Plavi Safir blog

''Ne idi!'' vristala sam iz sveg glasa. Na trenutak je zastao, okrenuo se i prosaputao "Ali ja te samo povredjujem." Onako ljuta i besna na njega samo sam pala na kolena i pokusavala da se izborim sa suzama koje su svakog trenutka mogle poceti padati. "Ne mozes da odlucujes umesto mene. Odakle ti pravo?" Zatvorio je vrata, krenuo je prema meni, spustio se na kolena i samo me zagrlio. "Povredjujem te znam to. Evo vidis, i sada radim isto. Ne umem drugacije. Ni sam ne znam kako si uspela da me zavolis. Nista ti dobro nisam doneo." Njegov zagrljaj mi je prijao ali ne i reci. "Mislim da nije na tebi da odlucis. Ja sam ta koja je izabrala da budem ovde. Uz tebe." Stajao je tako bez reci. Pomalo zacudjeno jer je shvatio da je svo vreme mislio da pravi greske. Ali jednina njegova greska bila je sto me nije pustio dovoljno blizu da sam tu da ostanem. Cak i kada dodje ono najgore. "U pravu si. Jako je sebicno od mene sto ti nisam dopustio da TI odlucis, vec sam sve odluke donosio kako sam mislio da je najbolje. " U tom trenutku pala je jedna kapljica na moja kolena, uhvatila sam se za obraze sva u dilemi da li nesvesno krecu iz mojih ociju. Ali dotakavsi svoje lice shvatila sam nesto. To nije bila moja suza, bila je njegova. Nenajavljena. Toliko iznenadna da ni on sam nije shvatio da je on taj zapravo cija osecanja izlaze na oci. Obrisala sam mu lice svojim rukama i jako ga zagrlila. "Prestani.." zaprijetila sam mu " ti ne vidis sebe mojim ocima! Ne vidis svoje lice koje se upravo rumeni od stida zbog suze, koji je toliko bespotreban i suvisan. Ne vidis da imam oci samo za tebe. Moje srce je zbog tebe puno. " Posmatrao me je, analizirao je svaki moj pokret pre nego sto je ucinio korak i poljubio me. "Hvala ti!" "Zasto? Sve sto sam rekla je tacno i ja stojim iza svojih rijeci i niko mi ih ne moze promeniti.. Zapamti to!"  "Nisi ne svesna koliko hrabrosti sada imam kad sam cuo tvoje reci. Ne samo zato sto su iskrene vec zato sto poticu od tebe. Osobe koja me je naucila da ljubav nisu samo reci 'volim te'. Vec se vezu za stisak ruke, osmeh, zagljaj, osecaj ispunjenosti u tvom pristustvu!"

