamti, volim te."