Plavi Safir blog

Zašto ljudi misle da je najlakše otići? Nije, posebno ako odlezite od nekog koga volite. Odete jer više za nema ničega što bi vas zadržalo. U međuvremenu je najteža odluka. Momenat kada vam se bore srce i razum. U većini slučajeva bi srce pobjedilo, ali ne i ovdje. Srce se uglavnom sjeća lijepih trenutaka. Kada me je on prvi put poljubio, kada mi je prvi put rekao da bi me prepoznao u more istih jer mi sijaju oči. Srce ima arhivu tih flashbackova koji ti javljaju da si bila srećna, da si voljela. Pa makar i on bio pogrešan. To bi možda donekle funkcionisalo kako treba da se svremena na vrijeme ne uključi snažniji faktor - razum. Upali se lampica (cnggg) i sve ti postane kristalno jasno. Osjećanja po samoj svojoj prirodi nisu stvar razuma. Na primer ja to gledam na sledeći način. Zamislite, imate razum koji čvrsto drži kanap o kojem srce visi. Oni se nalaze na ivici bunara. Srce konstantno skače u bunar, i ako ne zna plivati, dok ga razum po hiljaditi put izvlači napolje. Tako je i sa ljudima i njihovim osjećanjima. Vole da se prepuštaju nečemu čiji je ishod koban. Mnogi će se pobuniti zbog ovoga, ali uvijek će biti koban. Možda će srce plutati neko vrijeme na površini, ali u koliko ga razum ne izbavi, on će samo potonuti.  

Nisam verovao kako za kratko vreme mogu da se dogode velike promene. Nisam ni slutio da mogu da može da nestane sve ono što se mesecima stvaralo. Očelivanja su me uništila. Kao i moja neodlučnost. Mislio sam da je lako kad treba da biraš, i da ćeš izabrati tek kad ti do bude bilo potrebno. Ali nažalost nije tako. Ona je bila ono što se samo jednom ima. I drugu priliku nikada neću imati. Kasno sam shvatio da moja snaga nije trebala da bude samo u mišićima, već u načinu na koji je držim za ruku, u tome kako trpim dok galami na mene, u tome kad me povrijedi, u razgovoru u toku njenih loših dana, onome dok je tu i kad ne očekujem da bude i u svakom poljubcu za laku noć i dobro jutro. Nije bilo potrebe da joj budem idealan. Trebao sam samo da joj budem odan. Da budem iskren i da je zgrabim u naručje. To bi joj bilo i više nego dovoljno. A ja, budala. Bojao sam se sreće. Bojao sam se svih lepih stvari koje su mi se sa njom dogodile. Čak sam se bojao da pričam o tome, jer se posle toga uvek nešto loše desi. Čim se očaraš i podeliš to sa drugima, veoma brzo sledi razočaranje. To je kao neko nepisano, karmičko pravilo života. Na kraju sam shvatio da je to loše što se desilo bio dan kada sam je pustio da ode. I dođu mi dani kada želim sve da vratim. Da ispravim stvar. Da povučem reči, sve gluposti što sam joj izrekao i napisao. Ehh, da sam bar. Ali nisam. Voleo bih da je sad pored mene i da joj šapnem koliko je još uvek volim. Ali je nema. Biće, istina, drugih devojaka. Ali, nikad više neću imati pravu ljubav. To će uvek biti ona.