Plavi Safir blog

Osmeh se vratio u grad

Pogdedaj je samo kako je lepa. Poput anđela je. Njena lepota se ne može opisati samo rečima. Ona se opisuje pogledima, dodirima, osmehom. Prikradam joj se iza leđa dok nam kuva kafu. 'Uzalud se trudiš, osetim svaki tvoj pokret.'

'Varalice, znam da vidiš moj odraz u staklu od prozora.'

'Pomalo i to.' Prilazim joj i grlim je. Miriše na lavandu. Divno je voleti ovu ženu.

'Dala bih novčić da znam o čemu sada razmišljaš.'

'Najdraža moja, sve moje misli su usmerene samo na jednoj osobi. Tebi.'

'Meni?'

'Da draga moja, tebi. Ti si ceo moj svet. Da sam te tražio ne bih te pronašao ni za dva života.' znao sam svakim njenim pokretom, svakim uzdahom, svakim osmehom da je moja, cela.

'Uvek si znao da me izludiš rečima.' Da, a sada sam mislio da je pravi trenutak i za dela. U zadnjem džepu pantalona mi se nalazi mala crna kutija u kojoj je prsten. Verenički prsten, za nju. Polako posežem ka kutiji, odmičem se od nje. Ona se ne pomera, još je pod utiskom zagrljaja. Polako klečim na jedno koleno i napokon izgovaram te reči.

'Živote moj. Da li hoćeš da se udaš za mene?' Izgovorio sam to. Bože neka kaže DA.

'Jao kao je prelep, naravno da hoću. Volim te najviše na celom svetu.'

'Birao sam ga da bude dostojan tebe, žene koja će ga nositi, žene mog života.' Niste mogli da zamislite radost koja se u tim trenutcima oslikavala u njenim očima. U dubini duše sam znao da je to to, da je ova, moja 22-a godina označila kraj moje potrage za savršenom ženom. Možda ona i nije bila toliko savršena, ali je bila sve što sam ikada želeo.