Ti meni uvijek pripadaš

Published on 21:39, 07/27,2017


Jutro je bilo kao i svako drugo. Započeto njegovim pretvaranjem da je ljut jer sam ga probudila zato što mi je bilo dosadno. Pokušavala sam da se iskupim poljubcima ali nije uspijevalo. ''Ovoga jutra to neće biti dovoljno gospođice.'' Nasmijala sam se ali nije popuštao. U znaku protesta otišla sam u drugu prostoriju. Nije prošlo dugo, 'protest' je urodio plodom. Stajala sam pored prozora i uživala u kafi koju sam skuvala par minuta ranije. Nisam ga čula kad je ušao u  jer je bio vrlo tih. Polako je stavio svoje ruke oko moga struka i počeo da me ljubi u vrat. ''Nemoj..'' trgla sam se ''Sad ja nisam raspoložena.'' On je sada bio taj koji se smijao mojoj ljutnji. ''Hajde, ostavi tu šolju i dođi kod mene.'' Raširio je ruke u znak pomirenja. Ostavila sam šolju ali se nisam pomicala. ''Pobogu, zar se stvarno ljutiš?'' Prišao je sam i zagrlio me. I ja sam njega. ''Kao neko malo dijete si.'' Namrštila sam se. ''Samo da znaš, đavo ne mora uvjek da ima crveni ogrtač i kao ni rogove na glavi. On dolazi u svim oblicima. A ponajviše u obliku onoga što najviše želiš. A evo nekim ludim slučajem ja želim baš tebe.'' Ne znam da li sam to trebala da shvatim kao kompliment jer ih baš nije davao kao svi ostali obični smrtnici. ''Zar hoćeš da kažeš da sam đavo?'' Počeo je glasno da se smije. ''Šta je toliko smiješno?'' ''Mislim da cilj nije bio da od svega čuješ samo riječ đavo. Al u svakom slučaju ti si rođena da te ja volim pa me briga kako i na koji način razumiješ to što sam rekao.'' Bila sam pomalo iznenadjena jer nisam bila u prilici da on, baš on bude toliko konkretan. Zagrlio me. A njegov zagrljaj je bio moje najsigurnije mjesto. Njegove oči, bile su moja najdraža slika. Sjela sam, on je sjeo pored mene i stavio mi glavu u krilo. NAsmijala sam se i instiktivno sam počela da mu prolazim prstima kroz kosu. On me je samo gledao. ''Zašto me tako gledaš?'' ''Kako?''  ''Tako čudno.'' ''Misliš kao osoba koja je zaljubljena do ušiju u taj tvoj blesavi osmeh?'' Nisam htjela da kvarim momenat sa nekim komentarom koji bi možda bio manje značajan od onoga što je on u stanju da izgovori. Zna da izabere prave riječi. U bilo kojoj situaciji. On je veličanstven. On je moj. Poseban meni i samo za mene.


Kažu da svi putevi vode u Rim, ne znam, mene svi putevi vode do njega!

Published on 17:28, 07/05,2017

'' Nešto sam razmišljao..'' gledao me je sa nekim mirom u očima, dok mi je sklanjao pramen kose sa lica. ''Kaži, jel nešto nije u redu?'' zbunjeno sam ga upitala. ''Ne, ne. Naprotiv. Razmišljao sam o nama. O tome kako, ne mogu da ti obećam da ćeš se pored mene uvek smijati, ne mogu ti obećati crveni tepih, skupocjeno vino iz Italije, ni kuću na plaži koju si mi pokazivala. Ne mogu ti obećati život bez psovki, želje da te nikad nisam upoznao, niti život bez svađi. Ne mogu. 
Mogu samo jedno: kad ujutru otvoriš oči, osjetićeš neko golicanje u stomaku i na usnama, i bićeš sigurna da si voljena.'' Iz nekog razloga te njegove riječi su mi bile dovoljne. Kao da su se poslednji djelovi slagalice vraćali nazad na mjesto, i rezultat je bio veličanstven. Bez greške. Slika jednog života. U ovom slučaju njegovog i mog. U jednom trenutku, dok sam zamišljala tu sliku, pomislila sam šta bih ja radila da mi nije njega? Zatim sam počela da izgovaram stvari koje su mi prve padale na pamet. ''A šta ako te ja zagrlim i stisnem toliko jako da sebi umisliš da su se sva nebesa svila oko tebe? Možda tad shvatiš, moju opčinjenost nebom i zvijezdama, kada bi ih natjerala u tom momentu da ti griju srce! Šta ako bih to uradila, budalo jedna?'' Bio je tih par sekundi, a onda je prasnuo u smijeh. ''Šta je smiješno?'' Nisam ništa pogrešno rekla. '' Pa ja tebe obožavam. Ipak, dođi, zagrli me. Ako se ceo svet okrene protiv tebe, ja ću se okrenuti protiv celog sveta, može?'' ''Može!''