Seti me se - sedmi deo

Published on 08:08, 06/19,2020

Marko je išao prema stanu bez ikakve predstave o tome šta se desilo. U jednoj ruci je imao buket ruža koje je pokupio u obližnjoj cvećari a u drugoj Sarinu omiljenu hranu. Razmišljao je o tome kako će je sa tim malim gestom iznenaditi. Iako je znao da Sara baš  ne voli iznenadjenja mislio je da će joj se ovo dopasti. Dok je stajao ispred vrata stana, pokušavajući da otključa vrata dok u isto vreme drzi hranu i buket, ništa nije bilo van reda. Ušao je lagano misleći da Sara još uvek spava. Čim je zakoračio u dnavnu sobu stvari su mu ispale iz ruke. Sarina šolja za kafu bila je prosuta po podu. Znao je da nešto nije u redu. Krenuo je da traži neke znakove koji bi mogli ukazivati na to šta se desilo. Nije prošlo mnogo, zazvonio mu je telefon. "Sara?"  Zbunjeno je gledao u telefon. Javio se očekivajući da će čuti nju kako mu govori da je hitno morala da izadje, ali umesto nje javio se muškarac. "Dobro me slušaj." Marko ga je prekinuo. "Gde je Sara?" Muški glas je postao grublji. "Sada ja pričam, a ti slušaš. Do sada si mogao da naslutiš šta se dešava. Pošto si prvo upozorenje odlučio da zanemariš, rešili smo da preuzmemo stvari u svoje ruke. I sam znaš da je ovo moglo da bude drugačije da ti nisi hteo da glumiš heroja. Za sada je tvoja devojčica na sigurnom, a ako želiš da tako ostane moraš da uradiš ono što ti budemo rekli."  Marku su kroz telo prolazili žmarci. Mislio je na Saru i na to kako bi ovom liku razbio facu bude li joj falila dlaka s glave. "Uradiću sve što budete tražili, samo nemojte da je povredite. Ona ništa nije kriva."  Sa druge strane slušalice začuo se glasan smeh. Skoro pa kao da se sam djavo smejao. "Nije, ali si je ti doveo u ovu situaciju." Momenat tišine koji je usledio naveo je Marka da pomisli da je to istina. Da je on kriv za sve. Ali kada je malo bolje rasmislio shvatio je da su jedini krivci za sve ovo oni. Ljudi koji drže Saru. "Sada pažljivo slušaj. Nemoj da ti je palo na pamet da se obratiš policiji. Samo ćeš dovesti do toga da još jedan život nosiš na duši. Pošto za prvog nisi mogao da uradiš ništa, daćemo ti šansu da ona preživi." Slušajući te reči u Marku se nakupljao bes. Onakav kakvog do sada nije osetio. Mrzeo je te ljude zbog toga kako se osećao. Znao je da bes i ljutnja promene čoveka. I da će samo njegovi postupci odrediti njegov put. "Znam da ti se neće svideti ovo što ću ti tražiti ali to je prvi korak ka.."  Glasan smeh. "...oslobođenju tvoje voljene. Moraš da..."
 
***
 
Sara se nalazila u mračnoj prostoriji. Po njenom slobodnom proračunu imala je 15 kvadrata. Jedini izvor svetlosti bio je mali prozorčić veličine standardne knjige, ali je bio visoko pa nije mogla videti ništa što bi ukazivalo na to gde se nalazi. Kada su joj se oči privikle na mrak mogla je videti sa se u sobi nalazi samo dušek na kome je ležala. Goli zidovi su joj ulivali neki strah. Nije je plašila situacija u kojoj se nalazila koliko pomisao na samoću. Na samoću golih zidova. Preživela sam i gore stvari, pomislila je. Misli na lepe stvari, govrila je sebi. Nije znala koliko se dugo nalazi tu. Ali svaki sat proveden u toj sobici, izgledao joj je kao godina. Svašta joj je prolazilo kroz glavu. 

