Tek kad svemu dođe kraj, ti i ja tek počinjemo.

Published on 02:02, 09/30,2020

Namestio je kaput pre nego što joj je prišao. "Ćao." Rekao je na šarmantan način. Pogledala ga je iznenađeno. Trebalo joj je par trenutaka da da se uveri da je to stvarno on. Nije očekivala da će ga videti. Osmehnuo se nestrpljivo očekujući njenu reakciju. Zagrlila ga je. "Nedostajao si mi." Mogao je oseti kako joj srce kuca. "I ti si meni nedostajala." U tom trenutku to mu je izgledalo kao potvrda svega onog čemu se nadao pre nego što je ugledao. Upijao je sve što se dešavalo u tom momentu. Želeo je da taj trenutak dobro upamti, svaki zvuk, svaki miris, svaki pokret. Tu sliku je želeo zauvek urezanu u svoje sećanje, da je se uvek priseća sa osmehom kakav mu je sada na licu. "Zašto mi nisi rekao da dolaziš?" Pokušala je da se izvuče iz tog razgovora, ali on  nije želeo da je pusti, ne ponovo. "Mislio sam da ne želiš da me vidiš više. Rekla si.." Nije hteo da ponovi njene reči jer bi ga prisetile na to da je bila u pravu. "Znam šta sam rekla, ali nikada ne bih poželela da te ne vidim." Ono što nije znao je da je ona jedva čekala taj trenutak, da je jedva čekala njega. "Zašto mi se nisi javila?" Uhvato je njen pogled, ne zato što je očekivao njen odgovor, već zbog onog što je video u njenim očima. "Verovatno iz istog razloga kao i ti." Poželela je da mu kaže još po nešto, ali u njenoj glavi to ne bi malo smisla. Uhvatio je za ruku i krenuo. Nije znao gde ide, ali mu to nije bilo bitno sve dok nju drži za ruku. Koračao je lagano, u nadi da će to usporiti vreme. Za njega je ovaj dan bio jedno prelepo jedvačekanje, koje nije želeo da se završi. "Imao sam nameru. Znaš. ponekad sam sebe uhvatio kako ti pišem o nečemu što mi se dogodilo, ali se setm da neželiš da pričaš sa mnom, i onda sve obrišem." Gledao je u svoju ruku koja je držala njenu očekujuči da je svakog trenutka može izvući. Ali nije. Umesto toga dovela ga je do klupe koja gleda na more. "Posle svega što sam ti rekla, i načina na koji sam to rekla i ja sam mislila isto za tebe. Nisam nameravala da zmeđu tebe i mene ostavim prazninu." Sela je ne puštajući mu ruku. Seo je pored nje. "Kada sam shvatila da nikada neće biti onako kako sam želela, pustila sam te. Iako je moje srce želelo drugačije, nije se moglo borti sa razumom. Bilo je to kao borba dva titana u kojoj ni jedan ne zlazi kao pobednik. I na kraju sam uradila ono što sam smatrala da je najbolje za oboje." Rekla mu je ono što je smatrala da će ga na neki način zadovoljiti. Gladala je kako more polako guta poslednje tragove sunca. Blagu povetarac krenuo je da se oseća. "Ali nije bilo. Ja nikada nisam želeo da tako bude. Tu odluku si donela umesto mene. Nisi mi dala priliku da ti sve objasnim, bar ne onako kako sam hteo." Uzeo je njenu ruku koju je držao i približio je svojim grudima. Time je hteo da joj pokaže šta ona izaziva u njemu. Svak njegov otkucaj srca u tom trenutku bio je za nju, zbog nje. Gledala ga je kao da je nešto želela da mu kaže ali je ćutala. Htela je da mu kaže ono što se nikako nije usuđivao da je pita.  "Ako ćeš o tome da pričaš, onda je najbolje da odem." Ustala je, osetila je hladan vazduh koji je sa sobom donosio povetarac. Ubacila je ruke u džepove svoje teksas jakne, ali ni to joj nije pomoglo da ne oseti hladnoću koju je noć počela da otkriva. "Ne. Vrati se, hladno je. Dođi da ti grejem ruke." I srce, pomislio je ali nije rekao. "Pa i nije toliko." Pretvarala se da ne oseća ništa, ali on je primetio. "Nije mi jasno zašto uporno ideš protiv sebe. Čega se toliko plašiš?" Znao je da će morati da dobije neki odgovor, iako se bojao onoga šta bi mogla da mu kaže skupio je dovoljno hrabrosti da joj postavi ono najbitnije. "Voliš li me više?" Srce je počelo da mu kuca još jače. Želeo je odgovor odmah i sad. Vratila sa pored njega. Njemu je to izgledalo kao da je odugovlačila. Pogledala ga je drektno u oči. "Nikada nisam ni prestala da te volim. Iako sam ponekad želela, nisam mogla da prestanem da mislim na tebe." Dogodilo se ono čemu se nadao celi dan, vreme je stalo. Nije mogao da obuzda ono što je osećao. Ustao se, okrenuo joj leđa i na, ono što je njemu izgledalo kao diskretno, podigao pobedničku pesnicu. "Videla sam to." Počela je da se smeje. "Znao sam." Okrenuo se ka njoj i u pobedničkom duhu se vratio pored nje. "Šta si bre znao?" Nasmejao se. "Da se ljudi rastanu, ali duše ne."


