Dok si pazila da ne povrediš tuđa osećanja, ko je pozio na tvoja?

Published on 03:03, 08/30,2020

Kiša je počela.
 
"Pusti ga, samo ga pusti." Rekao joj je držeći je čvrsto za ruke. "Ali ne mogu.." Pokušala je da mu odgovori ali nije mogla nastaviti. "Šta? Pružaćeš mu ruku, a da te on svojom nikada ne uhvati?" Gledao je njeno bledo lice. Pustio je da tišina polako ispuni sobu. Znao je da je i ona znala da je teško pustiti nekoga koga voliš onda kada shvatiš da ti nisi njegova sreća. "Pogledaj me..." ugušio je tišinu. "...ti nisi opcija, ti si jedini izbor, glavni cilj. Zaslužuješ sve, a ne samo pola." Gledao je rosu u njenim očima, jer je znala da joj je on uvek govorio istinu. "Ali ti znaš da bih ja tu polovinu grlila za sve ove dane što nisam." Prošaputala je da poslednja nit ne bi pukla. "Znam, ali ti bi grlila samo polovinu, a on celu tebe. U tome je razlika. Zato, izaberi sebe, kad već on neće tebe." Zastao je na trenutak. "Seti se kako si, kad sam ja bio u pitanju, uvek znala, pretpostavila šta će biti. I uvek, ali uvek si bila u pravu. Zato te sada molim za jedno, zamisli da sam ja na tvom mestu i da mi se dešava ovo što se tebi dešava, šta bi mi rekla?" Pitao je iako je unapred znao odgovor. "Rekla bih ti da ne prihvataš manje od onoga što zaslužuješ i da pustiš nešto što nikada neće biti u celosti tvoje." Polako je shvatala da ono što je govorila njemu je u stvari bilo sve vreme trebala da govori sebi. "Jel vidiš sada, da te stvarno voli grebao bi i rukama i nogama da dođe do tebe, borio bi se svim silama da te sačuva umesto toga on te ostavlja da kisneš dok on drži kišobran. Da te stvarno voli ne bi pokušavao da te menja, već bi te upravo takvu prihvatio. Ti si najbolja osoba koju poznajem, najbolja za druge, ali najgora za sebe." Bio je u pravi. "Ali ja sam naučena da uvek stavljam druge ispred sebe." Gledao je ljutito. "Da ali ovoga puta, ako se ne pobrineš za sebe, neće ti ostati ništa da se brineš za druge!"
 
Kiša je prestala. 


Gledaj da u pravom trenutku ne bude kasno.

Published on 15:15, 08/20,2020

"Da ti je zaista stalo razmislio, bi o tome što radiš." 

"Stvarno misliš da meni nije stalo?"

"Ni najmanje, inače se ovo ne bi dešavalo."

"Žao mi je što tako misliš, al to nije istina."

"Pa šta je?"

"Vidi, kad nekoga brzo zavoliš, konstantno imaš osećaj da će ti iskliznuti iz ruke. Večito si u nekoj strepnji da je sutra taj dan. Jel' znaš?"

"Ti zaista ništa ne shvataš."

"Pomozi mi da shvatim i to ispravim."

"Mislim da to više nije moguće."

"Nemoj to da mi radiš."

"Ti to meni radiš. Puštaš me kada treba čvrsto da me držiš."

"Ali plašim se da.."

"Da šta? Da te ne ostavim? Pobogu, da sam ikada to htela, to bi i uradila. Ali, nateraćeš me na to jednog dana. I to neću uraditi jer te ne volim, već zato što te volim i previše, a ne dobijam ni deo od onoga što dajem."

"Sve si pogrešno shvatila."

"Verovatno je to iz razloga što se gubiš danima, i kad se vratiš uvek je nešto preče od nas, od mene."

"Nije tako. Ti si mi najbitnija."

"Na pogrešan način to pokazuješ." 