*** 

Odjednom se začula škripa teških metalnih vrata. Svetlost koja je njihovim otvaranjem prodrla u sobu na trenutak je zaslepela. Na vratima je stajala mračna figura čoveka kojeg nije mogla dobro videti od svetlosti. "Hajde ustani. Slobodna si. Gotovo je."  Rekao je ozbiljnim tonom. Gledala ga je zbunjeno. Nije mogla ustanoviti da li je ozbiljan ili se šali. Iza njega su se pojavila još dvojica momaka. Jedan od njih je odmah pritrčao prema njoj i zagrlio je. "Sve je u redu. Tu sam." Bio je to Markov glas. "Neću te nikada više ostaviti. Jel me čuješ?" Zagrlila ga je jako. Istog momenta kada su njene ruke dotakle njegovo telo suze su joj krenule niz lice. "Čuješ li otkucaje moga srce? Fokusiraj se na njih. Tu sam." Pokušavao je da je smiri. "Vreme je da idemo kući." To joj je povratilo snagu. "Kako si znao gde sam?" Pitala ga je, ali joj je odgovor dao čovek koji je stajao na vratima. Bio je to inspektor koji je predhodno ispitivao Marka. "Tvoj pametni dečko je snimio razgovor kada su ga zvali i odmah ga prosledio nama. Na osnovu toga mogli smo odrediti lokaciju poziva i pronaći mesto gde te drže. Gotovo je sve."  
 
***
 
Par nedelja kasnije nalazili su se u Parizu. Marko je posle svega odlučio da je krajnje vreme da uzmu zasluženi odmor. A Pariz je bio savršeno mesto za ono što je planirao sledeće da uradi. Dan su započeli obilaskom muzeja i galerija. Sara je bila očarana umetnošću, ali najviše od svega joj se svidela arhitektura zgrada koja je odisala nekom prefinjenošću. Svaka zgrada je imala neku svoju priču koja je Saru još više fascinirala. Sat vremena pre zalaska sunca Marko je odveo Saru na mesto koje je za njega imao najlepsi pogled na Ajfelov toranj. A to je bio trg Trokadero koji se nalazio sa druge strane reke Sene. Rekao joj je da zastane i da uživa u pogledu. Da na trenutak zatvori oči i pomisli na lepe stvari koje će se tek dešavati. I u trenutku kada je to uradila on je izvadio malu kutijicu iz džepa i kleknuo. "Udaj se za mene." Nije sačekao da otvori oči. "Želim sa tobom da provedem ostatak svog života." Sara nije ni trenutak razmišljala. "Da, da, da. Hiljadu puta da."


Seti me se - šesti deo

Published on 01:30, 06/14,2020

Iako u šoku Sara je uzela svoje stvari i krenula za njima. Na putu do stanice pozvala je advokata kako bi se savjetovala o tome šta im je činiti. Kao i svaki advokat savjetovao joj je da kaže Marku da ne odgovara na pitanja dok on ne dođe. Što je ona i uradila kada je stigla tama. Imala je taman toliko vremena da vdi Marka pre nego što bude procesuiran. 
U među vremenu Marko je sedeo u sobi za ispitivanje. Ćutao je, i posmatrao inspektora koji je sedeo preko puta njega. Prosed čovek srednjih godina, sa borama na licu za dva života prihvatio je Markovu tišinu kao znak bojkota. U njegovim očima Marko je zasigurno bio kriv iako je znao samo ono što mu je rečeno. Ispred sebe je imao malu crnu bilježnicu u kojoj je zapisivao svoja zapažanja o Markovom ponašanju. Sa druge strane Marko je znao da nije kriv i da mu je ovo podmetnuto. I to sigurno iz razloga što je odlučio da se vrati. Ubrzo se na vratima pojavio jedan gospodin u tridestim godinama koji se predstavio kao Markov advokat. Izgledao je mlado za jednog advokata. Odmah je tražio da razgovara nasmo sa Markom. Po malo mrzovoljno, inspektor je prihvatio njegov zahtjev i napustio prostoriju.