Podseti me svaog dana

Published on 06:30, 09/22,2020

Eho njegovog vriska je bilo jedino što se moglo čuti. Na trenutak joj se učinilo da je čak i potok prestao da žubori. "Vrištiš kao devojčica." Nije mogla a da se ne našali. "Ne vrištim.." Bio je siguran da će je ubediti da je pogrešno čula. "Pa, tako je zvučalo. Kao vrisak malene devojčice." Zadirkivala ga je. "Nisam vrisnuo." Prekrstio je ruke pretvarajuči se da ga je to uvredilo. "Pa šta je onda to bilo?" Želela je da čuje njegovo objašnjenje za zvuk koji je izašao iz njegovih usta. "Ništa, samo propali pokušaj da nedobijem srčani udar sa mrvicom dostojanstva." Ubrzao je korak ne želeći da je sluša kako se smeje. "Znači ipak je bio vrisak?" Dobacila je pokušavajući da ga sustigne. Stao je na kameni most i seo. "Mrzim te." Rekao je i podigao nos, ruke su mu i dalje bile prekrštene. "Ali zašto? Pa ja sam divna." Okrenuo se prema njoj. "Jesi skoro uvek, ali to nije sada. Zaista, ponekad pomislim da su andjeli i đavoli vodili ratove oko tebe, i kada su videli da ni jedna strana ne može da pobedi napravili su kompromis." Sela je pored njega. "Ne znam da li da te sada gurnem sa ovog mosta ili da te poljubim." Promrmljala je. "Na to sam upravo i mislio. Anđeo i đavo. Ali pošto vidim da se dvoumiš, mogu li ja da biram?" Nagnuo se ka njoj očekivajući poljubac. "Ne." Ustala sje i nastaviila da hoda. On je ostao da sedi. "Upravo si mi slomila srce." Zastala je, okrenula se ka njemu. "Molim? Ti imaš srce?" Pitala ga je sa čuđenjem i ubrzala korak. Ne zadugo, krenuo je da trči ka njoj. I njen korak je prešao u trčanje. "Šta to radiš?" Nije se okrenula. "Želim da dobijem svoj poljubac." Glas mu je bivao sve bliži i bliži. "Možeš samo da sanjaš." Koliko god da je brzo trčala on je bio brži. "Pa uvek su me učili da za snovima treba trčati." Stigao je i uhvatio za ruku. "Snovi ti nikada ne mogu pobeći." Dodao je. Pogledala je u njega a zatim i u njegovu ruku. "Užas." Bilo je jedino što je rekla. "Možeš li da budeš hladna negde drugde?" Nije želeo da joj pusti ruku iako mu je njen pogled to stavio do znanja. "Ne bar još dva sata." Nije mu se dopao njen odgovor. Privukao je k sebi i poljubio. "I? Jel ti se dopao?" Pitao je sa uzbiđenjem u glasu. "Ne znam, zaboravila sam." Ponovo je poljubio. "Nadam se da nećeš ponovo zabpraviti, ali i da zaboraviš..." nasmejao se "...podsetiću te." 