"Pogledaj me, na trenutak samo. Vidiš li ove ruke, one su oduvek samo tebe grlile.  I ove usne samo tebe žele da ljube. A ja, ja samo želim da budem tvoj i ničiji više. Svako veče zahvaljujem Bogu što smo se nas dvoje našli. Reci mi samo jedno. Voliš li me?"

"Nikad nisam ni prestajala." 


Mila, najmilija...

Published on 03:33, 08/15,2020

Jednog dana ćeš naći nekog ko se neće bojati da te voli. Nekog ko neće ostati na obali čekajući da se nešto dogodi, već će plivati sa tobom u dubine. Znam da bi volela da je sve drugačije. Da ljudi govore ono što zaista misle. Znaš ono tipa: „Volim te.“ Ili „Ne sviđa mi se to.“ Ili „Zaljubljen sam u tebe.“ Ili čak „Nedostaješ mi i ne mogu da prestanem da mislim na tebe.“ Ali ovo je surov svet mila, i to što sada osećaš će nestati. Vreme je da kažeš zbogom. Treba da znaš da ćeš se u početku osećati izgubljeno, možda čak i slomljeno. Ali obećavam ti, da ćeš se jednog dana probuditi i nećeš osećeti tu bol koju si osećala pre. Sve će to nestati, te emocije će potonuti duboko u tvojim grudima, izbledeće, i tada ćeš osetiti da ti je srce konačno izlečeno. Obećavam ti da ćeš jednog dana ponovo biti srećna. 

Obećavam ti, mila, najmilija... 


U tvom osmehu vidim nešto lepše čak i od zvezda.

Published on 04:45, 08/13,2020

„Izađi.“ Poruka je osvetlila ekran telefona. Otvorila sam vrata. „Zvučala si mi tužno preko telefona, pa sam došao što sam brže mogao“ Osmehnula sam se. „Hajde, idemo Zvezde padalice samo što nisu počele.“ Uhvatila sam ga za ruku i povela na krov. „Pa ti si već sve pripremila.“ Rekao je kada je ugledao prostrano ćebe sa nekoliko jastuka. „Lezi pored mene, ulična svetla samo što se nisu ugasila.“ Legao je ne skidajući pogled sa mene. „Šta je?“  „Neverovatno, ali sam tek sada primetio koliko su ti oči zaista lepe, izbliza.“ Ulična svetla su se ugasila. „Prestani to da radiš. Evo upravo si propustio zvezdu padalicu.“ Kroz osmeh je pitao. „Šta to radim?“ Okrenula sam se prema njemu. „Pa to što upravo sada radiš.“ Približio se. „Ooh, misliš ovo.“ Krenuo je da me poljubi, ali sam se izmakla. „Tako znači. Igramo na kartu nedodirljivosti.“ „Ako ti tako kažeš neka bude.“ Spustio je glavu na jastuk i pogledao u nebo. „Jel znaš da ako bi mi tražila ja bih ti skinuo zvezde sa neba.“ To me je nasmejalo. „I zašio ih za tvoje haljine, znaš, da mi sijaš. Ali bojim se da bi ih nadsijala.“ Ono što je govorio zvučalo je smešno, al opet na neki način romantično i totalno neočekivano od njega. „Volela bih da znam šta se mota po toj tvojoj ludoj glavi.“ Pogledao me je. „Ti.“ Odgovorio je kratko i jasno. „To ti nije dobro.“ Ponovo se primakao, njegovo lice je bilo na par milimetara od mog. „Pokušavao sam to da ignorišem, ali mi nije uspevalo.“ „Pokušaj ponovo“ Pokušala sam da se našalim, ali je on to ozbiljno shvatio. „Neću dozvoliti da bilo šta stane na putu između mene i onoga što volim.“ Onoga što voli, ponovila sam u sebi. „Pa dobro, onda ću se sama eliminisati sa tog 'puta'.“ Nešto se čudno dešavalo sa njim, nije to bio bes, već nešto drugačije. Nešto kao želja, ako se uopšte želja moze videti na čoveku. „Ti stvarno ne kapiraš. Ti si ona koju volim budalo.“ „Ali..“ „Nema ali.. Ovoga puta nema ali. Ti si najbolji deo mene. Ti znaš sve moje slabosti i nikada ih nisi upotrebila protiv mene. A mogla si jer sam ti davao hiljadu razloga da to uradiš, ali ti si nalazila onaj hiljadu i prvi da to ne uradiš. Zašto?“ Gledao me je direktno u oči i nestrpljivo očekivao odgovor. „Zato što se to ne radi ljudima koje voliš.“ „Stvarno me voliš?“ U njegovim očima stajala su dva meseca. „Pa ja sam tebe volela mnogo pre nego što si ti zavoleo mene.“ „Zašto mi to nisi rekla ranije, već si me pustila da mislim drugačije?“ „Nekada stvari nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Pustila sam te da sam nađeš put do mene.“ „Sada kada sam te pronašao sam te nikada te neću pustiti.“


