Plavi Safir blog

Poruka na telefonu me budi. Ko bi mogao da bude ovako rano? ''Hajde spremi se, moramo hitno da razgovaramo.'' Bila je to jedna od mojih boljih drugarica. (Ne najbolja jer ne vjerujem u to.) Šta je za ime Boga sada spopalo. ''Reci šta je bilo?'' pokušala sam da izvučem iz nje nešto samo da se ne bih ustajala iz toplog kreveta. ''Ne mogu preko poruke. Hajde ozbiljno je.'' odgovorila je. ''Dobro. Ustajem.'' Nezadovoljna što moram da se ustanem, napravila sam prvi korak ovog novog dana. Ubrzo mi je poslala poruku gdje će me čekati. Bilo mi je malo čudno što nije htjela da dodje do mene iako je lokacija koju mi je poslala bila samo na pet minuta od mene. Brzo sam se sredila i uputila se na dogovoreno mjesto.

''Došla si.'' nasmijala se kad me je ugledala. 

''Jesam. Reci u čemu je problem.'' Nisam planirala da zvučim tako grubo, ali me je bukvalno izvukla iz kreveta. 

''Šta se odmah ljutiš. Izvini što si morala da dojuriš, ali stvarno je ozbiljno. Sjedi.'' pokazala mi je rukom na klupu. Klupu koja je ispisana uspomenama. Mojim i njegovim uspomenama. Sjela sam, zatim je sjela i ona. Počela je nešto da mi priča, ali su mi misli odlutale u prošlost. Doduše i ono što sam čula zvučalo je nepovezano. U jednom trenutku postalo mi je sve mračno, ne zato što mi je bilo loše već zato što su nečije ruke pokrile moje oči. Ispravka, zato što su NJEGOVE ruke pokrile moje oči. O da, znla sam odmah. Prepoznala bih taj dodir u bilo kom trenutku. I taaj parfem, koji zna koliko samo volim. ''Šta se dešava?'' pravila sam se luda. ''Pogodi ko je?'' rekla je moja drugarica jer su se nadali da ga neću prepoznati. ''O čemu se radi? Šta pokušavaš?'' Počela sam da histerišem jer nisam znala kako drugo da reagujem. Ustala sam, a on je i dalje držao svoje ruke na mojim očima. Koljena su mi klecala i drhtala sam cijela, što od šoka što od njegove blizine. Budio je u meni nemire i oluje. Ubrzo sam osjetila njegove ruke oko sebe, ali sam i dalje držala oči zatvorene. ''Ne plači, tu sam, sve je u redu.'' Čula sam njegov glas kako mi šapuće. Nisam ni osjetila da sam zaplakala. ''Šta ti radiš ovdje?'' poteklo je samo od sebe. Ono što osjećam i ono što govorim su dvije različite stvari. U isto vijeme mrzim i volim što je tu. Baš ovdje, na našem mjestu. ''Morao sam da te vidim. Morao sam da ti kažem koliko mi je samo žao zbog one večeri. Morao sam da ti kažem da te volim.'' Znala sam da je ono što mi je upravo izgovorio bilo iskreno. Poznavala sam ga bolje od svih na ovom svijetu, ali čemu to kad on ne uspijeva da upozna mene. Kad ne umije da prepozna kada mi se svijet zaustavlja i kada se zatvaram u sebe. Uprkos tome ga neizmjerno volim. ''Znam da sam pogriješio. Molim te oprosti mi.'' ''Uredu.'' ''Ti si moje sve.'' ''Rekla sam uredu. Iako baš i nije.'' Zagrlio me je, ali je brzo odstupio pod strepnjom da ne promijenim mišljenje.'' ''Ne boj se. Nisam ja kao ti. Ali mogu biti. Mada to ne želim. I samo da znaš da i ja volim tebe.'' ''Ali..'' izgovorio je u sred moje rečenice. ''Nema ali.'' ''Opraštaš mi.'' ''Da.'' ''Tek tako.'' ''Da.'' ''Mora da postoji postoji neki uslov.'' ''Postoji.'' ''Znao sam.'' ''Uslov je da nikada ne ponoviš to što si uradio.'' ''Neću. Ne postoji ništa na svijetu što mi je bitnije od tebe.'' ''Majka i otac.'' ''Šta majka i otac.'' ''Pa majka i otac su na prvom mjestu Znači da moraju biti bitniji od mene.'' Nasmijao se. Jer je to bila rečenica koju sam još na početku našeg poznanstva rekla. ''Dobro ludačo. Majka i otac pa ti. Zaovoljna?'' ''Veoma.'' Stajao je i dalje par koraka  udaljen od mene. ''Kretenu, šta čekaš?? Molbu? Dođi i poljubi me.'' Osmijehnuo se i poljubio me. ''Uvijek si voljela da naređuješ.'' ''Žena. Što ćeš?'' Poljubi me još nekoliko puta. ''Tebe. Hoću samo tebe.''