Ako želiš da te čekam, nije bitno kad ćeš doći.

Published on 05:20, 09/18,2020

"Da li te je neko dirao?" Pitao je dok joj je prilazio. "Ne. Obeležio si svoju teritoriju tako dobro da su uplašeni čak i 'zdravo' da mi kažu." Rekla je kroz smeh. "Pa naravno, ne smeju se ni usuditi." Zvučao je previše ozbiljno. "Mnogo pričaš za nekoga ko još uvek nista nije uradio." ironično je prokomentarisala. "Ha, to bi trebalo da bude provokacija?" Gledao je kao poslednje parče torte na tanjiru koje je želeo samo za sebe. "Prestani tako da me gledaš." Primakao joj se ne skidajući pogled sa nje. "Prestani." Okrenula je gavu u stranu, ali on joj se još više približio. "Ili šta?" Krenula je da ga ošamari, ali pre nego što je njena ruka uopšte stigla do njegovog lica uhvatio je za ruku. Tako držeći je prislonio je uz zid, nagnuo je glavu do njenog uva. Tihim glasom, gotovo šapatom je rekao, "Pokušaj ponovo to da uradiš." Istrgla je svoju ruku iz njegove. "Nemoj više nikada da si to uradio." Rekla je ne pomerajući se. "Ne volim kada mi govore šta da radim." Zlobno se osmehnuo. "Navikni se." Prekrstiila je ruke. "Možda i hoću, ali samo zato što si ti u pitanju."  "Smešan si." "Mogu li te ovako smešan poljubiti?" Želeo je to parče samo za sebe. "Ne." Odmahnula je glavom. "NE?" Ponovio je iznenađeno. "Ako baš toliko želiš," nasmejala se i krenula da odlazi od njega "dođi i ukradi ga."

"Tako znači, izazivaš me?" Viknuo je dok je gledao kako odlazi. Voleo je izazove, naročito one oko kojih se morao dobro potruditi. "Shvati to kako hoćeš."  Mahnula mu je rukom. "Gde ćeš?" Potrčao je za njom, kada je stigao koračao je sa njom korak uz korak. "Nemoj to da mi radiš." Uhvato je za ruku u želji da je zaustavi. Uspeo je u tome. "Nemoj toliko da misliš o tome, inače će ti glava ekspolodirati." Biio je iznenađen njenom igrom reči, znala je šta tačno da mu kaže i u kom trenutku. Ugledao je klupu nedaleko od mesta gde su stajali, otišao i seo. "Šta je sad?" Prišla je i sela pored njega. "Ne znam kako ti to uspeva?" Želeo je da zna. "Šta?" Gledala ga je sa čuđenjem. "Da budeš tako mirna dok stojiš sa mnom, da znaš da me želiš koliko i ja tebe, ali da nećeš da popustiš? A ja ne bih to mogao ni da želim, ti si kao najbolja stvar koju sam mogao da tražim u nekome, čak i bolja." Pogledao je nestrpljivo očekujući odgovor, a opet sa strahom od toga kakav bi on mogao da bude. "Nije baš tako. Vidiš samo ono što ti ja dopustim." Nije mu bilo jasno zašto je to radila. "A ako me ne voliš reci." Poželela je da mu opali šamar zbog toga što je izgovorio. "To je nešto najgluplje što sam čula u svom životu." Prevrnula je očima. "Znači voliš me?" Razvukao je osmeh od uva do uva. "Naravno da te volim. Volim te još od prvog zagrljaja, onog tvog što ti produži život." 