Sara je nestrpljivo sedela u predvorju policiske stanice. Brinula se za Marka i o tome kako on podnosi ono što se dešava. Bila je ljuta zbog nepravde koja mu je učinjena.
 
"Marko, sada sam ja tvoj advokat i treba da znaš sve što mislš da kažeš moraš prvo da proveriš sa mnom. I samo u koliko ti ja dam dožvolu možeš da odgovoriš na pitanja koja ti budu postavljali. Tvoja devojka mi je objasnila situaciju ali sada želim da čujem od tebe šta se tačno dogodilo. I ne moj ništa da preskočiš!" Marku se nije dopao ton kojim je on govorio, ali je prihvatio njegov predlog. Ispričao mu je od početka sve šta se dogodilo. I za ubistvo, i za gubljenje  pamćenja i za susret sa Sarom. Advokat je kroz njegovu priču polako sklapao kockice. Shvatio je da zbog Markovog odlaska u policiju prvi put, kada je hteo da prijavi zločin, mora postojati neki pisani trag. Neka evidencija Markove tadašnje izjave. I postojala je. Iako to nije bilo dovoljno da dokaže Markovu nevinost, poslužilo mu je kao primer da policija nije ništa preuzela povodom toga. 
Ispitivanje koje je sprovodio inspektor bilo je neprijatno za Marka. Uz konsultovanje sa advokatom Marko je odgvarao na pitanja koja mu je ovaj postojao. Ubrzo su uvideli da nema konkretnih dokaza koje vezuju Marka sa zločnom i advokat je uspeo da sredi da Marko bude pušten uz kauciju ali je morao da ostane u kućnom pritvoru. Kao što zakon nalaže, nije smeo da napušta grad dok se slučaj ne reši. Nakon što se zahvalio advokatu otrčao je u Sarin zagrljaj. Taj zagrljaj je jedva čekao. Iako je prošlo samo par sati od kako je priveden Sari se to činilo kao večnost. I tek kada se Marko našao u njenom rukama osetila se spokojno.

                                                                  ***
 
Kada su stigli kući na kratko su sumirali utiske i odlučili da je najbolje da ne misle o tome. Uprkos tome Marko celu noć nije oka skolipio. Pitao se kako je došlo do ovoga. Ostavili su ga na ulicu da umre, a sada žele da mu zagorčaju život. Razna pitanja su mu prolazila kroz glavu, ali znao je da je odgovor samo jedan. Borba. Borba za pravdu. 
Sunce se probijalo kroz tamne zavese kada se Sara probudila. Okrenula se na stranu da poželi Marku dobro jutro ali njega nije bilo. Pružila je ruku preko kreveta. Njegova strana je bila hladna što je značilo da se odavno probudio. Ustala se da ga potraži. Nije bio ni u jednoj prostoriji. Na kuhinjskom stolu pronašla je ceduljicu na kojoj je pisalo "Brzo se vraćam, nemoj da brineš. Volim te." Na trenutak su joj se vratila sećanja na prošla dešavanja. Iako je tada povredio sa svojom odlukom, verovala mu je. Skuvala je sebi kafu i sela na sofu. Zamišljeno je gledala kroz prozor. Toliko zamišljeno da nije čula kada su se vrata otvorila. Iz te zamišljenosti trgnuo je nepoznati muški glas. Nije imala vremena da reaguje kada je iznenada uhvatio i stavio krpu preko usta. Ubrzo je Sara izgubila svest. 


Sa mnom ti nijedno more nije mirno, ali ti je svaka luka dom.

