Plavi Safir blog

Ponedeljak, 09.35

Zaljubis se, zavolis nekoga, daju ti pravo da verujes u srecu, a onda ti uzmu to i ostave ti samo rupu u grudima gde tisina kuca umesto srca.
I ne mogu vise slusati vas kako pricate o ljubavi. A toliko ste slepi da ne mozete primetiti pravu ljubav ni da trci za vama godinu dana.
Jeste li nekada osetili rupu u grudima, toliku da ste sigurni da vam je neko iscupao srce? Da li zamislite onog koga volite i izgubite dah u trenutku, svesni da bez te osobe ne mozete disati?Pomolite li se svako vece za zdravlje osobe koja vas vise ne voli? Jeste li ikada pali na kolena pred onima koji cene ponos? Jeste li pokusavali vratiti izgubljeno kada je to nemoguce? Da li se probudite svako jutro misleci na osobu koja vas je zaboravila? Jeste li zbog ljubavi prestali piti, pusiti ili praviti gluposti? Ili ste poceli to raditi kad vam je ljubav bila neuzvracena? Jeste li promenili sebe toliko da budete zahvalni osobi koja vas je ostavila? Jeste li ikada tu osobu branili pred njenim prijateljima, iako vas vise ne voli?
Nije ljubav ono sto ste procitali u knjigama ili videli na filmu, nije ljubav ako ona nestane posle mesec ili sest meseci ili godinu dana. Jedina istina u vezi ljubavi je da samo jedna osoba moze to biti. Ljubav je kada se nekoga ne odreknes zbog njegovih mana, vec mu pomognes da ih ispravi.. Ljubav je kada cekas onog koga volis i kada znas da nece doci.

Moje oci nikada nece imati isti sjaj kao sto su imale zbog njega. Bio je moje sidro koje je me je cvrsto drzlo prikovano za zemljom. Imala sam zelje, on je imao nacine. Nikada nisam, i nikada necu odustati od njega. Ako se ne vidimo, zelum da zna da je ostao cekanja vrijedan. On je bio jedan od ljudi koji su mi od prvog trenutka,kada sam ga upoznala, odgovarao vise nego neki drugi. I od prvog trenutka sam ga voljela, vise nego sto cu neke druge ikada voljeti. Sta kad on nestane? Kada se sa niste svadjali, ali ste ipak prestali da razgovarate? Koliko vremena treba da prodje da bi ste zaboravili samo jedan trenutak?

 Niko nikad ne prica o tome kako srce boli kad te napusti najbolji prijatelj. Kada nestanu one njegove fore koje samo ja razumijem, one face koje su samo meni smijesne. Meni je njegov osmijeh bio dovoljan. Nikad nikom nisam bitna koliko je on meni. Koliko im god dokazivala da jesu bitni, nikad im nije dovoljno. Nije bilo lako izdrzati sve probleme, nije bilo lako suociti se sa samom sobom, ali je svakako bilo lakse nego shvatiti da si apsolutno sama u tome, da tvojih prijatelja vise nema, to jest, da ih nikada nije ni bilo. Da su shvatili da im je tesko da resavaju tvoje probleme, smatrali su te obavezom. Nije lako kada shvatis da si necija obaveza. A ja, ja sam uvjek bila tu. Niko od njih mi nije bio obaveza, ja sam ih smatrala svojim pravom. Pravo da uzivam, da se ispovjedam, da nekom pomognem, da meni pomognu. Ali neka, zivot je valjda to..

Ja znam sta hocu, ali toga nema u ovom gradu.

Što joj je na umu? O čemu razmišlja? Je*eno joj je dosta svega. Čak i previše razmišlja, ali koga briga? Probudi se svako jutro, u nadi da će nešto biti drugačije, da će netko nešto poduzeti, primijetiti. Da će netko pokazati da mu je stalo, ali ono stvarno, bez muljanja, bez laži. Da će netko doći do nje i reći “Biću tu bez obzira na sve.” To joj treba. Neko ko će krenuti za njom i na kraj svijeta. Možda traži previše, možda je previše bezobrazna, glupa, ravnodušna, drska. Ali to je ona. Nije savršena, niti pokušava biti. Treba nekoga kome može vjerovati. Koga može pozvati u ponoć i ko će je saslušati. Traži puno? A znate šta se desi uveče? Kada nema nikoga da je gleda. Kada je potpuno sama. Kada ju obuzmu emocije. Više ništa nije bitno. Sjeti se stvari koje je s*ebala u prošlosti. Počne žaliti za propuštenim prilikama. Hoće vratiti vrijeme unazad, makar na trenutak, da promijeni ono što nije moglo biti. I sama, ležeći u mraku, vraća film unazad. Sjeća se trenutaka, osoba, uspomena. Ne može da izdrži. Previše boli. Prekipi joj sve više, boli je neka stvar, samo se rasplače. Zar je tako teško osjećati se voljeno? Biti nekome nešto? Ma, ustvari, nikoga nije ni briga. Ljudi te ionako neće voljeti. No, netko joj je jednom rekao: “Oni koji vrijede, ostat će… Ostali će ionako otići.” 

