Najveća laž svakog pisca - “Ovo će biti poslednje što pišem o njemu”
Published on 08:30, 07/29,2015
Voljela sam ga. Na neki glupav, djetinjast, pomalo i bolan način. Ipak sam ga volela. Bila sam na putu ka nečemu. Znala sam da mi je na neki način važan. Nešto me je na njemu divlje privlačilo. To je bilo vrijeme kada sam htjela dati sve što imam za samo jednu njegovu reč. Željela sam ga očajno, toliko očajno da nisam ni marila što mi nanosi toliku bol. Sjećam se, kada sam ga prvi put srela, dolazio mi je s leve strane; kao da je znao da će nekad baš tu lijevo, u mojim grudima, biti samo njegovo mjesto. Kad me je prvi put poljubio, vjerovatno su negde neke druge veze pucale. A one večeri kad mi je slomio srce, drugi su ljudi ponovo pronašli ljubav. Bez obzira na to šta se dogodilo svakom od nas, život teče dalje. Bila sam zarobljena svoljim očekivanjima, a njegovom prazninom. Nisam znala ja polovično da volim. Onako proračunato, s rezervom. I nikako nisam mogla da kliknem srce i kažem dosta. Da odem kad je nemoguće. Ili volim bezuslovno. Ili ne volim nikako. Pa kako bude. Ali nekako sam uvek željela da ostanem bez emocija i sad kad se desilo. Ne bih znala da opišem šta (ne) osjećam. Nisam ni sretna ni tužna..Samo prazna…Kao bijeli papir što iščekuje bilo kakav dodir…Kao ispijena čaša..Prazna…Gore je i od tuge. Ne znam zašto, ali konačno osjećam da mi je svejedno za sve što dolazi. Valjda to dođe sa vremenom, kada shvatiš da trebaš da pustiš ono što ti ne pripada. Mada kada pogledaš, ma koliko vremena prošlo, uvek osjetite čiji ste (niste) zapravo i bili. Onda kad se opet pronađete… U pogledu, dodiru. Osjetite da ta osoba još uvek pripada vama, kao što i vi nakon svega i dalje pripadate njoj.