Ja sam muzej pun umetnosti, ali ti si zatvorio oči

Published on 06:18, 08/12,2020

„Šta radiš ovde?“ Pojavio se niotkuda. „Došao sam da ti kažem je vreme da krenem. Nema šta više ovde da tražim.“ Znao je da će biti teško otići, jednostavno nestati. Ali ono što je stvarno želeo da kaže nije izlazilo iz njegovih usta. „Šta čekaš? Hajde, idi. I onako si došao da mi kažeš da ovo između mene i tebe neće funkcionisati.“ Nije želela ni da ga pogleda. Bila je sigurna da će opet ostati sa pola srca. On je verovao je bolje da sam zaustavi sve pre nego što bude loše po njega. Ovoga puta je bilo drugačije. Nešto se promenilo. On se promenio. Sada nije želeo da za sobom ostavi izgoreli trag emocija, nije želeo da ostavi pustoš u njoj.  „Ne. Došao sam da te pitam da pođeš sa mnom.“ Reči su same krenule i koliko god se trudio nije uspevao da ih zaustavi. Činilo mu se da kao da je neka nevidljiva sila obuzela njegovo telo i govorila ono što je duboko u sebi skrivao. Kroz glavu su mu se ređale slike prvog dana kada je ugledao, u plavoj haljini koja je isticala njene nebesko plave oči. Ceo svet je zastao na trenutak kada mu se osmehnula. Prišao joj je i uhvatio za njene hladne ruke. „Pođi sa mnom.“ Tihim glasom joj je govorio kao da će to ublažiti ono što je uradio predhodnog dana. Okrenula je glavu, sa suzama u očima, „Ne mogu.“ Rekla je izvačeći svoje ruke iz njegovih. Nije želela da ode, želela je da ostane. Da on ostane. Bila je spremna da zenemari rane koje su i dalje krvarile još od prvog puta kada je otišao. Samo da je on želeo da ostane, da izabere nju. „Na trenutak sam pomislila da će ovog puta biti drugačije. Da ćeš se urazumiti i da ...“ Upravo se događalo ono čega se plašio. Mislio je da će odlaskom uspeti da sve ono što oseća prema njoj baci u duboki ambis svoje duše. Sve ono od čega je želeo da pobegne sada ga je stiglo.  „Šta?“ Pao je na kolena. „Da šta? Reci mi.“ Prišla je i klekla ispred njega. „Da prestaneš da bežiš. Ne postižeš ništa sa time. Samo vučeš sa sobom te zidove. Možeš da pobegeš od mene, ali ne i od onoga što je u tebi.“ Na trenutak je spstio glavu a zatim je pogledao u oči. Njene suze su ga slomile. „Zar ne vidiš da te samo povređujem. Zar ne vidiš da ne mogu da ti pružim ono što zaslužuješ.“ Ponovo je spusto glavu. „Zar ne vidiš da te uništavam i da ne mogu da ti pružim sreću.“ Stavila je ruku ispod njegove brade i nežno mu podigla glavu. „Da li čuješ ti sebe? Ne znam o kojoj sreći govoriš kada sam ja najsrećnija osoba kada sam sa tobom. Hej, hej, mene ćeš uvek da imaš, ja ne idem nigde.“ Njene reču su mu dale snagu da se izbori sa svojim demonima. „Moram nešto da ti priznam.“ Rekao je privlačeći je u zagrljaj. „Juče sam slagao kada sam ti rekao da te ne volim i da si samo faza kroz koju prolazim. Mrzim sebe zbog toga. Prava istina je da ne bih mogao da zamislim svoj život bez tebe. A toga se najviše plašim. Da ostanem bez tebe.“ Zatim je svoje ruke iz tog zagrljaja stavio na njeno lice. „Osećam kao da nisam uradio dovoljno za tebe. Zato što zaslužuješ mnogo više od onoga što ti pružam“ „Briga me da li zaslužujem više ili ne. Ne treba da menjaš sebe da bi meni ugodio. Ne želim to.“ Pitao se kako ga posle svega ne mrzi. Kako je i dalje tu. „Pa šta želiš?“ „Želim da ostaneš. Ali najviše od svega želim da ti poželiš da ostaneš.“ I tada u tom momentu, uradio je najednostavniju stvar na svetu, nagnuo se prema njoj i poljubio je. Kada su njegove usne dotakle njene, znao je da je konačno došao kući.