Kažu da je ljubav nešto lijepo, uzvišeno, nešto što nas nosi kroz život, hrabri, daje nam snagu da budemo bolji. Kažu da je ljubav plemenit osjećaj. Da nas ona pokreće i motiviše i da je ona smisao života. Koliko ljubav može biti jaka, koliko ljubav jeste jaka, uvjerila sam se u bezbroj situacija u desetinama književnih djela koje sam pročitala. Jednom je on za mene rekao da sam postala pravi mali knjiški moljac i da ću se izgubiti u svim tim pričama, da ću izgubiti osjećaj za stvarnost. Rekla sam mu da me pusti, da ne razumije. Nisu to samo tamo neke priče, napisane jer je nekom bilo dosadno. To su priče sa poukom. Rekla sam mu da nas pronalazim u nekim od njih, a znaš njega. Nasmijao se na to i rekao da ne budem luda. Smijao se uvijek kada sam iz torbe vadila svesku u kojoj sam pisala sve citate koji su me podsjećali na njega i kad sam mu onako sva oduševljena čitala. Tada nisam znala da ću jednom u tu svesku prepisati i pjesmu Vesne Parun Ti koja imaš ruke nevinije od mojih. Đorđe Balašević je rekao da ljubav ne pobjeđuje uvijek, ali da je nepobjediva. A negdje sam jednom pričitala i da kad nekoga volimo, dajemu mu moć da nas uništi. Sve smo mi dok smo bile djevojčice, češljajući barbike, sanjale kako ćemo jednog dana živjeti svoje bajke. Sve smo mi vjerovale da prinčevi postoje. Vjerovale smo da ćemo jednom doživjeti ono svoje I živjeli su sretno do kraja života. Ali, kako vrijeme prolazi, sve iluzije se ruše. Ruše se dvorci, kočije se pretvaraju u prah, princeze bivaju povrijeđene, a prinčevi se pretvaraju u dječake koji lome srca. A ta rečenica kojom završava svaka bajka pretvara se u uspomenu do kraja života. Pitanja Šta bi bilo da je bilo? Je li zaista nisam bila dovoljno dobra? Je li ona bolja? Zašto? I tako, u nedogled. Sreća je relativan pojam. Nju pronalazimo u sitnicama. Pronalazimo je u šuštanju lišća pod nogama, jutarnjim kafama, kockicama čokolade, poučnim dugim razgovorima. I ono najvažnije, sreću pronalazimo u sreći onih koje najviše volimo. Danas, dok se šetam ulicama davno napuštenog grada, grada njegove i moje ljubavi, praštam ti sve. I suze i bol. Nisi ti kriva. Niko nije kriv. Ne želim te kleti i proklinjati. Jesi, s njim si sad. Imaš ono najvrednije što sam ja u životu imala. Najvoljenije. Imaš onu moju šaku osmijeha, one oči iz kojih je isijavala sva moja sreća, najjači zagrljaj u kom sam pronalazila utočište od svih problema. Dio mene je sada sa tobom. Onaj dio koji sam najviše voljela. A najgore je osjećati se zamijenjenom. Kada vidiš da je neko drugi sve ono što si bio ti. Ali, ne želim ti ja zlo. Nikada se ne bih smjela usuditi poželjeti njemu zlo. Ipak, nekada mi je bio važniji i od mene same. I da se opet rodim, ništa ne bih mijenjala. Ja znam da sam dala sve od sebe. Ne znam gdje sam pogriješila. Možda mu je previše ljubavi smetalo, ne znam.. Nikoga nisam voljela toliko. Vjerovatno nikoga i neću. Ali, nekada je najbolje pustiti. Ja sam pustila. Niko ne zna koliko je bilo teško reći mu da slobodno može otići, a znati da će to i uraditi. Teško je živjeti sa činjenicom da je toliko stvari otišlo u korpu sa nazivom nikada više. Znaš, ja sam cijeli svoj život isplanirala s njim. I onda, jedno jutro, probudila sam se i shvatila da on nije sretan koliko bi mogao biti. Vidjela sam da ga sputavam, i nadam se da nikad nećeš spoznati kakav je osjećaj biti pogrešan za nekoga ko je tebi pravi. Ljudi su mi rekli da nisam normalna, da se trebam boriti za ono šo volim. Ali, čemu? Da ja budem sretna, a on nesretan? Ne, ne mogu to dopustiti. Ne bih sebi mogla oprostiti to. Sad je red na tebe. Ti koja imaš ruke nevinije od mojih, čuvaj ga. Molim te. Budi uz njega kad mu to bude potrebno. I voli ga. Nemoj, molim te nemoj nikada da ga povrijediš. Imaj razumijevanja za neke njegove gluposti. I nemoj tražiti od njega da se promijeni. Takav je, kakav je. i takav, vjeruj mi, može da ti bude najbolji na svijetu. Ja se nadam da hoće. Možda zvuči neiskreno i čudno, ali vam želim sve najljepše.

"Moj jedini nedostatak je sto me nema u vise primjeraka." rekla sam kroz blesavi smijeh. On se samo lagano osmijehnuo. "Koja bi ti bila draza?" "Ne znam. Ti odluci." "Ona koju znas duze." "Pa tebe ludice." "Trik pitanje. Kako bi me prepoznao kad smo sve iste??"  Nisam znala kakav dogovor da ocekujem, ali on je znao. "Lako... Tebi sijaju oci." Ta recenica je bila tako savrsena i tako pogresna. Izgovorena u pogresno vrijeme i pogresnoj osobi. Meni, koja se borim mjesecima da obrisem osjecanja koja on uporno pokusava, doduse nesvjesno, da stvori. I stvar koju sam uradila da bih to 'ispravila' je najgora moguca stvar koju cu u svom zivotu uraditi. Iznjela sam svoje pretpstavke i zakuvala situaciju i samo gledala iz daleka kako se krcka. Jako zlobno i donekle nepromisljeno od mene. Ali Boze moj, nisam smjela da dopustim da opet prolazim kroz isto sr*nje kao i prosle godine. Onog trenutka kada su atomi nasih dusa bili toliko blizu da su se spojili znala sam da ne smijem da osjecam nista. I da je odlazak najbolje resenje. Priznajem da mi je donekle krivo sto sam morala da ga povrijedim na taj nacin, mislim zasluzio je, ali ne tako. Ni samoj sebi ne zelim da priznam da se plasim svojih osjecanja. Plasim se vezivanja, narocito za vrstu kao sto je on.  Sa njim su moji strahovi jaci nego glas. I zbog toga ga povredjujem na najgori moguci nacin, da bih spasila sebe. On mi nikad ovo nece oprostiti, a ja nikada necu biti zbunjena. Gubimo i jedno i drugo, ali ovako je najbolje. Znaci mi i previse da bih mu dopustila da mi oprosti. Ovdje ga ostavljam.

Ponekad stvari nisu onakve kakve ocekujes da budu. Ne razocaras se, ali ti bude svejedno. Bude te briga za ljude, svijet, jednostavno dignes ruke od drugih. Ovo je druga godina kako je moja dusa prazna.  Zato volim samocu. Ne pustam nikog blizu sebe. Uplasim se svojih emocija i osjecanja, koja su previse jaka, i jednostavno odem. Evo priznajem ti da me je strah. Da, meni koja se dvadeset godina nisam niceg bojala, sada ti govorim da me je strah. Ne zelim da ga izgubim kao sto sam i tebe. Prepoznao je on strah u meni, osjetio ga je. Ali ne zna. Ne zna da ja mogu svakog trena da odustanem. Da odem i da se vise ne vratim. Ne zato sto sam kukavica, vec zato sto me je strah. Nikad mu necu objasniti svoje strahove. 

