Ovo moje ludo srce nikad nije znalo da slaže i sakrije.

Published on 05/21,2020

Znaš, gledao me je očima deteta. A ja sam od prvog trenutka zavolela to dete u njemu. Dete koje je vešto pokušavao da sakrije, ali su mu iz srca virile čestice one dečje nevine ljubavi. Tako je I voleo. Čisto, bez ijedne mrlje na srcu. Voleo je i bio je voljen. Svakog dana sve više i više. I to ga je pomalo plašilo, jer kad je voleo, voleo je celom dušom. Bojao se da će dati previše ljubavi a da će dobiti manje nego što zaslužuje. Jedina istina je bila ta, da je zaslužio sve(t). Bio je jedan od onih koje je bilo briga šta drugi kažu i misle, sve dok se on osećao lepo. Nije mu bilo važno ko će ostati, sve dok je imao prave ljude pored sebe. A imao je mene. Imao me je na prvi osmeh. Bio je mnogo bolji nego što je mislio da jeste. Suština je bila upoznati njegovu dušu, jer čovek ne voli izgledom. Voli dušom, srcem i dodirima. Sve ostalo što dolazi uz to su samo fragmenti onoga što je u njemu. Onog deteta koje se krije negde ispod površine. Večno ću ga voleti takvog. Takvog, kao da sam svaki deo njegov sama birala. Nije to savršenstvo, to je magija. Magija koja je prisutna u svakoj čestici moga svemira. 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=378085

Leave a Reply

One Response to Ovo moje ludo srce nikad nije znalo da slaže i sakrije.