Plavi Safir blog

''Nedostajala si mi'' obratio mi se dobro poznat glas koji sam već dugo vremena pokušavala da izbacim iz glave. Okrenula sam se i samo zbunjeno stajala. Naravno da je bio ON. Previše samouvjeren za nekoga ko je već dugo vremena prekrižen sa stranica knjige moga života. ''Šta je, maca ti je pojela jezik, a?'' Nastavio je dok sam ga ja i dalje začuđeno posmatrala. ''Šta želiš?'' upitala sam ga mrzovoljno i gotovo ne zainteresovano za bilo kakvu komunikaciju. Ali da se ne lažemo, skoro pa da nisam disala od uzbuđenja. Čudno kako mi djevojke funkcionišemo. Doslovno se gubimo kad ugledamo nekoga koga nismo vidjeli mjesecima, neke čak i godinama, ali i dalje imaju neki skriveni uticaj nad nama. I vrlo dobro sakrivamo svoje osjećaje i strahove. ''Naravno da nije, ali sa tobom nemam o čemu da razgovaram.'' Prosto kao pasulj, ni jedna emocija ne smije da izađe iz mene, a pogotovo ne smije da se vidi u očima. Oštro i bez oklevanja. ''Ma daj, znam da si ljuta, ali nisam te zaboravio. Kažem ti, nedostajala si mi.'' Bio je jako uporan za nekog ko mi je prije samo nekoliko mjeseci, da nađem adekvatnu riječ, zgnječio srce. Neke stvari ti ostave rane, ne ožiljke, već rane. On je bio moja rana. ''U jednom trenutku sam pomislila da si se opametio, ali sada vidim da si i dalje nezrelo, razmaženo derište.'' Pomislih da možda pretjerujem, ali valjda je to zaslužio. ''Ko je zreo - brže truli, sjećaš se? Uostalom ponašaš se kao dijete. Daj da zakopamo ratne sjekire.'' Izgovarajući to uspjeo je da sjedne pored mene, a ja sam potpuno zaboravila da reagujem. ''Zar ne misliš da mi duguješ nešto?'' Nasmijao se jer je znao da sam u pravu, ali nije htjeo da prizna krivicu koju nosi već neko vrijeme. ''A šta to?'' Bezobrazluk čisti, kažem ja. ''Kao na primjer izvinjenje.'' Tako je, naprijed djevojko. Kaži mu. ''Možda si u pravu, ali prvo moraš da me poljubiš.'' Čuješ ti to, ja njega da poljubim. (rado) Neće moći. Odakle mu samo za pravo. (Ovo bijes govori, a ne ja.) ''Molim?'' ''Da, dobro si čula. Hajde.'' Govorio je dok je namještao obraz čekajući da ga poljubim. Hhh kao može neko da te tako nervira a u isto vrijeme se boriš da mu odoliš. ''Kakvi. Nema šanse.'' I dalje sam odbijala. (Iako je ponuda drugoj JA bila primamljiva) ''U redu, ali dobiću ja više od poljupca u obraz.'' Nevjerovatno. Ne moguće da je ovako brzo odustao. ''Nego da se vratim na stare skeletone iz ormara.'' Nastavio je svoju priču. ''Kada malo bolje razmislim, jesam te povrijedio. I kriv sam za mnoge stvari, a najviše za tvoje suze.'' Najzad je shvatio, ali kasno.(Hajde saberi se. Nije kasno :)) ''Ma u redu je stvarno.'' Naravno da nije, ali zar je nekog briga. ''Mislim da je vrijeme da nekoj drugoj daš ljubav.'' (Odakle ti ta ideja samo.) ''Znam da ne misliš tako. Ne znam kada si imala vremena da postaneš tako drska.'' (Nisam prestala..) ''Znaš li kada se to desilo? Od onog trenutka kada je tvoja ljubav prema meni počela da vene. Od onog trenutka kada si mi okrenuo leđa. Jasnije?'' Boli me priznajem. ''To su jake optužbe. Ali prihvatam sve što mi kažeš. Samo dopusti da ti kažem sledeće.'' (Hajde pusti ga.) ''Dobro.'' ''Samo pogledaj ono...'' I nešto se samo dogodilo. Pokazivao mi je nešto u daljini, ali to je bio samo trik. U momentu kada sam htjela da ga upitam šta bih trebala da vidim, okrenula sam se i on se nalazio tik ispred mene. Lice u lice. Nije mi dao da reagujem. Samo je stavio svoje ruke oko mene i poljubio me. (Vatromet.) Nisam znala šta da radim, da li da mu uzvratim poljubac (da) ili da počnem da histerišem (ne, nikako). Unutrašnji dijalog me je još više zbunjivao. ''Stani, stani.'' rekla i ukočila se. (Bravo, aplauz.) ''Čekaj, šta nije u redu. Ne sviđa ti se. Ne voliš me više, jel to?'' Pričaj. ''Ne, naravno.'' ''Šta ne voliš me?'' ''Da. Ustvari ne. Ili da.'' Uvijek je znao da me doslovno izludi. ''Kaži šta je od toga?'' ''Volim. To je sve što ću reći.'' I bilo je. Nisam znala da izgovorim ništa drugo. Kao da su se ostale riječi izbrisale. Samo sam umjela 'volim' da kažem. I naravno da zaplačem. Kao da mi nije bilo dovoljno cmizdrenja. Ali od tag momenta sve se mijenja. Ne reagujem na trenutak kada me on grli i mazi po kosi da bi me utješio. Ne reagujem jer mi je to falilo. Naše svađe i pomirenja. I sada me je tješio kao i prije. Ljubeći me u čelo i prolazeći mi prstima kroz kosu. Ne znam, ali se tada u tom trenuku nešto čudno dešavalo. Kao da sam prešla preko svega lošeg što mi je priredio. Tek tako, bez razmišljanja i bez trunke kajanja. Kažem ja da smo čudne. ''Nisam te zaslužio. Ali te toliko volim da ne umijem da te samo tako pustim.'' I dalje  dubini njegovog zagrljaja prošaputala sam. (Kada sam i ja, i...) ''...kosmos će ti oprostiti.''