"Nisam to znao." Rekao je sa iznenađenjem u glasu. "Nisi jer nisi obraćao pažnju na male znakove kojima sam ti to pokazivala." Ponovo je gledao onako, ali ovoga puta sam malim osećajem oduševljenja. "Nemoj tako da me gledaš." Ovoga puta je želeo da zna šta joj je bilo na umu u tom trenutku. "Kako?" postavio joj je pitanje tako da je morala da odgovori. "Pa tako, kao da želiš da me pojedeš." Našalila se, ne očekujući njegov brz odgovor. "Paaa... Možda sam gladan." I bio je. Svega što je imalo veze sa njom. Nije želeo da troši vreme na rečima, već joj je ukrao poljubac. Zapalio je svet oko sebe i nije dozvolio plamenu da joj se priblži.  


Ako ikada prestanemo da pričamo pošalji mi pesmu.

Published on 20:30, 09/16,2020

Kiša nije prestajala satima, i nije izgledalo da će uskoro stati.Ona je sa prozora posmatrala kako kapljice udaraju o beton. Znala je da će kad-tad morati da ode, ali nije mogla da ga pusti da ide po takvom vremenu. Okrenula se na trenutak ne bi li videla gde je. Sedeo je na kauču i gledao u svoje prekrštene ruke. Zar ce celo vreme ćutati, mislio je u sebi. Ako je tako onda bi najbvolje bilo da odem. Ustao je i krenuo ka vratima. "Ne možeš da ideš. Bar ne dok ne stane kiša." Rekla je ne okrećući se. To ga je još više iznerviralo. "Mogu i hoću. Ne vidim poentu ostajanjakada me ignorišeš." Rekao je ljutito. Stajao je na vratima još par sekundi u nadi da će iizauvati bar neku reakciju kod nje, ali je nije dobi. Krenuo je da otvara vrata. "Ni ja ne vidim poentu u svemu ovome." Najzad je rekla. "Rekao si da mi nikada nećeš slomiti srce, ali ga uporno lomiš iz dana u dan."

"Ali ja nisam ništa uradio." Polako je prišao i staoiza nje. "U tome je i problem." Okrenula se misleći da će ga zateći kod vrata, ali se sada nalazio ispred nje. "Misliš da nisi ništa uradio, ali." Zaćutala je. "Šta? Reci mi." Zahtevao je. "Ništa, zaboravi." Ponovo se okrenula ka prozoru. "Progovori dođavola. Ako nastaviš da ćutiš otići ću i neću se vratiti." Čekao je. "Idi." Rekla je ljutiti. "Samo to imaš da mi kažeš?" Sklopio je prste u pesnicu. "Šta drugo da ti kažem? Da me povređuje svaki put kada nestaneš, kad se ne javiš. A ja brinem, jer ne znam gde si, jesi li dobro? Seti se šta si mi rekao. Pojaviš se kao da ništa nije bilo. Igraš se sa rečima kao sa klikerima. Danas mi kažeš jedno, sutra drugo, i onda opet nestaneš." Stavio je ruke na njena ramena. "Ali mislio sam sve što sam ti rekao." "I ja sam. Sve do jedne reči. I uvek ću misliti tako, čak i ako je ovokraj." Okrenuo je k sebi. "Ali nije, ja ne želim da bude, a znam da duboko u sebi ni ti neželiš da je." Pogledala ga je u oči. "Ne želim, ali."  "Nema ali, daj mi šansu da ti pokažem da ono što sam govorio nisu samo reči i da obećanja koja sam ti dao nisu prazna. Jel to okej?" "Jeste."


Gde god da si, to je jedino mesto gde želim biti.

Published on 02:20, 09/11,2020

"Pričaj sa mnom. Tiha si."

"Prekineš li moje čitanje još jednom, ova knjiga će postati smrtonosno oružije."

"Volim te, jel znaš?"

"Ponovi to šta si rekao."

"Volim te, eto."

"To je tvoj problem."

"Je li moguće da si takva?"

"A kakva sam to?"

"Pa hladna. Tačnije tvoje srce je hladno kao moja studentska soba. A u toj sobi izgubim osećaj u nožnim prstima koliko je hladno."

"Rekla bih ti da si budala, ali to ne bi bilo ispravno."

"Zašto?"

"Zato što ne bi trebalo da voliš ljude kao što sam ja."

"Razlog?"

