Kažu da svi putevi vode u Rim, ne znam, mene svi putevi vode do njega!
Published on 07/05,2017
'' Nešto sam razmišljao..'' gledao me je sa nekim mirom u očima, dok mi je sklanjao pramen kose sa lica. ''Kaži, jel nešto nije u redu?'' zbunjeno sam ga upitala. ''Ne, ne. Naprotiv. Razmišljao sam o nama. O tome kako, ne mogu da ti obećam da ćeš se pored mene uvek smijati, ne mogu ti obećati crveni tepih, skupocjeno vino iz Italije, ni kuću na plaži koju si mi pokazivala. Ne mogu ti obećati život bez psovki, želje da te nikad nisam upoznao, niti život bez svađi. Ne mogu.
Mogu samo jedno: kad ujutru otvoriš oči, osjetićeš neko golicanje u stomaku i na usnama, i bićeš sigurna da si voljena.'' Iz nekog razloga te njegove riječi su mi bile dovoljne. Kao da su se poslednji djelovi slagalice vraćali nazad na mjesto, i rezultat je bio veličanstven. Bez greške. Slika jednog života. U ovom slučaju njegovog i mog. U jednom trenutku, dok sam zamišljala tu sliku, pomislila sam šta bih ja radila da mi nije njega? Zatim sam počela da izgovaram stvari koje su mi prve padale na pamet. ''A šta ako te ja zagrlim i stisnem toliko jako da sebi umisliš da su se sva nebesa svila oko tebe? Možda tad shvatiš, moju opčinjenost nebom i zvijezdama, kada bi ih natjerala u tom momentu da ti griju srce! Šta ako bih to uradila, budalo jedna?'' Bio je tih par sekundi, a onda je prasnuo u smijeh. ''Šta je smiješno?'' Nisam ništa pogrešno rekla. '' Pa ja tebe obožavam. Ipak, dođi, zagrli me. Ako se ceo svet okrene protiv tebe, ja ću se okrenuti protiv celog sveta, može?'' ''Može!''