Plavi Safir blog

Volela sam tišinu. Još uvek ne znam zašto, ali ta tišina je uvek imala neku svoju melodiju. Čarobnu. Drugačije sam je doživljavala sa godinama. Ali melodija je i dalje bila tu. Što sam bivala starija obavijala bih se tom tišinom u mračnim uglovima moje sobe. I tada bi se tišini pridružile i kapi koje su klizile niz moje obraze. Nisam umela ni sa kim da je podjelim, ni danas ne umem. Ona je moja. Moj mrak. Znala sam ja da poželim da je neko tu, ali ona bi me vezala lancima i pretila da mi uzme dušu. Tada bi me mrak privukao k sebi, zaglio i gušio vrisak tišine u meni. Satima bismo tako sedeli. Sve dok se nebi začuo poznat zvuk telefona i na ekranu njegovo ime. ''Izvini, neće se ponoviti...Volim te.'' Oprostila bih svaki put iznova i iznova. I ako  je bilo uzalud. Ali on je uvek bio ti kada je bio potreban. Sa njim je tišina dobijala boju a mrakovi su bivali sve svetliji i svetliji. Nisu bile važne suze koje sam zbog njega lila noćima, ipak je to samo voda. Postoje samo jedne ruke u kojima si potpun. Apsolutno potpun. Ruke koja grle tvoja ludila ponovo i ponovo. I ne bi ih menjala ni za šta na svetu. Takav mi treba. Takvog sam ga birala. Pravog buntovnika sa zelenim očima i osmehom deteta. Za to sam se prodala.