Da li je svemir dovoljno veliki za nas dvoje?

Published on 07:07, 08/10,2020

"Iznenađenje." Začulo se kada sam ušla. Ne, ne, ne. "Ovo stvarno nije bilo potrebno." Mrzim iznenađenja. "Naravno da jeste. Pa pobogu rođendan ti je." Prišla mi je sa osmehom od uva do uva. "Rekla sam da ne radite ovo." Da li me uopšte iko sluša, pomislila sam. "Hajde da duvaš svećice." Ne naravno. Nisam trebala više ništa da kažem, sve su čitali sa mog lica. Torta je stajala na stolu sa svećicama koje su čekale da budu ugašene. Gledala sam kako vosak sa svećica klizi ka površini torte kao da jedva čeka da oseti njen ukus. Bila sam spremna tako i da je ostavim, ali me je on preduhitrio. "Kad ti nećeš da zamisliš želju mi ćemo umesto tebe." Slobodno. Rekla sam u sebi i izašla. "Čekaj." Nisam se obazirala na glas koji se čuo iza mene. "Molim te stani, nemoj da ideš." "Zašto bih to uradila?" "Zbog mene." rekao je kroz blagi osmeh. Zastala sam, ali nisam želela da se okrenem. Čula sam njegove korake kako se polako približavaju, gotovo kao da je pazio da ne napravi neki šum koji bi još dodatno pogoršao stvari. Htela sam da mu kažem da bi bilo bolje da se vrati, ali nisam uspela. Njegove ruke su već bile oko mene. "Nemoj." Je bilo sve što sam uspela da kažem. Nije me slušao. Naravno, kao da me bilo ko sluša. "Reci mi zašto si takva?" prošaputao je. Naravno da je to u meni izazvalo još veći revolt. "Ne znam čija je ovo ideja bila, ali je bila jako glupa." Pokušavala sam da se izvučem iz njegovih ruku ali bez uspeha. Nije hteo da me pusti. "Prestani to da radiš jer šta god pokušala neće ti poći za rukom." "Nisam želela ništa od ovoga." "Pa, kao prvo, ova glupa ideja je bila moja, kao drugo, znam da nisi ništa želela, ali ja sam želeo." Nešto u njegovom glasu me je nateralo da se okrenem. "Izvini." Stavila sam ruku na njegovo lice. "Nije mi bila namera da te uvredim." "Znam, ali mi nije jasno zašto se tako ponašaš. Šta ima loše u jednom malom iznenađenju? Ti ih i onako stalno priređuješ za druge." Satavio je svoju ruku na moju. Nisam želela da zvučim grubo ali... "Upravu si, volim da ih priređujem, ali ne i da se meni priređuju. A ti si to znao i odlučio si da ideš protiv mojih želja. Hiljadu puta sam rekla da to ne želim, ali uzalud..." "Jesi, ali mi nikada nisi rekla razlog." Bio je upravu. "Zaboravi." Napravila sam korak unazad i krenila da odlazim. Uhvatio me je za ruku. "Neće moći. Vodim te na jedno mesto." Naprštila sam se. "Samo nemoj da bude još jedno izenađenje." Nasmejao se. "Iznenađenja se planiraju, a ovo mi je sada palo na pamet tako da ne spada u iznenađenje."

