Seti me se -drugi deo

Published on 05/26,2020

Prolazili su sati, dani, meseci. Ni jedan jedini trag gde bi Marko mogao biti se nije pojavljivao. Niko joj nije mogao pomoći. A i kako bi mogao kada je tražila čoveka bez lica. Nije posedovala ni jedan dokaz da je zapravo postojao. Da nije samo plod njene mašte. Na kraju je prošla godina. Sari je ta godina proletela u traženju i iščekivanju da će se on jednostavno pojaviti na vratima. Da će joj reći da je sve sanjala. Ali to je samo ostala želja. Pokušala je da nastavi sa svojim životom. Iako nije odustajala, počela je polako da gubi nadu da će ga ikada pronaći. 
Septembar je već bio na izmaku kada je Sara primila još jednu poruku sa nepoznatog broja. "Tvoja upornost samo pogoršava stvari. Ali neka ti bude, ono što budeš pronašla neće ti se svideti." Nije stigla ni da razmisli o poruci koju je primila, na vratima se začulo kucanje. Bez oklevanja potrčala ka vratima, u nadi da će na vratima stajati on. Kada je otvorila vrata, njeno telo je preplavio osećaj razočarenja. "Dobar dan. Vi ste Sara?" Klimnula je glavom. Čovek srednjih godina predao joj je neku kutiju. "Potpišite ovde." Rekao je usmeravajući je ka liniji za potpis. Po mala oklevajućui potpisala je. "Prijatan dan vam želim." Okrenuo se i otišao. Sara je stajala pažljivo analizirajući kutiju. Nije postoja ni jedna oznaka koja bi mogla ukazivala šta bi se moglo nalaziti u njoj. Pažljivo je spustila na sto i sa velikom dozom skeptičnosti počela da je otvara. "Šta je ovo?" Rekla je uzimajući parče nekog starog papira. Umalo se nije onesvestila kada je ugledala kopiju fotografije sa nadzorne kamere. "Ovo je nemoguće." Govorila je sebi dok je u nevjerici buljila u papir. Datum koji se nalazio na papiru značio je da je to uslikano prije samo par dana. I to nedaleko od njihovog stana. Sara je hiljadu puta prošla tuda i nije ništa vidjela. "On je." Suza nade da ga je pronašla krenula je niz njeno umorno lice. Ponovo je pogledala u kutiju i pronašla neki ključ. Za ključ je tankim končićem bio zakačen papirić. Otvorila ga je. Na njemu su pisali brojevi. Bez preteranog razmišljanja uzela je lap top u na pretraživaču ukucala brojeve. To su bili koordinati njoj dobro poznate lokacije. Uzela je stvari i ključ i krenula ka tamo. Vozila je brzo i nije obraćala pažnju na saobraćajne znakove. Odavno je prešla dozvoljeno ograničenje brzine. U glavi joj je stajala samo Markova slika. I ni o čemu drugome nije mislila. Na njenu sreću nije bilo mnogo automobila na putu, pa joj to nije otežalo kretanje. Kada je napokon stigla, Sara se našla ispred jedne zgrade. To je bila zgrada u kojoj je Marko živeo pre nego što su započeli zajednički život. Život koji do pre godinu dana bio savršen. A sada, sama korača u jedan deo prošlosti. Prošlosti za koje je vezuju samo lepe uspomene. Pitala se kako je do ovoga došlo, gde je pogrešila kada se neko potrudio da izbriše svaki njegov trag? Ubacujući ključ u bravu kroz njenu glavu su se samo nizale slike vanvremenske ljubavi.

    - Jednog dana ćemo imati naš stan. Samo naš. Imaćemo sve o čemu smo sanjali.
    - Stvorićemo naše malo carstvo.
    - Iz sobe u sobu trčaće jedno malo stvorenje koje je pola kao ti, a pola kao ja.
      I sve će ovo imati smisla. 
  
Sa prvim korakom te slike su se razbežale. Nalazila se u skoro potpuno praznom stanu. Tu prazninu popunjavali su sunčevi zraci koji su davali malo topline hladnom prostoru u koji je ušla. Pažljivo je osmotrila prostoriju kako bi pronašla nešto što ne pripada tu. I u momentu kada je osetila nečije prisustvo, sve je postalo crno.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=378105

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Seti me se -drugi deo