Published on 11:25, 06/10,2020

Ona je danas zbog mene imala osmeh na licu. Smejala se kao luda kada sam joj rekao da bih sa njom da pobegnem na par dana. Iako sam više mislio na par decenija. Na par decenija zauvek. Smejala se ona i ranije ali je ovaj put njen osmeh bio kao jedan sunčan letnji dan. U očima joj se oslikavao okean u kome mi ne bi bio problem da budem izgubljen. Plovio bih njenim morima i okeanima bez oklevanja. Njena duša je kao polje lala u Holandiji. Čak i da nemam ništa, sa njom je svako jutro kao proleće. Rekla mi je da me ne bi menjala ni za šta na svetu. A sam ja u tom trenutku pomislio da bih okrenuo svet naopačke samo da se ona svakoga dana ovako smeje. Zbog nje takve ja bih danas pristao na sve. Iako sam jednom mislio da ljubav nije za mene, da me ni jedna više neće izuti iz cipela shvatio sam da sam imao pogrešnu predstavu o ljubavi. Svaka pre nje je prašina. Prašina koju vetar oduva toliko daleko da se ni nesećam da li su zapravo postojale. Kada malo bolje razmislim, i nisu. Postoji samo ona. Ona mi daje snagu koja mi je bila preko potrebna. I kako dani prolaze sve više i više je volim, toliko da mislim da ću jednog dana eksplodirati od ljubavi. 


Seti me se - peti deo

Published on 09:09, 06/03,2020

"Ovo sigurno nije neka šala?" Upitala je zbunjeno. "Kad si ti u pitanju ne bih se tako šalio." Opet ga je zaglila ne želeći da ga pusti. "Kako je to moguće kad si pre samo sat vremena tvrdio da me se ne sećaš?" Marko se nasmešio. "Voleo bih da mogu da ti kažem da ne znam, ali želim da verujem da je tvoja ljubav prema meni toliko bila jaka da me je izlečila. Znaš, kao u Uspavanoj lepotici, kada poljubac prave ljubavi probudi Auroru. A u ovom slučaju ti si princ." Sara ga je pogledala ozbiljno. "Kako ja mogu da budem princ?" Marko je počeo da se smeje. "Šalim se, ti si moja princeza. Nedostajalo mi je to tvoje bukvalno shvatanje mojih rečenica. Iako sam te za trenutak zaboravio želim verovati da si mi nedostajala." Marko nije moga ni da sluti koliko je on njoj nedostajao. Da je bilo potreno, Sari se učinilo da bi prevrnula Zemlju naopačke da bi ga pronašla. Ono što joj je prolazilo glavu je bilo šta je dovelo do toga da on dobije amneziju. "Marko moram te nešto pitati." "Pitaj."  Sara je duboko udahnula i izdahnula. "Šta se dogodilo? Kako je došlo do toga da izgubiš pamćenje?" Znao je da će joj morati odgovoriti na to pitanje. Ali nije želeo da u tom trenutku priča o tome. "Ispričaću ti sve kad dođemo kući."
 
***
 
Vreme su proveli ležeći u krevetu. Sara mu je ispričala šta se sve dešavalo dok on nije bio tu. Pričala mu je o svemu što je radila kako bi ga pronašla. Marko ju je slušao i razmišljao o tome kroz šta je prošla bez njega. Pomislio je da bi svaka druga žena na njenom mestu već odavno odustala, ali ne i ona. "Pronašli su me." Izustio je sa nekim bolom u glasu. Sara ništa nije govorila. Marko je nastavio. "Nedelju dana nakon što sam otišao, shvatio sam da ne mogu tek tako da se izbrišem iz tvog života. Poželeo sam da se vratim, ali sam znao da moj povratak neće proći bez posledica. Tada sam napravio snimio onaj video i pripremio paket koji si primila. Datum na onoj fotografiji sam ja dodao kako bih ti dao potvrdu da sam živ. Sredio sam sa jednim prijateljem da ti ga dostave za tačno godinu dana u koliko mu se ja ne javim. Ne znam kako ali su saznali da sam se spremao da se vratm. Kroz maglu se sećam da su me presreli na putu do ovamo. Nisam im video lica jer su im farovi od auta bili toliko jaki da nisam ništa mogao da vidim. Bilo ih je troje. Poslednje čega se sećam je da su me na silu izvukli iz auta počeli da udaraju u isto vreme. Posle toga sam se probudio u bolnici. Nisam ti ranije rekao, ali su mi rekli da je sreća što sam uopšte preživeo. Imao sam frakturu lobanje i prelom tri rebra. Verovatno su me ostavili nadajući se da sam mrtav." Sara ga je zaglila. Prijao mu je taj zagrljaj. Sada se stvarno oseti kao kod kuće. Mislio je o tome kako čovek može da živi na različitim mestima a da se ne oseti slobodno, da se ne oseti kao kod kuće. A ona je za njega predstavljala dom. Predstavljala je beg od realnosti sa kojom će ubrzo morati da se suoči. Noć je protekla mirno. Bez ikakve naznake šta bi moglo da se dogodi sledećeg dana. 
 
