I nebo je sa mnom plakalo te noci
Sve sto mi je od njega ostalo je pepeo. I sjecanja koja s vremena na vrijeme znaju da me probude. A kada me probude, probude i onaj isti bol koji sam davno zakopala. Tog 18. Avgusta kada je u meni stalo sve. Onaj osjecaj kada vam neko uzme srce iz grudi i samo cupa dio po tio, ne kida, CUPA. Na vase oci. A nebo zajedno sa vama place. I koliko god sjedjeli pored prozora i cekali ga da se pojavi, njega nema. A ja luda sebi ne zeli to da priznam. Nije mogao tek tako da ode. Nismo se cak ni pozdravili. Nisam ga cak ni zagrlila. Opet krivim sebe, zasto sam ga pustila da ode. Zasto sam bas tog dana morala da budem ljuta? Zasto se nije vratio? Zasto je moje poslednje sjecanje na njega hladno, kao i njegova ruka, koju sam uporno pokusavala da zagrijem. Zasto mi nisu dali da ga probudim, vec su me izvukli iz prostorije u koju se nalazio. Kako su mogli da ga ostave da lezi na tom hladnom metalnom stolu? Samog. Kriva sam, jer mu nisam rekla koliko ga volim, jer mu nisam rekla da ostane. Zasto je otisao s obecanjem da ce uvek biti tu? Sta ja imam od tog? Samo suze od kad ga je nebo uzelo. Hocu da ga vidim, da ga vratim. I dok mi je u ruci njegova slika brisem suze koje liju niz moje obraze kao kise jesenje. I to mi uspijeva samo na kratko. Dok me ponovo ne probude ista sjecanja.
Jer mi nedostajes.
Jer te volim.
M. ❤