Ima nešto u vezi tebe što me privlači i ne da mi da odem…

Published on 16:55, 03/23,2018


“Dobar dan. ” Ulazim u cvjećaru i pogedom tražm prodavačicu.
“Dobar dan, izvinite, sad ću ja doći,recite šta Vam treba? ” Odnekud se ču glas, iako u tom momentu nisam uspio da provalim odakle. Bilo je mnogo raznih aranžmana, ali ja sam bacio oko na ruže, crvene, njene omiljene.
“Ja bih neke crvene ruže, ako imate, želim da iznenadim nekoga, ko vjerovatno više ne želi da me vidi.” Odgovorih joj. Nervoza me bukvalno pojela. Kao da se nisam nalazio ispred neke nepoznate žene već ispred nje.
“Sigurna sam da će oprostiti šta god ste uradili,kada vidi crvene ruže.”  Reče donoseći buket prelijepih crvenih ruža.
“Mislim da neće,uradio sam neku tešku glupost, kako sam trebao znati da nikad neću naći sličnu njoj…” Nešto me je stezalo u grdima,kao hiljadu iglica da me bode. Osjećam malaksalost i znojim se.. Nikad nisam osećao toliku krivicu zbog nečega. Prilazi prodavačica i ljubazno me upita: “Evo…ove…ruže su predivne, crvene, ne možeš pogriješiti nikako. Koliko hoćete?” Sve pomislih u sebi.
“Sve…i neku…ovaj…karticu da napišem nešto.” To je neizbježno. Ispiujem na karticu plaćam i odlazim. U to čujem iza sebe glas koji govori: “Sigurna sam da će ti oprostiti. Srećno.” Sreća je upravo to što mi je zaista prijeko potrebno. Uputih se prema njenoj kući. Misli su mi bile preglasne, imao sam osjećaj da ih i prolaznici čuju pa me čudno gledaju. Ali nije to bilo zbog mojih misli več zbog ogromnog buketa koji sam držao u rukama. Neki su mi se čak i osmjehivali i dobacivali nešto, samo što ja nisam ništa čuo. Kad sam stigao ispred njenih vrata zanijemio sam. Ni naprijed ni nazad. Kako da joj dam, da joj kazem..? Šta ako ne želi da me vidi? U krug su mi se vrtjele te riječi. Ipak, skupio sam hrabrosti da pozvonim. Niko ne otvara vrata. Nema nikog. Zvonim još jednom, ništa. Možda ipak imam vremena da se predomislim, da me ne vidi. Ali... ''Šta želiš sada?'' Ona. Ona, stoji na pola metra od mene, a ja se skamenio. ''Pa...ja...samo želim da ti dam ovo.'' Okrećem se i krećem da idem. 
Otvara karticu na kojoj piše: “ Meni tebe nikad dovoljno,nikad dosta i nikad previse..”
''Čekaj. Stani!'' povikala je. I dok sam ja stajao nepomično čekajući da mi još nešto kaže ili da mi ono cvijeće baci pred noge, jer jbg zaslužio sam. Ona je rekla sledeće: ''Ti znaš dobro da ja volim crvenu boju. Jer, po mom mišljenju, bol je crvena. Jer srce je crveno. Crvene boje je bio i moj ruž za usne kad sam te prvi put poljubila. Krv je crvena. Ruža je crvena, a ti si moja ruža. Ti si moja ljubav.'' Ćutim. Ćutim jer ne znam šta da joj kažem. Izvini ne bi ispravilo moju grešku, a opet ni jedan zagrljaj ne bi riješio sve. Al' opet, kakav bih ja to čovjek bio kada ne bih ništa rekao. ''Žao mi je..'' pokušao sam da joj kažem ali me je prekinula. ''Znam, znam sve..'' I dalje sam nepomično stajao a ona mi je prišla sa leđa i zaglila me oko struka. Riječima ne umijem opisati kako sam se osjećao u tom momentu. Kao da smo bili sam, kao da je cijeli svijet nestao. Samo ona i ja.  ''Obećaj mi da ti se nikada neće ponoviti ovo.'' tiho je prošaputala. ''Sve ti mogu obećati osim jedne stvari..'' bio je moj pokušaj da budem bar malo romantičan. ''A šta to?' zbunjeno me je pitala. ''Jedino što ne mogu da ti obećam je to... da... ti nikad više neću kupiti buket ruža. Ruže ću ti stalno kupovati.''