***
 
Probudilo ih je lupanje na vratima. Trebalo im je par momenata da ukapiraju da se to čuje upravo ispred njihovih vrata. Sara je uzela ogrtač i krenula ka vratima. Kad ih je otvorila ispred nje su se nalazila dva policajca. "Dobro jutro. Da li bi ste bili ljubazni da mi kažete šta se ovde dešava?" Upitala ih je Sara. Po malo mrzovoljni gospodin odgovorio joj je. "Da li je Marko kod kuće?" Odgovorila je da jeste. "Imamo nalog za njegovo hapšenje." Sara ga je gledala zbunjeno. "Smem li znati razlog izdavanja tog naloga." Policajac je imao po malo ciničan osmeh. U tom momentu se pojavi i Marko na vratima. "Šta se ovde dešava?" "Marko uhapšeni ste zbog osnovane sumnje da ste počinili krivično delo ubistva sa predumišljajem..." I Marko i Sara su se pogledali zbunjeno. "Imate pravo da se branite ćutanjem. Sve što kažete može i biće upotrebljeno protiv vas na sudu. Imate pravo na advokata. Ako ga ne možete priuštiti biće vam dodeljen. Da li ste razumeli?" I dalje ne verujući šta se dešva Marko je odgovorio da razume. Dok su ga odvodili Sara je gledala u neverici šta se dešava pred njenim očima.  