Da sam ja njega povredila, oprostio bi mi bez razmišljanja, ali nikako nije mogao da mi oprosti što sam ja bila ta koja je bila povređena. Mislim da se lako oporavite od onoga što vam se dogodi iznenada. Ali ono što predvidite, i ipak idete u susret tome, ostavi na vama opasne ožiljke. Desi vam se da zamislite sebe sa njim za par mjeseci, ali tamo stojite samo vi, njega nema. Najgore od svega je što to postane stvarnost. 
U tom nekom razdoblju od tačke kada sam bila 'srećna' pa do tačke kada vi čitate, a ja pišem, on se potrudio da ja odustanem od njega. Naravno sve za sobom vuče određenu dozu, pa ne mogu reći bola, ali neke slomljenosti. Činjenica je da te ne može popraviti ista osoba koja te slomila. Ljudi često misle da je ljubav jedini problem koji postoji izmedju njih. Nije. Pored ljubavi mora postojati povjerenje, odanosti i hrabrost da se borite sa svima i protiv svih zbog te osobe. 
Dan kada sam se okrenula i otišla bio je dan kada me je izdao. Gledala sam ga, ali nisam znala ko je. Dao mi je razlog da odem, ali mi nije dao razlog da ostanem. Čak ni ubjeđivanja da me nikad neće povrijediti nisu mogla da promjene moju odluku, jer u tom trenutku nisam bila povređena, bila sam ubijena. Ubijena od strane osobe zbog koje bih i metak primila. Na kraju i jesam.Prošla su tri mjeseca od moje smrti, a osjećam se življe nego ikada. Bilo je dana kada sam željela da mu pošaljem poruku i da ga pitam zašto me je pustio da odem? Kako je dozvolio da, poslije svega što je bilo između nas, više nismo zajedno? Ni u kojem smislu. Ali to je bila samo pusta želja. Njegov odgovor bi bio pun ponosa i inata, i ne bi bio niti malo iskren. Ne znam zašto, ali ja za njega još uvijek mislim da je dobra osoba. I pored svih laži, izdaje, i straha koji mi je priredio, ja još mislim da je on dobra osoba.

 ''I sve su bile kraljice, svetice a jedino bih se ja odrekla krune i bila grešnica. Prekasno će shvatit, da sam jedino ja dala sebe da imam njega...''

Ona je moja. Uvjek će i biti. Čak i kad zavoli nekog drugog, ostaće moja. Toliko trenutaka koje neće moći da zaboravi sve i da se neiscrpno trudila. Glupiranje po kiši, ples u malo studentskoj sobici na improvizovanoj žurci, stotinu poruka zbog ljubomore za koje je mislila da ne znam, dopisivanje do pet sati ujutru, oči koje su sijale na sam spomen moga imena. Nije bila kao ostale djevojke. Mnogi su čuli za nju, ali niko nije znao ništa o njoj. Krila se od ljudi koji nisu gledali svijet njenim očima. Očima boje haosa, a opet, ako se zagledate u njih vidjećete sve ono što usne nisu u mogućnosti da izgovore. I oprostila mi je sve što se oprostiti moglo. Moja je. I da se više nikada ne vidimo biće moja. I opet kažem, neće me moći zaboraviti nikada. Cijeli grad je pokriven nama. Svako mjesto nas izdiše. Svako od tih mjesta ima svoju priču. Priču koju samo ona i ja znamo. Ne može da pobjegne od mene. Čak i poruke koje sam ja davno izbrisao, ona i dalje čuva. Ne pitajte me kako znam. Moja je u cijelosti. I dušom i tijelo. Mene je prvog voljela, ja sam joj pokazao sve. 