"Zato što ću te povesti u muzeje, parkove, na zalaske sunca, i poljubiću te na sva ta prelepa mesta, tako da više niikada nećeš moći da se vratiš na ista a da me se ne setiš. Uništiću te na najlepš mogući način. I kada odem, tada ćeš konačno razumeti zašto se oluje zovu po ljudima."

"Znam da stvarno tako misliš, ali ja znam da to neće biti tako. Ne znam šta me je dovelo do ovde, ali mi nešto govori da sve polako dolazi na svoje mesto od trenutka od kad sam te sreo. Znaš onaj osećaj kada si srećna zbog svega što ti se desilo? E sve loše stvari, one dobre, stvari koje su te rasplakale i učinile da poželiš da odustaneš i one koje su učnile da zavoliš ovaj svet još više. Sve te stvari su se morale dogoditi kako bih te sreo. Ni sam nisam znao da uopšte postoji mogućnost da me izludiš, jer me sada i srce boli kada te ne vidim, kada te ne čujem. I nedostaješ mi svaki put kada se okreneš. Jer...pa... volim te.
Način na koji ti oči sjaju kada mi se smeješ sa tim slatkim osmehom, daješ mi nadu da će sve bit u redu, i da ništa loše ne može da se dogodi. Činiš me toliko srećnim da poželim da nikada ne zaspem jer je žvot, i vreme provedeno sa tobom lepše od svih snova. I zna da će doći dan kada ćemo se pozdraviti i to me uzašava, jer ovo vreme koje imamo nije dovoljno. I volim te kao što nikog drugog voleo nisam. I nikada neću."
 
"Voliš me?"
 
"DA."
 
"Kao što Garfild voli lazanje?"
 
"I više od toga."
 
"Dobro, onda, pre nego što se zaljubiš u mene..."
 
"Kasno!"
 
"Dozvoli mi da završim..."
 
"Molm te."
 
"Pre nego što se zaljubiš u mene, postoje stvari koje treba da znaš. Pre svega, plačem često, bilo da je zbog filma, tužne pesme koju čujem. Čak i zbog stvari koje su me nekada povredile iako me više ne dotiču. Plašm se da budem ostavljena, zato i odlazim i kada je to pogrešno, jer se plašim da nisam dovoljno dobra. Reći ću ti stvari koje ne volim kod sebe, i neću poverovati u ni jedan razlog zašto se ne slažeš sa mnom. Možeš mi reći bezbroj puta da me voliš, ali ja ću ipak biti uplašena da ćeš me ostaviti. Nemoj nikada kriviti sebe zbog toga. Jer moram očekivati najgore, zato što uvek dobijem najgore. Ali ako te zavolim, voleću te bezuslovno, slepo. Voleću svaku poru na tvojoj koži, svaki mladež na licu, ruci. Voleću načn na koji spavaš i kako ti se usne pomeraju dok izgovaraš moje ime. Mogu biti komplikovana za voleti, ali način na koji volim je jednostavan. Sve što ću ti ikada tražiti jeste da ne odustaneš od mene, čak i kada ja odustanem od tebe. Jer jedino tako ja nikda neću odustati od tebe. I uvek ću te voleti svim srcem. Čak i ako jednog dana odlučiš da odeš i dalje ću misliti sve najlepše o tebi. I u mom srcu će imati mesta samo za tebe."
 
"Sada me dobro slušaj. Želim da te odvedem negde, na mesto koje niko drugi ne vidi. Želim da mi ispričaš sve, sve što te muči, sve što sanjaš, sve što želiš i sve u šta sumnjaš. Želim da te slušam kako se smeješ mojim glupom pričama. Hoću da te držim čvrsto kada ti se svet ruši. Da ti ublažim bol. I onda da vičem na sav glas koliko sam ponosan na tebe, na tvoju snagu i hrabrost. Želim slaviti sa tobom šta god da je u pitanju. Ali ono što više od svega želim je je da radim ono što radim svakoga dana i obećavam da ću to raditi sve dok me ima. A to je da te volim celim bićem. A da li ti mene voliš?"
 