Seti me se - četvrti deo

Published on 07:07, 06/02,2020

"Potreban je pasvord." Konstatovala je Sara. Marko je pogledao zamišljeno. "Nemam ideju koja bi mogla biti." Pokušavao je da se priseti. Isprobavali su razne reči, brojeve, datume rođendana ali ništa nije uspevalo. "Saro, znam da će ovo zvučati suludo, s obzirom da te se ne sećam, ali kada smo se mi upoznali?" Iako to nije bilo ono što je ona želela da čuje, u njoj se probudila neka čestica nade da će je se on setiti. "23.11.2019." Dok je Marko kucao te brojeve, Sara sa potajno nadala da će to biti to. Izraz na njegovom licu je upravo to pokazivao. "Danas samo i ti i ja ovu rečenicu upotrebljavali bezbroj puta, ali kako je ovo moguće?" Okrenuo je lap top prema njoj. Na ekranu su se nalazile sve njihove fotografije koje su prethodno bile izbrisane iz njenog stana, ali i iz Markovog sećanja. Pored njih su se nalazila i dva videa i par fajlova u pdf formatu. Marko nije želeo da gubi vreme pregledanjem fotografija već je direktno kliknuo na prvi video. 
"Na samom početku, bez obzira na okolnosti moram nešto meni bitno da kažem; Saro, znam da će nekim slučajem ovo doći do tebe, rekao bih sudbinom. U svakom slučaju želim da ti kažem da te volim i da mi je iskreno žao što ti na ovaj način to govorim. Ne znam kakva će biti situacija kad ovo budeš gledala ali moraš da znaš da sam te voleo, da te volim i da ću te zauvek voleti." Sari je srce zaigralo od sreće ali i od tuge što čovek koji je sedeo pored nje ne može da kaže isto. Barem će zauvek imati njegove reči u svojoj glavi da ih se priseća, pomislila je. "Da pređem na razlog zbog čega snimam ovaj video. Pre par dana, od trenutka kada snimam ovo, svedočio sam jednom ubistvu. Znam da ćeš pomisliti da sam trebao da se obratim policiji. I jesam, ali iako sam video ko je počinio zločin, nisam imao nikakvih dokaza, a i telo nikada nije nađeno. Isti dan sam dobio i jedno pismo u kojeme navode da će nauditi tebi, na isti način, ako ne nestanem. Znao sam da ću tako samo povrediti tebe, ali nisam imao drugog izbora. Ove fotografije koje se nalaze na ovom fleš drajvu, kao što si mogla i primetiti, su sve one forografije koje sam zamenio iz našeg stana. Znam da si se sigurno pitala šta se desilo sa njima, pa eto sada znaš. Takođe ja sam odneo sve moje stvari. To je bilo neophodno da bih te zaštitio. Ovo poslednje što si dobila je unapred dogovoreno da dođe do tebee. Znaš. Da bi me razumela. A i da bi ti imala zaključak. A ako gledaš ovo, to znači da se nešto dogodilo i da sam sprečen da ispravim stvari." Niz obraze su joj krenile suze koje je uporno pokušavala da obriše. Što je ih je više brisala, one su sve više i više tekle. 
Iako zbunjen onim što je video, Marku se javio neki neobjašnjiv osećaj da treba da je zagrli. Da je uteši. Nije mogao sebi da objasni tu porebu. Potrebu da je dotakne. Da jednim zagrljajem otera njenu tugu. Tugu žene koje se čak ni ne seća. Pitao se šta ga to tera na taj gest. Pokušao je da se odupre tom osećaju, ali njegove ruke su krenule prema njoj. I u tom momentu, kada su njegovi presti prelazili preko njenog uplakanog lica, brišući suze koje sada već nezaustavno tekle, počeo je da se priseća nekih trenutaka. Ne znajući šta se upravo desilo u Markovoj glavi, Sara ga je odgurnula i istrčala iz auta. Ne želeći da protraći još jednu sekundu bez nje Marko je krenuo za njom. "Čekaj. Nemoj da ideš." Sara se na momenat okrenula prema njemu i zastala. "Zašto? Kad ne mogu da podnesem da me se čovek, kojeg volim više od ičeg na ovom svetu, ne seća. Mislila sam da ću moći da ti pomognem, da se setiš, ali iz sekunde u sekundu me sve ovo ubija." Marko joj je prišao taman toliko da se mogao odgledati u njenim očima. "Možeš mi pomoći." Pogledala ga je pomalo zbunjeno. "Ali kako?" Marko se nasmejao i rekao. "Tako što ćeš ućutati i poljubiti me." Sara je bila u neverici. Nije znala da li je umislila ono što je on upravo izgovorio. Da li se njena tuga poigrava sa njom. Marko je to primetio i odlučio da više ne može da čeka. Privukao je k sebi i poljubio. Taj poljubac mu je vratio sve. Sve ono što je jednom zaboravio, sada se setio. Sara ga je zagrlila. Njen zagrljaj je bio njegov dom. Shvatio je da je bežanjem samo pogoršavao stvari i da šta god bude usledilo moraju kroz to ići zajedno. "Izvini za sve ljubavi." Rekao je držeći je čvrsto rukama. "Ti...ti..." Pokušavala je da izgovori, ali je on preduhitrio. "Da, sećam te se. Izgleda da je naša ljubav veća od zaborava i od svih ostalih nebeskih sila."