Plavi Safir blog

Sa mesta na kom smo stajali videli su se brodovi i čamci kako stoje u luci. Nekako je bilo umirujuće gledati kako minijaturni talasi udaraju o iste. Pogled mi je zalutao u njegovom pravcu. Delovao je zamišljeniji nego inače. "O čemu razmišljaš?" Upitala sam ga ne skrećući pogled sa njega. "Stvarno želiš da znaš?" "Da." Odgovodila sam kroz blagi osmeh. "Iskreno razmišljam o tome kako me ništa više ne raduje kao pomisao na budućnost sa tobom." Rekao i prebacio ruku preko mog ramena. "Zar te nije strah od neuspeha, od onih komplikovanih svađa i nerazumevanja?" Pitala sam ga po malo zabrinuto. "Zapravo ne. Moram ti priznati da su čak i te 'loše' stvari, sa tobom, meni najveći blagoslov." Njegove reči mi ulivaju malu dozu sigurnosti. "Ali šta ako se posvađamo? Ti znaš kakva sam ja." Iako sam mislila da sam to samo pomislila ja sam to izgovorila na glas. "Da, ali ne gledaj na to tako." Zagrlio me je i nastavio. "Evo ja na primer od kad sam te prvi put video, noćima nisam oka sklopio." Glasno sam se nasmejala. Priznajem zvučalo je po malo blesavo ali slatko. "Jao što volim kad te nasmejem, pa se pojave te rupice na tvojim obrazima koje prosto obožavam." Rekao je ljubeći jednu pa drugu. "Dobro, dobro." Rekla sam kroz kikotanje. "Meni ne treba ništa na ovom svetu samo ako me ti ljubiš."  Poljubio me je još jednom. "Kako volim kad me odvedeš u drugu dimenziju." Prošaputao je dok me je grlio. "To je zato što te čuvam u komorama srca u koje niko ne zalazi." Na licu mu se ocrtao osmeh. "Bože koliko te samo volim." I ja tebe, pomislila sam. "Ovako blesavu, ludu i histeričnu?"  "Naravno. Možda mi ponekad smeta što si takva, ali baš takva mi trebaš."  Osmehnula sam se pomalo postiđeno. "Stvarno?" Nama ljubav dobro stoji. "Stvarno!" Njegov zagrljaj je postajao snažniji. "Vidi, imaš oblik svake moje želje. Možda mi se pre tebe sve činilo tako jednostavnim. Ali sada nemam reči da opišem šta mi sve radi samo jedan tvoj pogled. Tvoje oči su klasični romani i poezija. Kao da te sanjam." Poslednji zraci sunca tonuli su u morski ambis. Taj trenutak bio je zapečaćen njegovim poljupcem. Zagrila sam ga jako, kao da nam život zavisi od njega. U jednom momentu je zastao i stavio mi ruke na lice. "Jedino mi je žao što te nisam upoznao ranije." Rekao je gubeći se u mom pogledu. "Nemoj da ti bude. Voli me, sada, pa ćeš imati utisak da me voliš oduvek."

Za one koji su uvek bili u njenom okruzenju ona je bila misteriozna djevojka. Nikada nije odavala vise od onoga sto je bilo potrebno. Iako su mnogi pokusavali da naslikaju celu sliku nikada im nije poslo za rukom da spoje celu slagalicu. Uvek je ostajao deo koji, nikome nije pricala. Ne zato sto je krila nesto, vec zato sto je mislila da niko nece razumeti. Zelim taj deo nje koji uporno odbija da da nekome.

 Bila je od onih koje kad zavole vole svim srcem, iako je znala da ce njeno srce kad tad biti ostavljeno. Ali nije marila. Iako sada, kad malo bolje razmislim, shvatam da sam mozda ipak trebao malo vise da se potrudim oko nje. Moja najveca greska je bila bezanje od problema. Cak iako su to bile sitnice. Ignorisao bih je, ne bih joj se javljao danima, a njoj je trebao neko ko ce reci 'hajde da resimo ovo'. A ja sam sve suprotno radio. Verujte mi da se i dan danas kajem zbog toga. Bio sam glup da to ukapiram. Sada je vec mozda I kasno. Mada voleo bih da nije. Nije se mnogo promenilo od tada. I dalje je volim, mozda cak i vise nego pre. Najvise bih sada zeleo da se probudim tamo gde je ona. Da jutro zapocnemo poljupcima i osmesima. Da joj prstima setam po ledjima dok se ona budi jer je to golica. Da je zagrlim I da joj sapnem da svijet nije toliko los koliko je mislila da jeste. Da cekiramo svaku stavku na njenoj listi zelja. Zelim sve snove da joj ispunim. Toliko sam lud. Da zajedno jedemo njen omiljeni sladoled od visnje. Da, naravno da se secam. Kako bih to mogao da zaboravim. Ja sam bio najveci protivnik toga jer po meni sladoled je samo od cokolade. Voleo sam... mislim volim i dalje, to sto mi se uvek smejala  zbog toga. Prihvatala je sve sto je bilo od mene. Cak i suze koje bih joj poslao svojim ignorisanjem. Uvek sam joj se vracao, a ona bi me uvek cekala rasirenih ruku i sa osmehom. Oh taj osmeh. Koliko mi samo nedostaje. Sve bih dao da ga ponovo vidim. Makar na tren.