Tih par sati djelovali su kao vječnost. Vječnost iz koje ne želiš da pobjegneš. Njegovo prisustvo mi je ulivalo sigurnost, a ujedno i strah. Bili smo sami. Mi protiv sudbine, isprepletenih prstiju, zbog jedne ljubavi. 
Te noći njegova snaga se mjerila količinom poljubaca koje mi je poklonio i osmijehom koji mi je bio naslikan od uva do uva. I dok smo ležali zagrljeni, oboje smo zažmurili. Ako uspijete da nađete nekog takvog, nekog s kim možete da se zagrlite i zažmurite na svijet, imate sreće. Pa makar trajalo samo jedan minut ili jedan dan. Moram priznati da sam plašila onoga što sam osjećala prema njemu. Bila sam zaljubljena u njega, ali nisam željela da priznam to nikome, pa čak ni vlastitom srcu. Zaljubljivanje je za mene bilo zastrašujuće. Jer u momentu kada se zaljubiš postaješ ranjiv i opasno je. Već u drugom momentu prepuštaš mu se s povjerenjem, ali nema garancije. 

I sad kad je sve prošlo. I kada je od te naše ljubavi ostalo par slika, sjećanje i desetine ispisanih tekstova koje pišem za njega u nadi da će ih jednom pročitati. Uhvatim sebe kako preturam po mislima maštam o nama i krivim sebe za kraj, a znam da nisam kriva. Ne, ne kazem ni da si ti kriv. Bilo je pogrešno vrijeme za nas, a voljeli smo se. Eto, pogrešno vreme, a mi nestrpljivi, to je sve. Svi mi bivamo razočarani našim očekivanjima. Očekivanja nas doslovno unište. Nisam tamo neki lik iz romana koji može odlučiti da me nešto više ne dotiče i da nastavim polako sa životom. To je laž. A svi mi lažemo kad kažemo:''Sve je u redu, nije važno, ne boli me, proći će.'' A nije bilo u redu, bilo je važno, boljelo je i mnogo toga nije prošlo. 
Čovjeka najviše boli neznanje. U mom slučaju neznanje da li me još uvijek voli ili me mrzi? Da li ga se uopšte tičemi, da li me se sjeti dok se jutrom budi, ili sam pak mrtva za njega. U svakom slučaju ja sam ga voljela, doduše volim ga još, jer njega nisam voljela samo tijelom, voljela sam ga pogledom, dodirom, osmijehom i svim svojim srcem. A ta ljubav je bila jača od svake druge ljubavi na ovom svijetu. 

Jutra su nam uvijek bila ispunjena osmijehom. Najvise njenim. Volio sam da se budim pored nje. Da gledam kako zraci sunca plesu po njenom licu dok ja pazim da ne napravim pokret koji bi je probudio. Mogao bih tako satima da je posmatram. Da posmatram ceo svet na jednom jastuku.

Iako znam da sam joj ostao duzan hiljadu osmeha priznajem da sam voleo tu zenu. Bio bih nesretan da je nisam upoznao. Bila mi je ujedno i najbolji prijatelj, a volela me je kao da joj je ovo poslednji zivot. Znate, zelela je da u krilu ljulja jednog andjela, naseg andjela. Da nam sve na ljubav mirise. Secam se naseg prvog poljupca, sesnaesti novembar. Ne znam da li je drhtala od hladnoce ili od straha. Nas dvoje sedimo na klupi ispred njene zgrade, ponoc, momenat kada sam je poljubio bio je jedan od onih koje cu pamtiti. Tada sam znao da ce jedno od nas dvoje da bude u velikom problemu. Trudio sam se da se ne vezujem previse jer je prosla ljubav ostavila veliki oziljak preko moga srca. Znala je ona to dobro. U njenim plavim ocima sam video da je i ona isto radila, samo sto je njena ljubav bila snaznjija. Toliko snazna da bih je prepoznao medju stotinama istih jer je imala onaj sjaj u ocima kad god bi me ugledala. To me je jos vise izludjivalo, ali nisam smeo da joj ukradem drugi poljubac. 

"Cekaj me." poslao sam joj poruku jedne veceri.

"Cekacu te." odgovorila ja. Verovala mi je.

Ona je ispunila svoje obecanje. Cekala me je, stvarno jeste. Bila mi je odana. Htela je samo da mi bude sve. I bila je. Da ja nisam napravio najvecu gresku i pustio je da ode. Uzeo joj sve, i pustio da ode.

