Plavi Safir blog

  Mislim, znali su koliko sam te volela, i koliko samo krijem da te voli i dalje. Ali nas odavno nema. Od one noći kada si ti odlučio da nas više neće biti. Znaš, uništila su me tvoja prazna obećanja, tvoje naizgled nevine reći i osećanja.  Toliko smo toga prošli jedno uz drugo da bi ti moj strah gledao kroz njene laži. Nikada se nisam pokajala za sve reći koje sam ti prećutala, a kažu da one najviše bole. Lažu, ne bole. Naročito ako onaj kojeg gledaš u oči i ne pokušava da te čuje. Već odavno tvoje ime odnose vetrovi. Snegovi ga zatrpavaju na vrhovima Alpa. I mirim se sa tim da te je briga. Da mi se ne sećaš ni imena. Ni broja telefona. Ni datuma rođenja. Ali to nije ni bitno. Polako i ja zaboravljam sve. I tvoj glas. I tvoj osmeh. I boju tvojih očiju. I onu rupicu koju osetim svaki put kad ti dodirnem grudi. I ritam tvoga srca. I kako voliš kad te češkam. Više se ne trzam na pomen tvoga imena. Niti se okrećem kad u hodu osetim miris tvog parfema. Sve polako nestaje, i naše slike, poruke, reči. Volim te dovoljno da te pustim. Volim te dovoljno da ti poželim sreću, sa kim god da budeš. Želim ti da nađeš nekoga ko te neće činiti tužnim i ko će te bezuslovno voleti. Neko ko se nikada neće preispitivati da li te voli ili ne, i ko će učiniti da nikada ne skidaš taj tvoj tupavi osmeh sa lica. Nadam se da će ona biti u stanju da učini da sve tvoje tuge, nesreće, obriše sa lica zemlje u da te vrati na pravi put. I nadam se da ćeš je ti dovoljno voleti da uradiš to. I na kraju se nadam da ćeš je čuvati, kao što nikad nisi ume da sačuvaš mene.