 "Volim je preslaba reč za ono što osećam."

 


Gledala sam te na milion načina i na svakom te volela.

Published on 09:00, 09/07,2020

"Odgurnuće te od sebe jer te previše želi. A to previše je plaši. Zato što ljudi izgube sebe u tom previše."

 

 

"Volim te." zastao je, a ja sam čekala ono 'ali'. Tog 'ali' ovoga puta nije bilo. Umesto toga došle su njegove ruke i "uprkos svemu." 

"Zašto me i dalje trpiš?" pitala sam ga.

"Zato što si ti vatra, a meni je celog života bilo hladno." Odgovorio je sa puno hrabrosti. Kao da je jedva čekao to da kaže. 

"Rekao si da voliš oluje, zato sam te i pustila blizu sebe. A ispostavilo se da možeš da podneseš samo malu kišu. A ja... ja sam uragan." Sklonila sam njegove ruke.

"Nemoj da misliš da ću odustati. Samo se pripremam." Rekao je kroz osmeh.

"Za šta?"

"Da prođu te prirodne nepogode."

"I šta onda?"

"Onda ću ti pokazati da svi ti oštećeni delovi tvoje duše, koju pokušavaš da sakriješ sa svojom nedodirljivošću i dalje sijaju kao zlato."

"Ne zasmejavaj me." odmahnula sam rukom.

"Nisam prvi koga si volela. I ti i ja znamo za gubitak kao oštre ivice noža. Oboje smo živeli sa usnama punim ožiljaka više nego što ih je na koži. I možda je sve ovo došlo preko noći, neočekivano. Ali takva je ljubav, dolašla je onda kada smo odustal od potrage za istom. I zato je ona čudo. Tako jedno drugo lečimo. Moje ruke će te držati, kao i sva obećanja. Držaće te čvrsto kao što knjige drže cveće između stranica. Pisaću sonete po tvojoj koži. Neću se bojati tvojih ožiljaka. Znam da mi nećeš dozvoliti da te vidim takvu. Rasutu u komade, jednom rukom držeći mene a drugom pokušavajući da sklopiš sebe. Ali jedno znaj, bilo da tvoj dan sija jače od sunca ili tvoje slomljeno telo polaže glavu na moje krilo, uvek ćeš bti najdivnije biće koje sam sreo. I uvek ću te voleti bilo da si običan sunčan dan ili uragan."

Slušala sam ga pažljivo i upijala svaku reč koju je izgovarao. I dalje nisam uspevala da sedim preko puta njega a da se ne zaljubim u sve što radi. Obećala sam sebi da se neću zaljubiti. Ali bilo je tri sata ujutru, previše sam se smejala sa njim, i posle dugo vremena ponovo sam se osetila srećno. A posle toga nije bilo povratka.

"Ovo je glupost. Ti i ja smo glupost."

"Znam koju kartu sada izvlačiš. Ovoga puta ti to neće uspeti. Sada na trenutak pokušaj da zaboraviš šta se desilo pre mene i saslušaj me. 
Ne idem nigde. Neću te ostaviti. Neću odustati. Biću tu svaki put kada ti budem potreban. To ti obećavam. Znam da me guraš od sebe zato što misliš da ću svakako otići. Ali varaš se, to nikada neći biti tako. Briga me ako postoji milion razloga da odem...TI si jedini razlog koji će mi ikada biti potreban da ostanem"

I tada, u tom trenutku, to je bilo jedino što sam ikada želela da čujem.


Enigma

Published on 03:03, 09/01,2020

"Ti si zaboravna, ali opet sve pamtiš." Gledao me je kao da sam negde pogrešila. "Zaboravljaš na vreme, dogovorene sastanke, ali se sećaš šta je neko nosio, kako je mirisao i kako se smejao kada si ga prvi put videla. Sećaš se svake priče koju ti je ikada ispričao, ali zaboraviš šta si upravo rekla." Nisam umela da protumačim da li je to bila pohvala ili kritika. "Zaboraviš šta si pošla da kupiš, ali ne nikada ne zaboravljaš kako da nekog nasmeješ. Znam da ne voliš kada te zovu tako, ali ti si pisac. A pisci su sami po sebi zaboravni. Zaboravni jer su zauzeti pamteći sve one bitne stvari koje mi normalni ljudi ne primećujemo." Nasmejao se.