Kajem se, itekako se kajem. Ali to nece umanjiti njene suze niti bol koju je pretrpela zbog mene. Ne mogu joj vratiti taj jedanaesti januar, dan kada je imala svoje sve u mojim rukama. Ne, nista joj ja ne mogu vratiti jer sam sebicna budala. Jer sam ispred nje stavio 'ljude' koji su svoj zivot proveli unistavajuci tudju. Ponos mi ne dâ da joj posaljem tu j*benu poruku, jer se plasim da je ne zavolim vise nego sto vec jesam. Kukavica sam.

Znam da me i dalje ceka, srce joj je ostalo kod mene. Ali isto tako znam da mi nikad nece oprostiti, a ja nikad necu imati hrabrosti da pokusam i da ne uspem da je vratim. Moje sve je ostalo tog dana na tom jastuku, u tim plavim ocima.

Lazu kad kazu da vrijeme lijeci sve. Ne lijeci. Vrijeme ne lijeci nista. Nikad nece ni moci. Samo njega mogu da volim, i samo njega cu voljeti. Cak i kad se moje oci budu budile pored nekog drugog covjeka, djecak sa njegovim imenom ce utrcati u tu sobu koja je mogla da bude nasa. I bila bi, da on nije izao sve ono sto nas je spajalo. Kada mi kazu da ne bih trebala da sjedim u kuci izmedju cetri zida, da bih trebala da izlazim pitam ih zasto? I onaj put kad izadjem, sretnem ga. Ne kazu uzalud, od cega  bjezis stigne te. Ne zelim da mu se jednog dana vrati sve ono sto mi je uradio, i ne zelim da prolazi kroz ono kroz sta sam ja prosla sa njim i zbog njega. Ne bi to mogao da podnese. Velika je to bol, a ja ne zelim da je dijelim ni sa kim. Moja je. Voljela bih kad bih samo mogla da odem odavde. I da se nikad ne vratim. A sa cime bih uopste posla, sve mi je uzeo. Unistio me je i doslovno iscupao srce iz grudi. Sat i dalje otkucava, ali njega nema. Tu je, u ovom gradu, ali ga nema.

Uz tebe sam zato što deliš svoj život sa mnom i to ne samo ono dobro, već i ono onoga čega te je strah da vidim. Dopuštaš mi da vidi ono što niko drugi nije video. Dopustio si mi da ti budem tu kad ti je bilo najpotrebnije. 

Uz tebe sam zato što i ja tebe želim da zaštitim. Ne moraš uvek da budeš jak, ja vidim tvoju snagu i kada si nežan i kada si ranjiv. Ne boj se mojih kritika, ja sam tu da ti pomognem, a ne da te povredim.  Veruj mi da sam tu za tebe više nego što možeš i da zamisliš.

Uz tebe sam zato što osećam da sam ti važna. Ja uvek znam kada ti značim, ali ako moju dobrotu uzimaš zdravo za gotovo, ja ću to primetiti i upiti. Ako osetim da sam ti nevažna, ja ću se još više truditi ili ću se potpuno odvojiti od tebe. Znam, pitaćeš me šta mi je, ali neću ti reći, jer ćeš misliti da preterujem. Može se desiti da odustaneš, ali znaj da ja nikada neću odustati od tebe. Ako mi daš ljubav koju zaslužujem, neću imati razloga za sumnju, već ću biti svesna da sa tamo gde i pripadam.

Uz tebe sam jer mi govoriš kako se stvarno osećaš. I to ne samo rečima, već i delima. Ne moraš da se pretvaraš da ti je svejedno ako misliš da sam ja nešto najbolje što ti se dogodilo u životu. Uvek mi to možeš reći jer ne želim da se kaješ što mi to nikada nisi rekao. Nemoj očekivati, nemoj predviđati, ne brini, samo iskreno budi ono što jesi. 

Uz tebe sam zato što mi daješ razloge da ti verujem. Jer poverenje je snažnije od vernosti. Poverenje mi daje snage da ti potpuno otvorim srce, a jednom kada kada dopreš do mene, ostajem tvoja. Ne dozvoli da ikad ponos stane izmedju nas. Ti ćeš mene uvek imati. I na mene ćeš uvek moći da računaš, čak i kad ne budemo bili zajedno.

Uz tebe sam zato što si prisutan. Zato što si tu kad mi je potrebno. Tu si da mi ulepšaš svaki dan samim tvojim prisustvom. Uz tebe sam jer te neizmjerno volim. Ti si moje sve prvo u životu. Ti si mi tu dovoljno dugo da više ne želim da imam drugu ljubav ili osobu pored sebe.