Ostao si, zivote, cekanja vrijedan..
Moje oci nikada nece imati isti sjaj kao sto su imale zbog njega. Bio je moje sidro koje je me je cvrsto drzlo prikovano za zemljom. Imala sam zelje, on je imao nacine. Nikada nisam, i nikada necu odustati od njega. Ako se ne vidimo, zelum da zna da je ostao cekanja vrijedan. On je bio jedan od ljudi koji su mi od prvog trenutka,kada sam ga upoznala, odgovarao vise nego neki drugi. I od prvog trenutka sam ga voljela, vise nego sto cu neke druge ikada voljeti. Sta kad on nestane? Kada se sa niste svadjali, ali ste ipak prestali da razgovarate? Koliko vremena treba da prodje da bi ste zaboravili samo jedan trenutak?
Niko nikad ne prica o tome kako srce boli kad te napusti najbolji prijatelj. Kada nestanu one njegove fore koje samo ja razumijem, one face koje su samo meni smijesne. Meni je njegov osmijeh bio dovoljan. Nikad nikom nisam bitna koliko je on meni. Koliko im god dokazivala da jesu bitni, nikad im nije dovoljno. Nije bilo lako izdrzati sve probleme, nije bilo lako suociti se sa samom sobom, ali je svakako bilo lakse nego shvatiti da si apsolutno sama u tome, da tvojih prijatelja vise nema, to jest, da ih nikada nije ni bilo. Da su shvatili da im je tesko da resavaju tvoje probleme, smatrali su te obavezom. Nije lako kada shvatis da si necija obaveza. A ja, ja sam uvjek bila tu. Niko od njih mi nije bio obaveza, ja sam ih smatrala svojim pravom. Pravo da uzivam, da se ispovjedam, da nekom pomognem, da meni pomognu. Ali neka, zivot je valjda to..
Ja znam sta hocu, ali toga nema u ovom gradu.