Da ti malo pricam o njemu, tebi, jer nikome drugom nisam i necu. On je divan. Ne zato sto je lijep i jak, vec zato sto ima neke svoje nacine na koje pokazuje koliko mu znacim. Umije da bude brizan i grub, sto mi se jako dopada. Tvrdoglav je, itekako je tvrdoglav. Ali vremenom sam naucila kako da se nosim sa tom tvrdoglavoscu. I ono sto je najbitnije, umije da me nasmije. Umije da me natjera da zaboravim sve probleme. On je vise 'ja' nego sto sam zapravo ja sama. On je muska verzija mene. Naravno ja sam malo stidljiva. Dobro, malo vise. Ali i ako to on nikada nece htjeti da prizna, upoznala sam mu dusu. Ne onu koju pokazuje svijetu, vec onu koju ja nisam nikome pokazala, a on je pokazao meni. Komplikovano je sve to, znam. Ali me briga. I ne boj se, nikad te nece zamijeniti. Ima on dovoljno mjesta u mom srcu, ali nema i moje srce. Nikada se necu kajati zbog nekih stvari koje su se dogodile, jer sam ja tako htjela. I neke trenutke sa njim ne bih mijenjala ni za sta na svijetu. On je dobar, na neki sebi jedinstven nacin. Krije to i vise nego dobro. Kao i svaki momak pokusava da se predstavi kao neki dasa, mangup. I znam da i tebi odozgo to izgleda tako, ali nije. Cini ti se. Dobar je on.  I znam da ces ga sacekati gore da mu das koju ako me povrijedi, ali nece. Mozda je i njega strah, ali i sama znas da su miskarci previse ponosni da pricaju o tome. Ne oni se ne boje nicega. Oni su stijene. Ne, ne ipak planine. Dobro, malo pretjerujem. Ali jeste tako. 

Ej, nemoj da mislis da sam zaljubljena, jer nisam. To nije zasluzio. Bar ne jos.  Potrebno je da neke stvari sredi sam sa sobom, da sebe dovede i red. I ne ne trebam ja da mu pomognem u tome. To su knjige u njegovoj glavi koje treba po tomovima da razvrsta i vrati na police.

I naravno ako on ne bude ispao prema meni fer i ispostovao me kao sto sam ja do sada njega postovala ja njega mogu isplakati kroz jedan,dva, eventualno pet dana, ali mila moja njemu  ni cijeli zivot nece biti doboljan da ispravi ono sto mi je uradio. 

''Hteo sam da mi budeš poslednja.'' 

 Upoznali smo se još dok smo bili klinci. Naravno tada nismo mnogo znali o pravim osećanjima kao ni o iskrenoj ljubavi. Puno vremena smo provodili zajedno. Zajedno smo i sanjali snove. Tako bi na podu njene sobe zurili u plafon i samo pričali. Bio sam najsrećniji kad joj izmamim osmeh. Među nama nije bilo tajni, jer smo sve tajne delili. Znao sam sve o njoj i ona o meni. Oprostila je što sam je čuvao kao rezervu, a hvatao se lošeg društva, kafane i one druge vrste djevojaka. Oprostila mi je što sam ljubio druge, znala je da samo nju volim. Oprostila mi je sve pijane noći, sve te kafane, znala je da ću joj se, opet, kad - tad vratiti. Oprostila mi je svaku poruku koju joj nisam poslao, svaki poziv kojem se nadala, a nije ga bilo. Znala je, još je ima u meni. Oprostila mi je što sam je mijenjao za lude noći, lude provode, dok me je u suzama čekala držeći telefon u ruci. Opraštala mi je uvrede, psovke. Čekala je, kao niko ona je znala da čeka. Dok sam bio daleko, stotinama kilometara, s nekim djevojkama za jednu noć - bila je sama.

Često pitam za nju, jesu li me kilometri i moje ponašanje izbrisali iz njenog srca, ljube li je neke tuđe usne. Kažu, još je sama. Ona za mene ne pita, a znam je. Ludica mala, ne bi priznala ni za šta na svijetu da sam jedino čemu se moli, da sam bio i ostao jedini razlog onih zlih suza što joj svakodnevno kvase ono lijepo, umiljato lice. Pustila me je, ne zove više, ne da da joj žute minute unište sve što je započela bez mene. I neka je, neću je dirati. Neću da joj sreću opet pokvarim. A samo kad bi znala .. volim je, prijatelju, volim kao prvog dana. Đubre sam bio godinama, godinama je ubijao. U jednom trenutku stvorio bih joj sve, u drugom sve uzeo, vratio na samo dno.

Sada se kajem, ali natrag nema. Šta bih sve dao, da tu moju malu garavu opet učinim najsretnijom na svijetu, šta sve ne bih dao za jedan osmijeh - a da sam ja tome razlog. Fali mi, prijatelju, i ona, a i ja onakav kakvim me samo ona uspijevala učiniti. Nikada neće saznati, što sam gori bio - više sam je volio.