Oko nas nije bilo nikog. Zvuci talasa koji su udarali o stene su bili jedino što je remetilo tišinu. "Nadam se da ti ovo odgovara." Rekao je doslovno vučući me za ruku do zadnje stene. Kada je konačno došao do nje seo je i rukom 'potapšao' prazan prostor ispred sebe. "Dođi. Dođi da te ušuškam u mom zagrljaju." Prišla sam i sela.  Privukao me je k sebi i pitao. "Sada ćeš mi reći zašto ne voliš iznenađenja?" Neverovatno. "Stvarno si nemoguć." Nasmejao se. "Ne odugovlači. Hajde reci mi." Uhhh. "Jednostavno ih ne volim." Odustani. "Nije tačno. Gledao sam kako se raduješ kada ih prirđuješ drugima. Zašto je drugačije?" "Stvarno želiš da znaš?" "Stvarno." "Pa dobro onda. Stvar je u tome da slušaš šta drugi govore, šta žele. O sitnicama koje im znače. U tome je poenta." Prekinuo me je. "Hoćeš da kažeš da zanemarujem ono što kažeš." "Pa ne baš tim rečima, ali tako nekako." Udahnuo je i glasno izdahnuo. "Kako mogu to da ispravim? Jer ti nikad ne govoriš ono o čemu sanjaš, maštaš i želiš." Krenula sam da mu odgovorim ali je nastavio. "I nemoj da mi kažeš da je to ništa, jer znam da nije tako." Zvučao je po malo ljuto. "Neke stvari ti samo donose privremeno zadovoljstvo. Privremenu sreću. A ono što je meni bitno, to o čemu kažeš da ne govorim upravo drži svoje ruke na meni. I to je jedino što mi je važno." Zaglio me je jako, toliko da mi nije ostalo više vazduha u plućima. "Polako, ako misliš da i dalje živim." "Ma daj, ti mene toliko voliš da kad me zagrliš imam osećaj da ćeš da uđeš u mene, a ovo ti ne odgovara." "Ne izmišljaj." Ljutito sam rekla. A on je bukvalno legao od smeha. "Bože kako si slatka tako kad se ljutiš." Udarila sam ga po nozi kako bi prestao da se smeje, ali uzalud. "Idem, a ti ostani da se smeješ sam sa sobom." Pretvarala sam se da krećem. "Evo, evo, prestaću samo nemoj da ideš." Naravno da nije prestao, samo je pokušavao da priguši svoj glasan smeh. "Nadam se da si svestan činjenice da mogu da osetim da se i dalje smeješ." "Ko? Ja? Ma kakvi." "Dobro, neka ti bude." "Nisi ni svesna koliko te volim." "Iako se ljutim?" "Da, jer ti to radiš na neki neodoljiv način" "Onda moraš nešto da mi obećaš." "Kaži." "Obećaj mi, da ako ikada prestaneš da me voliš, da ćeš mi to reći." "Od kud sad to?""Samo mi obećaj." "To se neće desiti. To, da ću prestati da te volim." "Kako možeš to da znaš?" "Jednostavno znam. Možda nisi moja prva ljubav, ali ti si ponovo dala život mojoj ljubavi. Skrivena si u najsitnijim detaljima ovoga univerzuma. Poslednja si stanica mog srca."