"Nikada nisam tako gledala na to." Namrštio se na moj odgovor.

"Ne zato što kreiraš neki svoj svet, koji meni nikada neće biti jasan, ali ću mu se uvek diviti. I uvek ću se pitati kako ti pojedine stvari padaju na pamet."

"Pa to je lako objasniti." Odmahnula sam rukom. Pogledao me je željan objašnjenja.

"Pa objasni mi."

"Onda pažljivo slušaj jer ćeš imati pravo samo na jedno pitanje."

"Pretvorio sam se u uvo."

"Likovi koje kreiram nisu ja. Oni su mali deo mene. Deo mene koji je: avanturista, ratnik, heroj, beznadežan romantik, princeza, zlo, prijatelj. To su delovi koje krijem. Delovi koje sam doživela ili koje želim da doživim. Oni su ono što sam bila, ono što sam i onu što ću biti. Svaka priča je bazirana na jednoj rečenici. Jednoj od mnogih koje su mi ostale urezane u sećanju. I na neki način svaka priča je istina, moja istina." Htela sam da dodam još nešto ali me je prekinuo.

"I svakoj priči znaš kraj?"

"Uglavnom, a ako ne znam izmislim ga."

"Zašto ga izmišljaš?"

"Jer ne volim iznenađenja."

"Izgleda da si takva i u realnom životu."

"Kako to misliš?"

"Pa teraš ljude od sebe."

"Nije tako. I ne znam kako dođe do toga."

"Jeste. I ti to znaš, samo nećeš da priznaš."

"Šta neću da priznam?"

"Ne daš nikome da ti priđe. A kada se mrvicu više približi oteraš ga. A to radiš jer ne znaš kraj. Ili kako si ti rekla ne voliš iznenađenja. Izmišljaš krajeve na mestima gde je tek početak jer ne možeš da predvidš budućnost. Ne možeš to da radiš. Da uskraćuješ ljudima mogućnost da te upoznaju bolje, i da reše tu enigmu, koja si ti. Ovo nije roman kojem ćeš uvek znati kraj, niti ga možeš sama kreirati. Zivot je sam po sebi iznenađenje, a i ti si nekom iznenađenje samom činjenicom što postojš i nemoj da mu uskraćuješ da uživa u tom iznenađenju."

"Glupost. "

"Gledaj na to kako hoćeš, ali tako je. A sada bih hteo da te pitam zašto to radiš?"

"Mislim da si sam sebi već odgovorio."

"Nisam. Izneo sam samo ono što vidim. Ne odugovlači, nego mi odgovori."

"Dobro. Možda zato što sam bila povređena i više nego što sam o tome pričala i pisala. Ne govorim samo ljubavi već i o prijateljstvu i porodici."

"I onda guraš ljude od sebe da te ne bii povredili."

"Da li ti želiš da ti odgovorim?"

"Izvini, nastavi."

"DA, zato to radim.  Kad primiš udaraca više nego što možeš da podneseš, i preživiš, izgubiš veru da ćeš zbog nekog ponovo moći da veruješ u dobro. A mene i najmanja laž, ona bela laž, ili kako danas ljudi govore za tvoje dobro laž, može da otera. A najviše bih volela da je sve kao  'ono što ne znaš, ne može te ubiti'. Ali ja sam magne za istinu i ništa me ne može zaobići. I tako se ponekad pravim luda da ne znam, u nadi da se neke stvari neće ponoviti, ali se uvek ponove. I tako..."

"I tako... od sebe teraš ljude koji te vole i koje voliš jer si se opekla na neke. Potpuno druge ljude. I da te oni ne bi povredili, povrediš sama sebe."

Nisam želela ništa da kažem.  Činilo mi se kao da sam i previše rekla za nekog ko gotovo nikad ne govori osebi. 

"Ne moraš ništa da kažeš. Znaš da sam u pravu."

I bio je.